Tabloid istražuje
Gde je danas Srbija i zašto
nisu definisani njeni nacionalni interesi
U zemlji bez zemlje
Predsednik
Srbije Boris Tadić označio je ''četiri
stuba'' na kojima počiva srpska spoljna politika. Rekao je da su
državni prioriteti puna saradnja sa Vladom SAD, ulazak u Evropsku uniju i
ekonomska saradnja sa Rusijom i Kinom. Da li je baš sve tako ili sasvim
drukčije, gde se Srbija danas nalazi i
kakva joj je politička, ekonomska i svaka druga perspektiva, da li će se desiti
neki novi Rambuje, specijalno za Tabloid
u razgovoru sa našom novinarkom tumači donedavno visoko pozicionirano stručno
lice, čije ime iz razumljivih razloga ne objavljujemo.
Priredila: Milica Grabež
Više nije tajna da je postojao detaljan scenario o razbijanju SFRJ od strane
CIA (Centralne obaveštajne agencije SAD), još pre početka izbora krajem 1990. godine u bivšim republikama, a time i raspada nekadašnje
zajedničke države. Amerika je javno podržavala jedinstvo SFRJ, a
tajno radila sve da je definitivno razbije.
SAD su tokom perioda
hladnog rata (kraj obeležava pad Berlinskog zida 1989. godine i raspad SSSR-a
31.12.1991. godine) preduzimale prvenstveno ekonomske mere na planu
iscrpljivanja SSSR-a i Varšavskog pakta, nametnuvši im trku u naoružavanju,
koju druga strana bez velikih žrtava (raspada) nije mogla da izdrži (Gorbačovljeva perestrojka).
Svim narodima
prethodne SFRJ dato je pravo na samoopredeljenje, uključujući i pravo na otcepljenje, osim srpskom narodu (zato Srbija mora da se bori
i insistira na ostvarenju prava za samoopredeljenje našeg
naroda u Republici Srpskoj - to bi, uz borbu za povratak autonomije RSK
iz plana Z-4, trebalo da bude jedan od najvažnijih nacionalnih
interesa, koje po svaku cenu treba braniti)!
Bezuslovni mir u okolnostima
bezuslovnog rata
Osnova problema na Balkanu jeste rešavanje
nacionalnih pitanja Albanaca i Srba. Rešavanje albanskog nacionalnog pitanja je u toku. SAD ga rešavaju na način stvaranja i međunarodnog priznanja Kosova kao samostalne države (od
proglašenja nezavisnosti 17. 2. 2008. Kosovo su do danas, kao samostalnu državu, priznale 54 države sveta!). Međutim, srpsko nacionalno pitanje nije ni
počelo da se rešava, jer se to izbegava u sadašnjoj konstelaciji odnosa EU i SAD prema Srbiji. Danas
Srbi žive razbijeni i obespravljeni u četiri balkanske države, uz stvaranje
novih pretpostavki (regionalizacija i umalo
odobren statut Vojvodine), da se nacionalna dezintegracija nastavi. Na to
(sigurno) najviše
uticaja ima činjenica
da Srbija nije, ni posle 18 godina od raspada SFRJ, definisala nacionalnu
granicu, niti ima jasan koncept rešenja nacionalnog pitanja.
Globalistički pristup danas u Srbiji forsira ideju o bezuslovnom miru s ratobornim okruženjem, a pitanje sudbine srpskog naroda
potpuno zanemaruje (zato je jedan od
osnovnih ciljeva spoljne politike mirnim putem, rešavanje pitanja otcepljenja
Kosova, priključenje evropskim integracijama i
razvijanje najboljih odnosa sa susedima). To je osnovni razlog što Srbija mora
što pre da definiše, brani i odbrani srpske nacionalne interese (Hrvatska je odavno definisala svoje nacionalne
interese!).
