Neverovatno
Cena tragedije: Koga treba podmititi da se polovan motor
naplati skoro 200.000 evra
Made in Serbia
Kako po
srpskom nerazumnom pravosuđu jedan polovni motocikl može da vredi više od
ljudskog života, više od celog stana u centru Beograda i celokupne imovine
jedne prosečne srpske porodice, pokazuje nam slučaj Momčila Mitrovića
Piše: Milan Malenović
Aprila 1992. godine Beograđanin Momčilo
Mitrović od svog prijatelja je pozajmio njegovo vozilo, putnički
automobil marke micubiši. Zbog nepoštovanja prava prvenstva drugog vozila, Momčilo je izazvao
saobraćajnu nesreću u kojoj je poginuo suvozač motocikla marke jamaha
Saša Matejić.
I motocikl, beogradskih tablica,
bio je pozajmljen i potpuno uništen u sudaru. Pravi vlasnik bio je Goran
Ivković iz Sopota.
Zbog krivičnog dela protiv
bezbednosti javnog saobraćaja, Momčilo je pravnosnažno osuđen i kaznu izdržao.
Ostalo je još da se utvrdi visina štete pričinjene Goranu zbog uništenja
njegovog motocikla.
Da li je to uopšte moguće
Pošto je pomenuti automobil micubiši
bio osiguran kod preduzeća DDOR Novi Sad, filijala Stara Pazova, Goran
Ivković je podneo tužbu za naknadu štete i protiv vozača Momčila, a i protiv
osiguravajućeg zavoda. Ovo naš zakon dozvoljava.
Veštak saobraćajne struke dao je
mišljenje da je na predmetnom motociklu nastala totalna šteta koja je na dan
nastanka iznosila 905.022 tadašnjih dinara, kasnije obračunatih na 27.108
novouvedenih dinara. Opštinski sud u Sopotu, u veću pod predsedništvom
sudije Dragana Uroševića, doneo je 17. maja 2000. godine presudu
kojom su DDOR i Momčilo Mitrović obavezani da solidarno Goranu Ivkoviću
nadoknade štetu u visini od 27.108 dinara sa zateznom kamatom počev od 1.
februara 1994. godine.
Na ovu presudu se žalio
prvotuženi osiguravajući zavod, dok je Momčilo odustao od prava na žalbu
smatrajući da, pošto će ionako osiguranje da nadoknadi štetu, ono treba i da
vodi postupak.
Pojam "solidarni
dužnici" podrazumeva da oni zajednički, ali i pojedinačno, svaki za sebe,
moraju da nadoknade štetu. Ovo, međutim, ne znači da ukupna naplata štete od
svakog od dužnika sme da bude viša od iznosa koji je sud odredio. U ovom
slučaju urađeno je sasvim suprotno.
U toku žalbenog postupka predmet
je vraćen na ponovno odlučivanje Opštinskom sudu u Sopotu. Prvotuženi DDOR je
insistirao da se zbog inflacije i u međuvremenu izvršene monetarne reforme
veštak izjasni koliko bi Goranov motocikl vredeo da je u tom trenutku još uvek
postojao.
Na osnovu ponovnog veštačenja
veće pod predsedništvom istog sudije, Dragana Uroševića, koji je doneo i
presudu 2000. godine, 20. juna 2006. donosi novu presudu kojom DDOR obavezuje
da tužiocu Goranu plati iznos od 147.599 dinara na ime naknade materijalne
štete pričinjene na motociklu jamaha, kao i da mu nadoknadi parnične
troškove u visini od 156.510 dinara. Već 18. jula 2006. DDOR Goranu Ivkoviću
uplaćuje presuđeni iznos od ukupno 312.115,87 dinara.
Kao što se vidi, u drugoj presudi
Opštinskog suda u Sopotu, među tuženima nema više Momčila Mitrovića. Kako je
DDOR u celosti isplatio dosuđenu odštetu i parnične troškove, za normalne ljude
u normalnoj zemlji ovim bi ceo slučaj bio završen. Ne i u Srbiji, posebno kada
se u postupak uplete gramzivost aktera.
