Razaranje
Restauratorsko-komisijska mafija: Ono čime bi trebalo
da se država ponosi, kao plen su podelili oni koji nisu za ponos
Sami sebe
zaplićemo, sami sebe rasplićemo
Kako su u Ministarstvu kulture formirane raznorazne komisije, uglavnom sastavljene od nekompetentnih ljudi, kako bi se pod kontrolu stavili radovi i finansiranje. U koliko su raznoraznih komisija i upravnih odbora imenovani siva eminencija srpske arheologije dr Marko Popović i njegova venčana kuma mr Gordana Simić? U koliko je raznih upravnih odbora i komisija imenovana siva eminencija srpske istorije umetnosti dr Miroslav Timotijević? Koliko je zapravo rad svih ovakvih komisija uopšte zakonit i da li su njihovi eminentni članovi u konstantnom sukobu interesa?
Stanislav Živkov
Takozvana
Velika komisija Ministarstva kulture, odnosno Komisija u oblasti zaštite kulturnih dobara od izuzetnog značaja i dobara srpskog porekla u inostranstvu, obrazovana je Rešenjem ministra kulture 23. oktobra 2008. sa veoma širokim delokrugom rada. Prema podacima sa sajta Ministarstva kulture, vidi se da Komisija ima zadatak da vrši uvid u stanje spomenika kulture, predlaže listu prioriteta kao i vrste radova, sagledava mogućnosti redovnog finansiranja od strane Ministarstva kulture i iz drugih izvora, vrši pregled programa, projekata i elaborata za radove, daje mišljenje o ispravnosti metodološkog pristupa i konzervatorskog postupka na kulturnom dobru i zaštićenoj okolini, daje mišljenje o predloženim konzervatorskim uslovima, daje mišljenje o budućim predlozima za proglašenje kulturnih dobara. Na ovaj način formirana je paralelna služba zaštite kulturnog nasleđa jer su svi navedeni poslovi zapravo poslovi koje imaju zavodi za zaštitu spomenika u svom opisu, a što je određeno Zakonom o kulturnim dobrima.
Stoga je sasvim opravdana bila svojevremena odluka bivšeg ministra kulture Dragana Kojadinovića kojom je prethodni saziv komisije bio raspušten kako bi se izbeglo formiranje paralelne službe zaštite. Međutim, sada su Komisiji data još šira ovlašćenja, jer Komisija mišljenje sa ocenom radova dostavlja Ministarstvu kulture, Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, teritorijalno nadležnom zavodu i rukovodiocu radova tako da više nije samo savetodavna komisija Ministarstva, već svoje mišljenje kao definitivno i obavezujuće šalje odmah svima. Sam rad Komisije dodatno je kompromitovan činjenicom da Komisija određuje izvestioce, koji prezentuju tuđi rad, čime se takođe potencijalno narušava objektivnost rada Komisije.
Ne znaju ali vole
Najskandaloznija činjenica koja proizilazi iz propratnog dopisa pomoćnika ministra, uz Rešenje o formiranju Komisije, jeste odluka Komisije doneta na prvoj sednici kojom se bliže određuje da je prilikom planiranja aktivnosti na kulturnim dobrima najpre potrebno pribaviti mišljenje Komisije, čime se Komisija stavlja iznad Zakona o kulturnim dobrima. Iako je ova i ovakva komisija pre svega trebalo da bude savetodavna, ona je očigledno postala izvršni organ za sprovođenje politike zaustavljanja nepoželjnih radova Vere Pavlović-Lončarski, o čemu najjasnije svedoči izjava predsednika Komisije dr Marka Popovića, objavljena u Novostima 17. januara 2009, da će biti zabranjen rad preduzeća Albo-inženjering, te da će biti zabranjen rad pojedinim stručnjacima, što predstavlja kršenje ovlašćenja koja može da ima jedna savetodavna komisija. Stoga je očito da je ovakvo rešenje Ministarstva kulture kojim se Komisiji daju ovlašćenja koja prelaze okvire Zakona o kulturnim dobrima nezakonito jer je ovakva komisija zapravo paradržavna institucija, odnosno nezakonito telo, paralelno sa postojećim zavodima koje direktno ometa osnovnu funkciju same službe zaštite spomenika kulture. Komisija sa ovakvim ovlašćenjima može bez pardona da zaustavi svaki rad na spomenicima kulture ako neko to proglasi nepoželjnim radovima ili ako su rukovodioci radova nekome nepoželjni.
