Do koske
Rentiranje
zločina: Petnaest godina koje su pojeli grobari
Kome je Srebrenica zlatni rudnik
Beskonačno, petnaestogodišnje
prenošenje posmrtnih ostataka srebreničkih žrtava ne ostavlja mirnim nikoga. Ni žive ni mrtve. Kome je to u interesu i zašto
nije isto 4.000 i 8.000
Nikola Vlahović
Niko i nikada neće osporiti da je jula 1995. godine
počinjen zločin u Srebrenici. Taj se zločin takođe ne može ničim
opravdavati.
Ali, sve dok ne bude
utvrđena puna istina o stvarnom broju srebreničkih žrtava (vojnih i civilnih),
trajaće i besprizorna politička upotreba Srebrenice.
Mučna prebrojavanja posmrtnih ostataka traju punih
petnaest godina. Odakle svake godine u isto vreme dolaze posmrtni ostaci
žrtava, otkud brojka od 8.000 žrtava kad je Međunarodna komisija za nestale
osobe u BiH nešto drugo utvrdila, sve su to pitanja na
koja nema odgovora zbog zapanjujućeg slepila i gebelsovske propagande koju
sprovode istinski zločinački centri u zemljama koje su odgovorne za krvavi
raspad Jugoslavije, pa shodno tome i za događaje u Srebrenici, i političke igre
oko današnjeg memorijalnog centra u Potočarima kod Srebrenice.
Još 2005. godine slavni američki filozof leve
orijentacije Noam Čomski, u intervjuu koji je dao za britanski list Gardijan,
optužio je tamošnje novinare da su "priglupi zagovornici zapadnog
imperijalizma", te da je takozvani najveći zločin u Evropi nakon Drugog
svetskog rata, počinjen 1995. nakon pada Srebrenice u ruke Ratka Mladića,
zapravo - preuveličan.
Nije Čomski stao na tome nego je još dodao da
su "masakr" u Srebrenici (reč masakr Čomski stavlja pod navodnike,
prim. red.) preuveličali mediji.
Međutim, ako Čomski nije ni patolog ni
forenzičar, te ako mu nije za verovati, nema nikakve sumnje da treba bez
ostatka verovati Međunarodnoj komisiji za nestale osobe u Bosni i Hercegovini
(ICMP), koja je do ovog 11. jula 2010. godine, metodom podudarnosti DNK uzoraka, uspela da
identifikuje tačno 4.000 žrtava srebreničke tragedije. A to je upola manje od
brojke kojom mašu ratne vođe bosanskih muslimana na čelu sa Harisom
Silajdžićem, koji ne propušta nijednu priliku da srebrenički zločin nazove
genocidom i da za taj genocid optuži i Srbiju i ceo srpski narod.
I ove, 2010.
godine, Silajdžić je u duhu samoodrživog projekta političke nekrofilije, optužio Srbiju za zločin u Srebrenici, a srpski predsednik Tadić
je umesto adekvatnog odgovora na optužbu za kolektivnu krivicu, ispio šaku
lekova na očigled prisutnih.
Istovremeno, iza njegovih leđa bile su raširene
parole poput:
"Srbija=agresija=genocid=Dejton=Republika Srpska",
"Srbija je odgovorna za genocid".
Tadić, izvesno je, nije odgovoran za zločine u
Srebrenici. Ali, nije ni dobio mandat da se u ime konkretnih zločinaca izvinjava
bilo kome. Saučestvovanje u bolu je u redu. Ali, ćutanje i savijanje glave dok traje optuživanje celog
srpskog naroda za zločin čije razmere se udvostručuju svake godine po potrebi
pojedinih bošnjačkih ekstremista iz Sarajeva, čin je krajnje neodgovornosti ili
simptom teške političke nepismenosti.
Sa druge
strane, neki trezveniji ljudi, poput Ketrin Bomberger, direktorke
Međunarodne komisije za nestale osobe u Bosni i Hercegovini (ICMP), govore
činjenicama i ne optužuju nikoga bez dokaza...
Naime, Bombergerova optužuje vlasti u Sarajevu da ih, takoreći, nimalo ne zanima ICMP laboratorija (DNK) koja radi sa
najsavremenijom svetskom tehnologijom, i da brojka od 4.000 identifikovanih
žrtava Srebrenice nikako ne odgovara pojedinim političarima u BiH.
Bombergerova je ovih dana govorila i o "...uspostavljanju
instituta za nestale osobe na nivou BiH, koji će
omogućiti objedinjavanje podataka i formiranje centralne evidencije", a
neke druge evropske institucije pritiskaju vladu u Sarajevu da što pre napravi
popis stanovništva.
Ništa od
svega toga ne odgovara raznim silajdžićima. Ni sama šefica ICMP Ketrin
Bomberger, uoči komemoracije u Potočarima 11. jula 2010. godine nije znala koliko će žrtava biti sahranjeno, jer je identifikacija i
dalje u toku.
Uprkos tome, starim ratnim huškačima i krvolocima sa pridevom
"bošnjački", koji slobodno šetaju jer ih Haški tribunal ne vidi kao
krivce za strašne zločine nad Srbima, savršeno odgovara haos u Srebrenici,
svake godine u isto vreme. Smišljen je podmukao način
da i država Srbija i sve njene buduće generacije nose žig večne krivice.
No, da neće baš sve tako
biti, govori i forenzičko istraživanje dr Ljubomira Simića, koji je
detaljno pregledao oko 30.000 stranica dokumentacije Haškog tužilaštva,
nepobitno dokazavši da ti jedini materijalni dokazi o tome šta se stvarno
desilo u Srebrenici, nemaju nikakvih podudarnosti sa već poznatim zaključcima
Haškog tribunala.
Onima
koji se bave istraživanjem srebreničke tragedije, poznate su i izjave
preživelih muslimanskih boraca 28.
divizije, koja se u koloni i naoružana povlačila iz
srebreničke enklave prema Tuzli 11. na 12. juli 1995. godine. Na osnovu toga,
lako je doći do podataka o brojnim vojnim žrtvama.
Zbog
isticanja ove činjenice, 11. jula ove godine uhapšen je Ibran Mustafić, jedan od
ratnih komandanata u Srebrenici, a javnosti poznat i kao autor knjige
"Planirani haos", koja teško kompromituje muslimanske ekstremiste,
govori o Srebrenici kao epohalnoj laži i realno sagledava šta se tamo zapravo
desilo. Mustafić je i ovom prilikom pokušao da stavi bošnjačku ratnu zastavu na
srebreničko stratište, ali ga je policija u tome sprečila. Neće
Potočari biti vojno groblje. Nije tako zamišljeno.
Uostalom, za takvo nešto je kasno. Petnaest godina laži ostavile su dubok trag,
mada te laži nisu od pomoći istinskoj tragediji i
zločinu koji se zaista desio. U stvari, veći zločin od
samog zločina je upotreba mrtvih u svrhe bilo čijeg političkog trijumfa.
Dok nekim bošnjačkim ratnim huškačima i krvolocima,
koji slobodno šetaju, savršeno odgovara haos u Srebrenici, svake godine u isto
vreme, smišljen je podmukao način da i država Srbija i sve njene buduće
generacije nose žig večne krivice.