https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Diplomatija

 

Diplomatija

 

Smešna strana tragedije srpske diplomatije (3)

 

 

Pozovi M radi povraæanja

 

Povodom tekstova iz prethodna dva broja Tabloida "Kako sam sistematski uništavan od idiota" i "što mi ne zapališe moooj konzulat", posveæenih konzulu Srbije u Rijeci Miri Jegdiæ, javio nam se M.J. iz Karlovca sa svojim "amandmanima" i dopunama nekih tvrdnji izreèenih u tim tekstovima

 

M.J

 

Karlovac - Predstava o diplomatskom predstavniku neke zemlje, pogotovo tzv. matiène, ne mora uvek da se poklopi sa realnim životom i faktièkim stanjem stvari. èini se da se upravo to i tako dogodilo u sluèaju gðe Mire Jegdiæ, konzula žerana u Generalnom konzulatu Republike Srbije u Rijeci, osobe koja bi, zbog pokazanog radnog elana i hiperaktivnosti, mogla da obavlja brojne korisne poslove u oblasti preduzetništva ili sitne trgovine, ali u diplomatiji nikako. Ili bi mogla samo igrom sluèaja, i to veoma, veoma privremeno...

 

 

 

Slučaj „parking“

 

...Meðutim, i ovakva hipoteza glatko pada u vodu ako se ima u vidu bizaran sluèaj koji nam je svojevremeno, kao bruku i sramotu, preprièao jedan Srbin zaposlen u rijeèkom javnom komunalnom preduzeæu za parkinge, održavanje javnih površina itd. Naime, onaj ko je ikada bio u Rijeci zna da je tamo teže parkirati se u centru, na primer u okolini zgrade Konzulata, nego u okolini Jelaèiæa placa u Zagrebu ili Terazija u Beogradu, i to i u saobraæajnom špicu. Zbog toga se Jegdiækin prethodnik, generalni konzul Dušan Mrdoviæ, koji je bio dobar sa rijeèkim gradskim vlastima, potrudio da se za potrebe Konzulata (taènije zvanih i nezvanih gostiju, nepredvidivih situacija, rezervnih opcija i sl.), na deset metara od ulaza u Konzulat, dakle u srcu gradskog jezgra, obezbedi jedno parking mesto, da se oznaèi horizontalnom i vertikalnom signalizacijom, da se "pobodu koèiæi" i mesto ogradi lancem (što je ukljuèivalo i odgovarajuæe, za Konzulat besplatne, graðevinske radove). Naš izvor tvrdi da je tim povodom došlo i do brojnih žalbi okolnih hendikepiranih "tragaèa" za parking-prostorom, ukljuèujuæi èak i neke državne agencije, kojima takva privilegija nije omoguæena (pre svega zbog toga što Konzulat ima vlastitu garažu za službeno vozilo, u koju se dolazi kroz pasaž èesto zakrèen vozilima).

Ali, veæ nekoliko meseci po dolasku u Rijeku, konzulica Mira Jegdiæ je od javnog preduzeæa ultimativno zatražila raskid ugovora o zakupu tog parking-mesta, jer joj "to uopšte ne treba". U najmanje dva navrata "delegacija" preduzeæa je dolazila u Konzulat da konzulicu ubeðuje da ne otkazuje ugovor, jer: a) ta privilegija košta samo, bednih i debelo privilegovanih cca 150-160 kuna (1.500-1.600 dinara) za jedno tromeseèje, a svaki sluèajni prolaznik æe joj odmah ponuditi desetostruko veæu sumu za korišæenje tog parking-mesta, b) otkazivanje tog ugovora povuklo bi i politièki obojeno pitanje njegovog potpisivanja, te ko je kome tu besplatno ustupao prostor koji se plaæa suvim zlatom i zašto je to baš srpski konzulat a ne neka druga firma, c) ušteda bednih 100 evra godišnje za to parking-mesto nije nikakav razlog da se sada ponovo na istom mestu vrše graðevinski radovi - vade ukopani metalni stubiæi, saniraju tragovi, uklanja signalizacija itd. - jer sama ta operacija košta više nego mnogogodišnja izdvajanja za to parking-mesto. Naš sagovornik je tvrdio da su i radnici samog Konzulata nudili da privatno preuzmu plaæanje tog parking-mesta, makar i samo za "zlu ne trebalo", jer je suma zaista zanemariva, ali konzulica je ostala neumoljiva - iz apsolutno neobjašnjivih razloga ugovor o zakupu po cenu života mora da bude raskinut.     

