Pogled iz Moskve

Istorija Rusije postaje bojno polje za njenu budućnost

Rusija je potrebna svetu

Govor na Međunarodnom božićnom obrazovnom forumu u Kalinjingradu. Natalija Naročnickaja, doktor istorijskih nauka, predsednik je Fonda za istorijsku perspektivu. Istorija je u određenom smislu sveta knjiga naroda: glavna, neophodna; ogledalo njihovog bića i delovanja; tabla otkrovenja i pravila; zavet predaka potomcima; objašnjenje sadašnjosti i primer budućnosti. (N.M. Karamzin)

Natalija Naročnickaja

Svetli lik Svetog kneza Aleksandra Nevskog divno obasjava ovaj Forum. Nije slučajno nakon smrti kneza, tadašnji mitropolit Kiril uzviknuo: „Tama! Sunce ruske zemlje je zašlo!" Sveti knez Aleksandar video je u naletu katoličkog Zapada na Istok (Drang nach Osten) želju da se asimiluje i pokori ne samo materijalno, već i duhovno. Još 1140. godine krakovski episkop Matej pisao je Bernardu od Klervoa pozivajući ga da organizuje krstaški pohod protiv „ruskih varvara", koji su gori čak i od grčke „jeresi". Naprotiv, Sveti knez je shvatio da je mongolskim zavojevačima potreban samo danak, ali da rusku dušu oni, ravnodušni prema duhovnom životu pokorenih naroda, neće dirati.

Aleksandar Nevski je u složenim istorijskim okolnostima, kada je nepomirljiva borba na dva fronta bila nemoguća i dovela bi do potpunog nestanka Rusije, napravio sudbonosni izbor između spoljašnjeg i unutrašnjeg ropstva. Spoljašnje je ekonomsko, osuđeno na privremenost. A unutrašnje na zlostavljanje i porobljavanje volje.

On je isukao svoj mač protiv zapadnih zavojevača koji su nosili ropstvo i telu i duši, a prema drugoj strani je nastupao kao suptilan i mudar diplomata. Ali proviđenje je dovelo do toga da spoljašna zavisnost na kraju nije samo omogućila da se očuva duhovno jezgro, i da čak doprinese jedinstvu nacije, već je dovela ruski narod do neviđene državne veličine, kada je, prema rečima Svetog Nikolaja (Velimirovića), najkrotkiji narod nasledio najveću zemlju i postao gospodar jedne šestine sveta.

Nije slučajno „Sunce zemlje ruske" zasijalo više puta kada smo proterivali strance - Mongole, Poljake, Francuze, Tevtonce. Nije slučajno ime Aleksandar Nevski bilo izvučeno iz boljševičkog „istorijskog smetlišta" u godinama Velikog otadžbinskog rata i nadahnjivalo je sovjetske vojnike isto kao i njihove pretke.

U naše vreme, kada su lepota i norma gotovo proglašeni prostačkim i dosadnim, a greh i izopačenost simbolom razvoja od prostog ka složenom, kada dolazi do gaženja svih duhovnih i istorijskih svetinja našeg naroda, još je važnije uložiti sve napore da se odoli ovim podmuklim iskušenjima. Ogramnu ulogu u tome ima Pravoslavna crkva, stub i afirmacija Istine, ali i svi koji rade na polju obrazovanja i prosvete. Učitelj je prvi koji se suočava sa prvim pitanjima i razmišljanjima čoveka o smislu života i o istoriji Otadžbine. Od učitelja, od dečje književnosti, a danas i od televizije i interneta, umnogome zavisi da li će mladi misliti o časti i dužnosti, o poštenju, da li će se ponositi delima svojih predaka i braniti čast i dostojanstvo svoje Otadžbine. Upravo istorija i književnost, odnosno humanitarna sfera, istovremeno objedinjavaju znanje i vaspitanje, ideje o dobru i zlu, o vrlini, o moralnim mukama pre delanja. Potrebno je napraviti iskorak u modernzaciju, istovremeno braneći interese Rusije, što samo prava, širokogruda, obrzovana i patriotska moderna elita može.

