https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Struja

Struja

Energetska mafija: elektrièna energija je pitanje provizije a ne potrebe

 

Struju je lako proizvesti, mito i proviziju sve teže

 

Izgradnja kapaciteta za proizvodnju èiste energije u Srbiji najlakše prolazi pomoæu prljavih raèuna preko kojih se peru pare i namiruju potrebe srpske politièke vrhuške. Posle veæi deo te èiste struje odlazi u inostranstvo, a Srbiji ostaje da manjak nadoknaðuje poveæanjem kapaciteta termoelektrana. Još jedna prièa o uzajamnom odnosu Æara i Vajde iz koga se u ovoj zemlji obavezno raða - Šteta.

 

Milan Malenoviæ

 

Nemci na Moravi, a Italijani su u južnoj Srbiji. Nije to nova podela okupacionih zona, veæ raspodela prirodnih resursa Srbije izmeðu velikih evropskih sila. Veæ dva veka se ratovi vode zbog energenata: na poèetku industrijalizacije bio je ugalj, od sredine dvadesetog veka pa do danas su nafta i prirodni gas objekti težnje, a danas to poèinju da budu izvori obnovljive energije, na prvom mestu reèni tokovi.

U Srbiji postoji veæ decenijama fama o gotovo neiscrpnom hidropotencijalu koji može da se iskoristi u proizvodnju elektriène energije. To neiscrpno ne treba uzeti strogo bukvalno, jer su svi potencijali, pa i vode, ogranièeni. Srbija sada na godišnjem nivou dobija izmeðu 10 i 12 milijardi kilovat-sati elektriène energije iz reka. To je nešto preko treæine svekolike struje koju godišnje proizvede EPS.

Po mišljenju struènjaka, iz domaæih hidropotencijala bi moglo da se izvuèe još sedam do osam milijardi kilovat-sati godišnje, ako bi se gradile nove hidrocentrale. To bi znaèilo da bi, pod uslovom da potrošnja ne raste, Srbija i do dve treæine potrebne elektriène energije mogla da dobija iz svojih reka.

Skoro èetvrtina tako dobijene struje dolazila bi iz malih hidroelektrana. Do pre samo neku godinu u Srbiji se iz malih hidroelektrana dobijalo tek nekih 150 miliona kilovat-sati, dakle zanemarljiva kolièina. Danas se situacija nešto poboljšala, ali ne znaèajno.

 

Kako god uzmeš, uvoz

 

Pre dvadeset godina Institut za vodoprivredu Jaroslav Èerni i Energoprojekt izradili su katastar lokacija podobnih za izgradnju malih hidroelektrana i na njemu obeležili oko 850 mesta. Zato zvuèi paradoksalno da smo do danas iskoristili manje od pet odsto predviðenih lokacija i da struju još uvek moramo ponekad da uvozimo.

Komplikovani propisi, oklevanje lokalnih vlasti kod izdavanja prostorno-planskih uslova i nejasnoæe koje blokiraju izdavanje vodoprivrednih uslova, neki su razlozi što u Srbiji do sada nije izgraðeno više malih hidroelektrana. Nezainteresovanost države i stranih investitora su drugi, još bitniji razlozi zašto se kasni sa poveæanjem koristi od malih hidrocentrala.

Da bi se dobio jedan kilovat-sat elektriène energije godišnje u izgradnju male hidroelektrane treba u proseku da se uloži pedeset centi. Kao što se vidi dalje u tekstu, po ovim cenama je Srbija daleko skuplja od zemalja u okruženju.

Od pre godinu dana cena jednog kilovat-sata ovako proizvedene struje može da iznosi i 9,7 centi, što znaèi da se ulaganje u malu HE vlasniku isplati za oko pet godina. Ovo se u svetu smatra odliènom renditom, ali je problem što je do leta prošle godine pomenuta otkupna cena kilovat-sata bila tri puta niža, pa je malo ko video raèunicu u ulaganju u male hidroelektrane u Srbiji. A i danas ova subvencionisana cena važi samo za izuzetno male kapacitete, a ne za sve male hidroelektrane.