Kada se na sajtu Ministarstva pogleda sastav ove i ovakve komisije, odmah postaje jasno da je njen rad kontroverzan iz više razloga. Pre svega postavlja se najvažnije pitanje - stručnost i kompetencija članova Komisije, jer se u njenom sastavu nalaze osobe koje se uopšte nikada nisu bavile aktivnom zaštitom nepokretnih kulturnih dobara, odnosno konzervacijom i restauracijom. U tom smislu pre svega je kontroverzno imenovanje samog predsednika Komisije dr Marka Popovića, arheologa i naučnog savetnika Arheološkog instituta u Beogradu, koji uopšte nije konzervator arhitekture. Isto pitanje se može postaviti i za gotovo sve ostale članove Komisije od kojih nijedan nije konzervator: istoričara umetnosti akademika dr Gojka Subotića, koji se nikada nije bavio zaštitom spomenika arhitekture već proučavanjem vizantijskog slikarstva, dr Marice Šuput, istoričara umetnosti, redovnog profesora Univerziteta u Beogradu, koja je sa svojim profesorom Vojislavom Koraćem od manastira Banjska napravila razbojište, dr Miroslava Timotijevića, redovnog profesora Univerziteta u Beogradu, inače predsednika Upravnih odbora Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture i Galerije Matice srpske u Novom Sadu, dr Nađe Kurtović-Folić, arhitekte i teoretičara, redovnog profesora Univerziteta u Novom Sadu, dr Smilje Marjanović-Dušanić, istoričara, vanrednog profesora Univerziteta u Beogradu.
Sa druge strane postavlja se pitanje same stručnosti i kompetencija onih članova Komisije koji su se zvanično bavili ili se bave zaštitom spomenika kulture. Pre svega koliko su uopšte za konzervaciju i restauraciju crkava, manastira, tvrđava, dvoraca, mostova, vila, arheoloških spomenika, urbanih celina itd. kompetentni članovi Komisije koji su etnolozi: Mirjana Đekić, etnolog Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu, i Estela Radonjić-Živkov, etnolog Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograd.
Doživotno razvlačenje
Ni sami arhitekti-konzervatori, članovi Komisije, nisu bez putera na glavi. Naime, postavlja se pitanje po kom mentalnom kriterijumu moralnopolitičke podobnosti i, uopšte, za koje je zasluge u Komisiju dospela penzionerka dr Milka Čanak-Medić, arhitekta, redovni profesor Univerziteta u Beogradu u penziji i bivši konzervator ukinutog Jugoslovenskog instituta za zaštitu spomenika kulture i Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, koja je tokom svog višedecenijskog štetočinskog delovanja sistematski nanosila nenadoknadivu štetu praktično na svim objektima na kojima je radila, a koju decenijama uklanjaju timovi stručnjaka, o čemu svedoče upropašćeni manastiri Pećka patrijaršija, Žiča, Arilje, "zaštićeni" lokaliteti Lepenski vir, Heraclea Lyncestis i Gamzigrad, amfiteatar u Solinu? Što se tiče imenovanja mr Gordane Simić, arhitekte Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Beogradu, stvari su daleko jasnije, jer je dotična venčana kuma predsednika komisije dr Marka Popovića i "stručnjak" za doživotno razvlačenje radova na obnovi utvrđenja manastira Manasija.
Kako bi se stvari kompletno stavile pod totalnu kontrolu ove svojevrsne velike lože Ministarstva kulture, u nju su imenovani i dr Miloje Vasić, doskorašnji direktor Arheološkog instituta, u stručnoj javnosti daleko poznatiji kao unuk i imenjak svog dede, najvećeg srpskog arheologa dr Miloja Vasića, nego po svom arheološkom radu, i Radiša Žikić Trša, slikar konzervator Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Beogradu i najodaniji saradnik Milke Čanak-Medić, koji je u najlon kese skupljao komade fresaka u crkvi Svetog spasa u Žiči otpale sa zidova nakon radova pod njenim rukovodstvom.
Hilandar je još
pravoslavni manastir
Ni u drugim komisijama formiranim pri Ministarstvu
kulture stvari nisu mnogo bolje. O
tome najbolje svedoči sastav Hilandarske komisije, koja je obrazovana odlukom
Vlade Srbije 19. novembra 2004. sa zadatkom da
predlaže aktivnosti, programe i poslove koji se odnose na očuvanje i negovanje
istorijskih, verskih i kulturnih tradicija manastira Hilandar, prati radove i
stanja pokretne i nepokretne imovine Hilandara, obnovu i rekonstrukciju postojećih objekata, kao i izgradnju novih objekata Hilandara,
obnovu i rekonstrukciju istorijskih i kulturnih spomenika koji su u sklopu
manastira (freske, ikone, rukopisi i dr). U delokrugu rada ove komisije
stavljena je i organizacija proslava značajnih datuma iz istorije Hilandara, te
razmatranje izveštaja i druge poslove od značaja za
očuvanje tradicije i kulturno-istorijskih spomenika Hilandara. Takođe je
predviđeno da za potrebe obavljanja svih ovih zadataka Komisija može
obrazovati stručne timove i angažovati stručne institucije ili
istaknute stručnjake.
I sastav Komisije za Hilandar je vrlo živopisan. Predsednik Komisije je sam ministar kulture Nebojša Bradić, a njegova zamenica je Dušica Živković, pomoćnica ministra kulture, što je sasvim normalno,
jer je u pitanju spomenik u Grčkoj i zbog svog značaja zahteva međudržavnu
saradnju. Stoga je normalno da u toj komisiji po funkciji bude i direktor
Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, ali
nije normalna činjenica da je na toj funkciji Vera Pavlović-Lončarski,
inače stručnjak za savremenu umetnost i zaustavljanje nepoželjnih radova na
obnovi spomeničkog nasleđa. Obraz službe zaštite ipak brani Zoran Vapa, ekspeditivni direktor Pokrajinskog zavoda za zaštitu
spomenika kulture u Novom Sadu. Zbog bogate umetničke baštine
Hilandara u ovoj komisiji su i mr Svetislav Nikolić, docent na Fakultetu
primenjenih umetnosti u Beogradu, mr Vladimir Trijić, zaposlen u Narodnoj
biblioteci Srbije, Mirjana Živojinović i Dimitrije Stefanović, akademici
Srpske akademije nauka i umetnosti, te prof. dr Zoran Rakić,
profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Kao predstavnik Srpske pravoslavne crkve član
komisije je episkop žički Hrizostom, a ispred Zadužbine manastira
Hilandar je njen direktor Milivoj Ranđić.
Međutim, odmah se postavlja pitanje kakve veze sa obnovom Hilandara ima
dr Vladeta Janković, ambasador Republike Srbije pri Svetoj stolici, jer Hilandar još nije postao
katolički samostan. Još je veća enigma kakve veze sa obnovom Hilandara mogu
imati dr Marko Popović, arheolog, naučni savetnik Arheološkog instituta
SANU i predsednik Velike komisije Ministarstva, koji se
uopšte ne bavi vizantijskom arhitekturom i umetnošću, kao i članica iste
komisije prof. dr Smilja Marjanović-Dušanić, profesor Filozofskog
fakulteta u Beogradu? Međutim, najvažnije pitanje na koje niko nije bio u
stanju da da racionalan odgovor je: za koje je to konzervatorske zasluge u
Komisiju imenovan prof. dr Mirko Kovačević, arhitekta u penziji i bivši
konzervator Republičkog zavoda, dugogodišnji rukovodilac radova na građevinskoj
obnovi i protivpožarnoj zaštiti manastirskog kompleksa u Hilandaru, koji je ove
radove izveo tako "stručno" i "uspešno" da je onako usput izgorelo
pola Hilandara (po Kovačeviću je Bog kaznio Srbe zbog njihove nesloge),
a da pri tom Kovačević nikada nije odgovarao za svoja nedela?
Depoi koščurina
Ministarstvo je formiralo i Komisiju za izdavanje dozvola za arheološka
iskopavanja i istraživanja čiji je delokrug rada razmatranje zahteva i
projekata za istraživanja i iskopavanja arheoloških nalazišta, radi utvrđivanja
ispunjenosti uslova za obavljanje tih radova, uvid u izveštaje i dokumentaciju
o prethodno obavljenim arheološkim iskopavanjima i istraživanjima, kao i
preduzetim merama tehničke zaštite nalazišta i nalaza i predlaganje mera
tehničke zaštite nalazišta i nalaza, kao i mera za njihovo čuvanje i održavanje
u toku arheoloških iskopavanja i istraživanja. Komisija Ministarstvu kulture
može predložiti izdavanje dozvola za arheološka
iskopavanja i istraživanja samo ako je podnosilac zahteva za izdavanje dozvole
ispunio precizne uslove. Komisiju čine: dr Vujadin Ivanišević,
Arheološki institut u Beogradu - predsednik Komisije; dr
Gordana Milošević, Arhitektonski fakultet u Beogradu; Marin Brmbolić,
Republički zavod za zaštitu spomenika kulture u Beogradu; Dragan Anđelić,
Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika Novi Sad; Jelena
Kondić, Narodni muzej u Beogradu; Olivera Marković, Ministarstvo
kulture, te sekretar Komisije Olivera Ignjatović, Ministarstvo kulture.
I pored ovako eminentnog sastava, i ova komisija se "proslavila"
davanjem dozvola za izvođenje više opskurnih arheoloških iskopavanja poput već
decenijskog čeprkanja kraj ludnice u Čurugu pod rukovodstvom izvesnog Stanka
Trifunovića, zatim raznorazna nepotrebna prekopavanja već prekopanog terena
u Dupljaji i Starčevu, čeprkanje u Vatinu, što sve kao rezultat ima doslovno
zatrpavanje inače nedovoljnih muzejskih depoa neslućenim gomiletinama natrulih
ljudskih i životinjskih koščurina i smrvljene keramike.
Pri Ministarstvu kulture postoji i Komisija za procenu finansijskih
prioriteta u oblasti zaštite nepokretnih kulturnih dobara i izdavaštva. Zadatak Komisije je da vrši pregled programa, projekata i elaborata za
preduzimanje mera tehničke zaštite i izvođenje drugih radova na nepokretnim
kulturnim dobrima i dobrima koja uživaju prethodnu zaštitu, kao i elaborata za
izdavanje publikacija, kao i da daje stručne ocene i mišljenja u pogledu
opravdanosti njihovog finansiranja što
predstavlja još jedan efikasan način za sprovođenje politike zaustavljanja
nepoželjnih radova Vere Pavlović-Lončarski, jer Komisija sastavlja
objedinjenu i hijerarhijski uređenu listu prioriteta za finansiranje programa,
projekata i elaborata i dostavlja je zajedno sa odgovarajućim zapisnicima
Ministarstvu kulture. Samu komisiju čini više
potkomisija za pojedine oblasti, dok zajedničke sednice potkomisija ili
sednice njihovih predsednika saziva i njima rukovodi direktor Republičkog
zavoda za zaštitu spomenika kulture, a stručne i administrativno-tehničke poslove za
potrebe Komisije obavljaju stručne službe Republičkog zavoda za zaštitu
spomenika kulture.
Postavlja se pitanje po kome osnovu su neki od
članova Velike komisije Ministarstva imenovani za članove nekih od potkomisija,
kao i pitanje da li tu postoji sukob interesa? Svakako je
najsporniji sastav potkomisija za arhitekturu. Tako se u potkomisiji za
arhitekturu srednjeg veka nalaze i članice Velike komisije dr Marica Šuput i dr
Nađa Kurtović-Folić, dok je
predsednik komisije penzionerka Republičkog zavoda mr Olivera Marković-Kandić, arhitekta
koja za sobom ima impozantnu štetočinsku karijeru, o čemu najbolje govore
neomalterisane crkve manastira Sopoćani i Gradac, iz čijih zidova se voda cedi kao iz sunđera i "na kojima ne treba ništa raditi" jer su se freske prekrivene naslagama izlučenih soli "navikle
na vlagu"?!
Mnogo bolji nije ni sastav potkomisija za arhitekturu novog doba, u
čijem sastavu je jedini arhitekta njen predsednik Bojan Kovačević,
smenjeni direktor Muzeja Grada Beograda, koji je na to
mesto bez dana staža u muzejskoj struci i bez položenog stručnog ispita došao kao kadar Gorice Mojović i potom godinama
nezakonito vodio Muzej, što se svodilo na
pravljenje haosa i proganjanje zaposlenih. Kovačević se inače
"proslavio" po svom životnom delu, magistarskom radu o zgradama Generalštaba u Beogradu, koji je napisao pošto je od udovice
projektanta, proslavljenog arhitekte Nikole Dobrovića, ukrao projekte
ovih zgrada.
Para na paru
Takođe se postavlja pitanje prema kom mentalnom i stručnom kriterijumu
je za predsednika potkomisije za etnologiju imenovan izvesni Božidar
Krstanović, etnolog Republičkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, najpoznatiji po tome što je u
zajednici sa Estelom Radonjić-Živkov, inače suprugom funkcionera G17 Gorana
Živkova, neverovatnu količinu novca straćio na izradu opskurnog Atlasa
narodnog graditeljstva, umesto da se tim novcem zaštiti teško ugroženo isto to
narodno graditeljstvo.
O tome da nekima jedna plaćena komisijska
funkcija očito nije dovoljna najbolje svedoči i sledeći primer: za člana
potkomisija za izdavaštvo imenovana je potpredsednica Velike komisije arh. Gordana
Simić, venčana kuma predsednika iste komisije dr Marka Popovića, koja u dugogodišnjoj štetočinskoj karijeri nije
napisala nijednu knjigu!
Iz svega ovoga se jasno vidi da je čitav ovaj sistem raznoraznih
komisija i potkomisija zapravo osmišljen kao dobro
umrežena interesna zajednica raznoraznih sivih i ostalih konzervatorskih
eminencija prevashodno sa ciljem da se sa jedne strane doživotno zaštite
pojedini konzervatorski projekti pretvoreni u privatne prćije i zabrane, a sa
druge koliko je god to moguće spreče nepoželjni radovi o čemu najrečitije
govori sledeći slučaj. Nedavno su na sajtu Ministarstva kulture objavljeni
rezultati konkursa za sufinansiranje programa/projekata u oblasti zaštite kulturnog nasleđa i bibliotečke delatnosti u
Republici Srbiji u 2010. godini, iz čijih rezultata je očigledno da je prioritet
finansiranja bilo finansiranje radova članovima Velike komisije. Naime, odlukom
konkursne komisije čak 20.100.000 dinara dodeljeno je Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture za ko zna koju etapu radova na
obnovi utvrđenja manastira Manasija, kojom rukovodi zamenica predsednika Velike
komisije Gordana Simić. Takođe, Republičkom zavodu za zaštitu spomenika
kulture Beograd dodeljeno je 1.500.000 dinara za ko zna koji po redu nastavak
programa sistematskih arheoloških istraživanja manastira Studenica pod
rukovodstvom predsednika Velike komisije dr Marka Popovića, što samo po
sebi ne bi bilo sporno da se ne radi o dodatnom finansiranju, jer je malo poznato da se svi ovi radovi takođe finansiraju i iz godišnjeg budžeta Republičkog
zavoda za zaštitu spomenika kulture kojim su predviđene finansijske pozicije za
ove, kao i neke druge radove. Malo je poznato i da je ovaj konkurs iskorišćen kako bi se sprečilo izvođenje nekih nepoželjnih
radova na taj način što je sprečena aplikacija projekta na konkurs! Naime, već
nekoliko godina traju radovi na konačnoj zaštiti i prezentaciji arheološkog
nalazišta Lepenski vir, gde se sada privode kraju radovi na izradi zaštitne
konstrukcije koji se finansiraju iz Nacionalnog investicionog plana, a
podnošenje prijave na konkurs za sredstva u iznosu od 1.500.000 dinara za
zaštitu samog arheološkog lokaliteta sprečila je lično Vera
Pavlović-Lončarski pod izgovorom da to nije u planu rada Zavoda!
Na kraju se sasvim slobodno može reći da ovaj komisijski galimatijas najviše podseća na svojevrsnu varijantu dečje pesmice
"Kolariću-Paniću", jer jedni te isti ljudi sami sebe upliću i sami
sebe raspliću arčeći novac poreskih obveznika koji se troši na beskrajna
zasedanja raznoraznih komisija i potkomisija dok spomenici i dalje propadaju,
verovatno jer su se na to navikli...
Spomenik komisiji
O tome koliko se neki posao može
doživotno razvlačiti najbolje svedoči sledeći primer. Naime, javnost je tek nedavno saznala kako je 28. juna u Ministarstvu kulture održan prvi sastanak Komisije za
obnovu Spomenika zahvalnosti Francuskoj u Beogradu, koji je svečano otkriven 19. septembra
sada već daleke 1930. U kratkom saopštenju navedeno je da je potrebno uraditi
novi kameni postament i isklesati nove bočne reljefe na spomeniku, prema Meštrovićevim
originalima koji se čuvaju u Splitu, kao i da treba izvršiti demontiranje i
restauraciju oštećene bronzane skulpture. Konstatovano je da je kameni
materijal postamenta do te mere oštećen i devastiran
da pokušaji sanacije koji su rađeni ranijih godina nisu dali željene rezultate,
i da je ovakav pristup jedini moguć i opravdan. U tom smislu potrebno je sačiniti detaljnu specifikaciju, sa predmerom i predračunom
radova. Osnovni pristup realizaciji projekta je očuvanje opšteg imidža spomenika, pri čemu bi se pronašao kamen
približan postojećem po boji, čvrstini i koheziji, ali prilagođen beogradskoj
klimi. Dalje se navodi da je već 1963. započeto razmatranje kako pristupiti problemu
rekonstrukcije, jer je još tada uočeno jasno erodiranje kamena i početak
propadanja reljefa na postamentu. Od tada do danas trajale su diskusije, rađeni
su razni elaborati i analize, kako bi se tek sada, nakon svega 47 godina, ustanovilo da ključni problem
predstavlja izbor kamena iz Trogira, koji je porozan, relativno mek i koji je
estetski odgovarao kriterijumima onog vremena, ali se pokazao kao nerezistentan
na beogradsku kontinentalnu klimu.
Biće veoma
zanimljivo videti koliko će ovoj, najnovijoj, Komisiji za obnovu Spomenika
zahvalnosti Francuskoj (u sastavu:
akademik Vladimir Veličković,
predsednik komisije, prof. dr Lidija
Merenik, mr Veljko Lalić,
neizbežna mr arh. Gordana Simić
i prof. Slobodan Savić,
akademski vajar) biti potrebno decenija da dodeljenih 30.000.000 dinara potroši i posao rekonstrukcije spomenika dovede do kraja.
Koliko, koliko?
Stvari postaju daleko jasnije kada se
uzme u obzir činjenica da je rad svih komisija po pravilu dobro plaćen te bi
bilo veoma zanimljivo preko Rodoljuba
Šabića, poverenika za informacije od javnog značaja, saznati koliko novca za svoje mnogobrojne funkcije
dobija predsednik velike komisije dr Marko Popović, koji je istovremeno i predsednik
Upravnog odbora Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, glavni i
odgovorni urednik njegovog časopisa Nasleđe, rukovodilac naučnoistraživačkog
projekta Beogradska tvrđava, jedan od rukovodilaca obnove Savezne
skupštine, rukovodilac arheoloških istraživanja manastira Studenica i još
štošta.