Ljudi iz komunalnog preduzeæa bili su toliko konsternirani da se podrazumevalo kako nikakav slièan komunalni ustupak Konzulatu neæe biti uèinjen pa makar na njega pao asteroid, a konzulica Mira Jegdiæ postala je u internim krugovima sinonim za neuviðavnu i iracionalnu osobu besmislene logike.

 

 

Mardović „gospodin čovek“

 

... Iako je generalni konzul Dušan Mrdoviæ, prethodnik gðe Jegdiæ na mestu šefa Konzulata u Rijeci, bio "sterilna" osoba i nije mnogo držao do obiènog sveta, pa ni taj svet do njega, ipak je slovio za "gospodina èoveka", sa kakvim-takvim diplomatskim manirima i ponašanjem u celini. Ostaæe ovde upamæen kao diplomatski predstavnik države, koji je znaèajan deo mandata marionetski propagirao raspad te države i promociju druge u nastajanju (Crne Gore). Kao takav, bio je u prisnim odnosima i imao je ugled meðu vlastima u županijama na svom konzularnom podruèju, a bio je i relativno èesto intervjuisan i citiran u ovdašnjim medijima. Nakon njegove smene posle otcepljenja Crne Gore, gða Jegdiæ je to diplomatsko "gospodstvo" istog trenutka srozala na najprizemniji moguæi nivo, podilazeæi potrebama i gugutanjima još prizemnijih pojedinaca, koji su njenu oèiglednu prizemnost poistovetili sa "ženom iz naroda" naspram suvišnog "gospodina èoveka". Isto tako, otkad je stupila na dužnost, s njom nije objavljen niti jedan jedini "ozbiljan" intervju (ako izuzmemo nekoliko kratkih izjava u vezi s kojima se Mira Jegdiæ jednostavno nije mogla zaobiæi). Mrdoviæ ih je imao na svakih tri-èetiri meseca. 

Verovatno zbog toga nije sluèajnost što konzulica Jegdiæ nije niti nasledila niti preuzela niti uspela da osvoji "srca" hrvatskih vlasti, što je jedan od uslova i za dobrobit Srba u ovim krajevima (bilo joj je bitnije da se "dopadne" nekim Srbima koji niti hoæe niti mogu da pomognu ni sebi a kamoli srpskom kolektivitetu).

 

Kad kamiodžija zaplače

 

... Septembra 2008. imao sam profesionalnu obavezu da se pozabavim sluèajem vozaèa kamiona koji se zove Zoran Prole, iz Baèke je Palanke, a èiji je tegljaè sa kontejnerom, dok je ovaj regulisao carinske formalnosti u rijeèkoj luci, sa obale - skliznuo u more. U kabini tegljaèa, koja se našla pod vodom, bili su svi njegovi lièni dokumenti, ukljuèujuæi i pasoš, i nešto malo novca. Policija je, naravno, odmah izvršila uviðaj i ubrzo iz vode izvadila i njegove dokumente, ali je morska so potpuno izbledela sliku u pasošu. Tako su svi ostali podaci iz pasoša bili èitljivi, ali se lik na fotografiji nije video. Policija je Zorana Proleta odmah uputila u Konzulat da mu se izda putni list, kako bi se èovek mogao vratiti u zemlju. Meðutim, hrvatska policija, koja je tu operaciju smatrala obiènom formalnošæu, jer je o nesumnjivom identitetu nesreænika govorio ne samo sadržaj pasoša (makar i sa ošteæenom slikom) nego i brojni drugi dokumenti, propratni carinski papiri i bizarnost same situacije, nije raèunala s tim da u Konzulatu Srbije stoluje Mira Jegdiæ. Za razliku od hrvatske policije, po kojoj je sve bilo jasno i oèigledno, gða Jegdiæ je pošla od toga da ništa nije jasno i da je sve sumnjivo, pa i sam nesreænik, jer "otkud ona zna da Z. Prole nije nešto mutio sa slikom". Da rezimiram, kamion se našao pod vodom 6. septembra. Tek 10. septembra gða Jegdiæ je zatražila od vlasti u Srbiji proveru identiteta "osumnjièenog", da bi 12. septembra stigla saglasnost da se muèeniku izda putni list. Za to vreme se Zoran Prole u majici i kratkim pantalonama, u onome u èemu je izašao iz kamiona pre nego što je ovaj skliznuo u more, muvao po Rijeci od nemila do nedraga.

Meðutim, celu ovu prièu prièam zbog jednog detalja: kad se Zoran Prole, državljanin Republike Srbije, kojem se dogodilo to što se dogodilo, makar koliko bilo bizarno i neverovatno, pojavio u Konzulatu i stao pred "kneza" (èitaj konzulicu Miru Jegdiæ), ova se, iako je bila upoznata sa celokupnom predistorijom sluèaja, da je èovek posle svega i doslovno ostao samo u gaæama, na njega obrušila poput kobre: "Ko ti je dozvolio da takav ulaziš u Konzulat? Ovde se mora ulaziti pristojno obuèen!". Jedan radnik Konzulata potvrdio mi je da je Z. Prole, koji je odmah "sproveden" u veæ legendarnu biblioteku-kaznionicu, posle toga dugo naglas plakao, ne verujuæi da mu se to zaista dogaða, u "njegovom" Konzulatu u koji je došao da traži pomoæ.

 

Ne znam ja ništa, samo kažem

 

U komunikaciji sa nama, tzv. dijasporom, kako god nas videla i èime god nas sma(t)rala, ponaša se paternalistièki, pre bi se reklo vlasnièki nego pokroviteljski. Neki se radi kakvog sitnog ili trenutnog interesa ukljuèe u takvu igru, ali èim vide da ništa ne dobijaju (neka sitna donacija, poklonèiæ), otkazuju poslušnost i "saradnju".

Još i pre nego što je dobila simpatièan nadimak konzul-žderan (ne zna se da li zbog kolièina koja može da pojede ili zbog naèina na koji to èini) pokazala je afinitete prema kontroli tuðeg novca, onog kojim hrvatska država i lokalna samouprava finansiraju aktivnosti, manifestacije i "hladni pogon" institucija srpske zajednice. Upozorenje da æe to da se dogodi, mi sa istoka njenog carstva dobili smo prvo iz njenog bližeg okruženja, iz srpskih organizacija u Rijeci, a potom i iz Pule. Radi se o tome da je konzulica dala sebi za pravo da pojedince iz srpskih organizacija proziva i traži im "izveštaj" o dobijenim i utrošenim parama, pa i "program aktivnosti" koji æe tim parama ostvariti. Osetivši da æe konzulica da ih uvali u velike neprijatnosti ako se sazna da predstavniku strane države podnose raport o novcu dobijenom od hrvatskih poreskih obveznika, neki su je (prvo oni u Istri, pa onda oni u Rijeci) veoma brzo i, èak, grubo otkaèili. Tako se dogodilo da, zbog poèetne bahatosti, kasnije, kad je od konzulice iz matice zaista traženo da dostavi podatke o svim redovnim prihodima srpskih organizacija, a radi pravljenja prioriteta za pomoæ nekima od njih iz zemlje, ni takve podatke, iako su inaèe javni i dostupni javnosti, gotovo niko nije hteo da joj dostavi. Kasnije, kada smo poèeli da konkurišemo za neke programe Ministarstva dijaspore i Ministarstva kulture Srbije, podrazumevalo se da se projekti šalju njoj na "verifikaciju" i "struènu" ocenu, èak i kad o njima objektivno ne (treba da) zna ništa.   

