Rusija

Promocija: ruski troškovi za promociju svojih interesa ne mogu se meriti sa zapadnim

„Meka" sila, ili mlitava sila

Ruski analitičar Andrej Fedjašin u svom autorskom tekstu podseća da svi tirani, diktatori, poludiktatori, svi slabi, neomiljeni, korumpirani vlastodršci, više ne mogu samo da „hrane" i „drže pod svojom kapom" medije, već žele i da „zavladaju" i pomenutim mrežama na internetu. To liči na pokušaj da se stegne obruč oko mravinjaka, konstatuje ovaj autor, koji analizira moć i nemoć takozvane medijske "meke sile", na primeru britanske globalne informativne mreže BBC

Andrej Fedjašin

Nismo morali dugo da tražimo povod za razgovor o „mekoj sili", „jakoj sili" i svim drugim „međusilama" koje se nalaze između njih. Hvala, i to ne bilo kome, nego BBC-u. Kako bismo bez njih. Britanska radiodifuzna korporacija je za nas dugo vremena upravo bila ovaploćenje „meke sile", iako o njenom postojanju nismo govorili onako kako se danas o njoj govori. U Londonu je objavljeno da će BBC od nove godine dobiti ogromnu finansijsku injekciju - 289 miliona funti za gajenje „meke sile". Ali, prvo nekoliko reči o „mekoj sili"...

Smatra se da je ovaj termin krajem osamdesetih godina uveo profesor sa Harvarda Džozef Naj mlađi i uključio u njega „način za ostvarenje svojih ciljeva pomoću privlačenja i ubeđivanja", a ne oružjem i vojskom. Prema njegovim rečima, izvori „meke sile" su kultura jedne zemlje, njene vrednosti i politika.

Ostvarivanje „privlačnosti" i ubeđivanje u svoju ispravnost putem interneta, Holivuda, Boljšoj teatra, Monmartra, Peterhofa (Petrov letnji dvorac) i Big-bena, pop muzike, klasike, šaha, sporta, kuhinje, književnosti, studentske razmene, narodne ili javne diplomatije itd. mnogo je teže nego nuklearnim bojevim glavama i raketama. Ali je zato mnogo jeftinije.

Džozef Naj nije zaslužan za pronalazak „meke sile". To bi bilo isto kao kada bi se reklo da krastavci, kivi, kenguri ili slonovi itd, nisu postojali do trenutka dok ih nisu opisali biolozi i botaničari.

I pre Naja, pre SAD, pre Britanske i Ruske imperije, pre Vizantije, Starog i Novog zaveta, „meka sila" je već postojala u političkim i osvajačkim poduhvatima svih svetskih sila.

Aleksandar Makedonski ili Rim oslobađali su zatvorenike da bi pričali varvarima kakva odmazda ih čeka u slučaju neposlušnosti ili suprotstavljanja, ili - kakva blaga ako budu ponizni. I to je „meka sila" - predaja, bez vatre i mača.

Naj je sve to sistematizovao, preradio za savremeno društvo, globalizaciju i globalne komunikacije i uveo odgovarajuću terminologiju. Ni to nije malo. Najsveobuhvatnije je sve to izložio u svojoj knjizi iz 2004. godine: „Meka sila: sredstva za ostvarenje uspeha u svetskoj politici". I tu je ključno pitanje: s kojim ciljem i kakav uspeh vam je potreban? Svaku teoriju i otkriće moguće je okrenuti na potpuno različite strane.

Kritičari Naja, a nema ih previše, tvrde, i svoje tvrdnje zasnivaju na solidnim temeljima, da Naj uopšte nije idealista i borac za ljudsko savršenstvo, za potpuno odustajanje od „jake moći", već da se njegova „meka sila", u svakom slučaju u rukama SAD, gotovo od rođenja preobratila u sredstvo propagande. I sada se od početne „mekoće" degenerisala u otvorenu manipulaciju činjenicama, idejama i i deologijama, informacionog i diplomatskog delanja. Njeni ciljevi su ostali isti - kako usaditi u glave urođenika potrebne ideje, potrebne predstave i smer kretanja. Kako im utuviti u glavu sa kim treba a sa kim ne treba da se druže, od koga treba ili ne treba da kupuju robu, i od koga im je bolje da ne dobijaju pomoć, od koga ne treba da kopiraju kulturna dostignuća, koga da ne čitaju, ne gledaju ili ne slušaju.

Najzlobniji protivnici Najeve škole mišljenja savetuju da se, pre nego što počnete da mu se divite, upoznate sa njegovim radom. Tamo ima mnogo čega interesantnog...