Tu se pre svega misli na
zahtevanje ispunjenja i zaštitu svih prava za Srbe u RH, BiH, Crnoj Gori, koji
moraju da budu jasni i nedvosmisleni. Prvenstveno se treba boriti i insistirati na ostvarenju prava za
samoopredeljenje, uključujući i pravo na otcepljenje srpskog naroda u Republici
Srpskoj (štititi
i srpski jezik i ćirilično pismo). U prilog tvrdnji da
pitanje sudbine Zapadnog Balkana nije rešeno, govori i činjenica da Vlada
Republike Srpske Karijine u izbeglištvu legalno deluje u Beogradu, i da njen
rad međunarodna zajednica ničim ne ometa, jer bi je, u suprotnom, vlasti u
Beogradu brzopotezno prognale!
Geopolitika proučava relacije između životnog prostora, naroda, njegovog državnog
područja i političke ideologije i državno-pravnog poretka. Ona može da pomogne prilikom
odgovora na pitanje zašto je jedan državno-pravni poredak ovakav ili onakav,
dobar ili rđav, i zašto se jedna država već nekoliko puta smišljeno
ruši i razbija spoljnom agresijom i ratovima, nasilnom secesijom i građanskim i međuetničkim
ratovima i drugim nasilnim sredstvima.
Na primer, sve dosadašnje srpske države (i dve prethodne jugoslovenske države koje su oslobodilačkim odbrambenim
ratovima stvorili Srbi) bile su izložene brutalnim spoljnim agresijama i razaranjima, u sadejstvu sa
secesionističkim i drugim destruktivnim snagama, i to prvenstveno iz geopolitičkih razloga, revanšizma i osvajačkih ciljeva,
srpske državne ideologije jugoslovenstva i verske i nacionalne mržnje prema srpskom narodu.
Srbi su vekovima
bili izloženi genocidnim agresivnim ratovima,
ogromnim ratnim gubicima, nasilnoj masovnoj islamizaciji i pokatoličenju i unijaćenju, pretvaranju u druge narode i veštački stvorene političke nacije ili pseudonacije, asimilaciji i
etnocidu, progonima i pogromima, etničkom čišćenju i genocidima.
Srpska nacija je zbog toga biološki istrošena i u nestajanju, psihološki osakaćena
i dezorijentisana, politički i konfesionalno razjedinjena i nejedinstvena, teritorijalno razdrobljena
i istorijski rastrojena, opterećena regionalizmom i separatizmom, i nalazi se u stalnom strategijskom
odstupanju, bez pouzdanih saveznika i zaštitnika.
Izložena je snažnim dezintegracionim silama i drugim opasnostima po nacionalnu
bezbednost i opstanak države.
U novoj geopolitičkoj stvarnosti, bivši ratni saveznici Srbije, objedinjeni u
Severnoatlantskom paktu pod američkom komandom, rukovodeći se interesima i ciljevima
vladajućih krugova krupnog kapitala, faktički su sprečili ujedinjenje Srba i stvaranje srpske države
na nacionalnim, etničkim i istorijskim srpskim teritorijama,
i bitno doprineli (zajedno s ujedinjenom Nemačkom)
oružanoj secesiji i razbijanju prethodne jugoboljševičke Jugoslavije - koja je izgubila svoju ulogu
tampon-države i antinemačkog bedema.
Zatim
su destruktivnim ratom razorili i opustošili
Srbiju i višegodišnjom ekonomskom blokadom
naneli joj ogromnu štetu, a jedan vitalni deo Srbije, Kosovo i Metohiju,
privremeno okupirali najverovatnije sa
namerom razbijanja Srbije.
Bivši ratni saveznici i njihovi sateliti
su unutrašnje antisrpske administrativne granice, koje je proizvoljno i nezakonito povuklo jugoboljševičko vođstvo pod monopolom hrvatsko-slovenačke koalicije, proglasili za "međunarodno priznate državne granice", priznali
nepostojeće "pravo
na secesiju ili otcepljenje" federalnih jedinica, odnosno republičkih "država", te onemogućili i negirali pravo srpskog naroda
na samoopredeljenje i ujedinjenje,
a dopustili i omogućili ostalim narodima prethodne
Jugoslavije (SFRJ) da oružanom secesijom i građanskim, međuetničkim i verskim ratovima razbiju zajedničku
državu. Dakle, svaka srpska država, geografski dobro locirana i ekonomski
nezavisna, etnografski relativno kompletna (osim posle 1945. godine), politički jaka i čvrsta, u harmoniji
sa evropskom kulturom i u dobrim odnosima sa susedima smetala
je i dalje smeta nekim velikim i regionalnim silama i državama klijentima i svim secesionističkim i separatističko-terorističkim snagama u zemlji.
