https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Feljton

Feljton

Sluèaj Pukaniæ: Ubistvo sa potpisom države (12)

 

Ko je i zašto uveo drugog insajdera?

 

Koje su najmraènije tajne u poslednjih 20 godina na Zapadnom Balkanu? Ko je likvidirao Ivu Pukaniæa, vlasnika hrvatskog lista Nacional, i kakve veze njegova likvidacija ima sa ubistvom Zorana Ðinðiæa? Kako je kriminalni klan Osmani preuzeo balkansko podzemlje? Ovo su neka od pitanja èiji se odgovori nalaze u knjizi "Sluèaj Pukaniæa - Ubojstvo sa potpisom države", autora Domagoja Margetiæa, novinara iz Zagreba, a u nekoliko nastavaka prenosi ih Tabloid

 

Domagoj Margetiæ

 

Jednako tako, iz Državnog tužalaštva potvrðeno mi je tada kako DORH-u nikada nisu dostavljena operativni, poverljivi izveštaji Sigurnosno-obaveštajne agencije (SOA), o informacijama prikupljenim tokom višegodišnjih operativnih obrada o postojanju plana za ubistvo Ive Pukaniæa.

Drugim reèima, iz navedenog je oèigledno kako su MUP, policija, Tomislav Karamarko i Sigurnosno-obaveštajna agencija falsifikovali, prikrivali i uništavali dokaze u istrazi Pukaniæevog ubistva, sa oèitim ciljem prikrivanja odreðenih tragova koji se konaèno ne bi slagali sa službenom, Karamarkovom, policijskom verzijom ubistva Ive Pukaniæa.

Iskaz kojeg je policiji dala svedok Ružica Balen-Milojeviæ o svojem poslednjem razgovoru s novinarom Ivom Pukaniæem, desetak dana pre nego što je Pukaniæ ubijen eksplozivnom napravom u središtu Zagreba, dala mi je lièno Balen-Milojeviæ, kada smo se posredstvom jednog operativca SOA sastali u zagrebaèkoj "Gradskoj kavani", u januaru 2009. godine.

Iako sam pokušao doznati nalazi li se ovaj iskaz u spisima istrage ubistva Ivane Hodak i Ive Pukaniæa, policija mi nije odgovorila na to pitanje, meðutim, moj sagovornik u Sigurnosno-obaveštajnoj agenciji rekao mi je kako je iskaz jednostavno nestao i kako nije prosleðen nadležnima u Državno tužilaštvo.

 

Skrovište

 

Naime, dana 10. novembra 2008. godine, Ružica Balen-Milojeviæ posetila je Policijsku postaju Trnje u Zagrebu i izvesnoj gospoði Mašiæ ostavila je svoju, rukom pisanu, izjavu o sadržaju njenog poslednjeg razgovora sa Ivom Pukaniæem desetak dana pre nego što je ubijen.

Pukaniæa je, kako to navodi u svojoj izjavi Ružica Balen-Milojeviæ, upoznala tražeæi pomoæ nadležnih institucija i novinara, te nevladinih udruženja, zbog višegodišnjeg zlostavljanja njenog supruga, što je kulminiralo nakon pokretanja razvoda.

Tražeæi pomoæ na svim stranama, kako kaže, sluèajno je krajem januara 2007. godine susrela Ivu Pukaniæa.

"Objasnila sam mu da mi niko neæe pomoæi, da sam siromašna jer sam u invalidskoj mirovini i da imam jedan tekst koji sve to govori.

S nepoverenjem je uzeo papir i nakon nekoliko dana me nazvao da ga zanima moj sluèaj, ali da ga nigde ne spominjem veæ da i dalje tražim javne novinare i TV kuæe da tražim pomoæ.

Objasnio mi je naèin kako želi da saraðuje sa mnom i ja sam pristala", piše u svojoj izjavi od 10. novembra 2008. godine Ružica Balen-Milojeviæ, opisujuæi kako je zapoèela njenu komunikacija sa Pukaniæem.

U nastavku svoje izjave, Ružica Balen-Milojeviæ naznaèila je kako je pokojni Ivo Pukaniæ, kao novinar, istraživao mutne poslove njenog supruga Borisa Milojeviæa, te je nakon što je u skrovištu u kojem Ružica Balen-Milojeviæ èuva dokumentaciju kojom raspolaže, Pukaniæ pregledao dokumenta zainteresovao se za njen sluèaj i za, da tako kažem, sluèaj njenog supruga.

"...Jednom je bio u mom tzv. skloništu - malom prostoru gde skrivam sve papire, dokumenta i liène stvari od životnog znaèenja.

Bilo je to krajem februara 2007. godine. Za moje sklonište znale su samo tri osobe", navodi Ružica Balen-Milojeviæ u svojoj izjavi policiji.

Iz završnog dela izjave Ružice Balen-Milojeviæ jasno je kako je Pukaniæ istraživao njen sluèaj kao i mutne poslove njenog supruga, te joj je pomogao da doðe do podataka koje je njen suprug skrivao na kompjuteru u stanu.

Meðutim, kako navodi, nikada nije saznala šta je sve Ivo Pukaniæ otkrio u pozadini njenog sluèaja kojeg je istraživao, prema datumima koje Balen-Milojeviæ navodi u izjavi policiji, od poèetka 2007. godine.

"Ja ne znam, niti me Ivo Pukaniæ ikada upoznao sa svojim istraživanjem, meni je pomogao da doðem u posed dokumentacije koja se skrivala u mojem stanu i kompjuteru koji je bio u mojem stanu, a što je on u pozadini mojeg sluèaja otkrio nikada mi nije rekao", navela je u izjavi zagrebaèkoj policiji, 10. novembra 2008. godine, Balen-Milojeviæ.

Osim toga, ukoliko je policija stvarno, prema navodima Direktorata policije, o svemu obavestila Državno tužilaštvo, zašto Državno tužilaštvo nije istražilo navode iz izjave Ružice Balen-Milojeviæ.

U svojoj izjavi, Balen-Milojeviæ navodi kako je o svemu obavestila i HDZ-ovu saborsku zastupnicu Ljubicu Lukaèiæ, koja usprkos èinjenici da je primila ove informacije, o tome nije nikoga obavestila niti je preduzela išta nakon informacija koje je dobila od Balen-Milojeviæ.

"Jedva sam preživela tu noæ (nakon ubistva Ive Pukaniæa, op.a.).

U strahu i šokirana, sutra sam nazvala jednu od dve još žive osobe koje su znale za moje sklonište i priznala da sam dugo vremena u kontaktu sa Ivom Pukaniæem i onim što mi je rekao.

Ta osoba me odmah uputila da prijavim policiji.

Nisam želela niti se usudila nazvati zbog Ivinih zadnjih reèi.

Opsedala sam od petka telefon saborske zastupnice Ljubice Lukaèiæ da me primi na razgovor jer sam njoj želela preneti poruku upozorenja.

Ljubica Lukaèiæ me primila u zgradi Sabora u ponedeljak, 27. oktobra (èetiri dana nakon ubistva Ive Pukaniæa, op.a.,) ali sam joj tek 30. oktobra u zgradi URIHO-a imala priliku reæi što sam imala", navodi u svojoj izjavi policiji od 10. novembra 2008. godine Ružica Balen-Milojeviæ.

Iskaz Ružice Balen-Milojeviæ otvara pitanja na koja za sada niko od odgovornih niti ne pokušava odgovoriti.

 

Izgubljeni iskaz?

 

Buduæi da je iskaz dala Policijskoj postaji Trnje, veæ 10. novembra 2008. godine, a imajuæi u vidu sadržaj iskaza, iz kojih razloga Policijska postaja Trnje nije tu izjavu prosledila nadležnima u MUP-u, a ovi pak premijeru i predsedniku Republike, obzirom da se radi i o liènoj sigurnosti najviših državnih službenika i njihovih porodica?

Zašto policija nije istražila tragove sledeæi, izmeðu ostaloga, i ovaj iskaz? Nalazi li se ovaj iskaz u spisima istrage sluèajeva Hodak i Pukaniæ? Je li policija sa svim dokumentima koje je prosledila "nadležnom Državnom tužilaštvu", prosledila i iskaz Ružice Balen-Milojeviæ?

Èemu je bio na tragu Ivo Pukaniæ istražujuæi mutne poslove Borisa Milojeviæa, kako to stoji u iskazu Ružice Balen-Milojeviæ?

Je li Pukaniæ bio na tragu šablona naruèenih ubistava u Hrvatskoj, kako je to rekao Ružici Balen-Milojeviæ, tokom njihovog poslednjeg razgovora u Zagrebu 14. oktobra 2008. godine?

Koga je još, možda, Pukaniæ upozorio na informacije, saznanja i ablon" do kojih je došao istražujuæi Sluèajeve Hodak i Milojeviæ?

Ko je Boris Milojeviæ?

