Do koske

Hoćemo li vratiti opljačkanu imovinu i kazniti mafije koje su satrle Srbiju

U ime naroda

Posle pada s vlasti Aleksandra Vučića i njegovog naprednjačkog kartela Srbija će dobiti šansu da postane pravna država, ali samo pod uslovom da primereno kazni sve izvršioce teških korupcionaških dela krivičnih dela. Policija, tužilaštvo i sudovi moraće da sprovedu istrage i postupke koji će očistiti društvo od svih kriminalaca koji su zloupotrebili položaje u vlasti i, zarad lične koristi, naneli nesagledivu štetu državnom budžetu i milionima građana, uništili sve institucije i Srbiju bacili na kolena

M. Grabež

Prvu priliku da obavi taj katarzični posao Srbija je propustila 6. oktobra 2000. godine. Onog trena kad su vodeći ljudi DOS-a počeli da ponavljaju mantru o tome kako „ne sme da se sprovodi revanšizam" abolirani su zločinci iz Socijalističke partije Srbije, njihovi tajkuni i mafijaši. Neki od njih su platili otkup grehova i povukli se iz javnog života, drugi su nastavili da se bave nezakonitim poslovima u interesu novih političkih zaštitnika. Sistem je ostao isti, promenili su se samo ljudi koji njime upravljaju. Fatalna greška - bez obzira da li je izazvana slepilom, strahom, nesposobnošću ili pohlepom čelnika DOS-a - stvorila je uslove za nastanak zla u kome Srbija sada propada. Socijalisti i radikali nisu lustrirani, pa je crveno-crni virus mutirao i doveo do katastrofalnog stanja u kome danas Aleksandar Vučić sprovodi diktaturu.

Da se greška ne bi ponovila biće neophodno da se predstavnici sledeće vlasti prihvate prljavog posla i obračunaju s naprednjačkim kriminalcima. Prvi korak u tom smeru biće oslobađanje državnih institucija, pre svih policije i pravosuđa. Bez političkih pritisaka i montiranih procesa s unapred određenim ishodom, ako dobiju mogućnost da postupaju u skladu sa zakonom, a ne u skladu s interesima vladara, profesionalci iz MUP-a i nadležnih tužilaštava i sudova neće imati problema u izvršenju krucijalnog zadatka u obnovi Srbije, u sprovođenju pravde.

Dokaza kriminalnih dela vodećih ljudi SNS-a i njihovih satelitskih stranaka postoje, baš kao i brojni svedoci. Taj teret neće izdržati nejaka leđa Aleksandra Vučića. Za šest godina vladavine on je prekršio skoro svaki član Ustava i Krivičnog zakonika. U svakom normalnom sudskom postupku Vučić će biti osuđen za kršenje Ustava izvršeno potpisivanjem Briselskog sporazuma i oko 70 pratećih dokumenata.

Službeni položaj, kako premijerski tako i predsednički, zloupotrebljavao je u stotinama slučajeva. Konkretnim postupcima i medijskim nastupima vršio je pritisak na državne organe u cilju ostvarivanja lične i političke koristi. Samo izjave kojima je najavljivao hapšenje i suđenje Miroslavu Mišković dovoljne su za tešku kaznu. Na isti način postupao je prilikom pritisaka na Dragoslava Kosmajca. Još brutalnije je montirao istragu i optužnicu protiv okrivljenih za ubistvo Slavka Ćuruvije.

Da bi se utvrdila Vučićeva odgovornost u tom slučaju biće dovoljno da se sasluša, pod pretnjom krivičnog progona, tadašnji tužilac Miljko Radosavljević. Njegov iskaz, u kome bi priznao šta je sve Vučić tražio da se ubaci ili izbaci iz optužnice protiv Ratka Romića, Milana Radonjića i Miroslava Kuraka, raskrinkao bi njegovu ulogu u pravosudnoj predstavi, kojom je hteo da opere nečistu savest zbog ubistva vlasnika „Dnevnog telegrafa".

Takvih primera ima u neograničenim količinama. Baš kao i onih u kojima je glavna uloga zapala njegovom bati Andreju.

„Tehnomaniji", namKad bi se rešili straha od osvete, mnogi svedoci razjasnili bi misteriju oko reketiranja vlasnika „Franša", „Durmitora", „Bosa", nekoliko zemljoposednika i građevinskih preduzeća. Tek tada bi se utvrdila istina o „Asomakumu", „Gigatronu" i nameštenim tenderima i ostalim spornim poslovima.

Braći Vučić najveća opasnost preti s Kosova. Uskoro, kad počnu da se otvaraju optužnice i vode procesi protiv okrivljenih pred Specijalnim sudom za ratne zločine, Hašim Tači i Ramuš Haradinaj progovoriće i o svom političkom i poslovnom partneru Aleksandru Vučiću. Tada će se otkriti koliko ima istine uinformacijama o njhovim zajedničkim kriminalnim akcijama, kojima su prali pare i razvijali šverc drogom i oružjem.

Demontaža zločinačke hobotnice ne sme da mimoiđe ni Vučićeve najbliže saradnike.

U vrhu tog spiska nalazi se Zorana Mihajlović. Njoj je zapalo da potpiše desetine spornih ugovora, kojima je naneta ogromna šteta Srbiji. U prvom redu, to se odnosina ugovor s arapskom kompanijom „Igl Hils" o izgradnji „Beograda na vodi".

