Armagedon
Rat između Amerike i
Irana sve izvesniji
Može li sotona da preživi vlastitu atomsku bombu
Američki i
izraelski vojni avanturizam mogao bi lako da gurne svet u novu ekonomsku krizu
koja bi bila dublja od ove iz koje se polako izvlačimo. Pored toga, po najgorem
scenariju, sledeći vojni sukob u Persijskom zalivu mogao bi da ima i svoju
nuklearnu završnicu
Piše: Marko Vasić,
dopisnik iz Amerike
Situacija u Persijskom zalivu
toliko se zaoštrila da je kriza jasno vidljiva i iz suprotnog ugla na globusu.
Nedavno je Fidel Kastro na Kubi objavio svoju prognozu neposredne
opasnosti od izbijanja novog Zalivskog rata.
U svom javnom pismu Kastro se ne
dvoumi da će prvo doći do razmene raketnih napada između SAD i njenih
saveznika, na prvom mestu Izraela, sa jedne strane, i Irana, sa druge strane. Taj
sukob bi lako mogao da eskalira u nuklearni konflikt, ali će sigurno da dovede
do novog berzanskog loma i ekonomske krize većih razmera od ove iz koje polako
izlazimo, smatra nekadašnji kubanski predsednik.
Kastrovo viđenje problema u i oko Persijskog zaliva svakako nije ni
novo niti iznosi nepoznate detalje. Početkom jula je slobodni novinar i
analitičar Bliskog istoka Viktor Kocev u listu Asia Times objavio
članak sličnih prognoza, a zatim je usledila serija komentara u različitim
medijima.
Dovoljan jedan tanker
Iako postoje jasni znaci izlaska
iz ekonomske krize, Obamina administracija je u istorijskoj dubiozi.
Zbog manjka u budžetu američki Senat je nedavno odložio početak pomoći za oko
milion i po nezaposlenih Amerikanaca. Možda zvuči paradoksalno, ali nova svetska kriza išla bi u korist Amerike.
Nagli skokovi američke proizvodnje dešavali su se uvek posle velikih ratova.
Posle Prvog svetskog rata SAD je postala svetska ekonomska i vojna sila, a
posle Drugog svetskog rata i jedna od dve supersile. Svetska ekonomska kriza na
zalasku daleko više je pogodila evro, valutu koja se doskoro kotirala kao
najozbiljniji kandidat za naslednika dolara kao svetske obračunske jedinice.
Nova kriza mogla bi evro čak i da dovede do
njegovog kraja.
Američka privreda već decenijama zavisi od
uspeha dve industrije: automobilske i vojne. Automobili su sve manje
konkurentni u sukobu sa Evropljanima i dalekoazijskim tigrovima, ali je
proizvodnja oružja gotovo bez premca u svetu. Još uvek.
Međutim, da bi američka vojna
industrija dobijala nove poslove potrebno je prvo isprazniti do vrha napunjene
magacine, a to je moguće samo u jednom ratu većih razmera. Iran je za tako nešto skoro idealan izbor, protivnik koji bi mogao samo da
se poželi.
Kao prvo, Iran raspolaže velikom
količinom relativno modernog naoružanja sa dometom koji ugrožava
njegove bogate susede. Svi analitičari veruju da ajatolasi
neće pristati samo da se brane od američko-izraelske agresije, već će se truditi da rat prenesu na okolne zemlje. Posebno jer
je saudi-arabijska vlada, po izvorima bliskim tajnoj diplomatiji, Izraelcima
ponudila vazdušne koridore koje bi oni mogli da koriste tokom rata sa Iranom.
Moreuz Hormuz, koji je najvažniji
deo naftnog puta na Bliskom istoku, delimično pripada Iranu i u dometu je
njegovih raketa i avijacije. Potapanje samo jednog tankera u tom delu sveta
dovelo bi do nove eksplozije cena energenata i do privrednog kolapsa u celom
svetu. U okolini Amerikanci imaju najmanje tri nosača aviona, desetine različitih
vojnih plovila, stotine aviona i preko deset hiljada vojnika.
Sa druge strane, Iranci raspolažu
jednim veoma maštovitim oružjem: lakim gliserima naoružanim
raketama tipa voda-voda. Malo je verovatno da će američko-izraelska
koalicija biti u stanju da uništi svako od ovih malih, ali brzih plovila, pre
nego što ono stigne do svog cilja, nekog supertankera krcatog sirovom naftom.
Bušovo otkrovenje
Pitanje koje sebi postavljaju svi
analitičari u ovom trenutku glasi: da li je bar jedna strana spremna na totalni
rat ili će posle prvog konflikta uslediti posredni pregovori i smirivanje
situacije? Odgovor na ovo pitanje prvenstveno zavisi od intenziteta tog prvog
okršaja, jer ako SAD i Izrael napadnu veći broj iranskih postrojenja, a posebno
ona u samom glavnom gradu Teheranu, fundamentalistički režim Ahmadinedžada će
morati da oštro uzvrati kako ne bi izgubio verodostojnost u očima sopstvenog
naroda. A tada lako može da se desi da situacija izmakne kontroli.
