Keš lova ispod stola

     Bilo je to pre ravno 15 godina, a da niko do sada nije čuo za 10 miliona franaka bakšiša od trgovine u mutnim vodama Dalekog istoka. Francuska je tada utopila Pakistancima tri podmornice, a u cenu je kao i uvek bio uračunat bakšiš i retro bakšiš, neka vrsta ritualnog reketa. I da su prodavci ostali fer i vratili deo love Pakistancima, ne bi bilo ni ovog članka niti gomile drugih koji preplavljuju francusku štampu. Tajna bi ostala tajna da 2002. godine u Karačiju nije podmetnuta bomba od koje je poginula grupa od 11 francuskih stručnjaka iz direkcije za pomorstvo. Da bi bruka bila veća ovih dana Francuska je osuđena da plati kaznu od milijardu evra za bakšis koji je naplatila 1991. kada je prodala Tajvanu šest fregata. Zbog čuvene afere pod šifrom Bravo tadašnji ministar inostranih poslova morao je da podnese ostavku, a osuđen je kao i firma ELF, nosilac posla

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

Da u Francuskoj nije pisane štampe Francuzi bi ostali neobavešteni i potpuno zaluđeni ostalim elektronskim medijima koji idu niz dlaku režimu. Totalitarizam Sarkozijevog klana uspeo je da stavi u džep većinu direktora TV kanala, a po novom zakonu glavnog direktora za  kontrolu i organizaciju nacionalnih javnih medija bira On lično i po svojoj volji. Nijedna afrička banana republika ne bi donela bolji zakon da privileguje svoga šefa. Izgovor Sarkozijevih ulizica je veoma pragmatičan: oni tvrde da ne postoji država na svetu u kojoj odgovorni za TV nije u srodstvu sa gazdom ili bar kućni ljubimac vladara. Jedino se u  Francuskoj to radi javno i po zakonu, pa zato ne bi trebalo nikoga da čudi. Ono što svi rade ispod vela tajne, to Sarko radi javno. Ovakva selektivna transparentnost kao izgovor ne prolazi u javnom mnjenju, jer i gluplje dete zna da onaj ko drži medije i policiju ne treba da se brine za svoj budući mandat. 

Prljavi dosijei

Vlast, mediji i policija u sprezi - uvek su bili vrsta legalne mafije koja pod izgovorom demokratije, državne tajne i bezbednosti građana može mirne duše da radi sve što poželi. Ipak, i u Francuskoj se nađe poneki Milovan koji za istinu poturi glavu u torbu i zalegne preko naslovne stranice da bi se istinom borio protiv svake mafije. I u Francuskoj još uvek može da se nađe pokoji takav mohikanac spreman da potera đavola ili, kako oni to vole da kažu, da podigne zeca iz rupe i onda krene u lov. Lovci na Sarkozija i njegovu stranku u ovoj tragičnoj epizodi vide rupu u zakonu u kojoj zapravo leži zec. Da sve nije crno u Gradu svetlosti vidi se na stranicama nezavisne pisane štampe kao i u nekoliko satiričnih časopisa koji služe kao mašine za pranje prljavog veša političara. 

Okovani patak kao i levičarski Libération nedavno su izneli na videlo nekoliko starih dosijea umazanih mrljama kolomasti nekih podmornica. Afera je podigla mnogo prašine tek kada se videlo da sve to može da ima veze sa jednim strašnim zločinom bez kazne i milionima crne love koja je ušla u džepove nekadašnjeg prvog ministra i predsedničkog kandidata 1994. Edvarda Baladura, kao i njegovog ministra budžeta direktora kampanje Nikole Sarkozija koji je u to vreme bio mnogo manje poznat. Ali pođimo od početka.

Bilo je to pre ravno 15 godina, a da niko do sada nije čuo za 10 miliona franaka bakšiša oko trgovine u mutnim vodama Dalekog istoka. Francuska je tada utopila Pakistancima tri podmornice, a u cenu je kao i uvek bio uračunat bakšiš i retro bakšiš, neka vrsta ritualnog reketa. Onaj ko pregovara i odlučuje o kupovini, traži odgovarajući bakšiš od onoga ko odlučuje o prodaji. Keš lova ispod stola. U neko dogledno vreme, naravno, prodavac treba da vrati deo naduvane fakture onome ko mu je namestio biznis.

Tako se finansiraju političke stranke kako kupca tako i prodavca. Ova vrsta robnonovčane razmene stara je koliko i oružje i političari. Uostalom, sve je to napisano crno na belo u ugovoru koji je lično potpisao Širak 1995. godine i koji je poznat pod šifrom Agosta. I da su prodavci ostali fer i vratili deo love Pakistancima ne bi bilo ni ovog članka niti gomile drugih koji preplavljuju francusku štampu. Tajna bi ostala tajna da 2002. godine u Karačiju nije podmetnuta bomba od koje je poginula grupa od 11 francuskih stručnjaka iz direkcije za pomorstvo - Direction de la construction navale (DCN). Ova firma je zapravo i prodala podmornice, a njeni stručnjaci su boravili u Pakistanu da bi osigurali održavanje plovećih objekata. Ista firma je umešana i u predhodni skandal sa Fregatama za Tajvan.