Lukavo ili sramno
Još dok je trajao ponovljeni
postupak po žalbi DDOR-a, Goran Ivković traži, a sudija Mirjana Dimitrijević
donosi juna 2004. rešenje o izvršenju protiv Momčila Mitrovića, i to na osnovu
presude iz 2000. godine.
I pored toga što je od
osiguravajućeg zavoda dobio kompletnu odštetu za svoj uništeni motocikl (po
ondašnjem kursu oko 2.000 evra), plus dosuđene realne parnične troškove, Goran
nastavlja da pritiska Momčila da mu isplati i ono što je Opštinski sud 2000.
dosudio i to sve sa zateznim kamatama od 1994. godine. Zatezne kamate, kamate
na kamate i slične zelenaške začkoljice našeg zakona omogućile su da, naizgled,
Momčilov dug naraste na više miliona. Da li je motor jamaha bio od
čistog zlata?
Da bi izbegao dalje komplikacije
Momčilo pristaje da Goranu isplati još 15.000 evra. Primopredaja novca
je izvršena 12. juna 2007. godine u kancelariji beogradskog advokata Miloša
Markovića, koji zastupa Gorana. Advokat Marković tom prilikom izdaje
Momčilovoj ćerki priznanicu na kojoj navodi samo da je plaćeni iznos "deo
duga na ime naknade štete prema presudi od 17. maja 2000. godine".
Lukavo je izostavljen deo o tome da li Goran ima još neka potraživanja prema
Momčilu, ili je sa ovim ceo slučaj regulisan.
Jer, Momčilo je doveden u stvarnu
zabludu budući da je smatrao da se definicija "deo naknade štete"
koristi kako bi se označilo da je drugi deo naplaćen godinu dana ranije od
DDOR-a.
Goran Ivković, kome se otvorio apetit za daljom zaradom, ovo je tumačio drugačije. Kolika je stvarna
vrednost njegovog motora, a koju je pravnosnažno
odredio sud 2006. godine, Gorana ne interesuje, jer smatra da na osnovu presude
iz 2000. može da naplati i kamate na kamate još od 1994. godine. Alavost je
teška bolest.
Kako je izračunao da mu i posle plaćenih
ukupno preko 18.000 evra za motor i sudske troškove, Momčilo duguje još 5,8 miliona dinara,
Goran na osnovu rešenja o izvršenju iz 2004. pokreće postupak prinudne
prodaje Momčilovog stana od preko 90 kvadrata u centru Beograda.
Posle jednog neuspelog pokušaja
prodaje, konačno se aprila ove godine pojavljuje izvesna Zorica Ristić-Milenković
iz Aleksinca, koja sudskom izvršiocu nudi 5,8 miliona dinara za Momčilov stan,
svotu daleko nižu od početne cene, ali u dinar identičnu sa Goranovim navodnim
potraživanjem. Kako li je samo znala koliko treba da plati? Pri tome je
tadašnji IV opštinski sud u Beogradu, u čiju nadležnost je prešlo izvršenje, od
marta 2008. bio upoznat sa tim da je DDOR u potpunosti Goranu isplatio
dosuđenu odštetu.
Nije normalno ali je moguće
Pošto nije bilo drugih
zainteresovanih kupaca, Momčilov stan u Južnom bulevaru u Beogradu odlazi za
smešnih 55.000 evra pomenutoj Zorici. Začuđujuće je i to što je pomenuti stan
Momčilo, istina, otkupio, ali je ostao uknjižen na starog vlasnika, jednu
stambenu zadrugu prema kojoj Goran Ivković nema nikakvih potraživanja.
Zahvaljujući i tom detalju, da
sud vrši prinudnu prodaju nepokretnosti čije se vlasništvo tek sada utvrđuje,
razotkrivena je celokupna šema kriminalnog delovanja u ovom slučaju.
