Postdemokratija

KAD ČOVEK NE UMIRE

Kad se čovek suoči sa mogućom smrću, preispituju se i menjaju prioriteti u životu. Obično u korist privatnih, sasvim ličnih tema i dilema, pri čemu zdravlje, porodica i najdraži postaju važniji od celog sveta, od svega o čemu se do juče najviše brinulo, razmišljalo i raspravljalo. Kad ne bude baš tako znak je da nešto ozbiljno nije u redu sa našim životima. Da do te mere ništa ne vrede, pa nam je svejedno koliko će potrajati. Ili smo, baš zbog toga što je tako, spremni na borbu do poslednjeg daha, ne bismo li bar decu oslobodili tog balasta i otvorili im mogućnost drugačije perspektive i sudbine, zaključuje kolumnista Mile Isakov, legendarni novinar i bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Ova priča počinje dvostrukim iznenađenjem, i onim što mi se dogodilo i onim kako sam na to reagovao. Naime, nedelju dana pred lokalne izbore, koji će kad ovo budete čitali već biti prošlost, šopio me je infarkt i zaglavio sam u Kamenici, na čuvenom Institutu protiv srca. Verovali ili ne, pored valjda urođenog i sasvim ljudskog straha za život, prva pomisao mi je bila, kud baš sad. Naravno, nikad nije pravi trenutak da nam se tako nešto desi, ali ja sam pri tom pomislio da će me to sprečiti da glasam. To nije normalno.

Najpre, nikakvi izbori ne mogu biti toliko važni da normalnom čoveku u normalnoj državi oni prvo budu na pameti u tako dramatičnom i po život opasnom trenutku. Posebno što je ovde reč o lokalnim izborima, na kojima se ne odlučuje o bog zna kako važnim pitanjima. Uz sve to ja nemam u tome nikakav lični interes, pa ni neku važnu ulogu tim povodom, da bih zbog toga zanemarivao svoje zdravlje i najbliže. Istina, pisao sam i javno govorio o tome, poprilično glasno kritikujući opoziciju, ne bi li se ona mudrije i bolje organizovala, kako bi konačno bar načela i počela da podriva režim koji sistematski ruši ustavni i pravni poredak, degradira i uništava sve ljudske i društvene vrednosti. Ali, sad, šta je tu je, kampanja je već završena i ja tu ništa više ne mogu učiniti

Dakle logično bi bilo, naročito u trenutku podvlačenja neke životne crte, zaboraviti na te sasvim marginalne stvari, ali pošto se to nije dogodilo, naprotiv, pošto sam u tom najkritičnijem trenutku, prvo poželeo da poživim bar još samo toliko da stignem da glasam, jasno je da nije u pitanju marginalna stvar. Da je u ovoj zemlji i pitanje lokalnih izbora, mnogo više od toga, ako ne baš pitanje života i smrti, ono svakako pitanje života dostojnog čoveka.

Eto primera kako smo nisko pali. Koliko vredi život u zemlji Srbiji kad čovek u najkritičnijem trenutku nema posebnu želju da u njemu potraje još neko vreme. Jedino se brine da dobaci do izbora, makar i najmanje važnih, da svojim glasom doprinese promenama koje će bar njegovim naslednicima vratiti ljudsko dostojanstvo i priliku da žive kao sav normalan svet.

Moja su deca svršeni ljudi, već dokazani u svojim poslovima, za koje su vrhunski specijalizovani, tako da nemam nikakvu dilemu da li će i koliko uspeti u životu. Jedino je pitanje gde, ovde u svojoj zemlji ili negde u belom svetu. Stoga, moja jedina briga je kakvu ću im zemlju ostaviti, hoće li moći da u njoj i sa njom nastave da rastu, ili će svoju šansu i sreću morati da pronalaze negde drugde, ostavljajući svoju domovinu na milost i nemilost bitangama koji će nastaviti da je pljačkaju i uništavaju, sve zavijeni u nacionalne zastave.

Zato sam odbio da napustim ovaj svet, dok u nedelju 2. juna, ne ubacim listić u kutiju za promene i do ponoći ne čujem vesti da su počele. Negde, bilo gde, u jednom gradu ili opštini, svejedno, dovoljno za početak. Zrelo je, treba samo neko negde da zatrese drvo. E, onda mogu i ja mirno da odem. A, mogu i da se predomislim i ostanem sa dobrim izgovorom, da život ovde ponovo ima smisla.

Ako, pak, ne bude tako, ako ni ovog puta baš nigde ne pukne kolan svečevoj kobili, eto još jednog razloga da još malo produžim trajanje dok se to ne desi.

Poznato je da nada umire poslednja, tako je i sa čovekom koji živi sa njom.