Politička bomba

Novinari su ubrzo počeli da istražuju razloge zbog kojih je Al kaida napala Francusku. Politika predsednika Širaka je bila dosta proarapska, a zna se da je on odbio da prati Amerikance u ratu protiv Sadama i da se uzdržavao da podržava Izrael ili bilo koji drugi lobi koji je radio protiv islama. Zar im Francuska nije prodala oružje visoke tehnologije i to ispod cene i poslala svoje ljude da obučavaju Pakistance? Nema logike da ubijaju nevine Francuze. Ubrzo je teorija Al kaide, kao izgovor za svaki atentat po svetu, postala sumnjiva. Utoliko više kada je Francuska udarila embargo na informacije koje poseduje i stavila ceo dosije u sef sa natpisom strogo poverljivo, državna tajna. Šta to može da bude tako tajno da porodice inženjera koji su poginuli u eksploziji autobusa nemaju pravo da znaju? Bakšiš u civilizovanoj Francuskoj je toliko postao narodni običaj da ga uzimaju čak i kada pregovaraju za humanitarnu pomoć Africi ili kredite za razvoj bilo kojoj zemlji sveta.

Pretpostavka o neplaćenom reketu krenula je tako od usta do usta i prinudila bivšeg prvog ministra Edvarda Baladura da se izjasni pred specijalnom komisijom Parlamenta. I to izjašnjavanje je ostalo nedostupno javnosti, a današnji predsednik Sarkozi i ne pomišlja da saopšti svoju verziju o nekih 10 miliona franaka koje je ubacio u fond kampanje svog prijatelja Baladura.  

Doduše, Baladur tvrdi da su pare dobijene u kešu, kao pazar dobrovoljnog priloga na jednom izbornom mitingu, i to sve u novčanicama od 500 franaka. Niko nije imao sitno. Glavni istražni sudija koji ima pomalo naško ime, Marko Trevidic, i koji vrši istragu o  atentatu u Karačiju je takođe više zainteresovan za osvetu pakistanske vojske nego za provokaciji Al kaide. Ovih dana on je čak zatražio od države da skine štit državne tajne sa više dokumenata, što mu naravno još uvek nije odobreno. Isto traži i Moris Oliver, advokat familija poginulih Francuza. On tvrdi da Baladur laže i da bi morao biti priveden kao svedok.

Jer afera je veoma ozbiljna i onih 10 miliona su samo kap vode u moru naspram pedeset puta veće sume novca koja je u pitanju kada se radi o retro bakšišu. Ko je odneo ostalih 500 miliona? Možda su i oni u Švajcarskoj kao što je slučaj sa pola milijardi dolara koji se nalaze u sefovima Helveta i koje su proizvod jedne prethodne mućke oko prodaje fregata Tajvanu. Nakon osude bivšeg ministra policije Šarla Paskve zbog prodaje oružja Angoli iako je bila pod embargom, ovo je već treća afera za mesec dana koja optužuje Francusku za nemoralnu trgovinu oružjem. Osim finansijske štete, svi ovi slučajevi odneli su i veliki broj žrtava jer mafijaši oružja imaju kratak vek života. Neki su pali kroz prozor sa poslednjeg sprata, drugi se udavili zbog metka u potiljku ili su kolima udarili u neku banderu, ili izgoreli u zapaljenom autobusu. Nijedan nesretni slučaj nije razrešen.

Svakako da sve ovo ima političku pozadinu i da se preko glave Baladura nišani Sarkozi, i to na koti 2012. kada će biti sledeći izbori. Jedino se ne zna ko je bio taj pametnjaković koji je prodao vojnu tajnu jednom časopisu i tako provalio tajnu staru osam godina. Sarkozi ima puno protivnika i u svom taboru, kao i direktnih konkurenata na mesto fotelje u Jelisejskoj palati. Njegov bivši gazda i prvi ministar Vilpen doskora je bio proganjan od pravde i to na zahtev Sarkozija. Ima ih i koji sumnjaju da je on podmetnuo ovu političku bombu koja treba da eksplodira 2012. godine. Sve je moguće u svetu političkih mafija. Mnogi su spremni da se klade da se u tajnoj službi zemlje slobode i ljudskih prava više radi na pronalaženju krtice izdajnika, nego na traženju istine o pogibiji stručnjaka čija svaka glava ne vredi ni milion nekadašnjih franaka ili današnjih bednih 150.000 evra.

Kad su velike pare u pitanju, čovekov život ne vredi ni po lule duvana i to bilo gde u svetu. Što su pare ispod stola veće, to je ljudska glava na stolu jeftinija.

Naravno da sve ovo ima političku pozadinu i da se preko glave Baladura nišani Sarkozi, i to na koti 2012. kada će biti sledeći izbori.