Postdemokratija
Vlada estrada
Srbijom vlada estrada, pa je i nova vlada
takva. Čak ni za najboljeg među novopostavljenim ministrima, Tasovca, rekonstruktori
vlade ne bi ni znali da nije učestvovao u serijalu „Ja imam talenat". Za
već legendarnog Lazara važno im je da je završio Jejl, jer se u holivudskim
filmovima svima gaće tresu kad se pojavi neki diplomac tog Univerziteta. Za
Radulovića su se opredelili zato što je postao poznat čestim nastupima na
televiziji. Nije važno što je uglavnom kritikovao, važno je da je zapažen na
političkoj estradi. Ako se uklope, dobro jest, ako se popišmane pa počnu da izumevaju,
eto razloga za raspuštanje vlade i izbore, što i jeste glavni cilj.
Rekonstrukcija i poznata imena su samo sredstvo za osvajanje glasova i vlasti.
Inače, novokomponova vlada ima najkraći i
najbolji mogući program: Brže, bolje, više! Bravo! Genijalno!! Kako se toga
niko ranije nije setio, pita se Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji
novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u
Izraelu
Piše Mile Isakov
Posle samo godinu dana postojanja, da ne
bi bila upitana za junačko zdravlje i rezultate, vlada se sama posula pepelom i
proglasila nezadovoljnom. Prava narodna vlast, misli isto što i narod, da mnogo
toga ne valja. I kako sad mi da budemo nezadovoljni sa njima, kad su oni već
nezadovoljni i u naše ime. Kako da tražimo promene, kad oni sami to već rade.
Mi, kakvi smo, mi bi možda i preterali, pa bi sve posmenjivali, zato nam je
mudro rukovodstvo na vreme pokazalo put i meru. Ne malo, da ne bude prozirno
kao kad se prethodna vlada tobož rekonstruisala, ali ni mnogo, da se ne bi
doveli u pitanje i oni glavni i najodgovorniji za očigledno loše stanje. Ono ne
valja, ali nije tako strašno, kažu. Zapravo dobro je, ali može i bolje. Mora
bolje. I ko sad da se ne saglasi. A kad, za izvesno vreme postane jasno da nije
bolje, oni će opet to priznati i sa parolom hoćemo još bolje, krenuti na
izbore.
Podigli smo letvicu, objašnjava
potpredsednik Prvi, " da se metaforički izrazim, kao u skoku sa motkom, na
šest metara, nećemo da skačemo samo metar i po".
Ljubiteljima atletike je poznato da
skakači kad ne mogu da preskoče određenu visinu, onda je propuste i odmah idu
na veću, pa šta bude. Ne znam, doduše, šta su mu u metafori trebale te motke,
kad je mogao to isto da ilustruje i podizanjem letvice za običan skok u vis,
bez pomagala. Ovako, mogao bi neko pomisliti da su novi ministri, za njega samo
nove motke. Mada bi bilo mnogo bolje da ne dižemo letvicu tako naglo, nego da
počnemo sa skromnijim visinama, da bar nešto i preskočimo.
Ali, dosta sa metaforama, presele su mi
kad je i premijer počeo da nam objašnjava, kako nećemo više da budemo "amputirano
upaljeno slepo crevo". Ako je i od metafore, mnogo je, jer slepo crevo se
ne amputira, kao noga, nego vadi, kao kvaran zub, a ako je već amputirano,
odnosno izvađeno, onda više nije upaljeno.
Nego da se mi vratimo rekonstrukciji. Zar
iko ozbiljan veruje da je zaista problem bio u ministrima? Da je bilo šta
zavisilo od onih koji su posmenjivani i da će išta zavisiti od ovih koji su
došli na njihova mesta? Ne pada mi na pamet da branim rekonstruisane, koji se
nisu baš pokazali, niti da omalovažavam reizabrane, među kojima ima i onih koje
baš gotivim. Najviše Udovičića, kojeg sam imao prilike i lično da upoznam, i Tasovca,
kojeg kao da poznajem, preko televizije, iz serije „Ja imam talenat", koju
je svojim učešćem oplemenio.
Ali baš zato što ih uvažavam i simpatišem,
što ih doživljavavam i kao svoje kandidate, uzimam sebi za pravo da im zamerim
što su dozvolili da baš oni postanu primer za estradnu politiku, koja već duže
vreme vlada u ovoj zemlji. A tako su izabrani, po tome što su poznati i
omiljeni, zahvaljujući medijima.
Nije valjda da veruju da su ih se setili
zbog njihove pameti i majstorstva. Za Tasovca, naprimer, da nije učestvovao u
pomenutoj emisiji, ne bi ni znali, kao uostalom ni za Udovičića, da se nije
onoliko pentrao na pobednička postolja po celom svetu. Ne sumnjam ja da njih
dvojica, pa i ostali novoangažovani ministri, imaju svoje razloge i ideje, i da
znajući sve to, ali i svoje mogućnosti, ipak računaju da vredi
pokušati i da veruju da će uspeti. Znaju oni dobro svoje potencijale i
vrednosti, pa tako znaju i da im neće biti teško da budu bolji od svih
prethodnih i aktuelnih ministara, ali to nije dovoljno, jer u stvarima politike
i vlasti, malo šta zavisi od njih i njihovih sposobnosti.
Da bi uspeli, morali bi mnogo toga da
promene u načinu funkcionisanja vlasti, a to im neće dozvoliti upravo oni koji
su ih doveli, sa ciljem da bi sebe predstavili boljim, a ne da bi se menjao
sistem u kojem su oni dominantni i neprikosnoveni autoriteti.
Jedini način da novi ministri nešto zaista
promene je pobuna, pa je moguće da neki od njih upravo to imaju na umu, da zatalasaju,
spremni i da se demonstrativno povuku kad njihove inicijative i rešenja ne budu
prihvaćeni.
Tako bi zapravo oni dali pravi smisao ovoj
rekonstrukciji. Pokazalo bi se da je cela predstava, samo stvaranje privida da
se nešto radi i menja , bez namere za istinskim preobražajem vlade u poštenu,
stručnu, preduzimljivu i efikasnu vlast.
Nisu ni vlastodršci budale pa da ne znaju
kako bi sve to moglo da se izvede, ali oni znaju da to nije moguće bez zameranja
onima koji su im omogućili da izigravaju vlast i koji sutra mogu to i da im
uskrate.
Tu mislim i na njihove spoljne i
unutrašnje mentore, jednako kao i na birače. Sa druge strane, ko je lud da
menja sistem u kojem je on glavni i u kojem jedino to može da bude.
Međutim, aktuelnim nosiocima vlasti se mora odati priznanje na toj dosetki,
da ne čekaju da budu prozvani, nego da sami pokrenu promene jer onda ih oni
sami i doziraju i kontrolišu, a pritom ubiraju i nove poene zbog tobožnje
iskrenosti i hrabrosti.
Da je sve fingirano i lažno, najbolje
svedoči novi program nove vlade u kojem nema ničeg suštinski novog. Moramo
povećati budžetske prihode, a smanjiti rashode. Ajde!
Na pitanje kako, odgovor znaju već i
vrapci: Pokrenuti privredu, povećati investicije i zapošljavanje, smanjti
birokratiju, troškove, korupciju i tako dalje i tako bliže. To je čak i Dinkić
uporno ponavljao punih trinaest godina, ali nikad nije uradio. On nije ni imao
nameru, dok mladi Lazar Krstić neće moći, čak i kad bi hteo za to da pogine,
kao njegov slavni imenjak, jer ovaj sistem je pravljen po Dinkićevoj, a ne njegovoj
meri.
Pa ipak, može on tom sistemu da ozbiljno pomrsi
konce ako odbije da se u njega integriše. To može da učini i bilo ko drugi od
novih nestranačkih ličnosti u vladi, tako da bi bilo pravo čudo da se baš ni
jedan novi ministar ne pobuni, jer biće prosto prinuđeni na to braneći svoj
integritet.
Bilo kako bilo sa novim ministrima,
treba zapamtiti ovaj datum, 2. Septembar, 2013, jer to je početak neslavnog
kraja trenutno svemoćnog Aleksandra Vučića, za kojeg su već mnogi poverovali, a
on najviše, da će večito da vlada.
Tako su mislili i Milošević i Tadić, ali
baš to im je i došlo glave. Po logici istorije, koja se ponavlja kao
farsa ili kao tragedija, Tadić je trajao kraće od Miloševića, pa će Vučić još
kraće od njega. Na osnovu čega to tvrdim? Jednostavno, u zanosu polemike u
parlamentu, koja ga je izprovocirala, pokazao je svoje pravo lice i sad je samo
pitanje vremena, kada če to biti prepoznato od većine koja ga trenutno
doživljava kao mesiju i spasioca.
Najpre, kao i sve moćnike, počela je da ga
sve očiglednije nervira već sama činjenica da postoji neko ko dovodi u pitanje
njegove reči, ko se uopšte usuđuje da mu oponira, da ga proziva, ispituje i
traži odgovore.
Na toj Skupštini, koju je prenosila i
televizija, prvi put nije bio ni približno smiren i odmeren, kako se mesecima
predstavljao javnosti, prenemažući se i uspijajući pred kamerama. Opozicija je
to osetila i pritisla ga još žešće, pa je sasvim izgubio kontrolu i počeo da
viče i preti, da vređa i omalovažava, toliko da je čak i njegov čovek, na mestu
predsednika Skupštine, morao da ga opomene, braneći dostojanstvo Parlamenta,
ali i svog predsednika od njega samog. Naravno, ni on nije bio pošteđen
pravednog gneva svemoćnog potpredsednika Prvog, pa mu je onaj Vučić, kakvog svi
poznajemo već dve decenije, odbrusio da takva njegova intervencija najviše
govori o njemu samom...
Nije dovršio rečenicu, koja je
nesumnjivo značila da nije dorastao za posao koji obavlja, ali se onda,
besan što ovog ne može momentalno da smeni, preteći obratio opoziciji:
"...Uhapsiću Šarića. Vi to niste smeli, a ja ću ga uhapsiti"!
To je pravi Vučić, to sad vide i svi oni
koji su očajnički želeli da veruju da se promenio, samo je pitanje kada će biti
spremni da to i priznaju. Duh je izašao iz boce i to će se ponavljati,
svakim danom i sve većem broju ljudi će postajati sve jasnije da Vučić dlaku
menja ali ćud nikako. I logično, desilo se ponovo, odmah, novom pretnjom da će
biti ispitano i poslovanje "najvećeg tajkuna u Srbiji, njegovog
veličanstva Đilasa". Naravno da i Đilasovo bogatstvo treba
preispitati, trebalo je to već odavno učiniti, ali nije samo zato što je
gospodar Vučić bio u milosrdnoj fazi. Međutim, to bi trebalo da bude rutinska
stvar, koja se onda tako i saopštava, a ne kao pretnja iz osvete, sa toliko
gneva, cinizma i pakosti. Takvih stvari će biti sve više i niko se neće osećati
bezbedno, a baš taj čovek bi trebao da bude garant naše kolektivne i
individualne bezbednosti. To je kraj još jedne velike obmane i početak još
većeg razočarenja.