Zašto je Pukaniæa zanimala prièa o Borisu Milojeviæu?

Šta je Pukaniæ doznao istražujuæi Borisa Milojeviæa, a šta nikada nije rekao Ružici Balen-Milojeviæ?

Zašto je Pukaniæ rekao Ružici Balen-Milojeviæ da ne može verovati Tomislavu Karamarku?

Ova otvorena pitanja, pitanja koja za sada ostaju bez odgovora, svakako upuæuju na trag koji je istražujuæi prièu o Borisu Milojeviæu i istražujuæi ubistvo Ivane Hodak, sledio Ivo Pukaniæ.

"Da ne poverujem. Idem pomoæi teško hendikepiranoj ženi, a otkrijem šablon; prvo Hodakova kæi, pa Sanaderova kæi, a onda Mesiæ. Uh, previše znam, možda sam i ja na redu", zadnje su reèi koje je Pukaniæ rekao Ružici Balen-Milojeviæ.

Oèito je bio na tragu velike prièe.

Oèito je bio na tragu nekome, ili nekoj grupi iza šablone o kojoj je govorio Ružici Balen-Milojeviæ.

Taj trag, iz nekog misterioznog razloga, policija je jednostavno odluèila da ignoriše, prikriva i ne sledi.

Zato je iskaz Ružice Balen-Milojeviæ trebalo prigodno da "nestane" iz policijskih spisa.

Zato se policija pravi gluva, slepa i nema na pitanja o ovom nezgodnom, neželjenom, nepoželjnom i "nepostojeæem" iskazu.

U svetlu svih tih Pukaniæevih saznanja koja su ga verovatno pokrenula da upravo dan pre nego li je ubijen poseti svog prijatelja Stjepana Mesiæa, postavlja se pitanje o èemu su toga dana Pukaniæ i Mesiæ razgovarali i šta je sve Mesiæ od njega saznao.

Stjepan Mesiæ nije o tome javno govorio niti nakon Pukaniæevog ubistva, ali je po svemu sudeæi o sadržaju tog Pukaniæevog razgovora s Mesiæem bio upoznat Tomislav Karamarko. Pukaniæevo spominjanje Sanaderove æerke u kontekstu ubistva æerke Zvonimira Hodaka, pa i njegova bojazan da bi i on "mogao doæi na red" zacelo je bilo i temom razgovora sa Mesiæem koji je nakon Pukaniæevog ubistva javno kazao da mu je Pukaniæ rekao da se boji za svoj život.

Nakon što sam poèetkom 2009. godine objavio, navodno zagubljeni, rukom pisani iskaz Ružice Balen-Milojeviæ policijskoj službenici Policijske postaje Trnje PU zagrebaèke Lidiji Mašiæ, Mašiæ je 9. marta 2009. godine, tokom informativnog razgovora sa Ružicom Balen-Milojeviæ u službenim prostorijama pretila policijskim hapšenjem Balen-Milojeviæ i novinara Domagoja Margetiæa.

U meðuvremenu, gospoða Balen-Milojeviæ ponovno je, 9. marta 2009. godine, bila na informativnom razgovoru u Policijskoj postaji Trnje, kod Lidije Mašiæ, koja joj je otvoreno zapretila hapšenjem ukoliko nastavi davati informacije Margetiæu.

To potvrðuje i rukom pisana izjava Ružice Balen-Milojeviæ.

"Devetog marta nakon rasprave - roèišta na sudu došla sam u pola 14 sati k njoj (Lidiji Mašiæ, op.a.) u Kruge na razgovor, a ona mi se pretila da æe saznati kako je Margetiæ došao do njenog imena, i ako komuniciram sa njim da æe nas strpati u zatvor", navodi Ružica Balen-Milojeviæ detalje svog razgovora sa Lidijom Mašiæ u Policijskoj postaji Trnje.

Pretnje policijske službenice Lidije Mašiæ kako Ružici Balen-Milojeviæ tako i novinaru Domagoju Margetiæu svakako su u tom trenutku predstavljale daljnji pokušaj policijskog prikrivanja svih okolnosti oko navodnog nestanka iskaza Ružice Balen-Milojeviæ iz Policijske postaje Trnje, te predstavljaju direktnu pretnju novinaru koji je izveštavao o toj temi.

