Feljton

"Okupirana zemlja": knjiga srpskog generala Miloša Đošana, o porazima, pobedama, tragediji i nadama

Život posle poraza

Penzionisani general-major Vojske Jugoslavije Miloš Đošan, autor je nekoliko publicističkih knjiga. Među njima, ističe se i knjiga "Okupirana zemlja" (izdata 2012. godine), u kojoj je kombinacijom eseja i dokumentaristike, opisao svu tragiku i heroizam srpskog naroda u njegovoj novijoj istoriji. Đošan kaže da "okupacija nakon agresije, nije retkost, nego pravilo" te da je dobrovoljno prihvatanje okupacije, kao jedini način dolaska na vlast, gde se žrtvuju nacionalni, radi ličnih interesa, retkost u ljudskoj istoriji. Autor knjige "Okupirana zemlja", piše i o tome ko je na ovaj način izdao Srbiju, dajući poseban osvrt na kratke ali tragične vladavine samozvanih misionara i labilnih samodržaca.

General-major Miloš Đošan

Srpski narod, u svojoj bogatoj prošlosti, nikada nije trpio okupatora i uvek je prezirao njegove sluge, ali zbog pohlepe svoje političke elite, krajem dvadesetog veka, danas jedini živi u okupiranoj zemlji. Čudo je, što se pitanje krivice za takvo stanje, neprekidno odlaže. Ova knjiga traži odgovor na to. Oslepiti kralja, voždu odrubiti i slamom napuniti glavu, izručiti Predsednika, streljati premijera, izručiti i utamničiti vitezove i vojskovođe, slaviti dezertere i izdajnike, domaćine pretvoriti u bezemljaše i kmetove, porušiti prestonicu, uništiti Vojsku, poharati zemlju, opljačkati riznicu, odreći se slave predaka, prihvatati tuđu kulturu, odreći se pisma, porobiti radnike, uništiti seljake, golje i kleptomane pretvoriti u bogataše. To je cilj svakog okupatora i slika okupirane zemlje.

Samo đavo i rat se pojavljuju u isto vreme, na više mesta i u različitim obli-cima. Dolaze nenajavljeno, seju prevaru i smrt oko sebe, i ne povlače se dok ne ostvare cilj. Na nesreću, i jedan i drugi su pohodili ove prostore i doneli okupaciju naše zemlje.

Dok sam pisao ovu knjigu, shvatio sam, da prelazim preko duboke i brze planinske reke, stajući s kamena na kamen, koji su međusobno udaljeni i klizavi. Znao sam da se upuštam u nesigurne vode skrivenih istina, zanemarenih motiva, vešto maskiranih planova, uništenih i prećutanih dokaza, usmereno vođenih sudskih procesa i neuverljivih presuda. Očigledno flertovanje politike i prava, dodatno je zakomplikovalo situaciju. Grupni i lični interesi odigrali su najvažniju ulogu. Zbog zadiranja u interese velikih, nisu izostali politički pritisci.

Iako je srpski narod iznedrio najveće svetske naučnike, on se u svojoj dugoj istoriji često pokazao naivnim, ne spoznajući opasnosti koje ga vrebaju, idući iz krajnosti u krajnost, čas potpuno zatvoren i odbojan, čas naivno i bespotrebno razgolićen. Uz neslogu koja se ukorenila u gene srpskog naroda, drugačija sudbina nije nas mogla zadesiti.

Ova knjiga služi da se učimo na greškama svojih prethodnika. Jedan nije pristajao ni na šta, postao simbol antiglobalizma i ratnih devedesetih, pa je skončao u haškom kazamatu. Drugi je pristajao na sve, i poput Gorbačova, postao je simbol izdaje i pljačkaših dve hiljaditih. Kada je prvi put progovorio onako, kako je trebao stalno govoriti, stradao je na pragu radnog mesta. Mađioničari istom rukom izvlače zeca iz šešira, i istom rukom ga vraćaju u šešir. Pitanje je samo kada će ga izvući i kada će ga vratiti. U toj borbi se svakako gine, samo je pitanje ko je to učinio na časniji način. Čovek živi i posle svoje smrti, samo ako je časno umro.

U želji da pristrasnost svedem na podnošljivu meru, pročitao sam bezbroj knjiga i citirao njihove autore, koji manje ili više, svako iz svoga ugla, osvetljava protekle događaje i vreme u kojima su se zbili. Jednako sam uvažio autore, koji te događaje zovu uvezena revolucija, prevrat i puč, i one koji ih nazivaju pobedom demokratije i oslobođenje od diktature. U istoj meri su zastupljeni tekstovi takozvanih režimskih i samozvanih nezavisnih novinara. Čitao sam i citirao svetski priznate književnike i srpske pisce, koji su pisali o slobodi, i strane, koji su na tu slobodu stalno atakovali. Koristio sam knjige akademika i najvećih srpskih pisaca, ali i policijskih piskarala.

Vikiliks, kao najnovije otkriće, pomogao mi je da zavirim i u one aktivnosti, koji su se kao svaka preljuba, odvijali u mračnim sobama ambasada, sa navučenim zavesama, bez svedoka i trećih lica. Iz takvih prostorija uvek samo jedna strana izađe zadovoljna. Na žalost, naši političari su se podavali, nastojeći da zadovolje agresore iz naše, ne tako davne prošlosti.

Nisam prezao od knjiga, koje su napisali oni, koji upravo leže u tamnici, osuđeni za atentat na premijera, niti onih, koji su ih tamo strpali. Koristio sam knjige, koje su napisali sužnji iz Haškog kazamata, i onih, koji su ih izručili. Krivi ili nedužni, pokazaće buduće vreme, jer sadašnje ne nudi uverljive dokaze o tome. Zavirio sam u crkvene knjige i spise, čitao analize eksperata, analizirao novine i časopise, a ni elektronske medije nisam zapostavio. Kao vrhunac svega, koristio sam i knjigu „Ja i niko moj" Aleksandra Tijanića, čoveka za sva vremena, koji je bio medijski mag Bogoljuba Karića, ministar informisanja u Slobodanovoj vladi, učio veronauku Zorana Đinđića i bio savetnik Vojislava Koštunice. Njegova knjiga je poput testamenta Pantelije Topalovića, na smrt posvađala naslednike, jer je on objavljujući je nakon svoje smrti, sve "ostavio sam sebi."

Iz principijelnih razloga, nisam koristio insajdere i iskaze svedoka saradnika. „Ne znate li da malo kvasca sve testo ukiseli?"-rekao je Sveti apostol Pavle u svojoj poslanici Korinćanima. Na isti način, jedna izjava insajdera i svedoka saradnika, kompromituje iskaze hiljadu poštenih svedoka i omalovaži isto toliko materijalnih dokaza. Insajderi i zaštićeni svedoci, tome nisu krivi, jer se nemaju u šta zakleti, pa tako njihova istina, nikada nije istina. Ona je uvek kalkulacija i ništa više. Krivi su oni koji ih angažuju. U to sam se uverio, dva puta svedočeći pred Haškim tribunalom. Ni domaće pravosuđe nije bolje, jer je preuzelo isti metod rada, od selektivnog podizanja optužnica, korišćenje insajdera i svedoka saradnika, do izricanja presuda. Ako zbog toga moja knjiga bude manje uverljiva, unapred prihvatam krivicu i izvinjavam se svojim čitaocima. Ukrštajući činjenice iz različitih izvora, ostajem čvrsto ubeđen da naš narod više od decenije, nakon takozvanih demokratskih promena, živi u okupiranoj zemlji.

Da li su za srpski narod, bile teže ratne devedesete, kada je tadašnji „diktatorski režim" uspešno ili ne uspešno, kroz nametnute ratove, vodila borbu za srpske nacionalne interese, ili izdajničko-pljačkaške, ponižavajuće dvehiljadite, kada je dosovska, „demokratska vlast", veoma uspešno vodila borbu protiv srpskih nacionalnih interesa? Ili je sve ovo u periodu od 1990. naovamo, bila jedna precizno planirana, i vešto organizovana, razbojnička pljačka? Bez tog preispitivanja, ova knjiga neće opravdati svoje postojanje.

Paradigma

Zoran iz Niša, navodno je, zahvaljujući preciznom oku Zorana iz „Crvenih beretki" nasledio Zorana iz Beograda, na mestu premijera Srbije i postao kalif umesto kalifa. Tri čoveka, u najboljim godinama, sa prelepim, srpskim imenom Zoran, svaki u drugoj ulozi, bili su paradigma jednog strašnog vremena. Paradigma vremena nastalog na prevari, izdaji, nasilju, uništenju srpskih nacionalnih interesa, smrti i neznanju. Paradigma inteligentne, obrazovane, gramzivosti, i beskrupuloznosti, što je oličavao Zoran iz Beograda, paradigma prevarenog, razočaranog, izmanipulisanog i odbačenog srpskog borca, bez snage i moći, a još uvek opasnog, koga je oličavao Zoran iz „Crvenih beretki" i paradigma nedoraslog, nezrelog i na sve spremnog junoše, oličenog u Zoranu iz Niša, koji se, na tragičnim okolnostima i tuđoj nesreći, mimo svoje želje i volje, dokopao vlasti. Da li je bilo baš sve tako? Da li ta priča, može izdržati probu vremena? Krenimo redom...

