Postdemokratija

Seoba Srbije

Srbija se, kanda, seli iz Nemanjine na Andrićev venac. Bila bi to treća po redu velika seoba Srbije u novijoj istoriji, prvu je predvodio Milošević noseći sa sobom apsolutnu vlast sa funkcije na funkciju, druga se dogodila u vreme Tadića, kada je sva vlast stanovala u njegovom kabinetu, a treću bi da povede Vučić. Obaveštavajući narod preko RTS-a, o svojoj kandidaturi za predsednika, najavio je da će presto preseliti na Novi Beograd i da neće biti predsednik ni nalik na Tadića jer, za razliku od njega, on ustaje u šest sati. Ovo naizgled smešno objašnjenje, zapravo je najozbiljnija pretnja, jer pet godina Vučićeve apsolutne samovolje, bilo bi gore od Tadićevih osam, baš zato što je ovaj mnogo vredniji. Znate kako se kaže: od glupog i nesposobnog čoveka, mnogo gori je isti takav ako je vredan. A, onda je sve pokvario Toma, najavljujući da će se i on ipak kandidovati.

Mile Isakov

Nije da se hvalim, ali pošto me je Vučić tada nazvao babom vračarom, moram da kažem da sam još pre pet meseci, na ovom istom mestu, ustvrdio da će se uprkos femkanju, premijer ipak kandidovati za predsednika države jer to jako želi zato što je to najbolje za njega lično.

U broju 373 Tabloida, od 06.10.2016, objavio sam tekst pod naslovom "Premijer je mrtav, živeo predsednik" i već u podnaslovu najavio Vučićevu kandidaturu navodeći i razloge za to: " Što Vučić više ponavlja da ga ne zanima mesto predsednika sve je izvesnije da će se ipak kandidovati za tu funkciju. On, doduše, ne bi ali ako narod navali...A navaliće kad on to naruči. A naručiće kad shvati da bi poraz njegovog kandidata mogao biti početak kraja njegove vladavine. A zgodno će mu doći i da pobegne od odgovornosti za obećanja koja njegova vlada ne može ispuniti, pa da krivicu prebaci na neke nove premijere za jednokratnu upotrebu, koje će moći da smenjuje kad god mu zatreba žrtva za na oltar narodnog nezadovoljstva. Uostalom i njemu je jasno da su ovo poslednji izbori koje bi mogao da dobije i tako produži svoj rok trajanja koji je već istekao. Bio bi kompletan idiot da ne zgrabi tu priliku."

Gotovo da nemam šta da dodam ovoj dijagnozi osim da primetim kako se u međuvremenu sve događalo upravo po scenariju koji sam opisao. Njemu nije padalo na pamet da se kandiduje, ali jeste padalo po glavi stanovnika. On se navodno i nije kandidovao, nego je samo prihvatio kandidaturu koju su mu nametnuli najistaknutiji predstavnici naroda, Nebojša iz Beograda, Zorana Mihajlović, Dačić, Vulin i brojni objektivni politički analitičari sa Pinka. Jedina dopuna bila je iznuđena jer Toma Nikolić nije baš bio rad da se mirno i dostojanstveno povuče, pa su naručeni hajkači Šešelj, Čanak, Dačić, pa čak i pokojni Karić, koji su morali da zaprete nevernom Tomi da će se kandidovati protiv njega ako on to učini.

Da nema mesta hvalisanju što sam pogodio dokaz je i deo tog teksta u kojem sam već tada priznao da najveće zasluge za moje proročanske moći pripadaju samom Vučiću: "...Nije, dakle, nikakva mudrost predvideti Vučićevo ponašanje, samo treba pratiti njegove izjave i tipovati na suprotno. Naročito kad kaže da mu ne pada na pamet da nešto uradi, jer na njegovu pamet su padale razne budalaštine, samo mu ne pada na pamet da smisli nešto pametno. Previše je primera kojima je potvrđena takva njegova navika, da govori jedno a uradi sasvim suprotno, od samog početka vladavine kad je obećao da će iskoreniti korupciju i partijsko zapošljavanje, da će doneti zakon o poreklu imovine, da će rešiti 24 sporne privatizacije, da će sprovesti reforme javnih preduzeća, da neće dirati u penzije i prava radnika..."

Pomenuo sam u podnaslovu bizaran detalj iz intervjua na RTS-u, u kojem je Vučić najavio svoju kandidaturu, kada je na primedbu novinarke da u njegovom preseljenju u predsedničke dvore mnogi naslućuju sličnost sa vremenom u kojem je Tadić odatle upravljao i vladom, odgovorio da to neće biti tako jer razlika je ogromna: "...Ja ustajem u šest, šest i petnaest, dok neki"...Tu je zastao i ugrizao se za jezik, jer shvatio je da mu je izletelo nešto što ne bi trebalo. Ne zato što nije hteo da opljuje Tadića, to je već više puta uradio pričom kako taj spava do devet-deset sati, nego zato što bi time otkrio suštinu razlike između njih upravo onako kako je on zaista vidi. Nije, po njemu, problem sa Tadićem bio u tome što je prisvojio svu vlast nego što zbog lenjosti, noćnog života i kasnog ustajanja, nije postizavao da je koristi. Zaustio je da kaže kako će on za ta tri-četiri ranoranilačka sata stići da obavi sve što je Tadić dnevno radio kao predsednik, jer tu ni nema nekog velikog posla, a onda će se ceo dan posveti vladi, Pinku i svemu što i sad radi na sluđivanju naroda i ličnoj promociji.

Dakle, ako Vučić postane predsednik države, razlika će zaista biti zastrašujuća, Tadić je uglavnom pozirao kao neprikosnoveni vladar, voleo je da za sve bude pitan ali ne baš da radi toliko, dok Vučić hoće sve sam da obavi. Ako je Tadić samo upravljao vladom, Vučić će lično da je vodi i sa mesta predsednika, kao što će da odlučuje i ko može i koliko da krade, a ko će da ide u zatvor. Biće apsolutni gospodar života i smrti. Tadić je uzurpirao svu vlast ali je nije dosledno koristio, jer je voleo i neke druge stvari, Vučiću je to jedina ljubav i strast, a njegova nedovršena rečenica tim povodom najava je da će on apsolutnu vlast apsolutno iskoristiti.

I eto nama jeda za sutra. Teško da ga je moguće sprečiti da trijumfuje na ovim izborima jer još mu mnogo birača veruje, a ako ih ne bude baš dovoljno za pobedu, njegov aparat će učiniti sve da se namaknu potrebni glasovi, što pretnjama, ucenama i prinudom, što manipulacijama i krađom. Na sve su spremni jer on jednostavno ne sme izgubiti.

Ne sme ni u drugi krug jer i to bi za njega bio poraz. Verovatno bi se ubio kada bi se tako nešto desilo. Reklo bi se nema nam spasa. Ali nije baš sasvim tako. Šanse su, istina, jako male ali ipak postoje jer nije nemoguće da se jed građana koji sve bednije žive izlije već na ovim izborima, ako se steknu uslovi. Najpre, mora nešto i neko da ih pokrene. Taj neko, koji bi to mogao, svakako je Toma Nikolić, s razlogom nezadovoljan načinom na koji je živ sahranjen. U ovom trenutku ne znam da li će se zaista kandidovati, jer samo postoji najava iz pouzdanih izvora ali ne i potvrda ili demanti od njega lično, pa sam opet prinuđen da nagađam. Mada bi moglo biti da time Toma samo preti, kao što su i oni njemu pretili, da hoće da pokaže kako on još može da im pomrsi konce i ozbiljno zagorča život, takav potez mi se čini sasvim logičnim, ali i vrlo hrabrim, za šta nisam siguran da ima petlju. Ako ostane dosledan u toj odluci napravio bi pravi haos na političkoj sceni, posebno u redovima vladajuće partije i koalicije, koja se prema njemu zaista ponela nekorektno, a mnogi građani mogli bi to da prepoznaju kao izdaju kakvu su i sami doživeli od ove vlasti, pa da se identifikuju sa njime.

Zaista je neobično da se aktuelni predsednik ne kandiduje ponovo za drugi mandat, bez nekog posebnog razloga. Nikad nisam čuo da se bilo gde u svetu vladajuća partija odrekla ponovne kandidature svog predsednika, zato što nije sigurna da će pobediti već u prvom krugu. Bivalo je da neki predsednici izgube u trci za drugi mandat, ali nikad nije bilo da ga njegova stranka ne kandiduje ponovo zato što nije sigurna da će pobediti, jer to je priznanje sopstvene nemoći. Aktuelnog predsednika se niko ne odriče bez posebnog razloga, morao bi debelo da zabrlja da bi bio otpisan.

Brljao je Toma, naravno, ali to nije ništa novo i neobično, ni za njega, a boga mi, ni za SNS, pa ni za ovu vlast i samog Vučića. Dakle, nije to razlog. A nije ni ta navodna neizvesnost o njegovoj pobedi na izborima, jer ako za njega zalegnu najmoćnija partija, koja je uzgred i na vlasti, i najpopularniji lider, koji bi navodno glatko pobedio već u prvom krugu, zašto i Toma Nikolić ne bi pobedio. Ako oni takvi ne mogu da pobede na ne baš važnim predsedničkim izborima, sa kandidatom koji je već predsednik, onda su u mnogo većem problemu nego što je neizvesnost oko protokolarne funkcije predsednika države.

Tako se vraćamo na početak teksta, da je zapravo Vučić taj razlog, da je on taj koji žarko želi da pobegne iz usijane fotelje premijera i zasedne u mnogo lagodniju predsedničku, da sad dok još može obezbedi sebi još pet godina mandata i vlasti i da je sve što je tim povodom pričao mesecima, i što i sad priča, gnusna laž. Da je on naterao Dačića i Karića, da zaprete svojom kandidaturom protiv Nikolića, kako bi lakše ubedio i njega i javnost da je njegova kandidatura neizvesna i opasna po stabilnost države, te da stoga mora on, Vučić, lično da preuzme taj teret, koji inače ne želi, jer navodno mnogo voli svoj premijerski posao, kao što mnogo voli i Tomu, ali najviše voli Srbiju. Cvrc.

I šta sad biva? Svi planovi padaju u vodu. I vladajuće partije i njenih koalicionih partija u vlasti, ali i opozicije. Svi će morati da resetuju svoje izborne kampanje u skladu sa novim odnosom snaga. Najveće probleme imaće svakako sam Vučić koji se očigledno preigrao. Ne znam samo na osnovu čega je pomislio da sa Tomom Nikolićem, koji mu je napravio i prepustio stranku, doveo ga na vlast i tako mu omogućio da postigne sve što je postigao, može kao sa svim onim beskičmenjacima koje je sam odabrao i promovisao, a koji su ga izvikali za jedinog mogućeg kandidata i sigurnog pobednika. U ništa manjem problemu je i Dačić, koji je iz sve snage navijao za Vučićevu predsedničku kandidaturu, nadajući se njegovom mestu premijera, mada sam uveren da mu ovaj sad to ne bi poverio, kao onda kad je morao da bi se dokopao vlasti. Najpre zato što je prevrtljiv, a onda i zbog toga što njega baš ne bi mogao da smenjuje po potrebi, kao svoje poslušnike, a baš to namerava da radi sa vladom ako postane predsednik. Dačić će najveći problem imati u svojoj partiji koju je prodao zarad lične koristi, a sve je sad pod znakom pitanja.