Natrag
Druga strana
Kako umreti pre stvarne smrti, uz pomoć dirigovanih intriga
Odlazak čoveka koji je znao
Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. U Tabloidu rukovodi Odeljenjem za analitiku i informatiku.
Vlado Dragićević
Ne sećam se kada sam poslednji put bio izbačen iz mirne uvale svoje sigurnosti, i kada sam počeo da razmišljam da li sam nestao iz ljudskog roda, jesam li postao kamen ili busen. Ali, u trenu taj moj strah beše zamenjen ironičnim komentarom. Gluposti. Tako razmišljaju slabi.
Važno je, zbog igre, ne pokazati ni bol, ni radost, ni ljubav, ni patnju, biti kamen bez tračka smeška na licu, tog poznatog smeška koji se pojavljivao kada je bilo potrebno pokazati sigurnost, jačinu i neranjivost.
Tako nekako smo bili vaspitavani i učeni da određene stvari držimo u sebi, pa po cenu da one, bilo da su tajne ili mi mislimo da su to bile, u jednom trenutku nestanu zajedno sa nama.
Polako se osipamo. Neko je promenio grad, neko je počeo da odlazi u drugu kafanu. Retko da neko više i zapita šta je sa onim drugim. I dalje smo živi, ali nas nema.
Neki i odlaze nekuda daleko. Pre neki dan i Dragiša.
Valjda će tamo gde je biti smireniji i zadovoljniji. A tu smo negde, približno istih godina. Bavili se istim poslom, imali uspone i padove, ali uvek ostali iskreni jedan prema drugome, mada je to nekada umelo itekako da boli.
Umeli smo, kada smo prekinuli sa aktivnim bavljenjem zanatom od značaja da satima sedimo kod "Zlatnog vesla" i prepričavamo šta smo, a šta nismo, a mogli smo.
Bilo bi to sve i suvoparno, da nije bilo odletelog pesnika Raše Livade, vrcavog Ace Berčeka, generala Baneta, uvek mladog Mome i našeg Slobe.
Sada je sve to postalo nekako drugačije. Uplovili smo u neke druge vode, sigurno ne tako mirne da bismo se mogli potpuno opustiti, ali vode koje donose šezdesete.
Dragiša je otišao. Tamo gde ga, siguran sam, čeka i nas drug Raša. Osporavan i često kritikovan, ipak je bio profesionalac.
Na žalost, puno toga odneo je sa sobom, puno iskustva i znanja koje se moglo iskoristiti, ali kao što to uvek tako biva, ono nije bilo nikome potrebno.
Često mi je govorio da ima običaj da meri ljude. Naravno, postoje oni koji žele to da učine i oni koji neće. One koji su to želeli, nikada nije uzimao za ozbiljno, one koji su odbijali smatrao je dostojanstvenim i njima se bavio.
Sticajem okolnosti, obojica smo bili vezani za svet medija. Stekli smo prijatelje koji su u najtežim trenucima ostali uz nas, ljude koji se nisu želeli pomiriti sa činjenicom da smo živi, a da nas nema.
Bili smo zajedno "hapšeni" u akciji, valjda to beše neki "Handžar", ili već tako neka alatka, mada smo i fizički i psihički bili daleko od opasnih.
Dane u penziji je svako provodio na svoj način, svako je imao svoja zanimanja i svoje sitne hirove, ali smo znali da smo živi i to nam je bilo dovoljno. Da, bili smo možda malo povređeni činjenicom da se na nas tako gledalo, ali smo se ogrnuli u plašt spokoja i trudili se da ga ne narušavamo nečim sto nije bilo vredno.
Neke je brinulo naše ćutanje, jer čoveku koji ćuti ne može se ništa. A Dragiša se smejao glupostima i nije želeo da ih komentariše. Bio je to onaj smešak na licu kojim se pokazivala sigurnost i neranjivost.
U kovitlacu takvih misli, u sukobu i zamišljene glave, ostao je kao usnuo, kao slegnut. Tek, kao podsmeh smrti uz svakakva sumnjiva i nesumnjiva životna pregnuća, za njim je ostala velika, nepopravljiva zabluda. Šta smo mi to radili, šta smo iza sebe ostavili, ko je došao posle nas?
Polako se osipamo. Ostalo je da pričamo ćuteći, da se ćuteći savršeno razumemo. Ne znam samo zašto bi to naše ćutanje i razumevanje nekome smetalo. Najstrašnije je kada se ljudi, a posebno institucije počnu baviti sobom, odnosno ljudima u njima. A vreme neumitno teče, a u životu ipak treba nešto uraditi da bi vas se sećali. Sećanje se ne može izbrisati, iako se ljudi ne pominju, jer je ono istina. Ne može se sećati nečega što nije postojalo.
Dragišu nisam ispratio tamo. Nisam mogao.
Bio sam izbačen is svoje uvale sigurnosti. Ne znam da li smo zaslužili da nam se toliko toga dešava u poslednje vreme. Pokopava se istina.
A kad se istini ne dopušta da kao biljka prodre na površinu, ona ne može mirovati. Skupi svu svoju moć i snagom eksplozije probije se van.
Dešava se da se ljudi pretvaraju da su idioti. Dragiša i ja smo upoznali puno takvih, mada u stvari to nisu. Beznačajnim izrazima, kojima su vični, prikrivaju postupke koji prelaze svaku granicu. Uvežbanim jezikom zamazuju postupke kojima nije potrebna nikakva druga ocena osim paragrafa krivičnog zakona. Takve ljude Dragiša je umeo savršeno da vaga i da ih stavlja u kockice svog kontraobaveštajnog mozaika.
Bojim se da taj mozaik danas više ne može da se sastavi, a hoću da verujem da ipak nije sve izgubljeno.
O otišlim će se ipak pričati, iako se ćutalo dok su bili živi. Prave vrednosti se ne mogu izbrisati lažima, a ako se opanak napravi od zlata, on će opet biti samo opanak.
Dragiša zbogom, i pozdravi Rašu.
Natrag