Propali projekat omogućio je pranje novca i otimačinu sto hektara najskupljeg zemljišta u Beogradu. S manjim posledicama, ali s većom brukom, završiće se iluzionistički skeč u kome je Mihajlovićeva potpisala komercijalni ugovor o izgradnji brze pruge Beograd - Budimpešta. Godinu i po dana je prošlo otkad je ona stavila paraf na ugovor sa konzorcijumom „Čajna rejlvej internešenel" i „Čajna komunikejšen konstrakšen kompani", a Vučić pozirao na metar i po makete nepostojeće pruge. Posao, ukupne vrednosti od skoro milijardu dolara, nije stigao dalje od Novog Sada, a s mađarske strane nije određena ni trasa kojom bi pruga trebalo da prolazi.

Kao ministarka saobraćaja, Zorana Mihajlović potpisivala je i sve ugovore o izgradnji svih Koridora i priključnih puteva. Zasad, zna se da je samo na jednoj deonici, od Uba do Lajkovca, napravljena šteta od 10 miliona evra.

Kad se sve afere stave na spisak, teško je pretpostaviti kako će Mihajlovićeva uspeti da izbegne odgovornost. Neće joj biti dovoljno ni da se pozove na mentalna oboljenja i privremenu ili trajnu neuračunljivost.

U još kompleksnijem setu problema naći će se Siniša Mali. Njegove finansijske malverzacije imaju međunarodne razmere, od Devičanskih ostrva, Švajcarske, Luksemburga, Hong Konga i Bugarske, sve do Savamale i novogodišnje beogradske jelke, najskuplje na svetu. Kao što ne može da dokaže poreklo imovine, o kojoj je Magazin Tabloid izveštavao, Mali neće moći da se odbrani od optužbi ni za porodično nasilje. Vučićev lični upravnik finansijskog krvotoka Srbije, čim dođe do promene vlasti, spas od bukagija može da traži samo u bekstvu i nadi da će se zaboraviti sve njegove afere.

Pravda neće biti zadovoljena ako se ne sprovede istraga koja će utvrditi ko je, kakoi po kojoj ceni izdavao sporne dozvole Vučićevom svemoćnom kumu Nikoli Petroviću za izgradnju mini hidroelektrana čak i u zaštićenim parkovima prirode. Dostupni su brojni dokumenti, koji otkrivaju kako su menjane odluke u skladu s poslovnim interesima Petrovića i njegovih kompanjona, a na štetu ekološkog sistema i lokalnog stanovništva. Svaki potpisnik tih rešenja moraće da odgovara za saučesništvo u izvšrenju krivičnih dela ili da traži status svedoka saradnika, pa da otkrije ko mu je naredio da to radi.

Ni kažnjavanje Vučićevih vodećih saradnika neće pomoći da se društvo trajno očisti ako odgovornost izbegnu nižerangirani tipovi. Srbija neće biti pravna država dok, na primer, Milenko Jovanov ne bude kažnjen za izjavu da je Nataša Jeremić šef narko-kartela. Ili Milan Krkobabić za tvrdnju da „neće biti penzija ako Vučić ne bude izabran za predsednika Srbije".

U toj grupi posebno se ističu režimske medijske perjanice, koje su predvodile hajku na Sašu Jankovića, optužujući ga da je 1994. ubio svog prijatelja Predraga Gojkovića. Još monstruoznija kampanja protiv Olivera Ivanovića takođe zahteva da se njeni kreatori i izvršioci nađu na optuženičkoj klupi.

Tek kad se utvrdi ko je omogućio Željku Mitroviću, Predragu Rankoviću, Aleksandru Rodiću i njima sličnim „biznismenima" da ne plaćaju porez, Srbija će se podići iz blata. Da bi uspela, potrebno je da se s pravdom suoče Milorad Veljović, Veselin Milić, Vladimir Rebić i mnogi drugi policajci, koji su funkciju upotrebljavali u interesu vladara, a ne građana. Isti tretman moraju da prođu i brojne sudije, bez obzira da li su njihovi nezakoniti postupci motivisani strahom ili korupcijom.

Uporedo s utvrđivanjem krivične odgovornosti, mora da se sprovede i politička lustracija. Svima koji su učestvovali u Vučićevom zločinu nad Srbijom ne sme se dozvoliti da prođu nekažnjeno. Posle 5. oktobra stradao je samo Slobodan Milošević. Posle pada SNS-a s vlasti, neće biti dovoljno da se iz političkog života eliminiše samo Aleksandar Vučić. Većina njegovih žrtvi sad bi pristala i na to, ali za normalan, civilizovan život u pravno uređenoj državi neophodna je potpuna čistka, da se virus zauvek uništi,

Dakle, treba početi od onih koji nisu lustrirali Miloševićevu kamarilu, jer su nastavili sa još surovijom pljačkom. Podsetimo na Mlađana Dinkića, Aleksandra Vlahovića, Božidara Đelića, Danka Đunića, Mirka Cvetkovića, Dragana Šutanovca, Đilasa...od kojih se može oduzeti nekoliko milijardi evra od države otetih para kroz stotine pljačkaških privatizacaija, uzetih kredita, opljačkanih banka, rasprodate državne imovine..

Bez tih masovnih procesa, Srbija će nestati sa lica zemlje.