Oni dolaze!

U bilo kom trenutku Kinezi znaju da pronađu resurse sa svoj razvoj

Kina se stalno menja

Kada se povede razgovor o promenama u Kini, na Zapadu ih često doživljavaju prema principu usaglašenosti sa onim što se radilo i radi u njihovim zemljama. Ipak, očekivati od Kine da ponavlja tuđi način života, npr. da se ugleda na demokratiju zapadnog tipa, beskorisno je. Odavno je trebalo to da shvate na Zapadu i da ne uče Kinu kako da živi.

Piše: Aleksej Kiva

Tom učenju drugih država posebno su sklone SAD koje postoje malo više od 300 godina, dok Kina postoji više od 5000 godina. I ako za to vreme kineska civilizacija nije iščezla, kao mnoge druge, znači da je u svakom istorijskom prelomnom trenutku ona nalazila resurse za svoj razvoj. Istovremeno, i u SAD i u EU ima toliko nerešenih problema koji im tresu temelje, da bi i sami trebalo da uče od drugih. Pritom, na Zapadu, u SAD posebno, ne žele da vide radikalne promene u društvenom sistemu Kine.

Kada bi mene pitali kakve su suštinske razlike između reformi tima Deng Sjaopinga s jedne strane i tima Jegora Gajdara i njegovih pristalica i sledbenika s druge, onda bi moj odgovor bio sledeći.

Kineski kurs je bio usmeren na postepeno reformisanje zemlje, u RF na revolucionarne promene. U Kini se nisu odrekli socijalizma, ali su mu dali drugo tumačenje i nazvali su ga socijalizmom s kineskim likom. Pritom su ostavili pređašnji naziv i zemlje, i partije, i mnogih drugih institucija, ali su počeli da ih pune novim sadržajem.

U Rusiji je Gajdar javno izjavio da će njegov tim graditi kapitalizam, a na poznatu Lenjinovu izreku da ne možete ići napred a da ne idete prema socijalizmu, Gajdar je odgovorio da ne možete ići napred, a da ne idete ka kapitalizmu.

U Kini je postavljen zadatak za više generacija da se izgradi socijalizam sa kineskim specifičnostima, sa srednjoročnim ciljem stvaranja društva prosečnog prosperiteta - „sjokan”. Ovaj koncept je uveo još Konfucije, a njegova suština je da svaki Kinez treba da ima minimalni skup životno važnih vrednosti: posao, stan, mogućnost obrazovanja, lečenja itd.

Novo tumačenje socijalizma postalo je ideja koja ujedinjuje narod. Gajdarov tim nije mogao da ujedini narod idejom izgradnje kapitalizma.

U Kini su se reforme dosledno sprovodile. U početku, akcenat je stavljen na to da se komune (kolektivna imanja) prevedu na porodična i da se nahrani narod koji je više puta u istoriji iskusio masovnu glad. Ali, istovremeno s tim, razvijale su se i druge grane proizvodnje i razrađivala šema „plan-tržište”, tj. zaštita nekih privrednih grana i njena otvorenost. I kako se proizvodnja poveciavala, plan je ustupao mesto tržišnim odnosima, a zatvorenot - spoljnjoj konkurenciji.

Slogan koji je istakao Deng Sjaoping „Neka u zemlji bude više bogatih ljudi!”, smenio je slogan Generalnog sekretara CK KPK i predsednika Kine Hu Đintaoa „Neka u zemlji bude manje siromašnih!”. S tim ciljem su se povećavala sredstva izdvajana za razvoj unutrašnjih oblasti i smanjenje siromaštva i bio je postavljen zadatak - do 2020. izgraditi društvo prosečnog prosperiteta. I zaista, predsednik Kine Si Đinping je izjavio da je 2020. izgradnja takvog društva završena i da u zemlji više nema ljudi koji žive ispod crte siromaštva. A nakon što je Kina veoma povećala proizvodnju i izvoz robe široke potrošnje, i nakon što su počeli da je zovu „svetskom fabrikom”, postavljen je zadatak prelaska na stvaranje „ekonomije znanja”. Si Đinping koji je smenio Hu Đintaoa na mestu Generalnog sekretara CK KPK i predsednika Kine, istakao je novi socijalni ideal za društvo - „kineski san”: visoki životni standard stanovništva, visokorazvijena socijalna sfera, povoljni uslovi životne sredine itd.

Postepeno se menjao i politički sistem. Ove godine obeležava se stogodišnjica Komunističke partije Kine koja je, ostajući političko-ideološka institucija, sve više preuzimala na sebe funkcije motora tržišnih reformi.