Zato srpska nacija treba da osigura i zaštiti svoje teritorije i druge vrednosti i da spreči dalje komadanje Srpstva, držeći se sopstvenih interesa i ciljeva i realnih projekata, i koristeći povoljne
prilike i okolnosti.
Male
države u velikoj zamci
Valja
naglasiti da su brojne države bile i ostale suočene s teškoćama kako da se uspostave i održe politička stabilnost i državno jedinstvo, i kako da se izbegnu
politički i međunacionalni i etnički sukobi i antagonizmi, secesionizmi i separatizmi, autonomaštvo i
regionalizmi odnosno summum malum upravo
zbog geopolitičkih razloga.
To
se odnosi prvenstveno na multinacionalne,
multietničke i multikonfesionalne države, u kojima postoje ili
mogu da nastanu međunacionalne, međuetničke i konfesionalne netrpeljivosti, šovinizam
i mržnja, i koje su suočene ili mogu da budu suočene, s opasnostima secesije i separatizma, međuetničkog ili političko-verskog i građanskog rata, oružane pobune i masovnog terorizma.
Takve
države su izložene, ili mogu da budu
izložene, unutrašnjim teritorijalno-nacionalnim sporovima i drugim
dezintegracionim težnjama, teritorijalnim revandikacijama i revizionističkim aspiracijama grupe suseda ili grupe velikih sila kao promotera "novih
poredaka", i agresijama i ekonomskim sankcijama spoljnih činilaca, u sprezi s antidržavnim unutrašnjim snagama.
Stoga
su teritorijalna integracija, prostorna i komunikacijska povezanost i
konsolidacija države, politička i nacionalna
homogenizacija, duhovno i kulturno jedinstvo, kao i nacionalno i državno jedinstvo osnovne pretpostavke ili
nužni preduslovi njenog opstanka i razvoja. Tim pre ako se država nalazi
u geopolitičkom okruženju i pravno nesređenom i kriznom području i ako je izložena realnim i potencijalnim spoljnim i unutrašnjim
pretnjama i opasnostima po nacionalnu bezbednost i integritet.
Prostranstvo
i položaj i ukupni geografski, materijalni, ekonomski i demografski kapaciteti,
teritorijalna organizacija i unutrašnje stanje određuju
ukupnu snagu i moć, mesto i ulogu, ugled i uticaj države na međunarodna zbivanja. Ali, zbog izuzetnog geopolitičkog
položaja, neka država, čak
i mala država i mini država, može
da ima nesrazmerno veći značaj i ulogu od države čiji
položaj nema takvu funkciju.
Prirodna
sredina i geografski činioci, povezani s aktivnim
delovanjem vodećih društvenih
snaga u određenoj epohi i međunarodnim i unutrašnjim okolnostima, omogućavaju određene društvene pojave i procese i mogu da utiču -
pozitivno i negativno, na državne oblike, društveni sistem i političko ustrojstvo i tempo
razvoja društva, na mentalitet i odlike naroda, kao i na odbrambenu sposobnost i sam
opstanak države i naroda.
Pogotovo što je istorija ljudske civilizacije čitav niz ratova, inostranih intervencija, revolucija
i drugih sukoba i borbi društvenih grupa, a osobito država, oko hrane,
izvora vode, sirovina i energije, teritorije i granica, pomorskih i trgovinskih
komunikacija, bogatstva i vlasti.
Radikalne
teritorijalne i druge geopolitičke promene izvedene su, a tako će biti i ubuduće, u ime politike, rase i vere, nacionalnih interesa, ideologije, širenja
demokratije i napretka. Rečju, civilizacije, narodi,
nacije i države su istorijske tvorevine i kategorije, a geoprostor na kojem se smenjuju
je stalan.
Pitanja i problemi zemalja Zapadnog Balkana
moraju se rešiti na jednoj od međunarodnih konferencija (na
nekom novom Rambujeu, ali ovog puta u korist Srbije i njenih nacionalnih
interesa - ima najava za kraj ove godine u Beogradu?!).
šta je to Zapadni Balkan i
gde su granice EU?
Republike
nekadašnje Jugoslavije, bez Slovenije, plus Albanija - koliko tuđih trupa i koliko dugo treba da zaposedaju tu teritoriju, a da paklena mašina u trbuhu Evrope ne eksplodira
ponovo?
Unutar
BiH kotao za pretapanje tri identiteta u jedinstveni amalgam "građanina BiH", ne proizvodi ono što se želelo. Izbori unutar dvočlane federacije izrazili su
pobedu opcije iz 1990. Srpska strana "utvrđuje Dejton".
Zapad, a pre svih SAD, čine sve da unište svako obeležje državnosti
Republike Srpske, a istovremeno Federacija BiH, to nedonošče američke politike, ne može stvoriti uslove ne samo
za samostalan opstanak već i za prijem u integracije
Evrope!
Kosovo
je u pretećem iščekivanju. Makedonija još uvek strepi od pomisli na
pojavu još jedne države Albanaca, uz jednu već postojeću (iako je priznala samostalnost Kosova
zajedno sa Crnom Gorom). Pribojava se da to ne osnaži sve one garancije
koje su joj date, da podelivši vlast sa Albancima u Makedoniji, neće ugroziti Makedoniju.
Krug
oko "Zapadnog Balkana" zatvorio se 1. januara 2007,
pristupom Bugarske i Rumunije Evropskoj uniji (ili bolje rečeno prevremenim prijemom samo da bi se naškodilo
Srbiji još više). U slučaju Srbije, posle granice s Mađarskom, to je još
jedna linija direktnog prilaza prostoru viznog režima EU. Posle severa, sada i
na istoku - barijere, otežan i strogo kontrolisan
ulaz i saobraćaj. Koji su uslovi postavljeni i koja su obećanja ranije data
od srpskih vlasti za stavljanje Srbije na "belu" šengen
listu?
Gledano iz bliske perspektive jednog Bugarina ili Rumuna,
njima će svakako goditi osećaj pripadnosti sili s
približno pola milijarde ljudi, moćnom ekonomijom i sopstvenim
oružanim snagama. Ipak - uslov da Bugarin ili Rumun doživi
tu svoju punu satisfakciju jeste to da prethodno istisnu kriminal sa njihovih nezakonitih ili jakih društvenih pozicija.
Tako predviđen uspon Bugarske i Rumunije do "korpe
punih prava" - istiskivanjem
prometa roblja, droge i svega drugog uz pomoć i pod strogom kontrolom
EU, neće proći bez posledica za Zapadni Balkan. "Preseljavanje biznisa"
bugarskih i rumunskih centrala u ograđenu zonu povećaće već postojeći negativni naboj "crne rupe" Evrope - jačajući time i tako nemali uticaj lokalne ekstremne desnice i kriminala.
Dakle,
koliko evropskih trupa i decenija je potrebno da bi se poklopac održao na loncu pod takvom parom? Da li će biti vojske i za neki Avganistan i Darfur - kote odbrane u daljini?
Takva
ili slična pitanja zatiču Evropsku uniju u stanju prepadnutosti
od širenja EU - svojevrsne refleksije na strah Evrope od uljeza. Nigde se još ne gradi zid, kao onaj u SAD koji će
biti prema Meksiku, ali stotine čamaca sa po sto ljudi
otiskuje se sa afričke obale - u pravcu španije ili Malte, često u smrt, samo želeći
da se dokopaju kopna, jer "tamo ima posla i hrane".
Postoji
osećaj da se sav svet zbija u formacije, i da će
neke na kraju oružjem braniti ono što
imaju. Sredinama "stare Evrope" sve češće je dosta stranaca. Građani osećaju gubitak, jer imaju utisak da se dolaskom tuđinaca raspada fino tkanje njihovih međusobnih
odnosa. "Multikulturna integracija" ostaje reč bez pokrića - "oni" na jednom mestu
nisu prihvaćeni, na drugom ne žele da se "integrišu".
Priznaju samo poredak sopstvene zajednice.
Pojavljuju se kafei u kojima se pojavljuju samo "oni",
a pojavljuje se i neprijemčivost, odnosno odbojnost.
Alergična reakcija na "njih" počinje da se izražava usponom desničarskih partija.
Zato su se, ne tako davno, u vrhu
Brisela, čule izjave da su pristup Bugarske i Rumunije "poslednja etapa
proširivanja", jer "njihovi kapaciteti apsorpcije imaju
granice!"
Da
li to posustaje entuzijazam ujedinitelja Evrope? Još poneki pretekli
entuzijasti opominju da se ne bi smelo oklevati. Pretendujući da ima globalnu ulogu, EU bi morala tako i da se ponaša, kažu oni. Morala bi brže da širi
zonu stabilnosti, integrišući
Balkan i žureći prema Ukrajini, Moldaviji, Belorusiji... na Kavkaz. Rusija rapidno gubi narod. U
nedoumici Evropske unije "utvrditi se" ili "širiti
se", sam "Zapadni Balkan", utisak je, malo čime može ubrzati proces približavanja. Njegovom dinamikom
upravlja Brisel...
Vuk
samotnjak
Ministar spoljnih poslova Srbije
Vuk Jeremić, uprkos ranijim
sumnjama javnosti u njegov kvalitet, uspeo je u najkraćem vremenskom roku da
internacionalizuje srpsko nacionalno i državno pitanje, te da dovede pred
svršen čin čitav niz evropskih i svetskih zemalja u vezi sa tim interesima.
Danas, zapravo, u svetu i nema neopredeljenih u pogledu srpskih interesa. U tom
smislu je Jeremićeva leteća
diplomatija bila korisna jer je razobličila odnos svake zemlje
članice UN, prema Srbiji. Tajni više nema. Zna se ko je za a ko je protiv.
Nažalost, Jeremić je ostao
usamljen u ovoj borbi, a deklarativnu podršku koju je imao od strane
predsednika Tadića, danas više nema. Tadić, po svemu sudeći, sprema njegovu
smenu tokom ove jeseni, ali ni Vuk nije bez podrške, makar u Demokratskoj
stranci.
čeka se stav
Rusije
Zemlje Zapadnog Balkana,
siguno je, neće ući u Evropsku uniju dok se ne reše nacionalna pitanja na
Balkanu. Iako Nemačka forsira ulazak Hrvatske u EU, Sjedinjene Države traže od
Hrvatske da reši pitanje Srba, a sve pema planu Z-4 koji je potpisao pokojni
hrvatski predsednik Franjo Tuđman.
Istovremeno, Vlada SAD
pokušava, tajno, da odcepi Vojvodinu od Srbije, veštim trikovima, pod plaštom
regionalizacije. To bi već bilo rešeno da se Rusija, otvoreno, nije stavila na
stranu Srbije, nudeći joj svoju zaštitu. Ukoliko se, nakon posete predsednika
Rusije Dmitrija Medvedeva, Srbija
i Rusija dogovore o uspostavljanju pune ekonomske saradnje, Srbija može
očekivati snažniju intervenciju Rusije u definisanju i ostvarivanju svojih
nacionalni i ekonomskih interesa. U tom slučaju SAD bi tu činjenicu u svojoj
budućoj politici prema Srbiji uzele kao realnost, i odustale bi od daljih
dezintegracionih procesa u Srbiji.
"Ljudi mogu duže da žive bez hrane nego bez
informacija. Bez informacija poludite" (Artur Klark, "Profiles of the Future").
"Ljudska istorija postaje sve više trka između edukacije i
katastrofe" (Herbert Džordž Vels,
1866-1946, uz žila Verna, otac naučne fantazije, predvideo atomsku bombu i internet). Danas malo ko u Srbiji
zna kakva nam je sadašnjost, a o budućnosti i da ne pomišljamo. Politička elita
je slepa kod očiju. Zato Srbija i ne liči na ozbiljnu državu.