Sudija Dragan Urošević iz Sopota
dva puta u istom predmetu usvaja isti tužbeni zahtev Gorana Ivkovića, takođe iz
Sopota, kojim se jednom obavezuju DDOR i Momčilo Mitrović (prema kome presuda
ubrzo postaje pravnosnažna), a drugi put samo DDOR, da za isti motocikl plate
različitu odštetu. Zanimljivo je da ni u jednoj presudi sudija Urošević ne
navodi od kog datuma je Goranov tužbeni zahtev koji se usvaja. Slučajan
propust?
Koristeći ovakvu nejasnoću Goran
bez problema dobija od sudije Mirjane Dimitrijević rešenje o izvršenju prema
Momčilu Mitroviću, a zatim naplaćuje po drugoj presudi i odštetu od DDOR-a.
Zatim kreće u prinudnu naplatu kroz prodaju Momčilovog stana (iako je i od
Momčila na ime odštete dobio 15.000 evra) u toku koje se pojavljuje samo jedan
zainteresovan kupac i nudi taman onoliko para koliko je Goran izračunao da mu
Momčilo još duguje. Da iza kupca stana, Zorice, stoji Goran pokazuje nam i to
da stan uopšte nije uknjižen na Momčila. Ko bi za
neuknjiženi stan platio 55.000 evra? Niko razuman, osim onoga ko te pare samo
prebacuje iz jednog u drugi i to svoj sopstveni džep!
Da je stan uknjižen na Momčila i
da Goran već sada može da uđe u posed, isti bi odmah mogao da bude prodat za
tri puta veću svotu, odnosno za više od 150.000 evra. Kada se ovoj sumi doda
i 18.000 evra koliko je Goran već kasirao na ime odštete za svoj dvotočkaš,
dolazi se do brojke koja je više nego dovoljna ne samo da utoli Goranovu glad
za parama već i da namiri sve korumpirane i nesposobne radnike srpskog
pravosuđa koji su dali svoj doprinos da se Momčilo Mitrović i cela njegova
porodica dovedu do prosjačkog štapa.
Gde je granica morala?
U
saobraćajnoj nesreći iz aprila 1992. nastradali su vozač motocikla Dejan
Petrović i njegov suvozač Saša Matejić, koji je podlegao teškim povredama.
Oštećeni Petrović i porodica Matejića svoju nesreću nisu bezobzirno unovčili
kao Goran Ivković, koji je ovom prilikom izgubio samo svoj dvotočkaš. Oni su se
zadovoljili onim što zakon propisuje kao odštetu u takvim slučajevima, a što im
je DDOR i uplatio. Nisu iseljavali Mitroviće iz njihovog stana.
Da li jedan
motocikl u ovoj zemlji vredi koliko i višesobni stan u Beogradu, više i od
ljudskog života? Tragajući za odgovorom na ovo pitanje i želeći da sazna gde je
kod nas granica morala, glavni urednik Tabloida Milovan Brkić obratio se
i pravnom zastupniku Gorana Ivkovića, advokatu Milošu Markoviću.
Pomenuti
beogradski advokat ga je izvestio da on samo radi po nalozima svog klijenta i u
okvirima zakona. I kada bi mu otkazao dalje zastupanje, smatra on, Goran bi
lako našao drugog advokata koji bi nastavio da vodi postupak.
Uistinu,
ukupna suma para koja stoji na raspolaganju nije zanemarljiva na današnju glad. Ni ne sumnjamo da bi Goran ne samo lako našao
novog zastupnika, već bi i bez problema mogao da nastavi da podmićuje sudije i
izvršioce, ako ništa drugo, a ono od onih 15.000 evra koje je već uzeo od porodice
Mitrović.
Nas jedino
zanima gde je u ovoj zemlji granica
morala, ako je uopšte još ima?