Italijani u Srbiji u pogledu proizvodnje elektroenergije nastupaju na dva koloseka: primarna im je izgradnja malih hidroelektrana, ali se ne libe ni od veæih zahvata. Razlog je što Italija tek 2020. može da dosegne nivo od 17 odsto elektriène energije proizvedene u energanama na obnovljive izvore, iako je Evropska unija do tada propisala najmanje 20 odsto. Razlika bi trebala da pristiže i iz zajednièkih srpsko-italijanskih elektrana.

Februara ove godine generalni direktor EPS-a Dragomir Markoviæ i predsednik italijanske kompanije Seæi energije Gaetano Makaferi potpisali su protokol o saradnji na izgradnji hidro-elektrana na srednjoj Drini. Potpisivanju ovog sporazuma, vrednog 820 miliona evra, prisustvovali su i tadašnji srpski ministar energetike Petar Škundriæ, italijanski ministar ekonomskog razvoja Paolo Romani, kao i italijanski ambasador u Beogradu Armanda Varikija.

U projekat planirane izgradnje tri elektrane na srednjoj Drini, ukupne snage preko 300 megavata, uèestvovaæe i Elektroprivreda Republike Srpske. Cena proizvodnog kapaciteta za jedan megavat dosegla je ovde skoro neverovatnih tri miliona evra.

Tri meseca kasnije, a na osnovu meðudržavnog sporazuma o saradnji u oblasti energetike, italijanska kompanija Seæi energije i domaæi EPS formirali su i zajednièko preduzeæe Ibarske hidroelektrane sa sedištem u Kraljevu. Ovo preduzeæe, u kome srpski partner ima 49 odsto uèešæa, dok su Italijani veæinski vlasnici, trebalo bi da izgradi 10 hidroelektrana na reci Ibru ukupne snage 85 megavata. U projekat bi italijanska strana uložila 285 miliona evra. Cena proizvodnog kapaciteta za jedan megavat ovde je veæ uveliko premašila tri miliona evra.

Kako su stranci veæinski vlasnici i veæi deo ovako proizvedene struje pripašæe njima. Da li æe je oni izvoziti ili plasirati na srpskom tržištu zavisiæe od ekonomske raèunice. Struju, kao i svaku drugu robu, dobija onaj ko najviše plati.

 

Korisno ali nenaplativo

 

Još aprila 2009. jedna druga italijanska firma, Hidro-one, zapoèela je kupovinu zemlje  pokraj reke Ljutine u opštini Priboj. Italijanski plan je tada bio da se tu sagrade tri male hidroelektrane, a da bar još jedna bude na reci Uvac u istoj opštini. Pre toga je dobro obaveštena opštinska vrhuška zapoèela kupovinu do tada skoro bezvrednog zemljišta na lokacijama koje æe biti dodeljene Italijanima za izgradnju pomenutih elektrana, kao i na mestima kuda æe da budu trasirani putevi koje æe opština da izgradi o trošku budžeta.

Tadašnji predsednik opštine Priboj Lazar Rvoviæ energièno je demantovao glasine koje su se pojavljivale u javnosti da dobro informisani èelnici opštine i njihovi roðaci zemljište kupuju na osnovu saznanja o dolasku stranih investitora koja su obiènom narodu u to vreme bila nedostupna.

Opet jedna italijanska kompanija, ovog puta pod nazivom Envord, krenula je u realizaciju izgradnje ukupno šest malih hidroelektrana na reci Limu, ali u opštini Prijepolje. I ovde su po javnosti kolale prièe da su dobro obaveštene osobe bliske vlasti na vreme kupile parcele na mestu gde æe niæi buduæa energetska postrojenja ili biti izgraðeni pristupni putevi. Bez nekih veæih problema italijanski investitori su i za ovaj projekat težak ukupno 120 miliona evra dobili sve neophodne dozvole.

Izgleda da su po mentalitetu nama bliski Italijani dobro shvatili kako se posluje u Srbiji (dovoljno je setiti prve prodaje srpskog Telekoma Italijanima) i da se ne bune kada im se od strane lokalne vlasti ukaže na zemljište koje bi trebali da otkupe radi izgradnje hidroelektrane. Sasvim je drugaèija prièa sa poslovnim predstavnicima iz zemalja u kojima mito ne spada u poslovne obièaje.

