Nemačka
Još jedna pobeda Angele Merkel: evropski
ekonomski džin raste uz Rusiju
Berlin i na Istoku
Izborna pobeda koalicije CDU/CSU u
Nemačkoj može da predstavlja „labudovu pesmu" kancelarke Angele Merkel od
koje se sada traže ustupci koje ona teško može da prihvati, a od kojih zavisi
ulazak SPD-a u veliku koaliciju. Ono što je sigurno jeste da je stvarni
pobednik na izborima dugogodišnja mudra „istočna politika" Berlina koja je
Nemačkoj omogućila privredni rast i u vremenu sveopšte krize. Od tog kursa se u
narednom periodu neće odustati, već je verovatnije da će se saradnja intenzivirati
i sa čisto ekonomskog proširiti i na politički nivo.
Fridrih Emke
(dopisnik iz Frankfurta)
Na poslednjim izborima u Nemačkoj stranka
dosadašnje kancelarke Angele Merkel, Demohrišćanska unija (CDU), zajedno sa
svojom sestrinskom partijom, bavarskom Unijom hrišćanskih socijalista (CSU),
ostvarila je jedan od najboljih rezultata u svojoj istoriji i za malo promašila
apsolutnu većinu u Bundestagu. Ovo bi, međutim, mogla da bude Pirova pobeda,
jer se još uvek (u danima kada je ovaj tekst nastao) vode teški pregovori o
formiranju nove vlade zasnovane na velikoj koaliciji. Analitičari ukazuju na
mogućnost da Nemačka prvi put od dolaska Hitlera na vlast postane nestabilna
država sa manjinskom vladom.
Matematički su moguće koalicije CDU/CSU sa
svim strankama u Bundestagu, ali su one politički neostvarive. Osim pobedničke
koalicije kancelarke Merkel i Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD), u
saveznom parlamentu su zastupljeni još i Zeleni i Stranka levice, ali su ovo
dvoje poslednjih programski toliko udaljeni od CDU-a, a posebno od
konzervativnog CSU-a, da je bilo kakva koalicija nezamisliva.
Dosadašnji stalni koalicioni partner
demohrišćana, Liberali, nisu uspeli da uđu u Bundestag i time je stvorena
trenutna kriza. U nekadašnjem tropartijskom Bundestagu u kome su sedeli SPD na
jednoj strani i CDU/CSU na drugoj strani, liberalni FDP je predstavljao jezičak
na vagi koji je ne samo omogućavao skupštinsku većinu, već i u najvećoj meri
određivao politiku svake vlade. Onda su se početkom osamdesetih desile dve
stvari koje su dugoročno odredile sudbinu Liberala: FDP je uradio nešto do tada
nezamislivo u Nemačkoj i usred legislativnog perioda napustio dotadašnjeg
partnera, SPD, i priključio se CDU/CSU dajući ovim strankama potrebnu većinu u Bundestagu.
Ubrzo su se na političkoj sceni Nemačke pojavili Zeleni, u početku ekološki
pokret koji je vremenom evoluirao u ozbiljnu stranku sa kojom je bilo moguće srađivati.
To je iskoristila SPD i na saveznom, ali i na nivou pojedinih pokrajina i na
lokalu formirala vladajuću koaliciju izbegavajući kako FDP, tako isto i CDU/CSU.
Liberali ni posle više od tri decenije
kako su do pada doveli vladu Helmuta Šmita nisu uspeli da se oslobode zarobljeništva
u kome su ih držali demohrišćani i to ih je, konačno, dovelo do toga da postanu
vanparlamentarna stranka. Birači su sebi jednostavno rekli: „Zašto da glasam
za imitaciju (FDP) umesto za original (CDU/CSU)?".
Šreder-Merkelova taktika
Uz sve to je došlo i nešto što ni u veoma liberalnoj
Nemačkoj, očigledno, nema prođu: prvo je za predsednika Liberala izabran
muškarac koji javno živi u braku sa drugim muškarcem, a zatim je posle niza
afera u koje su upali Liberali za vođu izabrali čoveka koji, istina, ima
nemačko ime i prezime, ali je poreklom Vijetnamac koga je nemački bračni par
usvojio. Osim toga, i Vestervele i Resler su samo bezbojne
birokrate, bez harizme i ideje kako da se ide napred. Zbog toga je veliki broj dotadašnjih
birača FDP-a na izborima potražio alternativu.
Sa druge strane u mislima birača nalazila
se Merkelova, pragmatičan i harizmatičan vođa nacije, koja je nemački brod
relativno uspešno vodila poslednjih godina. Svojom politikom ona je u redove
Unije privukla više liberala nego što je iz iste vladajuće koalicije birača
prešlo u novoformiranu Nemačku alternativu (AfD), evroskeptičnu stranku koja je
za malo ušla u Bundestag i to posle samo pola godine postojanja.
Angela Merkel
je sigurno jedan od političara koga će istorija da pamti. Funkciju kancelara
preuzela je u veoma osetljivom trenutku i odlično je razumela signale epohe u
kojoj se našla. Nemačka je od Drugog svetskog rata bila poslušni član NATO
pakta i verni američki i britanski saveznik. U eri Hladnog rata vlada u Bonu
nije imala nikakvu alternativu toj politici, a u vremenu snažnog kancelara Helmuta
Kola i slabog ruskog predsednika Borisa Jeljcina nije bilo ni
potrebe menjati dotadašnji kurs. Onda su nastale promene.
Pod
Vladimirom Putinom i Dmitrijem Medvedevim Rusija je ponovo digla glavu i
postala nezaobilazni privredni partner na evropskom kontinentu. Još je
prethodnik Angele Merkel na mestu kancelara, Gerhard Šreder (SPD), razumeo tu
poruku i uzeo kurs maksimalnog privrednog zbližavanja sa Moskvom. I Merkelova
je svoju ulogu maestralno odigrala balansirajući između posrnule Amerike, kojoj
nije okrenula leđa, i Rusije u usponu kojoj se nije previše približila.
Izvanredan
primer ovog političkog žongliranja bilo je nemačko ponašanje tokom krize u i
oko Sirije, kada je zvanični Berlin retorički podržao američki plan vazdušnog
udara, ali i istovremeno odbio da učestvuje na bilo koji način u toj intervenciji.
Ova Šreder-Merkelova
taktika konačno je dovela do očekivanog uspeha na ekonomskom planu. Nemačka
je najvažniji ruski privredni partner u Evropi, zbog čega Berlin ima poseban
položaj u očima Kremlja. Rusija i Nemačka su širom otvorila vrata ekonomske
saradnje koja se odavno više ne zasniva na tome da Rusi prodaju jeftine
sirovine, a Nemci skupe industrijske proizvode. Nemačka je ujedno i daleko
najveći evropski investitor na ruskom tlu, a i ruski kapital je prodro u
Nemačku.
Kada je Zapad
upao u privrednu depresiju u kojoj se i danas nalazi, nemački privrednici su se
okrenuli tržištima Istoka, Kini i Rusiji, a preko zajedničkih kompanija sa
Rusima bila su im otvorena i ostala tržišta kako bivšeg Sovjetskog Saveza, tako
isto i BRIKS-a (političko-ekonomski savez Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južne
Afrike).
Milijarde
evra koje je nemačka privreda zaradila zahvaljujući saradnji sa Rusima, vlada u
Berlinu je mudro iskoristila da potvrdi i proširi nemački uticaj u ekonomski posrnuloj
Evropskoj Uniji. U ovom trenutku, nemačka država je garant za ukupno oko bilijardu
(hiljadu milijardi) evra zajmova datih pojedinim članicama EU kako bi se
izbegao njihov bankrot. Berlin to sebi može da dozvoli, jer je nemačka privreda
još uvek vitalna zahvaljujući saradnji sa Istokom. Osim toga, to znaju već i
svi vrapci na grani, a ne samo iskusni nemački političari: milijarde za koje se
garantuje predstavljaju samo gomilu šarenih papirića bez ikakve realne
vrednosti. I dolar i evro su fiktivne valute bez ikakvog realnog pokrića, a
Nemačka, uz sve to, ima spreman rezervni plan brzog povratka na marku čiju
vrednost garantuje snažna nemačka privreda.
"Merkelizam"
Birači u
Nemačkoj, međutim, manje su vodili računa o spoljno-političkim aspektima, bez
obzira što se oni ogledaju i u unutrašnjoj politici. Nemci su radan i štedljiv
narod. Zbog toga im nije strano da rade i za one koji se veći deo vremena izležavaju
na svojim prelepim plažama i da za njih izdvajaju deo svoje zarade. Postoje,
istina, i glasni kritičari te politike, ali oni još uvek nemaju značajnog
uticaja na zvanični Berlin.
Nemci su
relativno malo propatili pod teretom krize u odnosu na ostale stanovnike
zapadne hemisfere. Mudro izgrađena socijalna mreža postavljena još za vreme socijal-demokratskog
kancelara Šredera, sa jedne strane omogućuje dovoljne uštede u budžetu, dok sa
druge strane garantuje dovoljno zaštite najsiromašnijim slojevima stanovništva.
Upravo na ovom kamenu se spotakao FDP koji tradicionalno zastupa interese
srednjih privrednika na koje se, takođe, obrušio fiskus u svojoj potrazi za
novim izvorima iz kojih bi se punio budžet. Nemci su spremni da štede, to je
istina, ali to proporcionalno zahtevaju od svih društvenih slojeva.
Tvorac
nemačkog finansijskog čuda u vremenu svesvetske ekonomske krize je dr. Volfgang
Šojble, nekadašnja desna ruka Helmuta Kola, sa kojim se kasnije politički
razišao, koji je od posledica atentata izvršenog još dok je bio ministar
unutrašnjih poslova vezan za invalidsku stolicu. On je veoma pedantan, ali i
fleksibilan čuvar nemačke kase. Zbog svog invaliditeta lišen svake političke
ambicije, Šojble je izuzetno značajan i veran saradnik Merkelove, koji njene
političke ideje pretvara u novac, stalno uspešno nalazeći sredstva da se
pomogne ostalim članicama EU, ali i da se tako nametne nemačka volja u Briselu.
Ministar
finansija Šojble više pripada konzervativnom krilu CDU-a, ali je uprkos tome i pragmatično
otvoren za saradnju sa Rusijom koju je u vremenu vlade Helmuta Kola i
postojanja SSSR-a posmatrao kao izvor opasnosti kako za Nemačku, tako i za ceo
Zapad. I upravo je on pravi simbol nemačke sposobnosti prilagođavanja novim
uslovima, jer ni na koji način ne sputava kancelarkinu politiku polaganog
odvajanja od Vašingtona i simultanog približavanja Kremlju, makar za sada samo
na nivou privrede.
Uprkos
izbornom uspehu, Angela Merkel je izložena veoma oštroj kritici. Najglasniji su
za sada evroskeptici koji ne vide razlog zašto Nemačka treba finansijski da
krvari kako bi pomogla susednima koji nikako u red da dovedu svoje državne
finansije. Njima se sve više pridružuju borci za građanska prava koji ukazuju
na pojave simptoma ukidanja demokratije već viđenih u Sjedinjenim Američkim
Državama. Merkelova Nemcima prazni glave, ali puni stomake, moglo bi da se
kaže.
