Do koske

Banditski zahvati ne samo u džepove već i u WC šolje građana

 

TEROR

 

   Svedoci smo terorističkih akcija koje tangiraju stotine hiljada, možda i milione ljudi, a na svaki način i na bezbroj nivoa govore o terorističkom biću države

 

Ana Borković

 

Politička i finansijska agonija u kojoj se vlast nalazi ponovo je aktivirala one njene klasične terorističke afinitete za koje se verovalo, tačnije - u vezi s kojima je bilo nekih pozitivnih indicija da su dolaskom "demokratskih promena" počeli da odumiru. Reč je o sveopštem maltretiranju i terorisanju građana, najčešće bez ikakvog razloga i potrebe, često i bez vidljivog povoda, a samo da bi se od građana otelo što više novca i da bi se istovremeno našao alibi za brutalni kriminal nekog anonimnog, otuđenog političko-mafijaškog centra.

Suština tog terorizma, međutim, nije u besomučnom otimanju novca, jer lopovluk, kriminal, siledžijstvo i vršljanje u životu pa i inteligenciji običnog građanina može da se smatra imanentnim, dakle očekivanim i prihvaćenim svojstvom ove vlasti. U pitanju je tehnologija koje je po svim logičkim i civilizacijskim parametrima suvišna i štetna, koja građane maksimalno ponižava i svodi na nivo gnjide, pretvara ih u bizarna i bezumna bića, koja poput besnih, a vezanih pasa mora da se bori za nešto što im svakako pripada, ili što može da im se da, proda ili otme s lakoćom, dobrovoljno, uz nekoliko lepih reči, jednostavnom molbom. Ali ne! Oni moraju da budu poniženi, dotučeni, umoreni, obeznađeni.

Možda najbolji primer za takav oblik terora nad građanima bilo je višedecenijska birokratska praksa u vezi s izvodima iz matičnih knjiga, koji su od građana zahtevani i u ozbiljnim i u komičnim situacijama, kada je i kako kom činovniku ili službi palo na pamet, a sve da bi građanin lično i ponizno, barem jedanput kvartalno, dokazao da se uopšte rodio, da se rodio u ovoj, a ne nekoj drugoj zemlji, da je još živ, da se oženio, doselio, preselio, a u slučaju smrti se ta obaveza (i stari i novi ideološki teroristi rekli bi da to nije obaveza, nego pravo i čast) trajnog dokazivanja te novonastale životne činjenice prenosila na ucveljenu rodbinu. Tako je građanski teror prenošen kao genetska tvorevina, kao nešto sasvim normalno s obzirom na opštepoznatu stvar: čovek može da se rodi ili umre kad god poželi, i to nebrojeno mnogo puta u toku života i smrti, što je, je li, podložno raznim zloupotrebama, a o promeni državljanstva (što su, iz vizure naše vlasti, građani mogli i više puta dnevno da čine, iako je samoj vlasti za promenu statusa državljanstva bilo, a i danas je, i to pod povoljnim okolnostima, potrebno više godina), da se i ne govori. O nekim drugim oblicima orobljavanja, poput kojekakvih poreskih obaveza i drugih, u državne oblande uvijenih i fantastikom obojenih harača, za koja nikome živom i nikada nije bilo jasno ne samo zašto postoje već ni kome se, gde i kako isplaćuju. Pogotovo što nije bilo moguće ni spasti na prosjački štap, skinuti za državu i poslednje gaće, a da to ne bude neverovatno iscrpljujuće, komplikovano, traumatično i uz bezbrojne, ponekad i nesavladive prepreke. Decenijama je izgledalo kao da se ni državi ni vlasti ne mili da građane opljačkaju ako to može da se izvede uz njihov pristanak, lako i elegantno. Teror, dakle, nije imao alternativu.

Poslednjih dana eskalirale su dve specifične terorističke akcije, koje iz mnogih koje se upravo izvode vredi izdvojiti samo zbog toga što se tiču stotine hiljada, možda i milione ljudi, a na svaki način i na bezbroj nivoa govore upravo o terorističkom biću države, jer teroristi - izvršioci, iako su javni, ostaju i ostaće nekažnjeni i, čak, nepoznati, a stotine hiljada žrtava biće terorisani godinama, možda i decenijama, iz razloga i zbog ciljeva jasnih samo teroristima. Prva teroristička akcija o kojoj je reč krije se iza neke budalaste, imbecilne uredbe o nekakvom tekućem i investicionom održavanju unutar privatnih kuća i stanova, a druga iza zamene automobilskih registarskih tablica i saobraćajnih dozvola.

"Zakonsko" rešenje ministarstva - kojim rukovodi oličenje zakonitog delovanja Oliver Dulić - da za neke sitne intervencije (zamena pločica u kupatilu, WC šolje, krečenje ili popravka instalacija) unutar četiri sopstvena, krvlju podignuta zida, skuckana posle ko zna koliko plaćenih globa, poreza, taksi, kamata i glavnica (dakle, i pored opstrukcije države, koja je umesto da pomogne učinila sve da se prosečni građanin ne skući i ne stane na svoje noge) treba da plati nekoliko stotina evra i da se za kojekakve dozvole (jer ih ni država nema) mora tući sa državom najmanje deset, a možda i mesec dana, predstavlja Goli otok na kvadrat i siledžijstvo kakvog nije bilo ni u getu iz udžbenika. Pošto su "neevropski" i necivilizovano promovisali trajno, sistematsko, periodično oporezivanje onoga (stanova ili kuća) što je već oporezovano, državni teroristi sada izigravaju i Velikog brata tražeći da građani budu ne samo kažnjeni već i zlostavljani ukoliko svoju krvavo stečenu imovinu odražavaju i spasavaju od propadanja i truljenja. Poruka je: država neće učiniti ništa da opravda silne namete i poreze kojima kolje građane, ali ako građani pokušaju sami nešto da učine za sebe, država će im i doslovno jebati mater. Na vapaj terorisanih građana, nadležno ministarstvo najavljuje da će ispraviti nepravdu, ali u duhu onog vica: Došao Pero Govno u opštinu, jada se da mu se, kad kaže kako se zove, svi rugaju. On bi nešto da promeni. Pita ga službenik kako bi da se zove "po novom", a Pero kaže: "Ja bih da budem Mirko Govno".

Kao i u vezi s drugim stvarima, i "pripreme" za zamenu registarskih tablica trajale su godinama. Kad su završene ispostavilo se da je od svega bilo najvažnije da neki terorista dobije posao i da inkasira nekoliko miliona evra, a da to sa zamenom nema mnogo veze. Da nije tako, ne bi dizajnersko rešenje tablica posle višegodišnjeg "istraživanja" izgledalo kao da ga je radio neki školarac, ne bi grb na "novim" i supermodernim tablicama bio nevažeći, ne bi oznake bile rešene tako da će većina vozača, ako kroči van zemlje, a i ako ne kroči, imati veoma ozbiljnih problema u dokazivanju šta im na tablicama uopšte piše, ne bi zbog toga u startu dolazili u situaciju da odgovaraju za tuđa krivična dela počinjena u saobraćaju, pri čemu je teret dokazivanja na strani ni krivih ni dužnih vozača. Ima tu još gadosti koje nemaju direktne veze s tablicama, ali imaju s propratnom birokratijom koja traži danak u novcu, vremenu i značajnom segmentu nedopustivog, mirnog života ljudi. Postoji mogućnost da se započeta teroristička akcija, koja je do sada progutala nekoliko miliona evra, obustavi i sanira uz doplatu još kojeg miliona naknade za izgubljenu dobit nekom teroristi, ali to se neće dogoditi. Građani će sadašnje greške ispaštati na razne načine i te tuđe greške lično i surovo plaćati još godinama. Teror must go on!

Sve donedavno mislilo se da su Miloševićevi teroristi bili neprejebivi u drskom i primitivnom otimanju od sirotinje, ali ovo kako rade "demokratske snage" nije pojmljivo ni raji navikloj na harač svih boja, ukusa i mirisa. Tako mogu samo oni kod kojih je banditizam uz kriminalne zahvatio i psihijatrijske dijagnoze.

 

 

 

 

 

Sve donedavno mislilo se da su Miloševićevi teroristi bili neprejebivi u drskom i primitivnom otimanju od sirotinje, ali ovo...