 

USKOK i DORH u "sluèaju Pukaniæ"

 

Nakon što je u sredu, 3. februara 2010. godine, pred Županijskim sudom u Zagrebu zapoèelo suðenje optuženima za ubistvo Ive Pukaniæa, Robertu Mataniæu, Slobodanu Ðuroviæu, Luki Mataniæu, Amiru Mafalaniju, te odsutnom Bojanu Guduriæu, postalo je jasno kako Tomislav Karamarko i Mladen Bajiæ nemaju ist sluèaj".

Naime, veæ prvog dana suðenja Robert Mataniæ odluèio se, potpuno neoèekivano, za iznošenje vlastite obrane, tokom koje je optužio USKOK i Državno tužilaštvo, kako su ponudama za status "svedoka pokajnika" iznudili njegov, kako navodi, lažni iskaz u sluèaju Pukaniæevog ubistva.

Mataniæev iskaz samo otvara vrlo ozbiljno pitanje slabih taèaka ovog sluèaja i ozbiljno dovodi u pitanje službenu, Karamarkovu verziju rešenja ovog sluèaja. Jedno je, doduše, istina: samo Tomislav Karamarko zna ko su pravi naruèioci, organizatori i izvršitelji ubistva Ive Pukaniæa.

Karamarko je to znao i prije nego što je Pukaniæ ubijen. Iskaz Roberta Mataniæa, prvog dana suðenja, zapravo predstavlja jedan od kljuènih dokaza kako je rezultat Karamarkove istrage obièan falsifikat, èiji je osnovni cilj prikrivanje i zaštita pravih naruèioca, organizatora i izvršitelja ubistva.

Naime, u sluèaju istrage ubistva Ive Pukaniæa, i USKOK i Državno tužilaštvo poslužili su i delovali praktièni samo kao svojevrsna transmisija, ili narodski reèeno produžena ruka Tomislava Karamarka, koji je od samog poèetka istrage, neposredno nakon Pukijevog ubistva, kontrolisao celi tok potrage za naruèiocima, organizatorima i izvršiteljima Pukaniæevog ubistva.

Meðutim, okolnosti i dogaðaji koji su prethodili prvom danu suðenja, jasno dokazuju kako i Tomislav Karamarko, ali i Mladen Bajiæ i Dinko Cvitan, meðutim i mnogi drugi umešani u sluèaj Pukaniæ na bilo koji naèin, imaju opravdanih razloga za zabrinutost.

Otprilike mesec dana prije suðenja, kako sam doznao od sagovornika iz MUP-a, Tomislav Karamarko doznao je za plan Roberta Mataniæa da na sudu, tokom iznošenja svoje obrane na samom poèetku suðenja, iznese detalje svojih dogovora sa Državnim tužilaštvom i USKOK-om, te da u svojem iskazu navede kako je ucenama i lažnim obeæanjima USKOK-a o statusu svedoka pokajnika, iznuðen njegov lažni iskaz koji je Tomislavu Karamarku predstavljao jedan od kljuènih dokaza u Sluèaju Pukaniæ, te je upravo na Mataniæevom lažnom iskazu Karamarko nadograðivao iskaze drugih svedoka i tzv. "krunskih svedoka" u istrazi Pukaniæevog ubistva.

Nakon što je postalo jasno kako se ne može raèunati na Roberta Mataniæa, a on je uz Ratka Kneževiæa bio svojevrsna "kralježnica" Karamarkove verzije Sluèaja Pukaniæ, Karamarko je morao pronaæi drugog svedoka insajdera koji bi potvrdio njegovu prièu. Bez svedoka insajdera, dakle bez svedoka koji je bio pripadnik navodne kriminalne organizacije koja je po Karamarkovoj prièi ubila Pukaniæa, USKOK-ova optužnica u ovom sluèaju jednostavno postaje neodrživa.

Osim toga, Mataniæ je bio kljuèan svedok, jer je na njemu graðena konstrukcija o Sretenu Jociæu zvanom Joca Amsterdam kao tobožnjem glavnom organizatoru Pukaniæevog ubistva, te konstrukcija o Slobodanu Ðuroviæu kao tobožnjem "mozgu" cele operacije, kako to navodi Karamarkova verzija.

Upravo je Robert Mataniæ u svojem, a sada veæ znamo lažnom iskazu tvrdio kako je on, navodno, bio u kontaktu sa Ðuroviæem, preko kojeg je, po prvoj verziji sluèaja tobože organizirano ubistvo i preko kojeg je tobože dogovaran i iznos za koji bi izvršitelji obavili Pukaniæevo ubistvo.