Naša misija je da prenesemo naše istorijsko nasleđe budućim pokolenjima. Današnja Rusija, koja obnavlja svoj nacionalni i verski identitet, ima šansu da postane najvažnija svetska sila na duhovnom planu.

Da bi se to ostvarilo, nisu potrebni hipnotišući brojevi BDP-a. Za to je potrebno osećanje velike istorije iza leđa, iskustvo spoznaje porekla svojih uspona i padova, sposobnost da se u epohi vrednosnonog nihilizma pravi razlika između dobra i zla, greha i vrline. Potrebni su vera i poštovanje otadžbinske istorije.

Šta su istorija i filozofija? Prema rečima konzervativnog ruskog filozofa Astafjeva, oni su rasadnik čovekovog pogleda na svet i kovačnica njegovih ideala. Istorija je, kao nauka, dobila poseban značaj upravo u hrišćanskom svetu, kada je u duši nikao odnos poštovanja prema moralnom sadržaju dela, kako pojedinca tako i vlasti, što je učinilo neizbežnim sporove i promene u tumačenju istorije.

Ipak, na Zapadu, bez obzira na slobodu, postoji unutrašnja samocenzura koja štiti krhke umove i duše od podeljene svesti zbog radikalno suprotstavljene i ekstravagantne interpretacije činjenica.

Ni u jednom udžbeniku vi tamo nećete pročitati da je Jovanka Orleanka heroina, već da je veštica, a da je Katarina Mediči, krvava negativka, koja je dala nalog za Vartolomejsku noć, i ubila više ljudi od Ivana Groznog tokom njegove tridesetogodišnje vladavine. Na Zapadu se ponose državnim dostignućima svojih najkontroverznijih vladara.

Ali samo mit o posebnim, neuporedivim zverstvima ruskog cara štampa se u svim zapadnim udžbenicima, u skladu sa evrocentričnim nepoštovanjem svega ostalog.

Ne bi trebalo da padamo u totalni antievropeizam, naša duša je vaseljenska, mi pripadamo zajedničkoj apostolsko-hrišćanskoj civilizaciji u kojoj pravoslavna i latinska ekumena predstavljaju njene aspekte. Vrhunska dostignuća klasične evropske kulture, zasnovane na predstavi čoveka kao otelotvorene dužnosti (Šiler) i ruske kulture sa njenom pulsirajućom potragom za apsolutnim dobrom, otelotvorenom u Dostojevskom, to je lepota i gigantska veličina naše civilizacije.

U tretnku kada je Evropa jasno izgubila svoje hrišćansko nasleđe zamenivši ga postmodernističkim, gotovo totalitarnim dogmama, upravo smo mi, Rusi, sposobni da postanemo čuvari velikog vaseljenskog hrišćanskog iskustva života, istorije i kulture. I u tome imamo mnogo saveznika u Zapadnoj Evropi.

Nacionalno osećanje - to je nepokolebljivo osećanje pripadnosti, ne toliko današnjem danu u životu svoje države, što retko zadovoljava savremenike, koliko celoj viševekovnoj istoriji i njenoj budućnosti. Takav čovek neće se odreći svoje Otadžbine, on će bolno saosećati sa gresima svoje države, ali u njemu će se očuvati osećanje Karamzinovog „mi", „sve smo to mi stvorili, znači naše je". Ne bojati se istinski nacionalnog osećanja, jer je ono prirodno, kao ljubav prema majci, već ga vaspitavati u okviru najvećih hrišćanskih vrednosti. Upravo potisnuto i progonjeno nacionalno osećanje spušta se na životinjski nivo i rađa ružne plodove. Dok, s druge strane, posvećen najvećim moralnim idealima, podstiče stvaralački istorijski čin u svetskoj istoriji i otvara ruke svetu.

Liberalni protest protiv nastave osnova pravoslavne kulture zasnovan je na lažnim dogmama i strahu od nesloge. Ali naprotiv, suština pravoslavnog hrišćanskog traganja za čovekom sastoji se u prevazilaženju iskušenja sopstvene gordosti i ne dozvoljava osećanje nadmoći nad drugim ličnostima i narodima.

Na istorijskom putu, upravo nepokolebljive pravoslavne Rusije, pojavilo se neviđeno i Evropi nepoznato iskustvo mirne i plodotvorne saradnje raznih kultura i naroda. Upravo je pravoslavna Rusija apsorbovala stotine naroda koji su dobrovoljno ušli u nju, starešine Kazanja su skupljale novac za pomoć Minjinu i Požarskom, a nisu hteli da napuste Moskovsko carstvo.

Potrebno je utvrditi punopravno mesto istorije u školskom obrazovanju, jer putem istorije čovek postaje građanin sposoban da široko sagledava svetske procese. Poznavanje istorije pomaže da se lakše shvati šta od današnjih globalnih protivrečnosti i tendencija proizilazi iz današnjih okolnosti, a šta je nastavak večnih težnji raznih sila, pa tako i pokušaj da se Rusija potisne u tundru, dalje od Baltičkog i Crnog mora, nije nov.

Odnos prema sopstvenom nasleđu direktno je povezan sa demografskim problemom, jer nacija, potisnuta na margine svetske istorije gubi biblijski instinkt za produžavanje vrste. Služba u vojsci i odbrana Otadžbine mogu da izgube svaki smisao, kao što je bilo devedesetih godina, zbog namerne devalvacije samog razumevanja pojma „Otadžbine".

Problemi samoopredeljenja u novoj etapi svetske istorije postali su dramatični u složenom unutrašnjem i međunarodnom kontekstu odmah posle raspada SSSR-a. Tokom 1990-ih, ogroman nalet uspavane energije zatrovan je nihilizmom prema svojoj sopstvenoj istoriji i nije iznedrio pravi istorijski projekat. Naprotiv, na prelazu 80-ih u devedesete paradoksalno, obnovljeno je boljševičko nihilističko tumačenje ruske istorije i njeno ismevanje poznato iz perioda 1920-ih. Predemet odbacivanja nije toliko postao komunizam, koliko Otadžbina, u svim njenim ikada postojećim istorijskim oblicima.

Prevladavši nova previranja i novi raspad države, Rusi još traže projekat za budućnost i način socijalne i ekonomske modernizacije koja će omogućiti da suvereno nastave svoju istoriju, nesmetano stvarajući ciljeve i vrednosti nacionalnog života.

Sporovi o sudbini i mestu Rusije se nastavljaju i 100 godina posle ruske revolucije koja je razapela istorijsku Rusiju.

Za razliku od predrevolucionarnih previranja, kada su slovenofilski i zaštitnički pristupi izgubili u tragičnom delu naše istorije, i dugo su ga gazili glasnici racionalističko-mehanicističke filozofije progresa, na početku 21. veka antiruske poglede na našu istoriju iznenađujuće brzo obacilo je samo društvo. Rusija je počela polako da se obnavlja kao samostalna istorijska ličnost, što je odmah počelo da je oživljava i kao geopolitičku silu ravnopravnu sa drugim centrima.

Dužni smo da pronađemo sveobuhvatan projekat modernizacije, bez uništavanja smislenog jezgra nastavljanja Rusije i Rusa u svetskoj istoriji. S prelaskom na informatičko društvo, manipulacija društvenom svešću postaje jedan od najvažnijih instrumenata politike, kako unutrašnje, tako i spoljašnje. Ne iznenađuje što su se istorijska istraživanja i procene našle u središtu pogleda na svet, ideoloških potraga i javnih rasprava.

Tokom cele svoje istorije, od pretvaranja Moskovije u Rusku imperiju, a zatim u 20. veku u komunistički SSSR, ovaj fenomen, nezavisno od realnih protivrečnosti izazivao je zainteresovanu ljubomoru posebne vrste, svojstvenu samo rasutim članovima iste porodice. Odnos Evrope prema Rusiji u početku je bio obeležen skepsom i nepoverenjem prema svemu različitom, što je svojstveno evrocentričnoj misli Starog sveta. Dovoljno je pogledati na rad osnivača savremene teorije suvereniteta Žana Bodena „Šest knjiga o republici" (1576-1586), koji nije pravio razliku između muslimanske Otomanske Turske i strane i daleke pravoslavne zemlje.

Tojnbi je uveren da je Rusija postala neprijatelj Zapada zbog „privrženosti stranoj civilizaciji" i „do boljševičke revolucije 1917. godine taj „varvarski žig" nosila je Vizantijska civilizacija istočno-pravoslavnog hrišćanstva".

On daje gotovo aksakovsku karakteristiku odnosa Rusije i Zapada: „Hronike vekovne borbe između dve grane hrišćanstva možda zaista odražavaju da su Rusi bili žrtve agresije, a ljudi Zapada - agresori, znatno češće nego što je bilo obrnuto."

Faktički, patrijarh anglosaksonske istorijske misli ponovio je emotivni sud N. J. Danilevskog koji savršeno ilustruje današnji odnos Zpada prema, u 21. veku osvešćenoj, Rusiji: „Evropa nas ne priznaje kao svoje. Ona vidi u Rusiji... generalno, nešto što joj je strano, a zajedno s tim nešto što ne može da joj posluži kao prost materijal od koga bi mogla da izvlači korist za sebe... materijal koji bi bilo moguće formirati i obrađivati po svom liku, kako su se ranije nadali..." Zatim slede vizionarske reči, podržane i geopolitičkim događajima u 20. veku i procesima u našem vremenu unutar postperestrojka elite, zaražene samoubilačkom nevericom u Rusiju:

„Bez obzira na to koliko se gornji, spoljni, glinoviti sloj pokazao labavim i mekim, Evropa razume..., da ispod toga leži jako, čvrsto jezgro koje se ne drobi i ne rastvara... koje ima i snagu i težnju za nezavisnim životom, izvornim žvotom... Dakle, ne krstom, već maljem... - ne treba dati tom jezgru da još više ojača i poraste...

Bez obzira da li će Šlezvig-Holštajn biti danski ili nemački, on će u svakom slučaju ostati evorpski; doći će do manjih pomeranja na političkim vagama; da li je potrebno to mnogo objašnjavati? Suverenost Evrope to neće tolerisati; javno mnenje bi trebalo da bude snishodljivo među svojima... Ali, kako dozvoliti širenje uticaja stranog, neprijateljskog, varvarskog sveta, iako bi se on širio na ono što mu pripada? (Nije li o Krimu reč?)...

Ne dozvoliti da se to desi uobičajeni je uzrok svega, što se samo oseća kao Evropa. Tu se i Turčin (danas bi se to čitalo kao Islamska država, zabranjena u RF) može uzeti za saveznika i čak mu se može dati zastava civilizacije."

Religiozno-filozofska paradigma dileme „Rusija i Evropa" organski je ušla i u novi „veliki raskol" postmoderne epohe, u kojoj su se u 20. veku sukobljavale ideje, opet iz istog gnezda predaka - ovog puta prosvetiteljstva (obrazovanja). Istorija borbe liberalne i komunističke ideje pojavljuje se u ovoj paradigmi u širem filozofskom kontekstu. Demoni individualizma i demoni društvenosti - eto ko se silovito sukobio u 20. veku, pritom podjednako nasledivši večne zapadne fobije u odnosu prema pravoslavlju i Rusiji.

Presvlačeći se u „različitu odeću", fobije su bile jedinstvene za papstvo i bezbožnika Voltera, za markiza A. de Kistina i Karla Marksa, za V. Lenjina i za postsovjetske pristalice zapadnjaštva - „carizam", „ruski imperijalizam", „koncept svetske dominacije", „vizantizam", varvarstvo Varjaga. (Varjazi je bilo ime koje su Grci i Istočni Sloveni dali Vikinzima koji su vladali Kijevskom Rusijom od 9. do 11. veka.)

Isto tako, i Rusija 21. veka koja teži da obnovi punopravno i istorijski utemeljeno mesto u raznolikom svetu, brzo se našla u najsloženijem geopolitičkom, idejnom i ekonomskom (sankcije) stisku. To su predviđali S. Hantington i Zbignjev Bžežinski. Ovi izazovi nisu novi, ali njihova snaga prevazilazi koncentraciju svestranog pritiska.

Geopolitička slika podseća na težnje prošlih vekova, mnogostruko uvećane zadatkom da se pod kontrolu stave svetski resursi i strateški pristup njima. Linija opet prolazi tamo gde se viševekovna ekspanzija Zapada, Vatikana, Državne zajednice Poljske i Litvanije (državna tvorevina iz perioda 1569-1791) i Habsburga, razbila o snagu ruske sile.

Slika širenja NATO, kao dve kapi vode liči na sliku pangermanista iz 1911. godine, po kojoj se kajzerova Nemačka usmerila na Istok, maštajući o Ukrajini, Kavkazu, Pribaltiku, kontroli nad Crnim morem. A ono što se dešava u Sredozemno-crnomorskom basenu, reprodukuje Istočno pitanje, preživelo iz 19. veka. Pokušaj da se izgradi sanitarni kordon od Baltika do Crnog mora takođe se ponavlja.

Iskustvo 20. veka, kako sovjetskog perioda, tako i euforije ulaska u fantomsku „svetsku civilizovanu zajednicu", pokazalo je da su za Rusiju pogubne i samoizolacija i obezličavanje.

A diskusija koja se pojavljuje u prelomnim momentima naše istorije, potvrđuje zaključak mislilaca iz 19. veka o tome da po odvojenosti „ni slovenofilstvo, ni usmerenje ka Zapadu, nisu rešili, i nisu ni mogli da reše, pitanja ruskog života", kao što je primetio mudri „zapadnjak", istoričar K. Kavelin. Kao odjek Kavelinu, to ponavlja i utemeljivač slovenofilstva I. Kirejevski: „Ni zapadno, ni specifično rusko, nikada neće iščeznuti ni iz života, ni iz svesti", i zato „ma koliko želeli vraćanje ruskog ili uvođenje zapadnog načina života, ni jedno ni drugo ne možemo da očekujemo" i „neizbežno je da pronađemo nešto treće, koje bi trebalo da se rodi iz interakcije ova dva principa".

Pre sto godina je verovatno bilo teško zamisliti da će ovaj spor ne samo preživeti do 21. veka, nego i da će dobiti neviđenu oštrinu i netrpeljivost, istovremeno gubeći dubinu i bogatstvo aspekata svojstvenih u početku obema stranama. U intenziviranom međunarodnom rivalstvu ovaj diskurs ima dve dimenzije - između Zapada i Rusije, i unutar same Rusije, između novozapadnjaka (prozapadno orijentisanih) i počveništva (pokret koji prevodu znači „povratak na rodnu zemlju", blizak slovenofilskom pokretu).

U Rusiji, nihilistički pogledi upravo na sopstvenu istoriju prodiru u udžbenike koji se koriste u nekim naučnim zajednicama, predstavljaju posebno ozbiljan faktor. Njih od 90-ih godina propovedaju ugledni intelektualci. Još agresivniji su neobrazovani, ali prožeti depresivnim duhom smerdjakovštine („Ja mrzim celu Rusiju") poklonici svetske mreže (interneta).

Zapravo, dve struje u ruskoj fundamentalnoj i filozofski utemeljenoj istorijskoj nauci, koje su sredinom 19. veka dobile nazive zapadnjaštva i slovenofilstva, uopšte nisu bile u suprotnosti. U realnosti, ove linije bile su neraskidive. Za obe je tačan bio zaključak N. Berđajeva, da se samobitna ruska društvena misao „duboko zamislila na tim šta je planirao Tvorac za Rusiju, šta Rusija jeste i kakva je njena sudbina".

Istina je i to da je centralna linija ruske društvene misli prošlosti, od vremena kada se ona „probudila zbog istoriozofskog problema", zaista mesijanska. Ali, mesto Rusije shvaćeno je samo u potrazi za univerzalnim smislom života. A. Homjakov, enciklopedijski obrazovan mislilac, smatrao je da se „crkva ne povezuje ni sa kakvom teritorijom", kao i da „nema neko posebno značenje, ali samo privremeno može da posluži, i služi za veličanje Božjeg imena".

