Veterani

Ko ruši spomenika braniocima otadžbine, 1990-1999 i donosi zakone o finansiranju nekadašnjih terorista OVK

Vreme dezertera i menadžera

Šta stoji iza odluke o rušenju spomenik Žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990.-1999. godine koji se nalazi na Savskom trgu ispred Doma RVI i železničke stanice, a koju je doneo takozvani gradski menadžer grada Beograda, Goran Vesić? Kako protumačiti podršku zakonu koji omogućava pripadnicima OVK da ostvare prinadležnosti po osnovu učešća u ratnim dejstvima protiv srpske vojske i policije? Zašto nije u Skupštini Srbije od strane vladajuće koalicije predložen amandman da Srbi sa KiM koji su učestvovali u ratu, braneći svoj prag i svoju pradomovinu, dobiju takve prinadležnosti? Ovim i drugim pitanjima bavi se Željko vasiljević, predsednik udruženja Pokret veterana Srbije

Željko Vasiljević

Nekada davno, kada je Srbija bila srećnija zemlja, zemlja ljudi koji su u njoj videli svoju bolju budućnost, zemlja za koju se vredelo žrtvovati i zemlja koju su vodili domaćini, rodoljubi, najpametniji i najobrazovaniji, gde su se cenile vrednosti koje su omogućile opstanak države i naroda. Šta danas imamo? Srbija zemlja nesrećnih ljudi koji skoro tri decenije pate zbog gluposti političara na vlasti, a ni u opoziciji nisu bolji, zemlja u kojoj više niko ne vidi svoju budućnost, naročito mladi, obrazovani i hrabri, zemlja koju vode bednici koji u životu nisu stvorili svojim radom ni jedan dinar, koji od škola imaju uglavnom osnovnu ili u boljim slučajevima srednju a sve ostale diplome su sumnjive ili opštepoznato kupljene do falsifikovanih da ih manje koštaju a izdajnici i dezerteri imaju prednost pri izboru na značajne funkcije.

Ako danas pogledamo "elitu" koja vlada ovim narodom i ovakvom državom sigurno ćete bar nekoliko njih prepoznati u ponekoj našoj kvalifikaciji. Vučić, Brnabić, Vulin, Lončar, Dačić, Ružić, Krkobabić, Mali, Vesić ali i Šutanovac, Janković, Jeremić, Šešelj su samo oni koji su medijski najprepoznatljiviji a na lokalu ih je buljuk koji ovom narodu, što zbog nesposobnosti što zbog lopovske naravi i puste želje za bogaćenjem bez rada i muke, sisaju krv na slamčicu i dovode ga do totalnog beznađa i nemogućnosti pukog opstanka.

Najveća je tragedija kada neki jado koji je nečijom voljom, uglavnom Vučićevom, postavljen na neku funkciju umisli da je nešto značajan i kada on poželi da donosi značajne odluke, takve odluke su po pravilu katastrofalne, pogubne po celo društvo i državu a mogu da izazovu veliki revolt zgaženog naroda i da dovedu do velike nesreće. Takva je i odluka gradskog menadžera grada Beograda Gorana Vesića da sruši spomenik Žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990.-1999. godine koji se nalazi na Savskom trgu ispred Doma RVI i železničke stanice. On koji je osuđen pravosnažnom presudom za dezerterstvo na dve godine zatvora uzima sebi za pravo da predlaže ili odlučuje o ovakvim pitanjima! To dokazuje potpunu moralnu propast ovog društva kada jedna nesreća od čoveka poznat po brojnim izbornim krađama, od Demokratske stranke do Srpske napredne stranke i izbora u Beogradu i Srbiji, pa i onih u Crnoj Gori, a o krađama na funkciji koju obavlja da ne govorimo. O tome će biti reči posle promena na čelu gradske vlade

Beograda jer su informacije koje dobijamo o njemu brojne i zastrašujuće, upravlja ovim gradom i uzima sebi ničim zasluženo pravo da odlučuje o spomeniku herojima koji su dali svoje živote u ratu koji je Vesić proveo u Crnoj Gori pod skutama Mila Đukanovića.

Ne mislimo da je sadašnje rešenje spomenika sjajno ali mu je lokacija odlična i odgovarajuća i zaslužuje borbu veterana, ratnih vojnih invalida a naročito porodica poginulih boraca da ne dozvole moralnim crvima poput Vesića da ruše sećanje na borbu i stradanje junaka, mnogo boljih od njega i od svih koji danas vladaju ovim narodom.

Jasno nam je da takav lik ne može ništa da stvori, ne može da prizna da su stradali mnogo bolji od njega i da savije kičmu pred spomenikom koji pokazuje da je Srbija samo pre nekoliko godina imala sinove koji su je voleli i koji su se za nju žrtvovali dok se on skrivao i prizivao naše neprijatelje da jače udare po nama.

