Epizoda 23

Nismo mi od juče

 

Zoran Milojević

 

 

Istina još ne može da oslobodi Srbiju i Srbe, jer u Srbiji istina nije na slobodi. Istinu su u samicu bacili junaci Nazorovih stihova, Davičove proze i Ćosićeve mladosti. Ključari zatvora u kojima je zatočena srpska istina su đaci malopređašnjih, a po zanimanju su razbojnici, raspikuće, rasipnici i raketaši. U Srbiji samo Novak Đoković živi pošteno od reketa.

Podučava me u kafani urednik elektronskog medija sa nacionalnom frekvencijom: "Ej, sine matori! Bi kul, bre, na tržištu vlada teški fajt. Stalno izlivam blad, svit end tirz. Na kastingu ne mogu da drajfujem priti cupi za spiku na TV. Matori, sine, luk ti je šit. Ti si, bre, andegraund, furaš se na Dražu, a tajm ti ističe. Riknućeš in d morning!" Kad ode, Tića kafedžija kaže: " Ovaj ti nije pod libelu, takvi su za zatvor." "Ne boji se on zatvora," odgovorih, " on misli da mu je ricinus dovoljan da izbegne zatvor."

U aprilskoj večeri, uz sitnu, aprilsku kišicu, rokeri su obeležavali dan kada su šetali protiv rata, a onda pravili koncert pod nazivom "NE računajte na nas". I tada i danas mi je smetala rečenica iz pesme koju su pevali, a zvala se "Mir, brate, mir". Rečenica je glasila: "Nećemo da pobedi narodna muzika". Da Cane "Partibrejkers" i ostali imaju pojma šta je to narodna muzika, znali bi da je šteta što nije pobedila "Ljubav mi srce mori", "Sliku tvoju ljubim" ili "Za ljubav tvoju mladost sam dao"! A onda ni Cane "Partibrejkers" ne bi bio "Rođen loš".

Niko ne sme da puši gde hoće, ne sme da pređe ulicu van pešačkog prelaza, ne sme da vređa "ponosne", ne sme da umre gladan, ne sme da primi mito, ne sme da vozi pod maliganima dok priča preko mobilnog. U ovakvom stanju vozio Drakče bakalin, pa dao oglas u novinama: "Prodajem auto u delovima. Pogledati od Ljiga do Rudnika."

Na Kosovu ništa novo! UNHCR saopštava da je od proglašenja šiptarske nezavisnosti povratak izbeglica bukvalno stao. Sećanje na budućnost obilazi porušene spomenike i na svakom ostavlja suzu sa posvetom: MI ĆEMO VAM SE VRATITI!

Hvali se jedna glumica: "Čovek mog života živi u tuđem krevetu, a čovek mog kreveta živi u tuđem životu." Njen kolega kaže: "Ona ima jedan život i jedan krevet, ali živi u nekoliko tuđih života i nekoliko tuđih kreveta." Moj kum Gavra konstatuje: "Ja ovo tumačim kao umetničku rasejanost kad je u pitanju njen i tuđi život, ali tumačim i kao umetničku slobodu, kada je u pitanju njen i tuđi krevet."

Posle dvadeset godina javlja mi se stari pevač iz Slovenije, koji je pevao moje pesme. "Kako živiš?", pitam ga. " Živim kao svaki stanovnik Mekdonaldsovog sveta: brzo, gnjecavo i bez ukusa. Za svoje godine dobro se držim za čašu." "Kako si živeo sve ovo vreme?" "Sa željom za vešanje na bis. A kako je vama u Srbiji?" "Odlično, a može i gore. Mi imamo sve, nemamo briga, ostaje nam samo da umremo. Vi još učite da živite. Ako čuješ da sam umro, ne dolazi, jer ti neću moći uzvratiti posetu."

Sačuvajte osmeh na svom licu, tako ćete JAVNO biti srećni.