Zanimljivo je da Kocev ne vidi
jedinu opasnost u verskim fundamentalistima na iranskoj strani, već i u onima koji su na vlasti u Americi. Iako zvuči skoro
neverovatno, američki establišment je hrišćanski fanatizovan skoro u meri u
kojoj su to i islamski ajatolasi u Teheranu. Na ovoj verskoj posvećenosti
Amerikanaca Izrealci i grade svoj uticaj na Kapitol hilu, jer se predstavljaju
kao jedini ozbiljni čuvari svetih mesta u Jerusalimu i okolini.
Američki predsednici, posebno oni
iz dinastije Buš, sebe su smatrali od Boga izabranima da pokrenu Armagedon,
konačni obračun koji najavljuje jevanđeljsko Otkrovenje Jovanovo (Apokalipsa).
Barak Obama je u tom pogledu umereniji, ali on nije jedini koji se pita u vezi
sa eventualnim početkom i kasnijim vođenjem rata protiv Irana. Osim toga,
njegovi lični motivi ne moraju da budu
verske prirode.
Scenario koji predviđaju zapadni,
prvenstveno nemački analitičari, svodi se na sukob ograničenih razmera koji ne
bi dublje zadirao u Persijski zaliv. Njima naruku ide činjenica da prosečno trajanje ratnih sukoba
na Bliskom istoku ne prelazi mesec dana.
Sa druge strane, ruski mediji
objavljuju planove po kojima će Amerikanci od početka ići na eskalaciju sukoba.
Gomilanje američkog haj-tek oružja u regionu, kao i zaoštravanje retorike na
obe strane, ukazuju na to da Pentagon planira nešto više od jednog običnog
vazdušnog udara.
Geostrateški mudraci STRATFOR-a
objavili su još 27. februara svoju analizu, koja je prošla gotovo nezapaženo u
većini zapadnih medija. U njoj ovi obično odlično obavešteni analitičari
predviđaju da se glavne operacije neće voditi na bojnom polju, već kroz uticaj
na druge.
Dozirane informacije
Amerikanci moraju da, posle
traljavog razvoja intervencija u Iraku i Avganistanu, pokažu kako su još uvek
jedine gazde u kući. Iranske verske vođe pak moraju da potvrde svoju spremnost
da se uhvate u koštac sa svetskim sotonom broj jedan, kako oni sami nazivaju
Ameriku. Pored svega, za Teheran je vojno prisustvo Amerikanaca i njihovih
zapadnih saveznika na samim iranskim granicama postalo već neizdrživo poniženje.
Amerikanci jesu vojno daleko
nadmoćniji, ali na polju propagande
stvari stoje drugačije. Iranski ajatolasi su ne samo
uticajni među verski srodnim šiitskim muslimanima već sve više i među sunitima.
Njihov istrajan stav u budućem vojnom sukobu sa Amerikom, koju sve više i
obični muslimanski svet doživljava kao najvećeg teroristu i tlačitelja, mogao
bi verskim liderima Irana ne samo da podigne ugled i uticaj već i da
predstavlja inicijalnu kapislu koja će da razbukta verski zanos svih muslimana.
Zbog toga se brojni analitičari slažu u zaključku da je sukob širih razmera skoro neizbežan. Jedino se razlikuju kada su u pitanju krajnje granice
eskalacije. Za Iran se sumnja da poseduje oružje
za masovno uništenje, između ostalog i nuklearno. Sa druge strane, u slučaju masovne
ofanzive iranske vojske na Avganistan ili Irak, moguće je da će Amerikanci
jedinu zaštitu svojih trupa videti u upotrebi atomskih bombi.
Mediji na Zapadu uglavnom ćute o ovim planovima. Evropljani i Amerikanci još nisu spremni da prihvate nuklearni rat i sigurni kraj
civilizacije koju poznajemo. Zato im se informacije o stanju na Bliskom istoku
serviraju oprezno i ublaženo. Kako izgleda, realna mogućnost da stotine hiljada ljudi, žena i dece stradaju u nuklearnom holokaustu i nije neka
vest za novinare sa Zapada.
Iran kao
pokusni kunić
Još jedan
aspekt vojnog sukoba sa Iranom jeste i ispitivanje delovanja novog oružja. Ne
tako davno svet je saznao više od pola veka skrivanu tajnu da je Japan u leto
1945. vodio vrlo ozbiljne pregovore sa zapadnim saveznicima o sopstvenoj
kapitulaciji. Pošto bi završetak rata ostavio Amerikance bez mogućnosti da in
vivo isprobaju efekte atomske bombe, naređena je njena hitna upotreba, bez
obzira na to što su Japanci pokazali snažnu želju da rat odmah okončaju.
Dugotrajniji
sukob sa Iranom dao bi priliku Pentagonu i američkoj vojnoj industriji da
testiraju oružje koje se redovno usavršava i to ne na brdskoj gerili, kao u
Avganistanu, već na jednoj relativno dobro opremljenoj regularnoj armiji.