Kanadska firma REV je u istraživanja hidropotencijala i traženje najpogodnijih lokacija za izgradnju dve male hidroelektrane na reci Lim u opštini Prijepolje uložila 7,5 miliona evra. Pošto su našli najpogodnija mesta za izgradnju podneli su zahteve za dozvole i planove za otkup zemljišta. Problem je, meðutim, bio u tome što to nisu bile baš one lokacije od èije bi prodaje i lokalni moænici imali materijalnu korist, pa su Kanaðani posle silnih peripetija odustali od svog projekta vrednog 140 miliona evra i novac preusmerili u Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu.

 

Èudnovata paralela

 

Obaveza da sve zemlje EU najkasnije do 2020. najmanje dvadeset odsto svojih energetskih potreba zadovoljavaju iz obnovljivih izvora dobra je prilika za dolazak stranih investitora u Srbiju. Odnosno, bila bi to dobra prilika kada bi se državna administracija odluèila da uvede red u svoj rad.

Koliko je komplikovano dobijanje raznoraznih dozvola potrebnih za poèetak izgradnje pokazuje i to što su amerièka i nemaèka ambasada izradile èak èetiri vodièa kroz šumu srpskih propisa iz pomenute oblasti. Ovo je uraðeno tek krajem prošle godine, a pre toga se ni jedna domaæa institucija nije dosetila da uradi sliènu stvar, jer se vlastima najviše isplati poslovanje u mutnom, gde ne pomažu nikakve "mape puteva" ili "vodièi".

Zbog netransparentnosti propisa i isprepletane nadležnosti raznoraznih državnih i organa lokalne samouprave, strani investitori mogu ili da mesecima, pa i godinama obijaju pragove, ili da vlast oraspolože i ubrzaju novèanim donacijama.

Ovo stanje je zaslužno za to što investicije u energetski sektor u Srbiju pristižu veoma sporo. Samo u korišæenje reènog potencijala moglo bi za oko godinu dana da bude uloženo dve milijarde evra. Skoro potpuno neiskorišæeni potencijal vetra mogao bi, da nema birokratskih prepreka, da donese strane investicije od preko jedne i po milijarde evra i to samo od kompanija iz Severne Amerike.

Krajem maja i nemaèki energentski gigant RWE Innogy odluèio je da krene na srpsko tržište. Nemaèka posle nuklearne katastrofe u Japanu planira brz i neizostavan izlazak iz atomske energije. Kako je dobijanje èiste energije u Nemaèkoj državni program veæ èetvrt veka, tamošnji resursi su najveæim delom veæ iscrpljeni, pa je rešenje naðeno u otvaranju proizvodnih kapaciteta u inostranstvu. Jedan od ciljeva je i Srbija.

RWE i EPS su zato krajem maja potpisali ugovor o osnivanju zajednièkog preduzeæa Moravske hidroelektrane. Pored direktora Dragomira Markoviæa (EPS) i Frica Farenholda (RWE) potpisivanju su prisustvovali predsednik srpske vlade Mirko Cvetkoviæ, ministri Dušan Petroviæ i Oliver Duliæ, kao i Petar Škundriæ, ovog puta u ulozi premijerovog savetnika za energetiku.

Pomenuto zajednièko preduzeæe trebalo bi da izgradi ukupno pet hidroelektrana na Velikoj Moravi ukupne snage 150 megavata. Projekat je procenjen na više od 350 miliona evra.

I u ovom sluèaju stranci su veæinski vlasnici novog preduzeæa, pa æe srpskoj strani pripasti manje od polovine tako proizvedene struje, osim ako se ne odluèi da ostatak otkupi po tržišnoj vrednosti koja trenutno u Evropi iznosi više od onoga što u Srbiji plaæaju potrošaèi. Srpski hidropotencijal tako æe opet da bude iskorišæen za zadovoljavanje potreba evropskih potrošaèa.

Da ni  u ovom projektu nešto nije kako treba vidi se iz prostog poreðenja sa susednom Bugarskom. Tamo konzorcijum nemaèkih kompanija planira izgradnju više malih hidroelektrana ukupne snage 45 megavata, što je, znaèi, treæina ovde planiranih kapaciteta. Kako je objavio Dojèe vele, Nemci æe u taj projekat investirati do 20 miliona evra, a to predstavlja - petinu sume koja æe biti uložena za istu snagu u Srbiji. Kada pogledamo italijanske projekte vidimo da je proizvodnja u Srbiji i do šest puta skuplja nego u Bugarskoj. Da li su naše reke skuplje od bugarskih ili je trik u neèemu drugom?

 

Strani uzor

 

I prièa o tome da je ovako dobijena energija èista, isto tako ima svoju drugu stranu. Male hidroelektrane, za razliku od giganata kao što je na primer HE Ðerdap, ne zahtevaju promenu toka reka, niti uzdizanje njihovog nivoa, te tako malo ili gotovo nikako ne utièu na živi svet u rekama. Problem se pojavljuje na obalnoj strani, jer betonski silosi teško da predstavljaju prirodno okruženje za veæinu biljaka i životinja.

Zbog ovakvog narušavanja prirodne sredine pojavili su se snažni pokreti ekološki svesnih graðana koji upozoravaju da je izgradnja malih hidroelektrana u krajevima koji su pod zaštitom itekako utièe na životnu sredinu. Èak je izgradnja velikog broja malih hidroelektrana u samo jednom kraju faktièki gore rešenje od izgradnje jedne velike hidroelektrane.

O ovome, naravno, u Srbiji nema ko da razmišlja. Moguænost dobijanja stranih investicija od preko dve milijarde evra i iz toga proisteklih provizija u visini od nekoliko desetina miliona evra, domaæe politièare više interesuje nego zaštita prirode. Na Zapadu se, meðutim, strogo vodi raèuna o tome da se male hidroelektrane ne prave u nizu na jednoj lokaciji ili èak na jednoj reci, kako bi prirodna sredina što je moguæe više ostala nedirnuta.

Kada sve ovo uzmemo u obzir, kao i èinjenicu da æe do hidroelektrana biti izgraðeni putevi kojima æe prolaziti vozila koja u do tada netaknutu prirodu izbacuju štetne gasove, ne èudi da su se u mnogim krajevima Srbije stanovnici pobunili protiv izgradnje ovakvih postrojenja za proizvodnju "èiste" energije.

U konaènom rezimeu vidi se da æe Srbija u narednim godinama svoj hidropotencijal iz koga dodatno po sadašnjoj tehnologiji može da se dobije najviše osam milijardi kilovat-sati elektriène energije - iznajmiti strancima. Ako se trend zajednièkih ulaganja nastavi, onda æe Srbiji od svega pripasti manje od èetiri milijarde kilovat-sati, a to je tek nešto malo iznad deset odsto sadašnje godišnje potrošnje struje u Srbiji, odnosno ispod polovine one kolièine struje koja bi uz postojeæe kapacitete obezbedila trajno stabilno snabdeveno tržište.

Razlika izmeðu tako malo poveæane proizvodnje i neophodne kolièine struje bila bi nadoknaðena iz drugih izvora. Solarna i energija vetra, veæ je reèeno, daleko se manje koriste u Srbiji od hidropotencijala, a u buduænosti nisu ni planirana veæa ulaganja. Neophodna razlika biæe zato najveæim delom nadoknaðena u termoelektranama, a one su najveæi zagaðivaèi životne sredine. Time æe biti anulirano blagotvorno dejstvo hidroelektrana, pa se postavlja pitanje èemu sve to?

Srbija nema jasan plan razvoja energetike za narednih deset, dvadeset ili èak pedeset godina, bez obzira na bombastièno promovisane raznorazne bele knjige, jer joj nedostaju finansijska sredstva. Evropska banka za obnovu i razvoj je nedavno, istina, odobrila kredit od 45 miliona evra za izgradnju 18 novih i revitalizaciju 17 starih malih hidroelektrana u Srbiji, ali je to samo deo novca potreban za ovaj projekat vredan preko 80 miliona evra. Kako EPS veæ godinama posluje na samoj granici rentabilnosti, pitanje je iz kojih sredstava æe se namaæi razlika.

Ono što ukazuje na svu slabost domaæe elektroprivrede jeste èinjenica da æe snaga ovako što obnovljenih što novoizgraðenih 35 malih hidroelektrana za koje muku muèimo da skrpimo pare iznositi jedva 80 megavata, što æe reæi tek polovinu snage pet elektrana koje Nemci planiraju da podignu na Velikoj Moravi. Prva u nizu èisto domaæih hidroelektrana biæe Prvonek na Banjskoj reci kod Vranja, ukupne snage manje od jednog megavata.

Primera radi: Radoje Radojkoviæ iz Raške planira izgradnju sopstvene male hidroelektrane istovetne snage. Radojkoviæ je, meðutim, sa proizvodnjom struje poèeo dosta davno puštanjem u rad prve privatne hidroelektrane u Srbiji snage samo 45 kilovata. Do prošlog leta on je jedan kilovat-sat struje EPS-u prodavao za 3,25 dinara, a onda je potpisao dugoroèni ugovor kojim je obezbedio povlašæenu cenu od 9,7 dinara.

Interesantno je to što æe za izgradnju i obnovu proizvodnih kapaciteta za jedan megavat EPS  potrošiti samo milion evra, i do tri puta manje od onoga što se naplaæuje strancima koji iz nekog razloga pristaju da plaæaju - reket ovdašnjoj vlasti. Ili je i tu, kao i u mnogim drugim poslovima, u pitanju obièno pranje para preko naduvanih faktura?

Kada se sve sabere, Srbija æe zahvaljujuæi nerazumnoj energetskoj politici koja se uporno i dalje sprovodi, i pored nesumnjivih potencijala ostati u energentskom ropstvu naspram razvijenih zemalja. Naše reke æe poslužiti za snabdevanje èistom strujom razvijenog Zapada, a domaæem tržištu æe ostati struja iz prljavih termoelektrana, koja je i najskuplja. Kakva je to raèunica nikome nije jasno, ali je oèigledno da æe siromašno srpsko tržište i nadalje koristiti skupu struju koju ne može da plati. EPS-ova finansijska dubioza tako æe narednih godina još više da se poveæava, pa ostaje i dalje otvoreno pitanje da li æe ovo javno preduzeæe moæi da bude uspešno privatizovano.

 

 

 

Pitanje podsticaja

 

"Država je odredila atraktivne tarife, ali povlašæeni moraju da poštuju propise", kaže Dejan Stojadinoviæ, pomoænik ministra energetike za obnovljive izvore. "Ako se utvrdi kršenje obaveza, proizvoðaè gubi status i raskida ugovor sa EPS-om."

U Ministarstvu ukazuju da ogranièenja za podsticaje postoje samo za vetar i solarnu energiju, jer æe samo pet megavata solarne dobijati 23 evrocenta za kilovat. Kod vetra podsticaji æe biti sve dok se ne dostigne kapacitet od 450 megavata.

 

 

 

Dobit nebitna?

 

"Biæemo sreæni da odgovorimo na sva vaša pitanja, da zapišemo sve vaše komentare i da vam omoguæimo prijem kod apsolutno svakog službenika i državnog funkcionera, kako bi vam pomogli da ta pitanja rešite", rekao je Bojan Ðuriæ iz Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja na skupu održanom krajem prošle godine sa stranim predstavnicima iz energetskog sektora.

O eventualnoj seèi nerazumnih i komplikovanih propisa i uvoðenjem jasne nadležnosti niko iz vlade nije ni reè rekao. Svi vodièi, pa tako i oni koji rade u džungli propisa, svoj rad naplaæuju, a to je, izgleda, i poenta zašto je u Srbiji sve komplikovano umesto da bude jednostavno.

Samo tako može strancima da se objasni da oni plaæaju daleko više od domaæih firmi, iako je veliko pitanje da li se kod novca iz inostranstva radi o èistom kapitalu. Pitanje je sasvim na mestu kada pogledamo cene koje stranci plaæaju ovde i u okruženju, a njihova potreba da ipak i kod nas investiraju navodi na zakljuèak da im je dobit nebitna.

 

 

 

 

Malo malih

 

Do 2007. u Srbiji je bilo iskorišæeno manje od deset odsto moguæih kapaciteta malih hidroelektrana. Do tada je malo ko uviðao potencijal ovih proizvoðaèa struje, jer se stalno išlo na megalomanske projekte. Te godine je na velika zvona objavljena vest o izgradnji HE Banjica kod Niša, ukupne snage od samo 2,5 megavata i vrednosti od oko pet miliona evra.

Jedan megavat snage proizvede dovoljno struje za snabdevanje oko hiljadu domaæinstava.

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane