Postdemokratija

Nestašica lopova i siledžija

Pogledajte šta sve govore, čak i u Skupštini, o zlodelima prethodne vlasti, koja je zaista dobrano opljačkala i zadužila zemlju, ali ništa konkretno ne preduzimaju tim povodom. Zašto? Pa zato što njima nije interes da se stvari isteraju na čistac iz najmanje dva razloga. Prvo, zato što onda više ne bi imali čime da prete svojim protivnicima, koje ovako drže u šaci, konstatuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu.

Piše: Mile Isakov

Počeo je sa hapšenjima i završava sa njima. Pošto mu ništa od najavljenih reformi ne uspeva, Vučić se vratio hapšenjima sa kojima je i stekao popularnost i podršku. Pitanje je samo da li će biti dovoljno lopova i siledžija za njegove potrebe, da svakodnevno hapsi kako bi se narod time zabavio i tešio u svom jadu.

Doduše, ima njih ohoho, ali mnoge ne sme da dira, kako ne bi sekao granu na kojoj sedi. A ako ne bude hapsio kapitalce, na naslovnim stranicama će umesto toga sve češće osvanjivati njegovi problemi i neuspesi. I naravno, Šešelj.

Primetili ste već da u novinama nema šta da se čita ako neko nije uhapšen. Vučić, doduše, pokušava da popuni taj prazan prostor najavama nekih poboljšanja, pokazateljima nekakvog rasta, ali nekako neubedljivo i bez žara i optimizma, kao kad govori o hapšenjima. Ili to njegovi pokazatelji nisu dovoljno atraktivni, ni ubedljivi.

Na primer, uporno ponavlja kako se iz meseca u mesec smanjuje broj nezaposlenih, a mi neobavešteni ne znamo nikog ko se zaposlio. Kako je to moguće? Kako se onda smanjuje broj nezaposlenih? Brisanjem iz evidencije ili likvidacijom? Možda ljudi bez posla umiru od gladi, pa se tako smanjuje njihov broj u Vučićevim pokazateljima, jer kad bi bili zapošljavani, to bi bilo mnogo bolje i jasnije, pa bi nam valjda tako i saopštavali. Ali nigde, niko ne govori koliko je novozaposlenih, već samo koliko je manje nezaposlenih. Šta li rade sa njima ako ih ne zapošljavaju? Bez te informacije, to nije naročito zanimljiva vest. Naročito ne broj novih radnih mesta koja će tek biti otvorena kada prorade fabrike za koje je on lično postigao dogovor ili potpisao nekakav protokol sa svojim prijateljima. Uzgred, jeste li primetili da sve strane državnike koje sretne proglašava svojim prijateljima. Kakva su to prijateljstva posle dva-tri protokolarna susreta? Kako ide ona narodna: Sačuvaj me bože prijatelja, od neprijatelja ću se sam čuvati! Tako nekako je umeo često da me savetuje moj deda.

Isto tako, ni onaj drugi njegov pozitivni pokazatelj, o povećanju priliva u budžet od akciza za cigarete, nije baš naročito pozitivan, jer to znači da smo ga popušili. Kako drugačije objasniti taj fenomen da uprkos sve većim zabranama pušenja i navodnom smanjenju broja pušača, prihodi od cigareta rastu.

Kažu, to je zato što je država skresala šverc duvana i cigareta, pa se legalno više prodaje. A zašto onda proizvođači cigareta drastično smanjuju cene. Nešto tu smrdi. Mnogo je dimnih zavesa, a gde ima dima ima i vatre. Ako je državi zaista stalo do našeg zdravlja i čini sve da manje pušimo, zašto se raduje povećanju budžeta od pušenja. I još se hvali sa time. Možda zato što nema čime drugim da se pohvali.

Tako bi trebalo da je i sa hapšenjima, jer ni to nije baš za hvalu. Ono, dobro je da se na sigurno smeštaju lopovi i siledžije, ali nije dobro ako nam je to najveći uspeh. Nije dobro ni to što ih ima toliko mnogo za hapšenje, a opet, nešto se brinem, hoćemo li imati dovoljno takvih. Ako nam je to najproduktivnija grana privređivanja, hoćemo li imati dovoljno repro materijala. Jeste, bogati smo i prebogati mi tim sirovinama, ali opet, mala je ovo zemlja, hoće li ih biti dovoljno za svakodnevno hapšenje 365 dana, pa tako još dve-tri godine do izbora. Istina mnogo se kralo ovde, ali to je ipak bilo ekskluzivno i privilegovano zanimanje. Velikih je pljački bilo, ali ipak relatvno malo velikih majstora. Gde navatati nekog Kosmajca, Perčevića i Bogičevića, svaki dan? A bez toga prazne novine. Ne može ni Vučić svakog dana da iz malog prsta isisa neke pokazatelje. Ili će morati da se popunjavaju nekim stvarnim problemima. Zašto ne rade škole i sudovi, zašto se bune i lekari i medicinska braća i sestre? Ili, zašto se ne bune penzioneri i šta to znači? Da li je bio u pravu Miloš Obrenović kad je rekao da je najopasnije kad narod zaćuti?

Ako ne bude održana dinamika hapšenja na dnevnoj bazi, mediji kakvi su, mogli bi da se raspišu o koječemu, pa čak i o Šešelju, a šta god tim povodom da saopšte ne valja. Dobro, jasno je da ono što on govori o ljudima iz vlasti, ne može da prođe, jer on ih najbolje poznaje. Takoreći ko' stare kante. Ali nije poželjno ni ono što drugi o njemu govore, a ustalasalo se bome u komšiluku, pa i u Evropi. Eno Hrvati u Saboru, saborno donose Deklaraciju, kojom se traži da se Šešelj vrati tamo odakle je došao, kao da je on iz Haga, a ne iz Srbije. To bi, naravno, odgovaralo našim vlastodršcima, tako da se stiče utisak kao da su se dogovorili sa svojim prijateljima iz lijepe njihove, mada je poprilično naivno, jer imaće suprotan efekat.