Kad BBC rastrubi...

Celu svoju karijeru u državnoj službi američki politikolog proveo je u Stejt departmentu, u ministarstvu odbrane i obaveštajnim agencijama. Bio je pomoćnik zamenika državnog sekretara za pitanja bezbednosti, nauke i tehnologije, predsednik grupe za pitanja neširenja nuklearnog oružja Saveta za nacionalnu bezbednost; predsednik Saveta nacionalne obaveštajne službe SAD u vreme Bila Klintona, zamenik ministra odbrane za pitanja međunarodne bezbednosti. U vreme predsedničke kampanje sadašnjeg državnog sekretara Džima Kerija pretendovao je na mesto njegovog savetnika za nacionalnu bezbednost.

Nema ničeg lošeg u tome. To je uobičajena američka praksa - privući za savetovanje ili rad poznate naučnike iz oblasti regionalne geografije ili politikologije. Čak je i u vreme predsednikovanja Džordža Buša mlađeg, administracija okupila glavne specijaliste za Rusiju ili bivši SSSR i slušala njihova mišljenja ili savete. Drugo je pitanje koliko su ih poslušali. Ali, čak i ako ih nisu uzeli na osnovu svoje diplomatije ili spoljnopolitičkih koraka, oni su ipak pomagali da se smekšaju njihove akcije.

Administracija Baraka Obame prekinula je ovu tradiciju. Kako kaže jedan od najpoznatijih američkih eksperata za SSSR i Rusiju, profesor univerziteta Prinston i Njujork, Stiven Koen, on se ne seća da su njega ili nekog drugog autoriteta za Rusiju čije mišljenje se razlikuje od mišljenja neokonzervativaca, nekada zvali u Belu kuću za vreme sadašnjeg predsednika.

Sa Bi-Bi-sijem priča je sasvim jasna. Ovde je „meka sila" zasnovana na strateškoj superiornosti, a ne na civilizacijskoj i kulturnoj ravnoteži.

Nedavno je konzervativna vlada Dejvida Kamerona odlučila da dodeli, za period od 2016. do 2020. godine, a za potrebe „Svetske službe" korporaciji BBC (radio, tv, internet) 289 miliona funti. Obratite pažnju, to je ista ona vlada koja je pre pet godina, odmah posle dolaska na vlast, htela da uzme 253 miliona funti godišnje naknade za BBC!

Kako je rekao generalni direktor BBC-a, Toni Hol, ovako „solidan budžet za 'Svetski servis', još niko i nikada u istoriji nije izdvojio". I sve će to biti iskorišćeno za jačanje „meke sile" Britanije i povećanje svetske publike BBC-a sa sadašnjih 308 miliona slušalaca, gledalaca i posetilaca interneta, do pola milijarde korisnika. „...'Svetski servis', je jedan od važnijih elemenata kulturnog izvoza Ujedinjenog Kraljevstva i jedan od naših najboljih izvora obezbeđivanja globalnog uticaja", rekao je lord Hol. I dodao da će posebnu pažnju BBC obratiti na jačanje ruske i ukrajinske službe. A takođe i širenju pokrivenosti na Afriku, Aziju i Bliski Istok.

Sve o količini sredstava i novim metodama aplikacije „meke sile" možete pročitati i na 49. strani tek objavljenog godišnjaka „Vladino istraživanje stanja strateške odbrane i bezbednosti". To je program vojno-političke strategije Londona koji se objavljuje svake godine. U Britaniji ne skrivaju da su finansijske injekcije u BBC neophodne, kako bi on mogao da se nosi sa „ruskom propagandom" i činjenicom da je „Raša tudej" (RT) veoma energično zauzela mesto na anglosaksonskom delu svetskog informativnog prostranstva i sasvim se slobodno u njemu oseća. Prošle godine, prema informaciji RT, broj poseta na njihovom sajtu i pregled jutjub kanala prešao je 1 milijardu ljudi. Manje nego što ima BBC, ali ipak - razlog za zabrinutost.

Treba priznati da bi svet bez uobičajene doze BBC-a bio dosadnjikav. Posebno za ljude u zrelim godinama koji su navikli, kako je pevao Vladimir Visocki, "...a onda će o tom slučaju rastrubiti BBC".

Istina, valja istaći da su o BBC-u, najvećoj i najmerodavnijoj svetskoj radiodifuznoj korporaciji, njegovi poznavaoci i anglofili stvorili toliko mitova, da za neke on nije običan radio, već gotovo religija. Njegova ruska služba je svakako ostavila veliki trag u istoriji SSSR i njegovom raspadu. Na neki način, to je bio „zabranjeni prozor" kojem su mnogi stremili usled nedostataka svežeg informacionog vazduha.