Ova težnja ujedinjuje P. Čadajeva i A. Puškina, V. Odojevskog, I. Kirijevskog, A. S. Homjakova, F. Tjutčeva, F. Dostojevskog, K. Leontjeva i V. Solovjeva, pa čak i D. Mereškovskog. Ako se donekle proširi paradigma, ovde možemo smestiti i A. Hercena, pa čak i „furioznog" Visariona Bjelinskog.

Prema Kavelinu, svojstveno „svakom pristojnom i mislećem čoveku" i slovenofilstvo i zapadnjaštvo, što je, dodajemo, tako karakteristično upravo za univerzalnu rusku dušu, ispoljilo se, čak i u paradoksalnom preplitanju suprotstavljenih filozofskih i političkih stavova: ubeđeni materijalistički revolucionar-demokrata Černiševski i teoretičar anarhizma Kropotkin, oštro su osudili Darvinovo učenje o brobi za opstanak, filozofski ispunjeno protemetejskim duhom ugnjetavanja i nasilja.

Kako kaže N. Loski, to je prepoznala ruska „osetljivost na zlo". A „počvenik" N. J. Danilevski, koji je počeo kao kočijaš registrovan u policji, bio je mnogo liberalniji po pitanju društvenopolotičkog života od zapadnjaka, ali i „konzervativca" M. Katkova.

Dilema ruskog identiteta - „Rusija i/ili (?!) Evropa" prema ranijim kriterijumima postepno gubi na značaju, zato što je ranija katolička Evropa sa njenim kulturtregetskim šarmom gotovo nevidljiva kao „mitski grad Kitež".

Ali, njene nove dimenzije zaista dobijaju egzistencijalni značaj za očuvanje zajedničke hrišćanske civilizacije u 21. veku. Dinamika istorijskog razvoja brzo se premešta od evropske civilizacije ka drugim svetovima, koji predstavljaju neviđeni izazov za „Evropu". Ali, u nadnacionalnim panevropskim strukturama dominira krajnje levo liberalno mišljenje.

Dogmatizam novog učenja ne dozvoljava da uočimo da istorija bez moralnog postavljanja ciljeva osuđuje Evropu na smrt pred nadiranjem drugih civilizacija. Ovu opasnost su primetili istaknuti umovi Rusije i Evrope još početkom 20. veka - Ferero, Špengler, K. Leontjev, koji je pisao o „Evropi, koja sama u sebi uništava sve veliko, prefinjeno i sveto."

Nametnuti vrednosti nihilizam u Evropi - to je proglašavanje da su jednaki greh i vrlina, lepota i ružnoća, podsticanje pobune protiv Bogom date fizičke prirode čoveka, brisanje granice između dobra i zla. To je proglašavanje za glavnu vrednost ljudskog prava da nema etičkih zabrana, to je tumačenje slobode kao prava da nema vrednosti. Hedonizam i narcisizam, ropstvo tela i gordost - to su perjanice postmodernističke ideologije koja u Evropi poprima oblike totalitarizma. Vrednosni nihilizam - to je filozofija kraja istorije. Mikročip je zamenio genije ljudske kulture - Platona i Aristotela, Dantea i Getea, Šekspira, Tolstoja i Dostojevskog. Ostaje tehnokratska civilizacija. Ona je bogata i njen potencijal je i dalje veliki. Ali, unutrašnja pustoš obezvređuje materijalni potencijal, jer materija bez duha ne stvara istoriju. Danas je tehnokratija nemoćna pred migrantima ne samo zato što ih ima mnogo i što su drugačiji, već zato što ona nema svetinje, kakve su postojale u velikoj hrišćanskoj Evropi.

