Povodom
Evropsko pravosuđe: Da li je Sud za ljudska prava u Strazburu stvarno to?
A od Evrope - ud za ljudska prava
Tragom jednog obrazloženja o odbijanju
predstavke upućene Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, u koji hiljade
građana Srbije veruju kao u poslednju slamku spasa od domaćih pravosudnih
zločinaca
Ana Lešo
U leto 2008. Ustavni sud
Srbije je počeo da donosi odluke po ustavnim žalbama, odnosno novoustanovljenom
institutu iz Ustava Republike Srbije iz 2006. godine. Ova novost nije na
adekvatan način obznanjena građanima, koji ovakav pravni lek mogu da koriste
kao konačni vanredni pravni lek u domaćem pravosuđu, ali kao obavezan
pre obraćanja Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.
Upravo tu leži velika
zabluda u koju su, očito sa namerom, dovedene hiljade oštećenih građana naše
zemlje, koja je prethodno
osakatila pravosudni sistem
Srbije. Mnogi naši građani su u periodu od avgusta 2008. do decembra 2009. ipak
uputili predstavku Evropskom sudu za ljudska prava, imajući u vidu činjenicu da
taj sud nije zauzeo stav kojim određuje od kada je ustavna žalba, podneta Ustavnom sudu Srbije, poslednje
pravno sredstvo koje se mora preduzeti pre nego što se može obratiti Evropskom
sudu za ljudska prava.
U čemu je tačno stvar i
gde je Evropski sud za ljudska prava pokazao da su mu ljudska prava u stvari
samo deo reklamnog slogana, a ne ono čime se stvarno bavi?
Iz drugog pasusa jednog
nedavnog obaveštenja Suda, u vezi sa predstavkom koja je podneta krajem 2008,
vidi se da predstavke ovom sudu podnete u periodu između avgusta 2008. i
decembra 2009. bivaju tiho, sistematski i serijski odbačene bez
prava žalbe i stvarnog obrazloženja, iako u tom periodu iz kojeg odbacuje
predstavke Sud nije zauzeo stav od kada on u stvari smatra da je ustavna žalba
u Republici Srbiji delotvorni pravni lek. Stoga, ovaj evropski sud za kršenje
ljudskih prava postupa u ovom slučaju protivno i pravnoj logici i temeljima
prava i svojim odlukama, te je njegovo postupanje usmereno na kršenje, a ne na
zaštitu onih koji su se, u pokušaju da se spasu iz kandži domaćeg pravosuđa,
obratili navodnom Sudu za ljudska prava u Strazburu.
Ko vam je kriv što niste znali!
Šta zapravo radi navodni Evropski
sud za ljudska prava?
Kako bi bez prava žalbe,
kako se to iz priloženog vidi, eliminisao predstavke hiljada građana
ugroženih od ove nesrećne države, ovaj sud je doneo pa počeo da retroaktivno
primenjuje svoju naknadnu odluku, kojom je bez konkretnog obrazloženja odbacio, pa i dalje odbacuje, sve predstavke iz Srbije
koje su ovom sudu predate u periodu avgust 2008 - decembar 2009, jer navodno nisu
iskorišćeni svi domaći pravni lekovi.
Tragom ovakvog pravosudnog zločina, Tabloid
je istražio da je tek u presudi Vinčić i drugi protiv Srbije, od
1.decembra 2009, ovaj sud izrazio stav i zauzeo mišljenje da bi se ustavna
žalba mogla smatrati delotvornim pravnim sredstvom, u smislu člana 35 stava 1.
Konvencije, u odnosu na sve predstavke podnete nakon 7. avgusta 2008, kada je
doneta prva meritorna odluka Ustavnog suda Srbije povodom neke ustavne žalbe i
objavljena u Službenom glasniku Republike Srbije. (Pri tome, običnim
građanima Službeni glasnik nije dostupan!)
U vezi sa zauzetim stavom Suda
iz Strazbura iz presude Vinćić i drugi protiv Srbije od 1.12.2009. mora
se istaći važna pravna činjenica da je u periodu avgust 2008 - 1. decembar
2009. ovom
sudu podneto na hiljade predstavki, jer tada nije bilo obavezno obraćanje i Ustavnom sudu Srbije
pre obraćanja Sudu u Strazburu. Naime, pre donošenja presude u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije,
od 1.12.2009, jasno je da podnosioci predstavki
iz Srbije, koji su predstavke podneli u međuvremenu, nisu mogli znati za stav ovog suda, jer takav stav
nije ni postojao.
Kako je navedena presuda
u predmetu Vinčić doneta u decembru 2009, u Strazburu su se dosetili da
bezočno i protivno svakoj pravnoj logici krenu u retroaktivnu primenu ove
presude na sve ostale predmete u periodu avgust 2008 - decembar 2009. To nije i
ne može biti pravno prihvatljivo, jer se time protivmoralno, protivpravno i
protivljudski serijski odbacuju svi predmeti pristigli u Sud pre donošenja
takvog stava!? Još jedanput vredi potcrtati: u vreme njihovog podnošenja nije bilo odluke
ovog suda o trenutku preseka u odnosu na domaći delotvorni pravni lek.
Tako je jedan visoki sud
za ljudska prava u potpunosti srušio svako načelo, a posebno načelo pravnosti i
pravičnosti, zajedno sa ljudskim pravima hiljada stranaka učesnika u postupku.
Biće nekad referendum
Da je Sud u Strazburu
stvarno sud za ljudska prava, jedino njegovo pravno prihvatljivo postupanje
bilo bi da se sve predstavke predate do 1.12.2009. smatraju blagovremenima i
učine dopuštenima, naravno ako ispunjavaju druge propisane uslove. U suprotnom,
ovakva odluka suda potpuno iskače iz pravnog niza postupanja suda i pravne
logike uopšte i dovodi do pravnog apsurda da se, umesto da se hiljade oštećenih
zaštite, isto toliko hiljada puta od odgovornosti oslobađa onaj ko je kriv!?
U skladu s tim, pravno ispravan i pravilan stav ovog suda bi bio da sve
predstavke koje su poslate sudu nakon 1.12.2009. budu iz navedenog razloga
nedopuštene, odnosno neprihvatljive, jer one tada stvarno ne ispunjavaju uslove
propisane Konvencijom i podložne su prethodnom obraćanju Ustavnom sudu Srbije.
Osim toga, ovakvim
nepravnim postupkom Sud za ljudska prava, kome su se hiljade naših oštećenih
građana obratili, sa jedne strane gube i pravo na rokove pred eventualnim
domaćim instancama, jer su se obratili Evropskom sudu za ljudska prava, a taj
sud je, opet, njihovu predstavku odbacio jer retroaktivno primenjuje svoju
naknadnu odluku, čime je stranke verovatno namerno uskratio za zaštitu
ljudskih prava i na jednoj i na drugoj mogućoj strani!? Ne liči li to na
serijski zločin!?
Dalje, iz svega ovoga
jasno proizilazi da se ovaj sud ne bavi sadržinom predstavki, već
traženjem formalnog izgovora za njihovo odbacivanje i smanjenje obima posla, pa
vođen ovakvim bezočnim motivom
ignoriše i slučajeve silovanja, unesrećene dece, ubistava, trgovanja ljudima,
organizovanog kriminala, korupcije i svega onog što bi trebalo da bude motiv Suda da se iskoreni, odnosno da se
domaća pravosuđa nateraju da rade po zakonu i pravu...
Kako, onda, objasniti (bez)brojnim žrtvama i domaćeg i evropskog pravosuđa
da mi, ili zašto mi, grčevito stremimo takvoj Evropskoj uniji "koja nema
alternativu". Ukoliko se Evropski sud za ljudska prava ponaša tako, zašto
bi nam takva Evropa uopšte bila potrebna, jer takve "vrednosti" već
imamo preko svojih "sudova" za ljudska prava i - sramota nas je zbog
njih. Na kraju krajeva, svi oni koje je ovaj sud ovakvim odlukama bez prava
žalbe "usrećio"
svakako će moći i hteti da o tome iskažu svoje mišljenje na nekom budućem
referendumu za ulazak u EU...
Konačno, potpuno je jasno da bi Evropski sud
za ljudska prava u svom postupanju obavezno okrivio svaku potpisnicu Konvencije
za svaku odluku domaćeg zakonodavstva u slučaju da sama retroaktivno primenjuje
svoje odluke. Zbog toga, u skladu sa tim temeljnim pravnim načelom, ne bi smeo
da pravi ovakve opasne presedane i sam uništava one koji su mu se obratili za
spas od
lokalnih pravnih siledžija.
Umesto da štiti, Evropski sud za ljudska prava je hiljade
podnosilaca predstavki iz Srbije svesno uskratio i za jednu i za drugu
mogućnost zaštite ljudskih prava.
GLOSA
Ovakvim postupanjem Evropskog suda
za ljudska prava Republika Srbija se sistematski ohrabruje da nesmetano nastavi sa kršenjem ljudskih prava jer prolazi
nekažnjeno u hiljadama slučajeva.
GLOSA
Sud se ne bavi
sadržinom predstavki, već traženjem formalnog izgovora za njihovo odbacivanje
i smanjenje obima posla.