I Visocki ne bi napisao pomenuti stih da BBC nije šezdesetih i sedamdesetih u SSSR-u značio toliko koliko je značio. Tako je bilo, nema tu šta da se skriva. Njega su zabranjivali, ali do kraja nisu mogli da ga zabrane i utišaju, iz jednostavanog razloga - jer je to bilo skupo.

U ta daleka vremena, kada su „objektivnost" štampe puštali da „prošeta" na veoma kratkom povocu, i samo u zatovrenom krugu, BBC je smatran reperom za objektivnost i istinu. Ali, ne treba verovati onima koji govore da su za njegovo slušanje zatvarali. Niko, nikog, nikada zbog toga, u sovjetsko vreme, nije poslao u zatvor, to više spada u domen lične mitologizacije, heroizacije samog sebe. Mogli su da vas uhapse za širenje, u štampanom obliku, onoga što je slao u etar BBC. Mada je i to bilo retko, obično kao dodatak još nečemu.

BBC nikada nije imao jedinstvenu objektivnost. Jednostavno, kao i sve inostrano, nedostupno, zabranjeno u ta davna vremena, bilo je imuno na ono što je moglo da se uradi sa domaćim medijima (radio, tv, novine, časopisi). Nije moglo nešto što je napravljeno tamo da bude isto kao ovde. Nemoguće je bilo govoriti tako slobodno i lagati. U tom smislu BBC nisu ni slušali. Mnogi su ga uzimali kao lek od hronične nedovoljne informisanosti. Eksplicitna manifestacija „meke sile". Da li je to bio dašak vazduha? Naravno da je bio. Hoću reći da su se oni koji nisu dobijali svoje doze „Biba", kako Englezi ponekad zovu ovu radio stanicu, ugušili i nisu mogli biti „izlečeni".

London ozbiljno zabrinut radom tv mreže "Raša tudej"

Valja još nešto razjasniti o BBC-u. Objektivnosti radi. Zato što i danas, kao i pre, postoji nekoliko „Bi-bi-sija" u jednom pakovanju.

Britanska radiodifuzna korporacija nije nešto savršeno jedinstveno. Njen „Svetski servis" je posebno odeljenje koje se, za razliku od „osnovnog", finansira na sasvim drugačiji način i održava se na sasvim drugačijim strukturama vlasti. BBC živi od neke vrste svebritanske pretplate za radio i tv. Prilikom kupovine televizora u ovoj zemlji, automatski plaćate pretplatu (akcizu) za BBC. Korporacija nikada nije živela od reklama, i tek je poslednjih godina prešla na komercijalno sponzorstvo nekih svojih odeljenja. Ona je dobijala novac od pretplate (akciza), a to je suma koju određuje kabinet premijera i samo se delimično finansira iz budžeta.

„Svetski servis" je sasvim druga priča. On se ne finansira iz pretplate, već u potpunosti zavisi od vlade, a budžetski novac se prenosi ovom servisu isključivo preko Forin ofisa, to jest ministarstava inostranih poslova.

Ministarstvo inostranih poslova se, nominalno, ne meša u uređivačku politiku, ako ta politika sledi liniju Forin ofisa, ne protivreči britanskim interesima, njenoj trgovini, strategiji, nacionalnoj bezbednosti, interesima njenih partnera itd.

Čiji novci, njegova i... Uobičajena stvar.

Ali u to kome će se program emitovati i u kom obimu, ministarstvo spoljnih poslova se veoma meša. Sada ono teži da program obuhvati arapske zemlje i Iran. Potpuno je jasno zašto: nikakve medicinske čistote objektivnosti u svetu medija nije bilo i neće biti. Na BBC-u rade istinski profesionalci, on je istinski najinformisanija svetska agencija. Ali, veoma je teško oprati njegovu „Svetsku službu" od propagande.

Ruske uši i oči počeli su da se prebacuju sa BBC-a na domaće medije krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Tada smo se mi sami bavili takvim otkrićima, razobličavanjima, samobičevanjem i striptizom, o kojima BBC nije mogao ni da sanja.

BBC tvrdi da „Svetski servis" sada sluša 308 miliona ljudi. Nije jasno odakle im ta cifra, ako se uzme u obzir da su 2010. godine novac za taj servis konzervativci ozbiljno ograničili, a da je broj redakcija i ljudi smanjen. Tajna je kako je publika mogla da poraste za dva puta. Obična inflacija sopstvenog značaja. Svi servisi na stranim jezicima se bave dobijanjem što više novca, iako od njih već dugo nema fidbeka. Ali, sad vidimo da je London ozbiljno zabrinuo rad kanala Raša tudej...

U svom internet segmentu „meka sila" može, i često i igra, ulogu čisto subverzivnog elementa. Sve zavisi od toga ko i na koju stranu ih okrene. Tviter, fejsbuk i sve slične mreže na nacionalnom nivou, mogu da budu kako prijatelji diplomatama, tako i neprijatelji državama. Kao što je to bilo u vreme „arapskog proleća" u Tunisu, Egiptu, Saudijskoj Arabiji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima...

U Tunisu to nisu odmah shvatili. I sada tunižanski diktator Zin al Abidin Ben Ali živi u izgnanstvu u Saudijskog Arabiji. U Egiptu vlasti su takođe bile spore i suviše kasno su pokušali da elektronskim strukturama blokiraju revoluciji drugi „ulaz": arterije i kapilare svetske mreže. Najveća država arapskog sveta je u potaji proglasila društvene mreže za „neprijatelja države br. 1". One su postale glavni provodnici nemira i pobune, što je, generalno, čista istina.

„Muslimanska braća" su u značajnoj meri pripremila dolazak na vlast putem primene „meke sile" internet komunikacije. To je bio i prvi slučaj primene razarajuće revolucionarne moći „meke sile" putem sajber provodnika informacija.

U zemlji faraona i piramida za duži period su blokirali tviter, fejsbuk, hotmejl, jutjub, gugl, kineski pretraživač bajdu i proksi servere, pomoću kojih je bilo moguće zaobići mnoga ograničenja i „blokade" na mreži i stići na potrebno mesto na vebu. Kasnije je postalo jasno da su upravo putem ovih mreža i putem mobilne telefonije i sms poruka širene vesti i organizovali se protesti...

Tako smo mi već stupili u sasvim novi period istorije - stvaranje revolucionarnih situacija putem novog moćnog medija, elektronskih komunikacija „malih formi".

Kako se brzo menjaju vremena

Nekada, da bi svrgli kralja, bilo je dovoljno zauzeti zamak ili dvorac. Zatim su oduzimani banke, telegraf i železničke stanice, a još kasnije preuzimane su novine, radio i tv stanice. Sada se šema organizacije uspešnog ustanka, ili kontramera, raširila na sajber prostor.

Da bi ostali na vlasti, svi tirani, diktatori, poludiktatori, svi slabi, neomiljeni, korumpirani vlastodršci, više ne mogu samo da „hrane" i „drže po svojom kapom" medije, već treba da „zavladaju" i pomenutim mrežama na internetu. Kako? U „svojoj kući" još i mogu da zatvore sve „rupe", ali u inostranstvu? Apsurdno. To liči na pokušaj da se stegne obruč oko mravinjaka. I tu nastupa ona, loša moć „meke sile".

Egipat je pritom zemlja u kojoj od 80 miliona stanovnika samo 24% ili 19 miliona imaju pristup internetu. Pa i to putem tzv. internet kafea, a ne od kuće. Direktan pristup mreži ima oko milion ljudi. Ali, oko 26 miliona ima mobilnu vezu (putem mobilnih telefona). Tuda je i išla provokativna pobuna i pozivi da se izađe na ulice. Vlasti to nisu odmah videle, a posle je bilo kasno.

Na planeti je toga već bivalo: nove pojave se razvijaju paralelno sa „glavnim putem", a oni koji regulišu kretanje na njemu, to i ne primećuju. Kako se brzo menjaju vremena.

Za pohvalu je što je Rusija to već počela da shvata, mada, kao i obično, malo kasni.

Plus, kod nas u „Ruskom svetu" postoje, pored ostalog, i posebno objektivne poteškoće korišćenja „meke sile". Ponekad u toj stvari nije glavno da li takvom moći vlada država, skoro sve vladaju, već to koliko su sazreli uslovi za primenu takve moći i da li dopuštaju toj državi da tu moć upotrebi u punoj meri. Sumnjam da je potpuna dominacija na medijskom prostoru anglosaksonskog bloka moguća.

U koncepciji ruske spoljne politike „meka sila" bila je zapisana samo 2013. godine. Tada je bila definisana kao „kompleksni instrumentarij rešavanja spoljnopolitičkih zadataka sa glavnim osloncem na mogućnostima ujedinjenih građana, informaciono-komunikacione, humanitarne i druge metode i tehnologije, alternativne klasičnoj diplomatiji". Sama „meka sila" priznata je za „sastavni deo savremene međunarodne politike".