Povlaèenjem Mataniæevog iskaza, ruši se svaka Karamarkova fabrikacija o nekakvoj zloèinaèkoj organizaciji, koju je organizovao Slobodan Ðuroviæ, po narudžbi Sretena Jociæa, a kojoj je glavni zadatak, tobože, bila planiranje, organizacija i izvršenje ubistva Ive Pukaniæa.

Dakle, ruši se cela konstrukcija sluèaja kakav je složio Tomislav Karamarko.

Bez Mataniæa nema veze navodnih izvršioca ubistva sa navodnim "mozgom" operacije, tako da proistièe da nema veze izvršioca i "mozga" sa navodnim organizatorom ubistva, i tako kockicu po kockicu Karamarkova verzija "pada u vodu".

Zato je bilo kljuèno "izmisliti" drugog insajdera.

 

Britanski èovek

 

Nakon Mataniæa, bilo je nemoguæe bilo kojeg drugog optuženika koji se nalaze u hrvatskom pritvoru nagovoriti na takav oblik saradnje, te se Karamarko okrenuo moguæim novim svedocima izvan Hrvatske, i planu pronalaženja Bojana Guduriæa.

Drugim reèima, Guduriæ se nije sluèajno predao u Banja Luci, u utorak, 2. februara 2010. godine, policiji Republike Srpske, a što su mi tada potvrdili i moji izvori u Banja Luci.

Naime, nakon što je Karamarko saznao za Mataniæev plan da prizna kako je lažno svedoèio tokom istrage, preko svojih dugogodišnjih veza u srbijanskom obaveštajnim podzemlju zatražio je pomoæ u pronalaženju, odnosno lociranju odbeglog Bojana Guduriæa.

Prema navodima mojeg izvora, Karamarko je pomoæ u lociranju Guduriæa zatražio od dugogodišnjeg prvog èoveka srbijanskog, pa èak i po mišljenju mnogih, dela balkanskog obaveštajnog podzemlja, Milana Damjanoviæa, danas nominalno penzionera sa prebivalištem u mestu Slatina pokraj Banje Luke.

Moji sagovornici u vrhu srbijanskih i hrvatskih obaveštajnih službi smatraju kako je za razumevanje trenutnih odnosa u balkanskom kriminalnom podzemlju kljuèno poznavanje dobro organizovane paraobaveštajne organizacije, kojom u više zemalja u regiji danas rukovodi Milan Damjanoviæ, iz mesta Slatina pokraj Banja Luke.

Taj samozvani obaveštajac danas kontroliše jednu od najmoænijih paraobaveštajnih organizacija na Balkanu, kako to tvrde moji sagovornici u Beogradu i Zagrebu.

Milan Damjanoviæ krajem 1980-ih godina, bio je jedan od najbližih saradnika tadašnjeg saveznog sekretara narodne obrane bivše SFRJ Branka Mamule. Upravo po Mamulinoj zamisli, Damjanoviæ je formirao uticajnu paraobaveštajnu mrežu sa preko hiljadu operativaca u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji i Crnoj Gori, koja je kao paralelna obaveštajna služba intenzivno aktivirana poèetkom 1990-ih godina, u toku procesa dezintegracije bivše SFRJ, odnosno poèetkom ratnih sukoba u Hrvatskoj i BiH.

Haotiène uslove s poèetka 1990-ih, kada zapadne obaveštajne službe više nisu mogle da raèunaju na službene kanale u bivšoj SFRJ, najbolje je iskoristio upravo Milan Damjanoviæ, koji tada nakon aktiviranja svoje balkanske obaveštajne mreže, koristeæi svoje operativne obaveštajne kontakte sa zapadnim obaveštajnim službama, još iz vremena kada je u ime Branka Mamule kontaktirao sa tim službama, uspostavlja operativnu saradnièku mrežu britanske obaveštajne službe MI6 na Balkanu, èiji je jedan od koordinatora, prema vlastitom priznanju našim sagovornicima, ostao do danas.

"Na brojnim operativnim sastancima Damjanoviæ nam je i sam potvrdio kako je koordinator saradnièke mreže britanskog MI6 na Balkanu, pre svega na podruèju Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine", navodi moj izvor u Sigurnosno-obaveštajnoj agenciji.

I visoki obaveštajni izvor u Beogradu potvrðuje kako su srbijanske vlasti upravo preko Milana Damjanoviæa ostvarivale operativne kontakte sa britanskim obaveštajnim službama, te kako i Beograd Damjanoviæa ima "registrovanog" kao britanskog èoveka zaduženog za njihovu saradnièku mrežu na Balkanu.

                                                                              Nastaviæe se

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane