Ekskluzivno: nemački nedeljnik Špigl (Der Speigel) o Aleksandru Vučiću

Vučić je egomanijak koji treba Briselu

U svim zemljama Zapadnog Balkana vladaju autoritarni političari i korumpirane klike koje sve više okreću leđa demokratiji i vladavini prava. Evropskoj Uniji su ipak potrebni-stabilni partneri su važniji od principa.

Keno Ferzek (dopisnik Špigla iz Budimpešte)

Predsednik srpske vlade Aleksandar Vučić rado se izdaje za vatrenog obožavaoca Evropske Unije i njenih vrednosti. Periodično obasipa nemačku kancelarku pravim pravcatim izjavama ljubavi u kojima hvali njeno humanističko i demokratsko držanje. Bivši ministar propagande diktatora Miloševića, sa zadovoljstvom nastupa kao apostol pomirenja u regionu Zapadnog Balkana.

Međutim, Vučić ume i drugačije: demonstrativno proslavlja svoje prijateljske odnose sa ruskim predsednikom. Nedavno je u Moskvi sklopio dogovor sa Vladimirom Putinom o kupovini aviona, redovno održava srpsko-ruske manevre, najradije u blizini granice sa omrznutim susedima Hrvatima.

Njegove česte markantno-egomanske opaske na adresu opozicionih političara, neistomišljenika i nezavisnih medija, pune su latentnih, ali sasvim ozbiljnih pretnji. I naravno da je u njegovim očima nazivanje masakra u Srebrenici genocidom zapravo antisrpska propaganda.

Vučić, koji postjugoslovenskom Srbijom vlada sa toliko moći kao samo Milošević pre njega, tek je pokazni primer autoritarno-populistički-nacionalističkog lidera u jednom regionu koji u novim uslovima evropske i svetske politike sve više skreće sa puta demokratije i vladavine prava.

Formalno su Bosna i Hercegovina, Kosovo, Makedonija, Crna Gora i Srbija pristupni kandidati EU. Dve zemlje, Crna Gora i Srbija, već duže vremena vode konkretne razgovore o pristupanju u kojima težište leži u primeni demokratskih i pravnih principa EU. U stvarnosti su u svakoj zemlji regiona autoritatorni političari i korumpirane bande na vlasti, nigde nema pravne države.

Eksperti i evropski političari ovakav razvoj prate sa sve većom skepsom i brigom, posebno zbog migrantske i evropske krize i narastajuće borbe za geopolitičke interesne sfere.

Bosansko-austrijski politikolog Vedran Džihić kaže: „...Proces demokratizacije u regionu u celosti stoji pod znakom pitanja. Tamošnje političke elite ne uzimaju više EU za ozbiljno i igraju dvostruku igru sa Briselom. Za Zapadni Balkan ne postoji linearni, normativni put ka EU. Opet je sve otvoreno, mnogi scenariji su mogući."

Na opasnosti upozorava i nemački poslanik Josip Juratović (SPD): „...Izostanak integracije regiona Zapadnog Balkana u Evropu može biti veoma opasan, kako nam je pokazao raspad Jugoslavije. Nije dovoljno održati s vremena na vreme neki samit na kojem se prigodno objavljuju dobre namere."

Evropska Unija je sila-zaštitnica na Zapadnom Balkanu, kako ona sama tvrdi. Dve države, Bosna i Hercegovina i Kosovo, stoje pod međunarodnom upravom koju predvodi EU od koje snažno zavise i u finansijskom smislu.

Nemačka se posebno diplomatski angažuje u regionu: 2013. i 2014. bila je najuticajniji učesnik takozvanog Berlinskog procesa kojim je trebalo stvoriti bolju integracionu perspektivu za Zapadni Balkan.

Ipak, u klimi zamora za dalje proširenje EU, važi sledeći moto: "...Realna politika umesto pravne države". Evropskoj Uniji treba većina čvrstorukaša iz regiona kao partneri i garanti stabilnosti.

Srpski premijer Vučić i kosovski predsednik Hašim Tači moraju da vode proces stabiliziranja odnosa dvaju zemalja, koji se uglavnom vodi bez učešća javnosti tih država, a u kome je akter i Tači, za koga se sumnja da je počinio ratne zločine.

Neophodan je i nekadašnji premijer Makedonije Nikola Gruevski, optužen za zloupotrebu položaja i korupciju. Potreban je radi savlađivanja migrantske krize u kojoj Makedonija treba da igra ulogu tvrđave na grčkoj granici.

Odličan primer ove politike je Crna Gora-jedna "stabilnokratija", kako ju je nazvao istoričar Srđa Popović: U maloj državi na jadranskoj obali već četvrt veka vlada nekadašnji komunista Milo Đukanović. Uglavnom je uspevao da zemlju drži izvan postjugoslovenskog haosa, koju uz pomoć porodično-prijateljske bande vodi kao privatno preduzeće.

Uprkos tome što Crna Gora ne ispunjava skoro nijedan uslov iz kataloga osnovnih vrednosti EU, redovno od Brisela dobija pohvale za svoj trud.

Verovatno će ova zemlja ove godine postati članica NATO-a, jer se Đukanović stara za mir i stabilnost i ne podleže, kao drugi iz regiona, iskušenju približavanja Putinu ili turskom predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu.

Sasvim drugačije, sa osećanjem za balkansku tradiciju, to radi turski predsednik Erdogan kada se zalaže za proširenje uticaja. Svadbu ćerke je iskoristio kao priliku za nenametljivu, ali efektnu negu dobrih odnosa. Albanski predsednik vlade i jedan član bosanskog tročlanog predsedništva bili su prisutni kao počasni gosti.

(članak se na internet izdanju Špigla pojavio 8. januara 2017. godine)

http://www.spiegel.de/politik/ausland/europaeische-union-und-westbalkan-realpolitik-versus-rechtsstaat-a-1128918.html