Kod nas, u sistem „meke sile" kao instrumenti ulaze, pre svega, ministarstvo inostranih poslova i njegove strukture, Rosotrudničestvo (državna agencija za međunarodnu društvenu saradnju), nevladine organizacije i fondovi, svi mediji, univerziteti, sport, Ruska pravoslavna crkva, svi islamski, budistički, jevrejski instituti.

I, sve bi bilo dobro, da nije jednog problema - tako je malo novca za korišćenje „meke sile", da to čak i ne uznemirava, već deprimira. Prevedite, na primer, novac koji London daje samo za jedan „Svetski servis" korporacije BBC: 289 miliona funti u rublje. Dobićete oko 29 milijardi rubalja po trenutnom kursu. A kod nas je celo Rosotrudničestvo 2015. godine dobilo 7 milijardi rubalja.

SAD su u poslednjih 15 godina povećale broj inostranih studenata za 70%. Od njih, gotovo polovina je na budžetima federalnih vlasti i država. Godine 2000. na američkim fakultetima studiralo je 515 hiljada stranih studenata. Godine 2014. bilo je 886 hiljada studenata. A broj studenata koji uče kod vas je jedan od glavnih pokazatelja pametne upotrebe „meke sile", to su već spremni propagatori prednosti i privlačnosti zemlje u kojoj su učili.

Kod nas su 2015. godine povećane budžetske kvote za strane studente na brojku od 15 do 20 hiljada. Kakva je tu „meka sila". A, u SSSR-u je 1990. godine, do uvođenja „bolonjskog sistema" studiralo 126,5 hiljada stranih studenata - SSSR je bio na trećem mestu u svetu po broju stranih studenata, posle SAD i Francuske.

Iako ekonomiju u koncept „meke sile" ne uključuju, ona je njen važan činilac. Stvar nije samo u tome ko, gde i koliko je sagradio fabrika, energetskih postrojenja i dalekovoda. Na drugi način se prelama ekonomska komponenta „meke sile". Ovde nije važno gde, šta i koliko, već kome i na koji način, ili kroz kakve medijume ste rastrubili, pohvalili, izreklamirali sve svoje ekonomske koristi za strane zemlje. Glavno u „mekoj sili" nije to što gradite i kome i kako pomažete, već da se o tome sazna i da to deluje na vašu sposobnost da to radite.

SSSR i Rusija takođe su svima pomagale i pomažu. Još prošle godine rusko finansiranje međunarodnih organizacija za pomoć je iznosilo 500 miliona dolara. To ne bi bilo loše, da nema jednog problema. Sva naša pomoć ide kroz kanale međunarodnih organizacija i fondova i oni koji pomoć dobijaju znaju samo ime fonda, a ko i koliko im je dao, njima je nepoznato. Sa istim uspehom može novac i da se baca: kakva je razlika, kad niko neće saznati čije su to pare.

Amerikanci, na primer, u licu ozloglašene Agencije SAD za međunarodni razvoj, 85% pomoći šalju sopstvenim kanalima na adresu onoga kome pomoć daju. Tamo je upravo tako i zapisano: pomoć od američkog naroda. Kod nas takve metode koristi samo ministarstvo za vanredne situacije, čast mu i hvala.

O sportskoj komponenti naše „meke sile" na fonu poslednjih dešavanja na doping, ili antidoping frontu, šta da kažem, ne želim ni da mislim o tome. Cinično zvuči, ali da nema Sirije, da nije bilo terorističkog akta nad Sinajem, da nije bilo terorističkog napada u Parizu, da nije bilo obaranja ruskog borbenog aviona i odmazde, mi bismo do sada raspetljavali sramotu sa sopstvenim antidoping vlastima. Politička provokacija, rezultat agresivnog antiruskog raspoloženja, laži i rusofobije? Vrlo verovatno. Samo ima tu i jedno i to veliko „ne".

Meni, kao ni većini mojih sunarodnika, uopšte nije jasno zašto naše sportske vlasti nisu podnele tužbu za ove provokacije?

Zar se svi ruski lakoatletičari, isključujući desetak krivih (nema ih više nego u bilo kojoj drugoj zemlji), odriču atletskih takmičenja i Olimpijskih igara. Zašto se, umesto suda za zaštitu časti, ili jedinstvene Elene Isinbajeve, niko nije potrudio da pokrene tužbe? Bila je neka nejasna orgija posipanja sopstvenih glava pepelom, priznanja krivice, ulizičkih obećanja da će svi službenici biti smenjeni, kažnjeni i zamenjeni novima.

Kakva je tu „meka sila". Ona je mlitava ili nikakva. Na takvoj „podršci" strana „meka sila" samo jača.