Ako se izuzmu neki korisni potezi, koji su imanentno svojstvo njenog položaja, funkcije i radnog mesta, pravo je èudo kako gospoða konzulica gura sebe da posreduje u stvarima u kojima za posredovanjem nema potrebe. Ona bi da iz Rijeke, pa i naredbodavnim tonom, posreduje, èak i sekretariše, izmeðu dvojice pojedinaca ili dve organizacije u Karlovcu ili Vojniæu, ili izmeðu institucija u Srbiji i ovdašnjih pojedinaca. èesto svima prosleðuje imejlove upuæene njoj lièno iz neke institucije u Srbiji, ili institucijama u Srbiji privatne imejlove njenih "štiæenika". Tako ponekad pola dijaspore dobije imejl upuæen Miri Jegdiæ koji poèinje, recimo, sa "Draga Miro, evo baš smo se vratili sa godišnjeg... Bilo lepo vreme... A u vezi s onim što si mi pisala o sadnicama...". Ili, o tome da je poslala imejl Peri službeno obaveštava Miku, da je obavestila Miku povodom Pere obaveštava Radu, sa sugestijom da Rade obavesti Jovana, Milovana i Milku. Na kraju kruga je celokupna dijaspora obaveštena o toku njene svesti.

Gða Jegdiæ æe bez ustezanja, iako se u to uopšte ne razume, logikom preduzimaèa ("nije moje da se mešam, ali je sigurno...") da šalje svoje direktive-predloge ko koga da kandiduje za koju umetnièku nagradu ili koja je politièka partija za nas najbolja. A politièka vidovitost i uèenost gðe Jegdiæ naroèito je došla do izražaja tokom proteklih lokalnih izbora. Tamo gde je na izborima uèestvovalo više srpskih stranaka, taèno je znala za koju æe "svi Srbi da glasaju, jer tu je matematika jasna". Tamo gde su srpske stranke (SDSS) tek osnovane i prvi put izlaze na izbore (Primorsko-goranska županija i Grad Rijeka, te Istra) taèno je znala da æe to biti "trijumfalan rezultat", jer æe, "naravno", "svi Srbi da glasaju za srpsku stranku". Rezultat pomenutih izbora bio je na njenom konzularnom podruèju katastrofalan, a najkatastrofalniji tamo gde je objektivno mogla najviše da utièe - u njenoj neposrednoj blizini. Iako bi to, ipak, mogla da bude samo anegdota, uz male izuzetke, što dalje od nje - rezultat bolji.

 

I bogati povraćaju

    

I "životni projekat" gðe konzulice Mire Jegdiæ, u vezi sa upravo ovim podruèjem, koje ona naziva "povratnièkim", pri èemu "povratnicima" naziva èak i one koji su se, kako ovde govore, upravo (po)vratili iz šopinga u Minhenu ili iz obilaska svojih švajcarskih raèuna, doživeo je debakl. Naime, konzulica se ponudila da bude medijator i posrednik izmeðu nekih srpskih institucija, pre svih Fonda za pružanje pomoæi izbeglim, prognanim i raseljenim licima i Instituta za ratarstvo i voæarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, kao najveæih donatora, i dijaspore u ovom delu Hrvatske. Ona je na sebe (zar sumnjate!) preuzela ulogu dobroèinitelja u posredovanju izmeðu Novog Sada i "sirotinje i bede" u "povratnièkim sredinama" u Lici, na Baniji i Kordunu. Donacija obuhvata poljoprivrednu mehanizaciju, ukljuèujuæi i traktore, semenski kukuruz, voæne sadnice (jabuke, kruške, breskve), sadnice vinove loze i sl. Pomenuti Fond i Institut pokazali su se u zaista lepom svetlu i na visini istorijskog zadatka, slali su koliko su mogli, a to nije bilo malo, i pošteno. Meðutim, u procesu "posredovanja" Mire Jegdiæ donacije su, ukupno uzevši, završile u pogrešnim rukama. Taènije, ono što je, po propagandi, namenjeno povratnicima, da stanu na noge i osposobe se za samostalan život, dakle za sirotinju koja nema poèetni kapital pa startuje od nule, završilo je kod onih koji niti su povratnici niti su siromašni. Naprotiv, neki su i bukvalnoi milioneri, u kunama ili evrima, svejedno. To što su najèešæe i u kakvoj-takvoj vlasti, makar i srpskoj, samo potvrðuje princip.

Možda bi bilo nepravedno reæi da je to bio cilj gðe Mire Jegdiæ, ali je èinjenica da je to epilog njene organizacije, taènije njenog haosa. Tako je, umesto u ruke hiljada jadnika na koje pomislimo kada kažemo "donacija", "bivše ratno podruèje", "povratnik", "povratnièka sredina", sve što je došlo raspodeljeno na ruke svega nekoliko pojedinaca, koji bi glatko preživeli i bez toga, koji veæ imaju neke prihode (pa i državnu službu, što je ovde velika stvar) ili kojima je to profit na profit. Tako je najagilniji meðu njima, Dragan Bjelivuk iz Vojniæa, koji je u život gðe Jegdiæ ušao kao predsednik Veæa srpske nacionalne manjine Vojniæa, direktor zadruge "Naša zemlja" (zadruga je, inaèe, formalni uslov za doniranje mehanizacije) dobio i traktor, i dodatne mašine, i prikolicu, i sadnice, i kukuruz... Ovde je medijski propraæen njegov sukob za drugim èlanom njegove "zadruge" kojemu nije dao da se posluži tim doniranim traktorom, pa èak ni nekom sušilicom, koja je, navodno, i dobijena na zahtev i za potrebe tog koji je tražio. Razlog koji je "èuo od Bjelivuka": to je njegov "privatni traktor". Pa onda Nikola Paviæ, koji se Miri Jegdiæ poklonio (i vodio je na janjetinu) kao potpredsednik opštine Vojniæ. Gospodin Paviæ je jedan od najbogatijih ljudi ovog kraja, zemljoposednik poznat po stadu od 600-1.000 ovaca. Ako je njemu zapelo da od države Srbije, preko gðe Mire Jegdiæ, dobije navodno 1.000 èokota vinove loze (pa se silno razljutio jer je oèekivao duplo više, i toliko zemlje je pripremio), onda pred tom èinjenicom treba skinuti kapu. Pa gða Danica Miæiæ, inženjer elektrotehnike, predstavnik srpske nacionalne manjine za opštinu Lasinja, koja je dobila više stotina sadnica voæa. Pa Milorad Deliæ iz Vrhovina, baš kako se zove ne nekakav "povratnik" nego predsednik opštine Vrhovine, koji je dobio više stotina sadnica voæa. Pa zadruga "Svarun" iz Vojniæa, koja je takoðe jedan od najveæih primalaca donacija iz Srbije, iako se kao "kontakt" sa Zadrugom javlja gða Andriæ, supruga Nebojše Andriæa, bivšeg HDZ-ovog predsednika opštine Vojniæ (kojemu je Nikola Paviæ bio potpredsednik), takoðe jedan od bogatijih ljudi ovog kraja.     

Istini za volju, treba reæi da pomenute liènosti ni sluèajno nisu donacije izložili propadanju (èega je takoðe bilo), niti su ih otuðile (bilo i toga). Naprotiv, kod veæine njih voænjaci napreduju odlièno i struènjaci ih navode kao primer domaæinskog ponašanja. To, meðutim, ne potire èinjenicu da su donacije otišle u ruke bogatima, ali barem najmanje siromašnima, da budu još bogatiji, a ne onima koji se pominju u patriotskim frazama i lažnim socijalnim i povratnièkim floskulama. A sve to gotovo iskljuèivo zahvaljujuæi gði Miri Jegdiæ, kojoj, dok je likovala u ulozi mecene o trošku vojvoðanske vlade, ni najmanje nije smetalo što su joj "jadni povratnici" - bogataši.

Moguæe da je, videvši kako se pojedincima poklanjaju odjedanput stotine i hiljade sadnica, Srpsko narodno veæe i to imalo u vidu kad je u proleæe ove godine takoðe doniralo sadnice na Kordunu, u Baniji, Lici i Dalmaciji, ali najsiromašnijima, i to po tri, èetiri, pet ili ekskluzivnih - deset komada po osobi.

Konaèno, prema našim saznanjima, najnoviji "projekat" Mire Jegdiæ je pokušaj opskrbljivanja donacijama iz Srbije izvesne Jadranke Raduloviæ, koja ima znaèajnu imovinu u "povratnièkoj" Drežnici kod Ogulina. Prema informacijama iz Rijeke, i gða Raduloviæ je formalno spremna da prima donacije jer ima svoju zadrugu. Inaèe, verovatno je bogatija od svih gorenavedenih. Direktor je i vlasnik tvrtke Raduloviæ d.o.o. za graðenje i promet nekretninama, na internetu se može naæi i kao vlasnik Obrta za posredovanje i usluge "11". Pa, poreski obveznici u Srbiji - na zdravlje! 

 

 

P.S. Prema informaciji dobijenoj posle slaganja ovog teksta, konzul-žeran u Generalnom konzulatu Republike Srbije u Rijeci Mira Jegdiæ pozvana je da do 10. septembra napusti Hrvatsku i vrati se u zemlju. 

 

 

 

Uticaj i bojkot

 

Kad se sve sabere, a i po vlastitoj kuknjavi, Miri Jegdiæ je, prema dostupnim podacima, samo jedan od èetiri župana na njenom konzularnom podruèju (onaj iz Lièko-senjske županije) odgovorio na poziv da je primi u uobièajenu kurtoaznu posetu po stupanju na dužnost. Koliko je poznato, ovaj karlovaèki i onaj istarski nisu joj èak ni odgovorili na ponudu (koja se, inaèe, automatski prihvata i samo se utanaèuje termin posete), a onaj primorsko-goranski napravio je posebno uvredljiv gaf: on je, zapravo, napravio oproštajni sastanak za Dušana Mrdoviæa, odlazeæeg prethodnika gðe Jegdiæ, a Miru Jegdiæ je pozvao da tom èinu prisustvuje, èime je odao poèast odlazeæem, smenjenom "izdajniku", a ponizio novog legitimnog diplomatskog predstavnika države Srbije. Mi u dijaspori smo se èudili kako je moguæe da jedan diplomata na takvu uvredu dobrovoljno pristane. A to je i Hrvatima bio signal o kakvoj se osobi radi.

Isto tako, od èetvorice župana, za vreme Mire Jegdiæ (za razliku od vremena Mrdoviæa) samo je jedan, uz sve prigodne pozive, kroèio u zgradu Konzulata, i to onaj primorsko-goranski (Komadina) iz Rijeke. Desilo se to na kraju treæe godine mandata gðe Jegdiæ, i to neposredno pred lokalne izbore u Hrvatskoj, te se podrazumevalo da Komadina na takav naèin apeluje na Srbe da ne glasaju za novoorganizovanu SDSS u tom delu Hrvatske, nego za njegovu SDP, kao što je to bilo do tada. Zanimljivo je, na primer, da èak ni gradonaèelnik Rijeke Vojko Obersnel, figura uticajna i u hrvatskim razmerama, èovek koji je kod Mrdoviæa svraæao u Konzulat na kafu (a više puta je bio u službenim posetama), za vreme Mire Jegdiæ niti jedan jedini put nije ni prišao Konzulatu, a pogotovo se nije odazvao na brojne pozive povodom raznih kulturnih ili državnih prilika!

 

 

Nismo tu

 

Jedan zanimljiv detalj. Kad je konzulica 9. maja ove godine, bila subota, povodom Dana borbe protiv fašizma polagala venac na spomen-kosturnicu u Prkosu Lasinjskom kod Karlovca, oèekivala je da se tamo skupe Srbi iz ovog kraja i cele Karlovaèke županije. Nije, meðutim, osim lokalnih stanovnika, došao niko, jer smo u to vreme organizovano sreðivali devastirani spomenik na Petrovoj gori. Kad je konzulica završila u Lasinji, koja je, inaèe, svega par desetaka kilometara od Petrove gore, uèinilo joj se da bi nama gore na Petrovoj gori bila velika èast da prekinemo posao i da njoj ukažemo poèast pa je poèela da zove mobilnim koga zna: "Da li da doðem?", "Koga tamo ima?", "Sad æu ja da doðem, nemojte sluèajno da odete?". Kad se s naše strane "žice" saznalo da bi Mira Jegdiæ da doðe, nastalo je opšte mahanje rukama i nogama: "Kaži da nismo tu, evo baš sad završavamo i kreæemo... Za pola sata? A, ne, sigurno neæemo biti tu!". Valjda je i ona shvatila, pa posle desetominutnog "bušenja" odustala.

 

 

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane