Svedočanstvo
Ekskluzivno: Georg fon Hibenet,
Podstanar kod Tita i Slobodana Miloševića (5)
Posledice pogrešnog izbora
Nemački novinar Georg Fon Hibenet (Jorg
von Hiibbenet), bio je od 1968. godine dopisnik nemačkog državnog radija Dojčlandfunk
(Deutschlandfunk) i Dojče Vele (Deutsche welle) iz
Beograda. Bavio se gorućim ekonomskim i političkim problemima u socijalističkoj
Jugoslaviji, kasnije u SRJ i Srbiji. Za života je odlikovan Nemačkim ordenom
zasluga za narod prvoga reda. Četiri godine pre svoje smrti, počeo je da piše
knjigu-testament. Magazin Tabloid dobio je od izvršioca testamenta beogradskog
advokata Save Anđelkovića ekskluzivno pravo da objavi feljton u više
nastavaka iz ovog obimnog dela. Knjiga obuhvata period od njegovog dolaska u
Jugoslaviju, preko perioda vladavine Slobodana Miloševića i njegovog pada, sve
do atentata na Zorana Đinđića i Miloševićeve smrti u Hagu. Knjiga je jedinstven
dokument, iscrpan i bogat saznanjima o politici, sociologiji, psihologiji masa
i vladalaca.
Georg fon Hibenet
U noći između 4. i
5. oktobra sreli su se kod biznismena Dragoljuba Markovića u
Surčinu vođa DOS-a - kum Zoran Đinđić i Markovićev drugi prijatelj i kum Ljubiša
Buha Čume, moćni bos surčinskog klana, kriminalac velikog kalibra. Ovde je
započela Đinđićeva sudbina koju je on sam, bezbrižno, zamotao u reči: „Bez
prijatelja na nebu i u paklu moj život kao političara bio bi nezamisliv".
I Đinđićev i Čumetov
kum, Dragoljub Marković, ponovo se pokazao, ne po prvi a svakako ne i poslednji
put, kao posrednik i veza između neba i pakla. On je organizovao u dogovoru sa
oba kuma, Đinđićem i Čumetom, u noći između 5. i 6. oktobra susret Đinđića i
komandanta Crvenih beretki, Milorada Ulemeka Legije u blizini srpskog
parlamenta.
Đinđić je čekao u
sporednoj ulici u kolima. Legiju su tamo doveli u svojim kolima bosovi surčinske
i zemunske mafije, kumovi Čume i Spasojević. Crvene beretke su, kao interventna
jedinica tajne državne policije, na svojoj pobedničkoj zastavi imali upisane
mnoge ratne zločine počinjene u građanskom ratu u Bosni i Hercegovini,
Hrvatskoj i na Kosovu.
Legija je bio u najtešnjoj
vezi sa mafijaškim bosovima Čumetom i Spasojevićem. Oni i Legija su zajedno
kontrolisali fudbalske navijače, koristeći ih kao neku vrstu odeljenja za
izviđanje, odnosno ,,one koji prave štimung" u neredima. Svoju platu mogli
su sami da uzmu, odnosno zarađivali su je pljačkama. Policija ih za to nije
gonila.
Legija je i sa ovog
aspekta postao bitan faktor eventualnog krvoprolića u sukobima nastalim između
pristalica Miloševićevog režima i ostalih koje je DOS mobilizovao iz cele
Srbije, njih oko 500.000 stiglo je organizovano u Beograd, jer su danima pre
toga protestovali protiv režima. Njihov sudar sa režimskom policijom delovao je
unapred programirano. Prema mišljenju pojedinih vođa DOS-a, samo je Legija
mogao da oteža ili spreči krvoproliće.
Đinđić je dobio
još jedan loš savet, koji je prihvatio i koji ga je najverovatnije kasnije
koštao života. Umesto da se stavi na čelo ljudi koji su protestovali protiv
režima, mase koja je bila dovoljna da se Milošević obori sa vlasti, on se
odlučio za taktiku stranih tajnih službi, tim pre što su one još nekim vođama DOS-a
pomogle da nastalu situaciju vide i procene na „pravi" način...
Kum Zorana
Đinđića, surčinski biznismen Dragoljub Marković, organizovao je da kriminalci
iz surčinskog klana sarađuju sa Legijom. Na njihovom čelu stajao je bos
surčinskog klana, kriminalac Ljubiša Buha Čume.
Narodni ustanak Srba
protiv samodršca Slobodana Miloševića i njegove žene Mire Marković
time je, neposredno pred izbijanje narodnog gneva, falsifikovan i doveden u
zavisan položaj od kriminalnog podzemlja, kao i onih pripadnika režima koji su
ga do sada iz pozadine novcem i ostalim službama držali iznad vode. Ono što je
počelo pod pritiskom iz inostranstva, a realizovano takođe uz pomoć takozvanih kriznih
štabova, počelo je da poprima oblike boljševičke oktobarske revolucije. Niko ko
je išta posedovao nije se smeo osećati sigurno, jer njihov moto, da se
diktatura i zemlja pretvore u demokratiju, sada glasi: revolucija mora da se
rigoroznije i bez pauze nastavi dalje.
Juriš kriminalaca,
koje je isposlovao kum Dragoljub Marković, na sedišta tajne i redovne državne
policije je izostao, jer se Koštunica nije složio sa time.
Ovoj revolucionarnoj
groznici doprinelo je upozorenje DOS-u jedne zapadne tajne službe, koje je
preneo bivši gradonačelnik Beograda Nebojša Čović tokom studentskih nemira 1996/97,
tadašnji Miloševićev „paradni konj": policija mora da se onesposobi jer
ima snagu od 90.000 ljudi. U stvarnosti, posedovala je snagu od oko 35.000
policajaca.
I komandant Crvenih
beretki želeo je da se stavi na stranu onih koji bi mogli njega i njegove ljude
da izruče Haškom tribunalu.
Đinđićev i Legijin
interes da učine uslugu jedan drugom time je dobio neočekivano dobar temelj.
Legija je doduše postavio jedan uslov: zahtevao je aboliciju za njega i njegove
ljude. Jedino ukoliko ne budu izručeni Haškom tribunalu biće spremni da se u
Srbiji, zajedno sa snagama NATO-a, bore protiv Miloševićeve vojske i policije.
Đinđić se složio.
To je verovatno bila
ona reč koja ga je kasnije koštala života.
Vojska
izjavila lojalnost, kriminalci takođe
Posle podne 6.
oktobra došlo je do reda u haosu koji je nastao u izvršnoj vlasti kada je
načelnik Generalštaba Nebojša Pavković došao da se javi novom
predsedniku ostatka Jugoslavije, dr Vojislavu Koštunici. Predao je u kožnom
povezu izjavu lojalnosti vojske. Istovremeno, komadant armije usmeno je preneo
Miloševićevu molbu da se, što je pre moguće, i lično susretnu. Ovaj susret dva
predsednika, onog koji se još nije zvanično povukao sa dužnosti i novog koji
stupa na dužnost, dogodio se neposredno posle toga u Miloševićevoj rezidenciji.
U kolima
koja su pratila dva vojna džipa i još dva druga pozadi, Pavković je doveo svog
novog nadređenog, Koštunicu, kod Miloševića u rezidencijalni deo Beograda, na
Dedinje gde se, po oceni sveta, svaka revolucija komunista završi zbog luksuza.
Milošević, očigledno
pod naporom da stvori opuštenu atmosferu za razgovor, svog gosta je pozdravio rukovanjem.
Glumeći dobro raspoloženje počeo je da priča neke priče iz privatnog života. U
središtu napora približavanja Koštunici Milošević je rekao, između ostalog,
kako bi teško mogao da zamisli život svog unuka Marka, deteta njegovog sina
Marka, bez njegove mace koja se takođe zvala Marko. Toliko je mali Marko voleo
svog mačora Marka.
Ali ova epizoda,
koju je Milošević ispričao iz svog privatnog života, bila je samo trik.
Milošević se, naime, potrudio da postavi dobar temelj za pravi razgovor sa
Koštunicom. Koštunica je bio poznat kao ljubitelj životinja. U to vreme su se
oko njega motale dve mačke i jedan pas. Još pre par dana, u toku izborne borbe,
Miloševićev SPS, zajedno sa vrhom JUL-ovskih mondijalista Mire Marković, rugao
mu se govoreći da Koštunica ima više pasa i mačaka nego pristalica, odnosno
glasača.
Razgovor je u
međuvremenu poprimio ozbiljan karakter, i to u momentu kada je Milošević
prebacio Koštunici da nije fer da ga ovaj tako tretira, tim pre što je sam
Milošević dozvolio višepartijski sistem u Jugoslaviji i lično se pobrinuo za
sigurnost političara opozicije. Koštunica je kratko odgovorio: „Ali bilo je
tako."
I tek kada je
Koštunica izvadio iz svoje aktentašne najnoviju presudu Ustavnog suda, koja je
samo pre nekoliko časova doneta i odštampana, i predao je Miloševiću, ovaj je
smesta spustio povišeni ton. U presudi od 6. oktobra 2000. godine, koja je već
dan kasnije bila dostupna javnosti, stajalo je crno na belo:
„Novi
predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica, osvojio je već u prvom krugu 50,24
procenata glasova birača."
Milošević je potom
prešao na novo lukavstvo - on je političar i priznaje prikazani službeni
rezultat izbora, ali želi da se predaja dužnosti obavi tek sledećeg juna, jer
bi njegov mandat tada istekao da nije raspisao prevremene predsedničke izbore,
i zato insistira na tome da do tada ostane predsednik. Koštunica se, međutim,
nije složio.
Dosadašnji samodržac
ostatka Jugoslavije postepeno shvata da za njega više nema nade. Strah za
vlastiti život i život svojih bližnjih, kao i za materijalnu egzistenciju svoje
porodice, počinje da utiče na njegove misli i ponašanje prema Koštunici. Kao iz
izvora, iz Miloševićevih usta počinju da teku najrazličitiji zahtevi, pre svega
molba da Koštunica garantuje njemu i njegovoj porodici policijsku zaštitu,
odnosno zaštitu partijske imovine i zaštitu čelnih funkcionera SPS-a. Međutim,
Koštunica mu obećava, kao bivšem predsedniku države, samo posebnu ličnu zaštitu
do kraja decembra.
Nakon toga, kada se
predsednik države Koštunica vojnim džipom vraćao iz te posete, iznenada mu je
zazvonio mobilni telefon. Milošević se javljao i upitao da li može da se na
državnoj televiziji oprosti od naroda. Koštunica se bez oklevanja složio sa
tim. Kasno uveče Milošević je održao javnosti svoj oproštajni govor u kome je
rekao da prihvata rezultate izbora i svoj izborni poraz. Samovlašće Crnogorca
iz dijaspore, koje je trajalo skoro trinaest godina, time je završeno.
Njegova ćerka
Marija, koja se kao komunistkinja zalagala da se novac u čitavom svetu ukine
kako bi čovečanstvo postalo srećno, kod kuće reaguje na očevo povlačenje sa
vlasti na način koji odgovara njenoj prirodi. Iz političke smrti njenih
roditelja i čitave porodice, ona je povukla konsekvence: iz besa, i u
očiglednoj duhovnoj pometnji počela je da puca iz pištolja oko sebe. U prvom
napadu besa Marija je ubila ogromnog psa bul-mastifa svog suseda i
prijatelja Dragana Hadži-Antića, tadašnjeg zloglasnog direktora novina
Politika, huškačkog lista porodice.
Sin mezimac Mire
Marković, Marko, prvo se pod lažnim imenom sklonio u inostranstvo, i to u
Moskvu. U to vreme je kontroverzni biznismen Vanja Bokan, zet bivšeg
šefa KOS-a Nedeljka Boškovića, u atinskom predgrađu Glifada,
gde je svojevremeno i grčki multimilioner Onazis imao svoju letnju rezidenciju,
ubijen od strane dva maskirana muškarca. Ovo ubistvo, drugo po strateškom
značaju u „paklu", očigledno je služilo istoj svrsi kao i atentat od pre
par meseci na Arkana, naime da se tržište „pakla", koje je kontrolisao
Marko Milošević u Srbiji, uredi na nov način ili da se uklone tragovi prošlosti
i stvori nova atmosfera za biznis na „čistoj" osnovi. Bokan je u trgovini
cigaretama tesno sarađivao sa crnogorskom Koza Nostrom, koja je opet bila pod
zaštitom čistokrvnog Crnogorca Mila Đukanovića, i sa kontroverznim
biznismenom Stankom Subotićem Canetom, na balkanskom planu...
Zamka prelazne
vlade
Borba koja se
ocrtavala u DOS-u između ponositog jurišnika Đinđića i tvrdokornog legaliste
Koštunice dobila je stvarne konture već dan nakon 5. oktobra.
Koštunica nije
pokazivao nikakvu nameru da odstupi od svojih uslova koje je postavio DOS-u
kada su mu oni predložili da bude njihov predsednički kandidat a to je, između
ostalog, značilo da sam oblikuje i finansira svoju izbornu borbu. Ovu
nezavisnost Koštunica je demonstrirao svojom ličnom odlukom da 6. oktobra ode
kod Miloševića na Dedinje i da ga podstakne na priznanje izbornih rezultata.
Koštunica je o ovom
koraku informisao rukovodstvo DOS-a tek nakon razgovora sa Miloševićem i time
pokazao da je odlučan da svoja ovlašćenja koristi nezavisno od političkih
interesa ostalih DOS-ovih partija.
Koštunici su sada
bile potčinjene vojska, njene različite tajne službe, savezna policija, i delom
DB. Đinđić se osetio podstaknutim da izgradi sopstvenu represivnu moć, jer do
parlamentarnih izbora u Srbiji 23. decembra nije imao slobodan prilaz policiji
Srbije, jer je kao posledicu Miloševićevog pada i izbornog poraza SPS-a na
saveznom nivou DOS iznudio samo obrazovanje prelazne vlade u Srbiji kojoj je,
doduše kao premijer, predsedavao Miloševićev čovek Milomir Minić (SPS).
Dakle, do izbora 23. decembra vladali su, osim Miloševićevih socijalista, još i
DOS i SPO.
Kako je Đinđić hteo
da u ovoj oblasti uspostavi ravnotežu u odnosu sa Koštunicom pokazalo se 4, 5.
i 7. oktobra. Ovih dana Đinđić je sretao, a da o tome nije obavestio Koštunicu,
svog kuma Dragoljuba Markovića, drugog Markovićevog kuma šefa surčinske mafije
Čumeta i komandanta Crvenih beretki Legiju. JSO je do daljeg stala potpuno uz
Đinđića. Finansiranju JSO-a se, osim Čumeta, priključio i glavni bos Koza Nostre
srpskih kumova Dušan Spasojević Šiptar u Zemunu. DOS je time dobio jednu pretorijansku
gardu koja se naoružavala sa mnogih strana. Surčinci i zemunska mafija srpskih
kumova uspeli su da budu neodvojivi od Đinđićevog procesa demokratizacije.
Prilikom dogovora sa
Čumetom i Legijom bila je prisutna i Đinđićeva desna ruka u mutnim, često i
nezakonitim saradnjama sa kriminalnim podzemljem, studentski vođa Čeda
Jovanović. Čeda je, kratko nakon toga, zamolio budućeg ministra unutrašnjih
poslova DOS-a, Dušana Mihajlovića da primi Legiju.
Tokom susreta sa
Legijom u klubu Mihajlovićeve partije, Nove demokratije, uz obilno jelo i piće,
govorilo se o novim zadacima. Pri tom je postalo jasno da je Zoran Đinđić, kao
svog poverenika i čoveka za vezu sa „paklom", sa organizovanim kriminalom,
odredio studentskog vođu Čedu Jovanovića dajući mu široka ovlašćenja. Ministru
unutrašnjih poslova je time, još i pre svog stvarnog stupanja na dužnost, bila
otkrivena uloga Legijine JSO i bosova zemunskog klana Buhe Čumeta i Koza Nostre
srpskih kumova Dušana Spasojevića Šiptara, koju im je Đinđić dodelio.
U ovoj borbi za
vlast dvojice demokrata, Đinđića i Koštunice, posle izbora 23. decembra,
pojavio se još jedan aspekt kada je Đinđić, krajem januara naredne godine,
postao srpski premijer a time i zakonski došao u situaciju da raspolaže
polugama vlasti, kao što su snage reda i bezbednosti. Đinđićeva i Koštuničina
borba za vlast dobila je oblik borbe za moć državnih aparata ostatka
Jugoslavije i Srbije.
Oktobar
- decembar 2000. Samoposluživanje kriznih štabova
Određene interesne
grupe su mislile da su posebno zaslužne prilikom rušenja Miloševićevog režima,
te su htele da sprovedu svoje navodne zahteve uz „revolucionarni elan"
koji je, po njihovom mišljenju, 5. oktobra izostao, i zato su stupile u akciju
sa svojim kriznim štabovima, iako ih država nije organizovala.
Kada je reč o mladom
i izuzetno sujetnom asistentu Beogradskog univerziteta, Mlađanu Dinkiću,
koji nije samo svojom knjigom „Ekonomija destrukcije - veliko izrabljivanje
naroda" dao veliki doprinos rasvetljavanju novčane prevare
Miloševićevog režima ljudima iz ostatka Jugoslavije, nego i hrabrim držanjem u
javnim nastupima protiv Miloševića, kada je, dakle, o njemu reč mogao bi se, za
nevolju, još i razumeti postupak kad je upao u Narodnu banku Jugoslavije i
zauzeo je uz grupu naoružanih ljudi. Dinkić je osvojio funkciju o kojoj je
oduvek sanjao. Uskoro, nakon toga, njegovi snovi postali su stvarnost. Dinkić
je potvrđen kao guverner Narodne banke.
Koliko je razumljiv
toliko je i simptomatičan za tu situaciju, između ostalog, i upad druge
naoružane grupe DOS-ovih ljudi u javnu upravu carina da bi, navodno, osigurali
neke važne papire od uništenja. Da li se zaista radilo o tome, ili možda ipak o
nameri da se iz direkcije uprave carina uklone određeni dokumenti, kako bi se zameli
tragovi carinskih postupaka nalogodavaca, do današnjeg dana se još uvek ne zna.
Nejasno izgleda i
činjenica da je Momčilo Perišić, bivši načelnik Generalštaba, koga je
krajem 1998. Milošević otpustio iz VJ, najednom odlučio da kriznim štabom svoje
mini-partije zauzme Narodno pozorište i tamo za upravnika etablira svog
čoveka. Milošević je otpustio general-pukovnika Perišića zato što je ovaj
navodno održavao stalne kontakte sa američkom tajnom službom CIA, ne samo tokom
svoje aktivne službe već i nakon toga, kako se kasnije izveštavalo iz okruženja
Mire Marković.
Nakon 5. oktobra,
Perišić je ponovo želeo da postane načelnik Generalštaba VJ, ili makar ministar
odbrane. Međutim, planovi su mu, odnosno želje, propale zbog Koštuničinog
otpora koji on kao šef države nije želeo da objasni, tim pre što mu je vojska
bila potčinjena. Koštunica nije dozvoljavao ni bilo kakvu drugu, makar posrednu
saradnju sa Perišićem u oblasti vojske.
Ipak, general je
postao jedan od bezbrojnih vicepremijera srpske vlade Zorana Đinđića, zadužen
za vojna pitanja. Nedugo nakon toga, u noći između 14. i 15. marta 2002.
godine, Perišić je zajedno sa glavnim šefom agenata CIA na Balkanu Džonom
Dejvidom Nejborom (John David Neighbor) uhapšen prilikom
predavanja spisa i prijema novca u jednom restoranu, nedaleko od Beograda, od
strane pripadnika KOS-a.
Tog 6. oktobra se
desilo još nešto što je DOS-ov ministar Rasim Ljajić, izuzetno
inteligentan Musliman i Evropejac, koji razmišlja daleko unapred, uzbuđeno
tvrdio neposredno posle ubistva Zorana Đinđića: ,,Da samo nije bilo onog
prokletog dogovora između Đinđića i Legije!"
A temelje ove „proklete"
saradnje položio je sam Đinđić. On je primenio svoje manevarske sposobnosti u
ophođenju sa podzemljem i tajnom službom - DB. Pod direktnim nadzorom Zorana
Janjuševića, koji je bio Đinđićev savetnik za pitanja državne bezbednosti,
i pod ličnim vođstvom Mileta Lukovića Kuma, jednog od bosova zemunskog
klana srpskih kumova, naoružani ljudi iz kriznih štabova organizovanog
kriminala zauzeli su Trgovinski sud koji se tada zvao Privredni sud u Beogradu.
I Điniđićev najbliži saradnik, Vladimir Beba Popović, posmatrao je sa
sopstvenim kriznim štabom razvoj situacije tog jutra u Trgovinskom sudu, ali se
lično držao po strani.
U nadi da će Legija,
kao protivuslugu za oprost grehova i ratnih zločina, uzeti učešće sa svojom
jedinicom Crvenih beretki u predstojećem hapšenju Miloševića, jer mu je pre
toga obećano da ni on, niti bilo ko iz njegove jedinice, neće biti isporučen
Hagu.
Đinđić je namamio
organizovano kriminalno podzemlje još jednim obećanjem. Zajedničkim zauzimanjem
Privrednog suda od strane DOS-a i mafije, Đinđić je potvrdio da su mu surčinska
i zemunska mafija u ovom prljavom dilu neophodni kao ravnopravni partneri.
Ovim korakom, Đinđić
je otvorio mafijama i vrata i kapiju za njihovo učešće u državnoj vlasti...
Cilj zemunskog
bosa Mileta Lukovića Kuma je bio da njegovi naoružani ljudi na silu otvore ulaz
Trgovinskog suda. Obezbeđenju su pretili da će protiv njih upotrebiti i oružje
budu li pružili otpor. Zatim su na silu, uz fizičko nasilje i udarce nogama,
ušli u kabinet predsednice suda Milene Arežine, velike obožavateljke Slobodana
Miloševića, koja je Miru Marković prezirala. U Lukovićevoj pratnji bila su dva
brata Crnogorca iz dijaspore, Goran i Marko Kljajević, obojica sudije. Goran je
još ranije bio i sudija zadužen za unose u trgovinski registar Privrednog suda.
Vodio je evidenciju o unesenim i obrisanim preduzećima i firmama.
Njega je Arežina
otpustila zbog dokazanih nepravilnosti u korist fiktivnih firmi i zajedno sa
njim indirektno su kažnjeni i nalogodavci. Po prvi put u javnosti pojavljuje se
i ime okružnog javnog tužioca Terzića.
Bez ustručavanja,
Luković Kum je objasnio Mileni Arežini: ,,...Vi više niste nikakva
predsednica". I ona nije pružila bilo kakav otpor, jer se radilo
po naređenju sa najvišeg mesta u državi koji je 5. oktobar iznudio. Pri tom se
Luković pozvao na Zorana Đinđića. Pre nego što je Luković Kum naredio Arežini
da napusti sud, oduzeti su joj sudski pečat i pečat sa potpisom. Pre toga ona
nije želela da unese izmenu podatka o vlasniku preduzeća za gradnju puteva „Defence
Road", koja je trebalo da glasi na ime Ljubiše Buhe Čumeta.
Predsednica suda Arežina morala je da računa sa ozbiljnim konsekvencama ako
nastavi da odbija legalizaciju ovog unosa, jer se „radilo o firmi najjačeg čoveka
u državi", kako ju je upozorio Luković Kum.
„Defence Road" je do tada pripadao supruzi bosa surčinske mafije,
kriminalca Ljubiše Buhe Čumeta, kuma biznismena Dragoljuba Markovića koji je
bio i kum Zorana Đinđića. Za što brži prenos pomenutog preduzeća na novog
vlasnika, bili su zainteresovani i najbliži Đindićevi saradnici Čeda Jovanović
i Vladimir Beba Popović, ali i biznismen i jedan od dva glavna finansijeri Dinđićeve
Demokratske stranke, Surčinac Dragoljub Marković! Uz pomoć ovog milionski
vrednog preduzeća za gradnju puteva, koje je bilo prvo registrovano u Austriji,
trebalo je da se u Beogradu opere kapital stečen u krijumčarskim poslovima. To
je bio uslov da to preduzeće u budućnosti dobija projekte od države.
Ko je podelio
nagradu od 5 miliona?
Komandant Crvenih
beretki Milorad Ulemek Legija, u međuvremenu je sa svojom jedinicom uznapredovao
do izvršnog organa takvih i sličnih angažmana za jačanje demokratije pod Čedom
Jovanovićem. On sam je postao šef frakcije DS-a i Đinđićev poverenik za takve
posebne akcije koje se vrše mimo zakona i uz pomoć „pakla". I bos surčinske
mafije, Ljubiša Buha Čume, kao i najvažnija glava Koza Nostre srpskih kumova iz
Zemuna Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum, išli su Čedi na ruku kao
sastavni deo novih demokratskih snaga reda. Čeda Jovanović se odselio u Surčin,
u kuću kod svog kuma biznismena Dracjoljuba Markovića, kuma Zorana Đinđića i
Ljubiše Buhe Čumeta.
Međutim, Legija u
koga se polagalo toliko nade nije uspeo da iznenadnim prepadom uhapsi ili otme
Miloševića u njegovoj vili „Mir" i da ga prebaci u Centralni zatvor u
Beogradu. Ono što su novinari na licu mesta mogli da dožive, kao i ljudi preko
televizije, ličilo je na vežbu antiterorističke jedinice pred ulaznom kapijom
vile „Mir".
Legijini ljudi maskiranih
lica i s oružjem u rukama, u tamnim trenerkama, skakutali su u belim ili
šarenim patikama s mesta na mesto, bacajući dimne bombe oko sebe. Izgledali su
pre kao teroristi nego kao policijski komandosi. I nisu napredovali.
Bilo je najmanje tri
razloga zašto su se Legijini ljudi zaglavili već na samom ulazu. Kada pregovori
sa Miloševićem o njegovoj dobrovoljnoj predaji nisu uspeli, Čeda Jovanović je
porodici zapretio svojim spetljanim izgovorom: „Sve ću bre da vas pobijem
ako ne dođem uskoro do nekog rezultata!"
Supruga Mira
Marković bila je blizu nervnog sloma. Njena koleginica iz parlamenta i
prijateljica, psihijatar Slavica Đukić-Dejanović, pomogla joj je da
ostane čiste svesti i prisebna.
Jedini revolt stigao
je od ženske strane porodice, supruge Mire i ćerke Marije. Njihovo psovanje
dotadašnjeg potčinjenog prijatelja srpskog predsednika Milana Milutinovića
nije prestajalo. Mira je, s pravom, primetila: Đinđić ga zadržava u službi samo
da bi na ovaj način neutralisao uticaj jednog predsednika na razvoj unutrašnje
politike u zemlji.
Konačno, kada je
Milošević sa ručnim prtljagom dobrovoljno i bez lisica ušao u kola koja su ga
čekala pred vilom, ipak je došlo do pucnjave. Njegova ćerka Marija je ponovo
izgubila nerve, kao i neposredno nakon očevog pada 5. oktobra 2000. kada je
ubila kuče njihovog prijatelja i suseda Hadži Antića. Sada je ispalila iz svog
pištolja osam metaka na Čedu Jovanovića koji se sa njenim ocem odvozio ka
Centralnom zatvoru. Dva džipa Crvenih beretki pratila su kola u kojima su se
vozili Milošević i njegov advokat. Legijin džip preuzeo je čelo kolone. U
Centralnom zatvoru Miloševića je primio okružni javni tužilac Rade Terzić,
jedan novi i potpuno nepoznat čovek na ovom mestu, poreklom iz Vojvodine,
Zrenjanina. (Napomena: Rade Terzić je iz Sivca kod Sombora, a iz Zrenjanina
je specijalni tužilac Jovan Prijić).
To je bilo 31. marta
2001. Tek tri meseca kasnije, 28. juna, Milošević je isporučen ratnom tribunalu
u Hagu. Ko je primio premiju od pet miliona dolara, koju su raspisali Amerikanci
za hapšenje i isporučivanje Miloševića tribunalu za ratne zločine, do nije
poznato. Zna se samo da su neki članovi vlade i policije, kao i još neki
pomagači, među sobom podelili novac. Među njima je bio i jedan novi milioner,
Čedomir Jovanović.
Nakon toga,
Amerikanci su pojačali pritisak na Đinđića, prema svom dobro oprobanom
spoljnopolitičkom principu da uvek postave još nekoliko političkih zahteva čim
im bude jasno da taj sva ta politička opterećenja može i dalje da nosi.
Nakon Miloševićevog isporučivanja
tribunalu, Vašington je Đinđiću pokazao listu sa još preko sto imena
osumnjičenih za ratne zločine koji se, što je pre moguće, moraju dostaviti
Hagu, i to sve u trenutku kada je oko devedest posto stanovništva bilo protiv
ikakve saradnje sa tribunalom. Đinđić je, dakle, u nepovoljnom trenutku konfrontiran
sa hipotekom koja njegovu političku egzistenciju, kao prvog demokratski biranog
premijera, dodatno snažno opterećuje i prisiljava ga na dalje improvizacije i
pojačanu saradnju sa „paklom". „Pakao" je u tom trenutku bio jedini
partner DOS-a na koga se ovaj mogao osloniti.
Zlatni dani
paralelnih centara moći
Većina višeslojne DOS-ove
porodice imala je svoje sponzore u pozadini, svejedno da li se radilo o
političkim istomišljenicima, predstavnicima podzemlja ili stranim tajnim
službama. Osim toga, upravo oni su želeli da budu javno priznati kao „borci za
demokratiju". Time se ne bi samo retuširala prošlost već bi se pravila i
politika i otvarali novi izvori prihoda.
Država je nametala
automatsku hijerarhijsku dodelu „zasluga" za 5. oktobar. Time je samo sve iskomplikovala
jer nisu uzeti u obzir najveći i najvažniji delovi Miloševićeve opozicije a golubi
preletači su precenjeni. O dosadašnjoj saradnji „neba i pakla", na višem i
na kriminalnom nivou, svakako bi se saznalo da je država te Ijude sama prozivala
i time ih prisilila da se povuku iz javnog života. Za ovaj potez je bilo
prerano, kako je mislilo rukovodstvo DOS-a, jer još nije bilo jasno ko je ko,
kao ni šta će stvarno uslediti. Osim toga, DOS-u je svako bio potreban.
Ostatak Jugoslavije,
pre svega Srbija, po ovom pitanju nalazila se u haotičnom stanju. Sam premijer
očito nije bio u stanju da - posebno u pogledu personalne politike - samom sebi
stvori jasnu sliku ko još, osim njega, vlada u zemlji i ima uticaj na
unutrašnju politiku, kao i ko mu je iz prošlih nedemokratskih vremena još uvek
neophodan.
Prve državne posete
Zorana Đinđića inostranstvu išle su tragom onih prijatelja koji od njega ništa
nisu zahtevali. Bili su dovoljno bogati da bi sebi mogli priuštiti da Đinđiću
upute ljubazni poziv, jer na ovoj visokoj ravni se pre radi o tome da se
prijatelju sopstvenim uticajem učini usluga nego da se direktno razgovara o
novcu. A to da su među prijateljima takve usluge veoma skupe, stajalo je na
odvojenom računu.
Upravo
zahvaljujući ovoj okolnosti, najveći trgovac cigaretama na Balkanu postao je
Stanko Subotić Cane, koji je u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj posebno kontroverzan.
Ovom biznismenu nije bio nikakav problem da premijeru Crne Gore Milu Đukanoviću
besplatno stavi na raspolaganje svoja dva privatna aviona.
Nakon 5. oktobra
2000. Stanko Subotić Cane je počeo i svom prijatelju, novom premijeru Srbije
Zoranu Đinđiću, da čini takve usluge. Predsednička služba francuskog
predsednika Žaka Širaka nije krila bes kada je Cane dva dana pre
Đinđićeve zvanične posete Francuskoj pokupio svog druga Zorana privatnim
avionom u Beogradu i proveo dva „luda dana" u Parizu.
Tek nakon toga je
premijer Srbije započeo zvaničnu državnu posetu kod predsednika SŠiraka.
Francuski protokol ovaj vremenski raspored privatne posete Francuskoj nije
smatrao promišljenim gestom prema pravom domaćinu, predsedniku Širaku.
Francuski domaćin je
imao nameru da prijemom Đinđića u Palati na Šanzelizeu bude prvi političar svetskog
ranga koji će se okititi Đinđićevom zaslugom u zbacivanju „zlog Balkanca"
Slobodana Miloševića. Međutim, umesto toga ga je pretekla pariska bulevarska
štampa koja je izveštavala o posetama bračnih parova Đinđić i Subotić
ekskluzivnim gurmanskim lokalima i njihovim šoping šetnjama. Ova prva zvanična
poseta premijera Zorana Đinđića doprinela je zbog toga razmeni velikog
diplomatskog skandala.
Kako su ovi
centri moći i uticaja bili blisko povezani unutar i oko Srbije govori i
činjenica da je glavni pilot Stanka Subotića Caneta bio sin bivšeg šefa DB-a za
vreme vlasti Slobodana Miloševića Jovice Stanišića, koji je pre toga bio u SAD
na školovanju, i to onda kada je njegov otac još uvek bio na čelu DB-a. Stanko
Subotić je omogućavao Đinđiću letove do Bona, Diseldorfa, kao i prilikom drugih
državnih poseta. Ove usluge je Cane objašnjavao željom da pomogne novoj srpskoj
vladi da uštedi novac.
Neposredno posle
toga, crnogorski premijer Milo Đukanović vratio je jedan od dva aviona koja mu
je prethodno Cane prijateljski stavio na raspolaganje, dok je drugi avion
crnogorska vlada od njega kupila.
(Nastaviće se)
GLOSA
U Bonu je Đinđiću
ne jednom stavljeno do znanja da ne meša privatna putovanja sa državnim
posetama.
O autoru
Georg von Hiibbenet (Jorg von Hiibbenet) rođen je u Varšavi 7. novembra, 1925. godine.
Kao mladić, bez roditelja, deportovan je u Nemačku, u kojoj je imao tešku
mladost. Bez ikoga od rodbine, sam i siromašan, obezbeđivao je svoj
opstanak radeći razne poslove: od naplaćivanja stanarine do fizičkog
rada na građevini. Studirao je slavistiku i ekonomiju. Prvi posao dobio je
kao mlad novinar u listu „Deutsche Zeitung" u vreme Konrada Adenauera.
Sposobnosti za novinarski posao preporučile su ga za dopisnika tih novina
iz Moskve. Posle jednog „nepodobnog" izveštaja morao je da napusti SSSR i
postao dopisnik sa Bliskog istoka. Odatle je 1968. godine premešten u Beograd,
kao dopisnik nemačkog državnog radija „Deutschlandfunk". Na
tom mestu je ostao do penzionisanja. Kratko vreme izveštavao je za "Deutsche
welle", koji je napustio usled neslaganja sa njihovom kadrovskom
politikom. Vreme do svoje smrti, a to je tri do četiri godine, posvetio je
svojoj knjizi - testamentu. Bavio se gorućim ekonomskim i političkim
problemima u SFRJ, a kasnije u SRJ i u Srbiji. Sve informacije o tim
osetljivim pitanjima crpeo je i proveravao čitajući mnoge listove i
kroz razgovore sa ljudima, kojima je mogao da veruje: bilo novinarima, bilo
onima iz političkih krugova.