Znak na nebu

Početkom marta 1931. godine, iznad Privoljnoja u blizini Stavropolja, na jugu Rusije, u okviru ogromnog Sovjetskog Saveza, ukazao se znak na nebu. Nije grom zagrmeo na Svetoga Savu, niti je sinula munja na Časne verige, ali se je potresla zemlja sa Istoka.

U tom trenutku, ljubičasta tečnost u vidu mastila, izlila se na glavu tek rođenog muškog deteta i time ga obeležila zauvek.

Znak se video sa velike daljine, ali, malo ko mu je pridavao značaj, a tutanj od potresa, rušenja i razaranja, osetio se tek šest decenija kasnije. Tada je, sa rušenjem Berlinskog zida, počelo „veliko spremanje" koje će izazvati neviđeni haos u svetu.

Dečak je rastao sa svojim znakom na glavi. Na podrugljive primedbe komšija, majka je ponosno govorila: „Biće to veliki čovek. Ceo svet će jednoga dana čuti za njega. On će krojiti sudbinu mnogih!"

Na nesreću, bila je u pravu. Mnogo godina kasnije, na jednom prijemu u Moskvi, istu rečenicu, izgovorila je legendarna prva kosmonautkinja i heroj Sovjetskog Saveza, Valentina Terješkova, srpskom dopisniku iz Moskve:

„Zapamtite, Dušane, ovaj dan, o čoveku koga upoznaješ, govoriće ceo svet!"-rekla je poznata kosmonautkinja, ne govoreći da je od svih rimskih careva, ceo svet čuo jedino za dvojicu najluđih, za Nerona i Kaligulu.

Mladić se školovao u rodnom gradu, a zatim nastavio studije na Moskovskom univerzitetu. Od 1952. u svojoj dvadeset prvoj godini, postao je član KPSS, oprezno se penjući uz strmu liticu političke karijere. U retkim trenucima umora, pogurali bi ga poznati šefovi KGB-a, koji su sasvim slučajno, rođeni u istom kraju. Kao čovek od poverenja, putovao je po svetu. Kada je 1986. godine, proguran na vrh strme litice i izabran za Generalnog sekretara KP SSSR-a, moćnici iz sveta su se setili znaka na nebu iz marta 1931. godine. Drug Gorbačov je 1988. godine, na opšte zaprepašćenje izjavio da će SSSR na-pustiti Brežnjevljevu politiku i zemljama Istočnog bloka omogućiti da same biraju svoj put.

U tom času, on je ničim izazvan menjao topa za pešaka, pustio zlog duha iz boce, prineo vatru nadomak slame, dao slaninu vašarskom medvedu, oslobodio Baš-Čelika, odvezao krvave ruke i otvorio kavez u kome je zatvorena goropad. Okončao je hladni rat, ustupajući mesto desetinama krvavih ratova, koji će se seliti s kontinenta na kontinent, približavajući se granicama Rusije. Početkom devedesetih, stigao je na južni Balkan, kao predvorje Evrope i korak bliže Kavkazu i njegovim naftonosnim poljima.

Obeleženi čovek

„Onaj znak na nebu najavio je rođenje dečaka sa vizijom, koji će postati čekić u našoj ruci i alatka da realizujemo Direktivu Službe bezbednosti Sjedinjenih država broj 20/1 od 18.08. 1948. godine.

Uz njegovu pomoć, mi ćemo razmontirati Varšavski ugovor i za-uvek se rešiti socijalizma kao bauka. On će nas osloboditi jedinog ozbiljnog suparnika i zauvek nama prepustiti obrazac 'uspostave demokratije' u svetu! U naše ruke stavio je i nož i pogaču. Častićemo ga Nobelovom nagradom za mir!"-zadovoljno zaključiše u ovalnom kabinetu Bele kuće u Vašingtonu.

„Znakom na nebu, Bog nam je pokazao dečaka, koji će zajedno sa Papom Vojtilom zauvek rasturiti Pravoslavlje! On će nam pomoći da ostvarimo odluke Drugog Vatikanskog koncila održanog anno domini 1962-1965."