A kada se u zemlji pojavio veliki broj bogataša i formirala se srednja klasa, Generalni sekretar CK KPK i predsednik Kine Đang Cemin je 2000. godine istakao ideju „trostrukog predstavljanja”, prema kojoj KPK treba da odražava interese „vodećih proizvodnih snaga, vodeće kineske kulture i suštinskih interesa širokih slojeva kineskog stanovništva”.

Govoreći razumljivijim jezikom, u KPK mogu da ulaze predstavnici praktično svih slojeva stanovništva, i ona od partije radničke klase postaje partija celog naroda.

Pošto sam spomenuo jubilej KPK, onda je prikladno pozvati se na Ustav KPK koji je usvojen na 19. kongresu Komunističke partije Kine, odžranom 2017. godine. U njemu piše: „Komunistička partija Kine u svom delovanju se rukovodi marksizmom-lenjinizmom, idejama Mao Cedunga, teorijom Deng Sjaopinga, važnim idejama trostrukog predstavljanja, naučnom koncepcijom razvoja, idejama Si Đinpinga o socijalizmu sa kineskim specifičnostima nove epohe.” I dalje: „Naša zemlja nalazi se i još dugo će se nalaziti na početnom stadijumu socijalizma. Ova neizbežna istorijska faza ostvarivanja socijalističke modernizacije u Kini, koja će istovremeno prevazići ekonomsku i kulturnu zaostalost, trajaće sto godina.” Ali, nije zaboravljen ni komunizam. „Komunizam kao najviši ideal kojem streme kineski komunisti”, piše u Ustavu KPK, „ostvarićemo samo na osnovama punog razvoja i visoke razvijenosti socijalističkog društva.”

Promenio se i odnos Kine prema svetu. Kada je Kina stvorila moćnu ekonomiju i postala defakto uticajna zemlja u svetu, onda je Si Đinping izjavio da na međunarodnoj areni mesto Kine treba da odgovara njenom ekonomskom i vojnom potencijalu. On je vratio zemlju ka aktivnoj međunarodnoj delatnosti, posebno ka ostvarivanju projekta „Novi put svile” koji obuhvata mnoge zemlje.

Pritom je Si Đinping postavio zadatak da u dogledno vreme pretvori Kinu u najmoćniju i najrazvijeniju zemlju na svetu. To je uznemirilo američki establišment i oživelo aktivnost dugogodišnjih kineskih protivnika i, u suštini, prevelo trgovinski spor između Kine i SAD iz ekonomskih na političku ravan.

Šta ih je uznemirilo? Osnovni proračuni pokazuju da čak i sa sniženim stopama rasta kineske ekonomije do 6%, to je najmanje dva puta više od stopa rasta američke ekonomije, što znači da će Kina neizbežno dostići i prestići SAD po vrednosti BDP.

Naravno, mogu da kažem da je ta prognoza zasnovana na linearnom razvoju ekonomija, koji najčešće doživljava i uspone i padove.

Zaista, brz rast ekonomije može da smeni dugotrajni zastoj i čak recesija, o čemu govori japansko iskustvo. U periodu 1950-1960. Japan je imao veoma visoke stope rasta proizvodnje. A zatim je neočekivano počela desetogodišnja stagnacija koju su sami Japanci nazvali „izgubljenom decenijom”.

I šta sve vlasti nisu učinile da pokrenu ekonomiju! Primenili su i neoliberalne i neokenzijanske instrumente - ništa nije pomoglo. Japanskom „izgubljenom decenijom” bavio se i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Pol Krugman. On je naveo niz faktora koji su, u kobinaciji, dali negativan sinergijski efekat. Moguće je da i se i kineski rast nekad uspori. Ali, s druge strane, nema garancija ni da SAD, koje su sve izloženije jakim udarima prirodnih stihija i koje se bore sa narastajućim rasnim konfliktima i političkom borbom između pristalica Džoa Bajdena i Donalda Trampa, neće pretrpeti ozbiljne materijalne gubitke i neće moći da, kao ranije, privuku najveće svetske umove, kako bi obezbedile liderstvo u naučno-tehničkom progresu.

Neki merodavni ruski eksperti tvrde da politiku obuzdavanja razvoja Kine podržavaju i Republikanska i Demokratska partija SAD. U kritici Kine posebno se isticao bivši predsednik Tramp i njegov tim. Peking su optuživali i za to da namerno nije na vreme obavestio svet, a posebno SAD, da se u Vuhanu pojavio korona virus. Kao i za to da Kina od SAD krade visoke tehnologije. I za gušenje borbe muslimana za svoja prava u Sinkang-Ujgurskom autonomnom regionu Kine. I za primenu nasilja protiv hongkonških studenatat koji traže poštovanje statusa ove Specijalne administrativne oblasti. SAD su počele aktivnije da podržavaju one snage na Tajvanu koje su negativno raspoložene prema Pekingu, uprkos činjenici da se ovo ostrvo smatra sastavnim delom Kine. Ipak, u Americi postoje i veoma ugledni analitičari koji smatraju da se ne treba svađati sa Kinom, kako je ne bi gurali ka još bliskijoj saradnji sa Rusijom, od čega mnogi u Vašingtonu veoma strahuju. Priča se da je to silno brinulo, sada već pokojnog (2017), u SAD veoma uticajnog političara i državnika, Zbignjeva Bžežinskog.

Realnost je takva da su se dve zemlje različito suočile sa pandemijom korona virusa. Kina je uspela da blokira širenje kovida-19, broj zaraženih i broj smrtnih slučajeva je minimalan, i njena ekonomija je 2020. porasla za 2,3%, dok je SAD postao svetski lider po broju zaraženih i po broj smrtnih slučajeva izazvanih korona virusom, a BDP je pao za 3,5%.

Prema ocenama eksperata, u najbližoj budućnosti Kina će ubrzati tempo rasta i po obimu BDP-a za nekoliko godina će sustići SAD. Po paritetu kupovne moći (PKM) Kina je već prestigla Ameriku.

Prema podacima MMF-a, 2019. godine obim američkog BDP-a prema PKM-u iznosio je 21,433 triliona dolara, a kineskog: 23,393 triliona dolara. I uopšte, malo je verovatno da će SAD uspeti da uspore razvoj Kine koja i sada ima ogormne devizne rezerve i potpuno je sposobna da stvori uslove za privlačenje talentovanih naučnika iz celog sveta. Zašto su se SAD posle Drugog svetskog rata pretvorile u svetski centar invoacija? Zato što su imale sredstava da privuku talentovane naučnike iz celog sveta. SAD, kao što je poznato, ne samo da nisu stradale u ratu, već su i podigle nivo svog tehničko-ekonomskog razvoja i blagostanja.

Tokom rata, njihova industrijska proizvodnja porasla je na 60% svetske proizvodnje. Pre izvesnog vremena uočio sam informaciju da 60-70% doktorskih disertacija odbranjenih u SAD nisu odbranili Amerikanci, već ljudi koji su došli iz drugih zemalja, od kojih je većina ostala da radi u SAD. Ako je Peking pre oko 20 godina uspeo da stvori uslove za vraćanje u zemlju mnogih velikih naučnika i stručnjaka kineskog porekla, onda će, sada kada je postao mnogo bogatiji, moći da ponudi najbolje uslove za rad i život talentovanim ljudima iz drugih zemalja. Ako je u SAD topla Kalifornija postala najvažniji centar visokih tehnologija, onda i u Kini ima mnogo klimatski prijatnih oblasti.

U uslovima trgovinskog rata koji su nametnule SAD i pandemije, Peking razrađuje novi model razvoja.

Kineski predsednik Si Đinping na zasedanju Politbiroa CK KPK, 14. maja 2020, u obraćanju naciji snažno je insistirao da se „u punoj meri iskoriste prednosti ogromnih tržišnih razmera Kine i potencijala unutrašnje tražnje za stvaranje novog modela razvoja, koji uključuje unutrašnji i međunarodni promet koji se dopunjavaju”.

Kraće rečeno, „unutrašnji promet” označava stvaranje uslova za to da nacionalni resursi postanu glavni pokretač ekonomskog rasta. A „spoljni promet” podrazumeva uključivanje u trgovinsko-ekonomske i investicione veze mnogih zemalja, pre svega onih koje su uključene u projekat „Jedan pojas, jedan put”, radi stvaranja uslova za dugoročni rast.

A kao odgovor na težnje Vašingtona da za Kinu smanje mogućnosti dobijanja visokih tehnologija, Peking je objavio da će izdvojiti 1,4 triliona dolara u sledećih pet godina za razvoj inovacione sfere. Kao što je poznato, Kina ispunjava zadatke koje posatvi.

Interesantna je izjava australijskog novinara i pisca koji je mnoge godine proveo u Kini radeći za niz zapadnih izdanja, koji je napisao i knjigu „Partija: Tajni svet komunističkih vladara Kine”. On je javno izjavio da je Kina komunistička zemlja samo po imenu.

Zapravo, prema podacima šangajskog istraživačkog instituta Harun, početkom 2021. u Kini je bilo oko hiljadu dolarskih milijardera. Mada, prema podacima američkog Forbsa, bilo ih je 389, ako se ne računaju Hongkong i Tajvan.

U svakom slučaju mnogo, za zemlju čiji je konačni cilj izgradnja komunizma. Ipak, kao što poslovica kaže „obećati, ne znači i venčati se”. Ono što se pretpostavlja, ne ostvaruje se uvek. Tako je, u govoru na Svekineskom savetovanju o pitanjima naučno-tehničkog rada, 7. marta 1985. Deng Sijaoping govorio: „Cilj socijalizma nije u stvaranju polarizacija, već u tome da se cela nacija učini prosperitetnom. Ako naša politika izazove polarizaciju, to će značiti da smo izgubili. Ako se kod nas pojavi bilo kakva nova buržoazija, to će značiti da smo zaista skrenuli na pogrešan put. Mi se zalažemo za to da deo regiona postane prosperitetniji od drugih, upravo zato da bi one oblasti koje prve postanu prosperitetne pomagale zaostalim oblastima u njihovom boljem razvoju. Mi nismo za polarizaciju. (...) Potrebno je da čvrsto sprovodimo i realizujemo upravo principe socijalizma. Gledajući u budućnost, mi ćemo na kraju preći u komunizam.”

Ali, kao što je poznato, u Kini se pojavila i nova buržoazija, i socijalno raslojavanje (polarizacija) društva, ali to nije smetalo njenom brzom razvoju.

Prema Ustavu KPK, potrebno je 100 godina za završetak izgradnje socijalizma, na čijoj osnovi samo i može da izraste komunizam. To znači da čovečanstvo tokom svog razvoja mora uspešno da reši globalne izazove sa kojima se veci suočava. Prvo, to je pretnja nuklearnog rata. Podrazumeva se da nijedan državnik pri zdravom razumu neće rizikovati da pokrene nuklearno oružje znajući da to predstavlja pretnju za uništavanje sopstvene zemlje ili cele naše civilizacije. Ipak, mogu se pojaviti greške u radu tehnike i ljudi koji njome upravljaju.

Takvi slučajevi su se već više puta događali. Uz poverenje među nuklearnim državama pretnje ove vrste se uklanjaju, ali sada takvog poverenja nema. Drugo, problem masovne gladi može da dovede do velike migracije naroda i može negativno da utiče na svetski progres. A miru još mogu da prete i infekcije opasnije od kovida-19, erupcije supervulkana, približavanje našoj planeti velikih asteroida.

Ali, ako čovečanstvo uspe da se izbori sa ovim pretnjama, onda razvoj visokih tehnologija, pre svega veštačke inteligencije i genetskog inženjeringa, kao i robota, poljoprivrede, novog tipa transporta itd. može zaista da pomogne da se realizuje princip koji su negovali još komunisti-utopisti „svako prema sposobnostima, svakome prema potrebama”.

Većinu posla koji će se sada obavljati preduzimaće roboti sa veštačkom inteligencijom, a čoveku će se osloboditi mnogo vremena za fizički, duhovni i estetski razvoj. To će i biti komunizam, ali ne samo u Kini, već i u mnogim drugim zemljama.

Ipak je to fantazija. A Kinezi su veoma pragmatični i fleksibilni.

Dobro je poznato da je termin „socijalizam sa kineskim specifičnostima” pustio u opticaj Deng Sjaoping. Ali, prošlo je neko vreme, na vlast je došao moćni i autoritativni Si Đinping i on je uveo u opticaj koncept „socijalizam sa kineskim specifičnostima nove epohe”. Šta može da smeta Pekingu da na nekoj etapi stogodišnjeg puta ka zrelom socijalizmu najavi njegovu izgradnju?

Ima raznih vrsta socijalizma, kao što su realni socijalizam i socijaldemokratija kakva postoji u Švedskoj. Njegova suština je u tome da nije važno u čijim rukama se nalaze sredstva za proizvodnju, već je važno kako se raspodeljuje društveno bogatstvo. Mogu da pretpostavim da će na višem nivou razvoja Kine ovaj princp biti stavljen u osnovu njenog socijalnog sistema.

Neko može da kaže da socijalizam, izgrađen po modelu socijaldemokratije, pretpostavlja i demokratsku strukturu društva. Na to odgovaram: kao što se u Kini pojavio socijalizam sa kineskim specifičnostima, tako će i demokratija imati kineske specifičnosti.

Reći ću još: demokratsko uređenje zemalja Istoka, čak ni japansko, ne predstavlja kopiju demokratskih sistema zemalja Evrope i SAD.