Takva Evropa u svom dogmatskom slepilu pokazuje nemoć pred izazovima, jer nije sposobna da izađe iz paradigme novih ideoloških maksima i nije sposobna na efikasan odgovor terorizmu - ni policijcki, ni duhovno-politički. Fanatično libertarijanska Evropa nesposobna je da se odrekne kako liberalne dogme o demokrastskom prevaspitavanju svih prema jedinstvenom obrascu, tako i od svog izopačenog tumačenja slobode kao prava da se vređaju i gaze svetinje i hrišćanstva, i islama, i drugih religija.

Evropski konzervativci, koji čine veliki deo društva, demoralisani su bojkotom i ignorisanjem od strane postmodernista.

Ali, takva Evropa, takav „Zapad", prestaje da bude primer koji treba slediti, a nezapadni svet koji opseda Stari svet, shvata je kao plen za pljačku, kao materijalističku ostavu.

Istorija već poznaje epohu u kojoj je tehnološki i pravno razvijen, ali u porocima ogrezao stari Rim, tadašnji „gospodar sveta", sa svom svojom materijalnom nadmoći, termama i vijaduktima, sa demokratijom i pravom, sa oružjem i armijom, bio pometen od strane Alariha, vođe Vizigota.

Nije o tome brinula Evropa u vekovima u kojima je izrastala i pokazivala svetu veliku hrišćansku kulturu i velike države. Vera, otadžbina, porodica, crkva, nacija - to su vrednosti koje su stvorile Evropu velikom, i koje su iznedrile gigantsku kulturu, koja je budila želju za oponašanjem, ugledanjem i „pozajmljivanjem", što je donosilo Evropi ogromne dividende tokom nekoliko vekova.

Istinski levičarski filozofski duh luta sa Zapada na Istok i vraća se opet u svoje rodno gnezdo. „Globalno superdruštvo" koje je prvo propovedalo marksizam, zatim zapadnoevropski liberalizam, postalo je sekularni odraz metafizičkog „Rima" - translatio imperii (učenje o tome kako se vlast nad svetom prenosila od jednog velikog vladara i vladavine na druge) koji se prenosio sa Zapada na Istok, i obrnuto, sa Istoka na Zapad.

Otpor ponovnoj podeli sveta i idejno-filozofskom diktatu, poprimajucii oblike koji su nespojivi sa međunarodnim pravom i diplomatskom etikom, zahteva ne samo suverenu volju nacionalne države, već i suptilnu i čvrstu diplomatiju. Pritisak na Rusiju u ovom trenutku razvija se na način neviđen u doba konfrontacije sa komunističkim SSSR-om, kampanjom omalovažavanja cele ruske istorije i demonizacijom Rusije kao izgnanika iz civilizacije.

Izopačavanje i uništavanje svih uporišnih tačaka ruske istorijske misli, postalo je i pozicija uskog, ali veoma agresivnog segmenta ruskog društva i dela intelektualaca. Ali, nijedan projekt budućnosti i modernizacije ne može da bude uspešan bez uporišta na sopstvenu duhovnu i istorijsku tradiciju. Put i sudbina SSSR-a, ali i pad „nove" Rusije 90-ih godina, potvrdili su da istorijski održiva nacionalna država mora da se oslanja na „duh naroda" koji čini „moralnu snagu države, koja je, poput fizičke, neophodna za njenu čvrstinu".

Motivaciju za istorijsko stvaralaštvo i stvaranje daje celovita slika svoje istorije u svetu, gde su prošlost, sadašnjost i budućnost jedinstveni okvir za razumevanje svojih težnji i uzleta, padova i razočaranja, ciljeva i vrednosti nacionalnog bića.

Istorija Rusije postaje bojno polje za njenu budućnost. Današnji rezultati i zadaci pozivaju na osećanje nacionalne solidarnosti, pre svega za duhovno-istorijsko delovanje i nastavljanje istorijskog života.

Jer, nacija sposobna za istorijski čin nije stanovništvo - prost zbir pojedinaca, već kontinuirani živi organizam sa ciljevima i vrednostima nacionalnog bića, sa zajedničkim duhom i verom, predstavama o dobru i zlu, sa zajedničkim istorijskim iskustvima.

Rusija je potrebna svetu upravo kao Rusija, i kao takva mora da ostane!