Naime, i najnepismenijim političarima u Srbiji jasno je da sve što Hrvatima kod nas smeta, ovde automatski postaje popularno. Stoga, da bi se prikrio taj dogovor i ublažili kontraefekti, Hrvati dodaju i neke primedbe na račun srpske vlasti, tražeći od nje da se ogradi od Šešeljevih, teritorijalnih pretenzija, kao i da se on ovde procesuira zbog govora mržnje. Međutim, kako Hrvati to rade pre svega zbog svoje predizborne kampanje, ne mare mnogo ako će srpskim partnerima malo jače stati na žulj. Uostalom, nisu im nikad ni zaboravili da su svi izrasli iz tog iz tog šinjela i svojevremeno i sami maštali o granici Karlobag, Ogulin, Karlovac, Virovitica. Podsećajući da je kod njih četnički pokret zakonom svrstan u fašističke organizacije, Hrvati im sad indirektno spočitavaju i titule četničkih vojvoda i četnika pripravnika, kojih se nikad nisu odrekli. Jednom rečju, drže im lekcije jer znaju da ovi, uplašeni i dezorijentisani, ne smeju da uzvrate, jer bi to moglo biti protumačeno kao odbrana Šešelja, što bi oštro zamerila i EU, ali i sam Šešelj.

Lično, nisam pristalica pomirenja i izjednačavanja četnika i partizana, naprotiv, ali ne mogu da trpim predavanja na tu temu od onih koji tolerišu ustaške parole na fudbalskim stadionima i koncertima, i kukaju što je Šimuniću od FIFE zabranjeno učešće na svetskom prvenstvu, umesto da ga sami procesuiraju. Oni koji ne vide fašističke relikte u sopstvenoj državi, prosto nemaju pravo da to spočitavuju drugima. Ali, u Srbiji, to nema ko da im kaže, jer oni koji bi to morali imaju suviše putera na glavi.

Isto je i sa korupcijom, jer ne mogu ozbiljnu bitku protiv nje povesti oni koji su debelo umešani. Oni koji su bili pioniri pljačke državne imovine devedesetih i koji sada nastavljaju tamo gde su stali njihovi prethodnici iz perioda prvobitne akumulacije kapitala, pod firmom tranzicije i privatizacije. Mogu samo da stvaraju privid reformi i borbe protiv korupcije, nasumičnim hapšenjima pojedinaca koji se nisu na vreme prestrojili i uklopili u njihov scenario. Sa tim Bogićevićem, naprimer, Vučić se ne tako davno bio nagodio, pa mu je ovaj bez po dinara predao list Politika, obećavši još ponešto. Međutim, ispostavilo se da je ovaj toliko propao da nije više u stanju da redovno podmazuje novi režim, kao što je prethodni, pa je ponovo pao u nemilost. Neće biti da je vlast, koja drži sve konce već tri godine, tek sad otkrila njegove marifetluke sa državnim bankama, koje su već više puta pretresali. Ali, neće biti ni da su on i Perčević jedini koji su dobijali kredite bez pokrića, kao što ne može biti da su oni to sami izvodili, bez logističke podrške ljudi iz vlasti. To, doduše, kaže i sam Vučić, ali ne kaže ko im je to omugućavao, mada sigurno zna. I nema nameru ništa da preduzme tim povodom, sve dok ga ti slušaju i rade to isto, ali sad za njega.

Govorio je on tako i ranije o brojnim lopovlucima i Dinkića, i Beka, i Hamovića, i Lazarevića, pa nikad ništa od toga. Tako će biti i ovog puta. Biće doduše spektakularnih hapšenja, da bi se popunile naslovne stranice i stvorio utisak da se nešto radi, ali će svi oni, kad se sa njime nagode, biti zaboravljeni ili čak oslobađani krivice zbog nedostatka dokaza, ili zastarelosti slučajeva. Čak i ako neki od njih i odrobijaju koju godinu, to neće biti ni blizu kazne koju zaslužuju, jer slučaj neće biti izveden do kraja, da se ne bi raskrinkala sprega sa ljudima iz vlasti.

Pogledajte šta sve govore, čak i u Skupštini, o zlodelima prethodne vlasti, koja je zaista dobrano opljačkala i zadužila zemlju, ali ništa konkretno ne preduzimaju tim povodom. Zašto? Pa zato što njima nije interes da se stvari isteraju na čistac iz najmanje dva razloga. Prvo, zato što onda više ne bi imali čime da prete svojim protivnicima, koje ovako drže u šaci. Drugo, zato što bi tada bio uništen sistem za pljačku koji i oni koriste. Nisu ludi da seku granu na kojoj sede. Ako bi sad pohapsili sve političare koji su u tome učestvovali, po istom principu bi sutra i oni došli na red. Otvorio bi se prostor da u politiku uđu neki novi, neukaljani i starim odnosima neopterećeni ljudi, koji bi onda i njih oduvali. Koji bi stvorili takvu klimu u kojoj ne uspevaju politički prevrtljivci i profiteri, i izgradili sistem u kojem takvi kao što su ovi ne bi imali nikakve šanse. Zbog toga se svi oni, i vlast i opozicija, drže zajedno i čuvaju međusobno, ma koliko se prepirali, pa i mrzeli.

Oni su jedna klasa, jedna banda, jedna mafijaška organizacija. Podeljeni su na familije, svaka ima svog Kuma, ali svi su zajedno na suprotnoj strani od zakona.