Ne može kartica počasnog člana SUBNOR-a da spere ljagu sa imena ovog dezertera a još manje može da ga amnestira za glupe predloge poput rušenja spomenika i borba za odbranu ovog spomenika će pokazati da li je i koliko u Srbiji ostalo junaka koji su spremni da se bore za budućnost i nezaborav heroja i njihovih herojstava ali i to da li Srbija bira svoje vladare za napredak ili propast. Ako ponovo izabere Vesića i njemu slične jasno je da bira svoju propast i svoj nestanak.

Pozivamo ministra nadležnog za pitanje veterana, ratnih vojnih invalida i članova porodica poginulih boraca, da se suprotstave pogubnim idejama malih ljudi a velikih štetočina poput Vesića i ne dozvole rušenje ovog spomenika već iznađe načina da ga učinimo lepšim, značajnijim i od svih građana prihvaćenima. Takođe, ovu priliku koristimo i da ga podsetimo koju funkciju obavlja, jer je opštepoznato, svima osim njemu, da se ovo pitanje nalazi u nadležnosti resornog ministra Zorana Đorđevića. Ali, kad već ministar Đorđević ne vodi brigu o onima koji su ratove preživeli, trebalo bi valjda da povede računa barem o ovom malom, ali važnom spomeniku, a takođe i prostoru koji pokazuje odnos Srbije i srpskog naroda prema onima koji su se žrtvovali i koji su živote dali da bi vi danas bili ministar sa svim privilegijama.

Šef kabineta u Đorđevićevom ministarstvu je general u penziji, Slavoljub Janićijević ali on nije doprineo nikakvom poboljšanju odnosa ministarstva prema veteranima, a naročito ratnim vojnim invalidima i članovima porodica poginulih boraca, kojima je komandovao za vreme agresije NATO pakta 1999. godine. Sa Đorđevićem su u ministarstvo došli i još neki penzionisani oficiri koji nisu ništa učinili na popravljanju položaja onih kojima su komandovali u vreme rata (ili možda misle da je moralno i pošteno da heroji gladuju i da nikog ne interesuje kako žive).

Znalo se da je Vučićeva Srpska lista na Kosovu i Metohiji, odmah nakon što je dobila javnu i jaku podršku celokupnog režima a naročito samozvanog Vođe i tragikomičnog šefa Kancelarije za KiM, Marka Đurića, ne može da donese ništa dobro Srbiji, a naročito ne srpskom narodu u ovoj srpskoj pokrajini. Znalo se da je njihov osnovni cilj da podrže i održe na vlasti neosuđene ratne zločince i predratne kriminalce, Ramuša Haradinaja i Hašima Tačija, celokupnu vlast predvođenu albanskim teroristima i srpskim zlotvorima. Haradinaj ne bi bio izabran bez glasova Srpske liste i ovih Srba koji su za mrvice sa velikoalbanskog stola prodali dušu đavolu.

Ali i Vučićevo tapšanje po ramenu ohrabrilo je izdaju srpskih interesa i jasno se pokazali da ima srba koji će prihvatiti albansku vlast, otimanje srpske imovine i povratak stotinak srba na svoja vekovna ognjišta i u isto vreme iseljavanje više stotina njih. Znali smo da Srpska lista ima značajnu ulogu u sprovođenju Vučićeve izdajničke politike nametnute od strane zapadnih političara ili da budemo precizniji nametnute od strane poražene politike u Americi i sve većih gubitnika u Evropi. Sve više ljudi u svetu shvata i podiže glas protiv pogrešne politike koja je dovela da surovog bombardovanja i uništavanja srpskog naroda a Vučićeva izdajnička Srpska lista ostaje poslednja i dosledna podršci ostvarivanju cilja nezavisnog Kosova.

Kako drugačije protumačiti njihovu podršku zakonu koji omogućava pripadnicima OVK da ostvare prinadležnosti po osnovu učešća u ratnim dejstvima protiv srpske vojske i policije? Da li je to u skladu sa rezolucijom 1244 ili javno deklarisanim političkim stavom da Srbija nikada neće priznati nezavisnost svoje teritorije? Zašto nije vladajuća koalicija predložila amandman da Srbi sa KiM koji su učestvovali u ratu braneći kućni prag i svoju državu, a i danas žive na KiM, dobiju takve prinadležnosti? Jasno je da ta koalicija predvođena Aleksandrom Vučićem ne želi ni da pomisli na takvo nešto jer su im lične privilegije važnije od svakog Srbina i Srbije.

To je još jedan odgovor na pitanje, ko i kako vodi Srbiju i kojim putem je vodi. Sve više građana shvata da je to put u ponor iz kojega ćemo se teško izvući.