Zatim pažljivo otvoriše debelu Knjigu sa bravom, okovanu gvožđem, i u nju dopisaše nekoliko novih stranica. Sve ovo, zadovoljno se krsteći, zaključiše kardinali, kojima je članstvo u masonskoj loži otvorilo vrata mračnih i mističnih odaja Svete stolice u Vatikanu. Nakon toga se uputiše u Baziliku Svetog Petra u Rimu da se pomole za njegovo zdravlje, dok ne ostvari svoju viziju.

„Pojavio se čovek koji će nas ponovo učiniti moćnima, srušiti sramni Berlinski zid, taj jaram na vratu nemačkog naroda i ponovo nas ujediniti. Hrvatima, muslimanima i Šiptarima, kao našim tradicionalnim saveznicima obnovićemo države koje su našim porazom izgubile. Sa naše teritorije, kao gubu ćemo otereti američke vojne baze, što kao Damoklov mač vise nad našim glavama, i svakodnevno nas podsećaju na našu prošlost. Ako hoće na Ruse, neka im prilaze sa juga Balkana, sa Kosova. Možda će imati više sreće.

Tako ćemo ispuniti obećanja našim saveznicima iz Drugog svetskog rata a kazniti sve koji su nam uvek stajali na putu! Deveti maj, koji oni sramno nazivaju Dan pobede nad fašizmom, mi ćemo prekrstiti u Dan Evrope. Tako ćemo pokazati ko je ko u toj Evropi. Srbima ćemo se osvetiti za Kolubaru, Cer, Kajmakčalan, Neretvu i Sutjesku. Sa sebe ćemo skinuti pečat srama, a žig genocidnog naroda, uz pomoć naših ljudi u srpskom parlamentu, zauvek prebaciti na Srbe! Verden i Ardeni, Tunis i Alžir, Moskva i Staljingrad neka malo sačekaju!"-rekoše jednovremeno u Bonu i Berlinu i prionuše na posao.

„Na Istoku je stasao čudan, obeleženi političar. Na njega ćemo primeniti metod meke sile. Treba ga stalno, ali oprezno, kljucati u glavu, na označeno mesto. To je njegova Ahilova peta. Budimo pažljivi, da ne naškodimo njegovom zdravlju, dok ne završi započeto!"-zaključiše u Londonu i pokrenuše ogromni zamajac tihe, ubitačne diplomatije.

Od tog trenutka, oko njega su se smenjivali zapadni lideri. Tapšući ga po ramenu, zatrpavajući poklonima njegovu suprugu Raisu i njega, zalazili su mu za leđa i hrabrili, da obavezno i po svaku cenu, istraje na ostvarenju svoje vizije. Tako je njegova lakomislenost omogućila nastajanje najveće prevare u 20. veku.

„Onog zlokobnog dana, 2. marta 1931. godine, u Privoljnoju se rodio dečak koji je imao ludu, neostvarivu viziju, da svet učini bezbednim, uništi vojne blokove i ost-vari nekakvu perestrojku. Umesto toga, uništio je samo vojni blok u kome je on bio lider, odsekao granu na kojoj sedi, rasturio sopstvenu državu i postao ruski Stjepan Mesić. Otvorio je kavez i pustio goropad. Stvorio je svet koji nikada više neće biti isti i postigao mir u kome će biti najviše ratova. Nije njega Bog uzalud obeležio! Spartanci su na Olimpu postupali surovo, ali su često bili u pravu!"-reče sa žaljenjem, jedan od najvećih, vojno-političkih analitičara u Moskvi, kada je to na žalost, u dubini svoje penzionerske hladovine, mogao samo konstatovati.

Za ono što je učinio, 15.oktobra 1990. godine, nekadašnjem dečaku iz Privoljnoja, čije rođenje je najavio znak na nebu, sada čoveku u godinama, po imenu Mihail, uručena je Nobelova nagrada za mir. Nakon toga, polagano, Mihail Gorbačov je odguran u zaborav. Iza njega je ostalo pitanje za buduće generacije:

„Kako je moguće, bogatog domaćina, koji ima, nepregledne poljane i lovišta, neiscrpne izvore bistre pitke vode, ogromne zalihe nafte i gasa, ergelu konja, punu štalu goveda, prepun obor svinja, nepregledna stada ovaca, brojne ratare i čobane, podmititi sa jednom mršavom kokoškom, u vidu Nobelove nagrade za mir, koju su u poslednje vreme, kao bezvrednu robu, počeli nuditi na kredit?"

Deobe Srba

U toku bitke zavladao je muk. Huku borbenih aviona i krstarećih raketa, na trenutke su prekidali jauci. Gusti, crni dim, koji je prekrio bojište, počeo se po-lagano razilaziti. Iz njega se pojaviše dvojica obeleženih muškaraca. Svojim izgledom i karakterom nagovestili su buduće događaje.

Ubrzo, koračajući kao i oni, na scenu je stupila diplomatija. Žurili su u pro-strane salone, sa crvenim tepisima i dugačkim stolovima, prekrivenim zelenom, kockarskom čojom. Na tom putu, gazili su prolivenu krv vojnika i civila, sitne roditeljske i krupne dečije suze. Umesto uglađenog, diplomatskog, koristili su maternji, kočijaški jezik. Iza kulisa tih sastanaka, valjajući se poput bujice, nastajala je novija srpska istorija.

„Sve nas je ovo snašlo zbog naše nesloge!"- oborenih glava, zaključiše srpski borci, nakon još jedne dobijene bitke, a izgubljenog rata.

„Lako je nama, dok je srpskih podela! Računajmo na njihovu neslogu, potpaljujmo je i negujmo! Razlog će se uvek naći. Ako ga nema, izmislimo ga! Dok je stranog novca, u Srbiji će uspevati domaći izdajnici!"-trezvenim glasom, zaključiše vešti analitičari. Lica su im bila kao od voska, a ni jedan mišić na njima se nije pomerio.

Ono što su zlokobno zaključili, zapisaše u debelu Knjigu okovanu gvožđem. Na njoj se nalazila velika brava sa ključem, bez koga se u Knjigu nije moglo ni zaviriti. Za ključem su posezali samo kada bi otvarali ćeliju haškog kazamata, da u nju propuste Srbina, koji se usudio braniti svoj narod ili da iznesu mrtvo telo onoga ko je skončao svoj život, u tom kazamatu. Jedino je Starac Vujadin, sa obadva sina, umesto u haški kazamat, odveden u „prokleto Lijevno, đe u njemu bijeli se kula." Taj primat od prokletog Lijevna, u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, preuzeo je zloglasni zatvor u Ševeningenu, kao čekaonica za Haški tribunal. Svaka odbrana srpskog naroda, u toj Knjizi, opisana je kao jeres, juriš na demokratiju i anticivilizacijska norma. Knjigu su pohranili u duboke podzemne hodnike Vatikana, gde su se svojevremeno, krili prvi hrišćani, braneći se od krvoločnih pasa, koje su oholi Rimljani huškali na njih.

„Gde leži pozadina beogradskog atentata?"

Krajem dvadesetog veka, početkom proleća, i trećeg milenijuma, zbog nakazne vizije obeleženog dečaka iz Privoljnoja, na nebu iznad Srbije, dolazeći iz tame, pojavio se „Milosrdni anđeo" i odigrao vražiju ulogu. Najvernije saradnike, našao je, nažalost, među pojedinim pripadnicima srpskog naroda, koji su se školovali u zapadnim, katoličkim zemljama, a glavni udžbenik, bila im je Knjiga iz Vatikana. U razgovoru sa zločincima, koristili su fini, udvornički jezik, u poniznom, klečećem stavu. Što su agresori nemilosrdnije ubijali naš narod, to su ih radije i ljubaznije dočekivali i revnosnije izvršavali njihove zapovesti, potvrđujući da u nama ipak ima nešto udvorničko i mazohističko.

To šurovanje sa nečasnim silama, pre i nakon 2000. godine, završilo se gubitkom mnogih života, ogromnim razaranjem, zagađenjem, izdajom i skrnavljenjem, jednim smaknućem i jednim atentatom. U svim slučajevima, ishod je bio isti. Manja grupa se obogatila, jedni su izgubili glavu, drugi dušu, treći slobodu, najveći broj je osiromašio, a ceo srpski narod izgubio dostojanstvo i nacionalni ponos a dobio status okupiranog naroda.

U to vreme, jedni su braneći i štiteći srpski narod skončali u ćeliji haškog kazamata. Drugi su ih, u ime svetlije budućnosti, tamo poslali, pa je ovde na njih, „zahvalni narod" izvršio atentat. O jednima i drugima, o načinu dolaska na vlast, o posledicama njihovih vizija, njihovom doprinosu okupaciji svoje zemlje i na kraju o njihovoj smrti, iskreno i dobronamerno, bez želje da ih međusobno poredi, daje konačnu ocenu i prejudicira dolazeću istinu, koliko god je moguće, govori ova knjiga.

Shvatajući Naskinu ispovest kao priču o Zlatnom kondiru i tražeći motiv poput Ćupa zlata, moguće je naći odgovor na mnoga pitanja, pa i ono aktuelno, i često postavljano, „gde leži pozadina beogradskog atentata?"

Da li je atentat politički motivisan? Možda je povezan sa znakom na nebu iznad Privoljnoja, marta 1931. godine, jer da Nemačka nije ojačala, ni on na kraju balade ne bi zanemoćao. I Baš-Čelik je svoga oslobodioca na kraju uništio. Verovatno je posledica izneverenih očekivanja i neispunjenih obećanja. Možda je Zoran, poput dečaka iz Privoljnoja, žrtva sopstvenih vizija? Nije li to bio zločin iz strasti, nastao kao plod grešaka iz mladosti, ljubomore i razočarenja? Možda je osveta, kao najstariji motiv umešala svoje prste? Da li je ubistvo, lični čin i osveta izneverenog mladića, koji je u petooktobarskoj noći 2000. jurišajući na režim, osvojio demokratiju, a izgubio majku? Mogu li se nezahvalnost i radoznalost sa sigurnošću isključiti? Mačku je, kažu, ubila radoznalost.

Da li je taj atentat Božja kazna, koja je ovoga puta, malo poranila?

„Možda je Zorana, stiglo prokletstvo Vidovdana, jer je izručujući Predsednika Slobodana Miloševića, govoreći da se „srpski narod ovoga puta, odlučio za ovozemaljski život nasrnuo na Kosovski zavet." Ili je ipak, sklop nesrećnih okolnosti?

Nisu li mediji, doprineli da se atentat dogodi? Možda je Zoran planiran za svedoka haškog tribunala, pa stradao kao insajder? I na kraju, da li je atentat imao svoju političku pozadinu, ili, kao i ostali srpski ratovi i bune, sadrži elemente bratoubilačkog rata? Da li je novac, kao glavni pokretač svih akcija, ratova, re-volucija i atentata, bio glavni motiv za ubistvo premijera? Ili je, pokojni dr Zoran Đinđić, simbolična žrtva, u okupaciji posle agresije? A možda ima svega pomalo?

(Nastaviće se)

O autoru

Miloš Đošan, general-major VJ u penziji, elektroinženjer, rođen je u Bistrici, opština Žepče u BiH. Završio je Gimnaziju u Zavidovićima, Vazduhoplovno-tehničku vojnu akademiju u Rajlovcu, i sve naj-više vojne škole. Službovao je u Karlovcu, Cerklju, Obrenovcu, Beogradu, Jakovu, Batajnici, Prištini, Kninu, Banja Luci, Đakovici i Nišu.

Tokom nasilnog razbijanja SFRJ, učestvovao je u ratovima srpskog na-roda za odbranu vekovnih ognjišta: u Republici Srpskoj Krajini, Republici Srpskoj i na Kosovu i Metohiji, gde je odlikovan „Ordenom za hrabrost" i „Medaljom ratnog druženja Ruske Federacije." Bio je svedok odbrane Slobodana Miloševića 2005. i generala policije Vlastimira Đorđevića 2010. u Haškom tribunalu. Objavio je sledeće knjige: „Generalov Kosmetski put", „Od NATO agresije do haškog tribunala", „Okupirana zemlja"...Sa osećanjem za istinu i smislom za predviđanje, njegove knjige imaju poučni karakter. Govori o onome što nas je snašlo, i o onome šta nas čeka. Nikada ne meša uzrok i posledice, bez obzira o kome se radi. Teško se miri sa činjenicom, da Srbi najmanje vode računa o svojim borcima i njihovim porodicama. Zbog toga su u njegovim knjigama glavni junaci bor-ci, a među njima, počasno mesto zauzimaju invalidi i dobrovoljci."

Narudžbenica

Knjigu generala Miloša Đošana, "Okupirana zemlja", možete kupiti u knjižari Tradicionalna knjiga, Krušedolska 1b. (Kod Hrama Svetog Save ) u Beogradu, tel. 011-3440-799, 062- 35-085, e-mail: tradicionalnaknjiga@gmail.com, ili pouzećem od autora, na telefon: 063- 334 - 944 ili E/meil>mdjosan@ptt.rs