Kritičari su,
van svake sumnje, dobrim delom u pravu. Poslednja velika koalicija između SPD-a
i CDU/CSU-a dovela je do dramatičnog pada popularnosti socijal-demokrata koji
od tada još uvek nisu uspeli da se oporave. Ista sudbina je sada zadesila i FDP,
pa je očigledno da Merkelovi demohrišćani bukvalno melju svoje koalicione
partnere.
Samoj kancelarki
se prebacuje način vladavine koji dosta podseća na onaj centralno-komitetski iz
vremena realnog socijalizma. Ukazuje se na to da ona tvrdoglavo gura svoje
stavove i nameće ih partijskim organima, a zatim i celoj stranci pod izgovorom
da je tako odlučeno na najvišem nivou. Svoje najbliže saradnike postavlja ne
obraćajući previše pažnje na mišljenja organa stranke, već rukovodeći se samo
sopstvenim interesima i procenama. Istovetni „merkelizam" ona je primenila
i na nivou savezne vlade, zbog čega su u političkom smislu poklekli kako Socijal-demokrate,
tako isto i Liberali.
Upravo
zahvaljujući ranijem bolnom iskustvu SPD se dvoumi da li da ponovo uđe u veliku
koaliciju, plašeći se da će u njoj biti ponovo potisnut od strane autoratativne
Angele Merkel i njenih saradnika i to do te mere da birači na budućim izborima
opet neće moći da ih prepoznaju.
Matematički
je moguća i koalicija svih (SPD, Levica i Zeleni) protiv CDU/CSU-a, ali je ona
malo verovatna. U predizbornoj kampanji su se lideri i SPD-a i Levice
(proistekle dobrim delom iz od SPD-a otcepljenih pristalica Oskara la
Fontena) jasno izjasnili protiv zajedničke koalicije i sada je za nemačku
političku tradiciju nezamislivo kršenje ovog obećanja.
„Drugovi"
(članovi SPD-a tako nazvani zbog svoje socijalističke prošlosti) svesni su da
je nova vladajuća koalicija skoro nemoguća bez njihovog učešća, zbog čega će
pred na popuštanje nenaviknutu Merkelovu postaviti izuzetno zahtevne uslove.
Moguće je da
će poslednji trijumf CDU-a u stvari značiti kraj političke karijere Angele Merkel
koja će morati da se povuče u korist nekog spremnijeg na kompromise. Ono što je
najmanje verovatno jeste mogućnost da Nemačka postane nestabilna kao Italija
ili Španija u kojoj se vladajuće koalicije menjaju u toku dana. Samo najveći idealisti
veruju da se ovom državom upravlja iz Berlina, sedišta vlade i Bundestaga, dok
ostali znaju da je prava prestonica u Frankfurtu, sedištu svih banaka i berze.
Pošto bankarima nestabilna Nemačka nikako ne odgovara, nova vlada će biti
stabilna kao i prethodne, bez obzira ko u nju ušao, a ko ostao ispred vrata. A
ko će od koalicionih partnera u ovom slučaju da plati ceh znaće se na sledećim
izborima koji će, kao i svi prethodni, biti redovni, a ne vanredni.
A1.
Moć
rusko-nemačkog zajedništva
Pravnu osnovu
za saradnju ponovo ujedinjene Nemačke i Ruske Federacije čini „Ugovor o
partnerstvu, susedstvu i saradnji" potpisan 9. novembra 1990, kao
i „Zajednička izjava predsednika Ruske Federacije i saveznog kancelara
Savezne Republike Nemačke" od 21. novembra 1991. Od izuzetnog
značaja je i „Ugovor o konačnom rešenju u vezi Nemačke" od
12. septembra 1990.
Odnosi od
posebnog značaja između dve države ubrzano se razvijaju od 1990. godine. Sa
jedne strane je Nemačka bila izuzetno zahvalna zbog mirnog rešenja u vezi
ponovnog ujedinjenja, a sa druge strane se ona osećala odgovornom da predstavlja
motor za jaču integraciju Rusije u evropski politički i privredni prostor, te
je u smislu toga pomagala da tadašnja posrnula ruska privreda dobije povoljne
kredite za oporavak.
Od vremena
kancelara Volfganga Šredera i ekonomskog uspona Rusije pod Vladimirom Putinom
bilateralni odnosi dve zemlje su na najvišem nivou u istoriji. Oni ne
obuhvataju samo privrednu saradnju, već i politički dijalog uz uzajamno
razumevanje i uvažavanje i predstavljaju okosnicu jedne buduće nezavisne
pan-evropske politike. Od 1998. održavaju se redovne konsultacije na najvišem
nivou između Rusije i Nemačke.
Aktuelne
platforme bilateralne razmene su: „...Nemačko-ruska strateška radna grupa
za privredu i finansije" (SAG), osnovana 2004. sa ciljem jačanja
bilateralne saradnje i pospešivanja okvirnih uslova za istu;
„Petrogradski dijalog" koji je 2000. godine osnovan forum sa
ciljem boljeg razumevanja u sektoru civilnog društva i „Nemačko-ruske
vladine konsultacije" koje su stalna institucija od 1999.
godine od kada se najviši predstavnici dve države (kancelar sa nemačke i
predsednik federacije sa ruske strane) jednom godišnje sreću na savetovanjima i
razmeni mišljenja, svaki put na teritoriji druge članice.
Nemačka u
Ruskoj Federaciji ima ambasadu u Moskvi, kao i generalne konzulate u Jekaterinburgu,
Kaljiningradu, Novosibirsku i Sankt Petersburgu, kao i počasne konzule u Omsku
i Saratovu. Rusija pored ambasade u Berlinu ima i generalne konzulate u Bonu,
Frankfurtu, Hamburgu, Lajpcigu i Minhenu i počasne konzule u Dizeldorfu,
Nirnbergu i Štutgartu.
Osim ove
saradnje, postoji veoma intenzivna privredna saradnja. Tako Nemačka privredna
komora za inostranstvo (AHK) ima predstavništvo u Moskvi i spoljna odeljenja u
St. Petersburgu, Novosibirsku i Kaljiningradu, a planira se i filijala u Nižnjem
Novgorodu. Novcem nemačkog Ministarstva privrede i tehnologije 2008. osnovan
Informativni centar u Sočiju deluje u okviru AHK-a sa ciljem da precizno
informiše nemačka privredna društva i preduzetnike o privrednom aspektu razvoja
Sočija kao mesta u kome se organizuju Zimske olimpijske igre 2014, ali i
celokupnog regiona Krasnodar.
A 2.
Kreditor
potražuje, dužnik prihoduje
Zvanična
statistika govori kako se ukupan novčani volumen u posedu nemačkih domaćinstava
za godinu dana uvećao za neverovatnih 4,9 odsto na ukupno 4,94 bilijarde evra.
Stručnjaci, međutim, upozoravaju da je ovaj podatak neprecizan i da može da
dovede u zabunu.
Način
računanja je takav da dug od, na primer, 100 evra kao potraživanje pripisuje kreditoru,
ali i dužniku kao prihod, tako da se taj novac duplo računa. Povećanje navodnog
finansijskog volumena vodi u inflaciju, tvrde stručnjaci, a to je posebno
pogubno kada je novac samo virtuelan, odnosno postoji jedino u statističkim
izveštajima.
Na svetskom
nivou je suma novca koji na raspolaganju imaju privatna domaćinstva dosegla
111, 2 bilijarde evra, što predstavlja rast od čak 8,1 odsto. I ovde je
prisutna ista nepreciznost, jer se pozajmica duplo računa. Na ovaj način je
došlo do oporavka berzi, ali stručnjaci upozoravaju da je to lažno bogatstvo
koje u stvarnosti ne postoji.
U svakom
slučaju, ovakav privid je dobrim delom doprineo rastu popularnosti Angele Merkel
i CDU/CSU-a u Nemačkoj pred same izbore.