Na nišanu

Posle glasanja 3. aprila, paraziti iz svih stranaka podeliće plen, a građani izigrani i opet prevareni

Projektovani poraz

Aprilski izbori su već odlučeni. Pobedili su politikanti iz vladajućih i opozicionih stranaka, izgubili su normalni građani. Aleksandar Vučić je u izbornu kampanju uložio 1,8 milijardi evra otetih iz budžeta, zloupotrebljava državne institucije i javna preduzeća, kao i medije s nacionalnom frekvencijom i internacionalne mafijaške klanove. Opozicioni lideri svode ambicije na to da osvoje određeni broj poslaničkih i odborničkih mandata, kako bi se uvalili na državne jasle. Umesto da svim silama i po svaku cenu pomognu narodu da se oslobodi diktature, lideri opozicionih stranaka su dezertirali s fronta. Građani su prepušteni sami sebi, sami će morati da se izbore za promenu sistema, pa da kompletnu garnituru aktuelnih politikanata, iz vladajućih i opoziocinih stranaka, zajedno oteraju s političke scene.

Predrag Popović

Zna se rezultat predsedničkih, parlamentarnih i beogradskih izbora. Nisu bitni procenti osvojenih glasova, broj poslaničkih i odborničkih mandata, ni imena budućih nosilaca zakonodavne i izvršne vlasti, kao ni predstavnika opozicije u republičkom i lokalnim parlamentima.

U noći trećeg na četvrti april, paraziti iz svih stranaka podeliće plen, a građani će biti osuđeni na još nekoliko godina agonije, propadanja i poniženja. Za produžetak vladavine naprednjačkog kartela odgovornost snose lideri opozicionih stranaka, koji su precizno projektovali vlastiti poraz.

Zbog zavođenja diktature i medijskog mraka "prava opozicija" je bojkotovala prošlogodišnje izbore. Posledice su poznate. Evropska unija je naredila Aleksandru Vučiću da po kratkom postupku raspusti Skupštinu i raspiše nove izbore, a opozicionim liderima da ni ne pomišljaju na novi bojkot. Usput, odrađen je značajan posao oko izmene Ustava Srbije, što je mogao da sprovede samo jednopartijski parlament. Prihvatanjem zahteva briselskih birokrata da učestvuje na ovim izborima, opozicija se odrekla kredibiliteta koji je stekla odlukom da bojkotuje prošlogodišnji izborni igrokaz. Istovremeno, iako su izborni uslovi još gori nego pre, opozicija je unapred dala legitimitet Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci.

Posle pristanka da učestuje na montiranim izborima, opozicija je počela da se bavi svojim, a ne opštim interesima. Dragan Đilas i Vuk Jeremić, lideri najjačih opozicionih organizacija, na različite načine prezentovali su isti cilj - da se sakriju od glasača. Đilas je svoje ime stavio na 64. mesto poslaničke liste "Marinika Tepić - Ujedinjeni za pobedu Srbije". Jeremić je odlučio da se uopšte ne kandiduje na ovim izborima.

Liderima Stranke slobode i pravde i Narodne stranke je jasno da ih povlačenje iz prvog plana, bar kad su parlamentarni izbori u pitanju, neće spasiti od napada naprednjačkih političkih i medijskih kerbera. Đilas i Jeremić su već nekoliko godina na udaru režimskih prljavih kampanja.

Bez obzira na nivo istine i laži u tim napadima, obojica su kompromitovani i vrlo sporni čak i za dobar deo opozicionih glasača. Ipak, njihovo sklanjanje neće rasteretiti kandidate iz vrha liste, a, s druge strane, ostaviće utisak da su saradnike isturili kao gromobrane, da naprednjaci tuku po njima. Na kraju, kad izborni rezultat ne bude zadovoljavajući, stranački lideri će moći da odbace odgovornost.

Za nosioca liste "prave opozicije" određena je Marinika Tepić. Izbor je logičan, istraživanja su pokazala da Tepić ima više pozitivnih poena od Đilasa, Jeremića i Zorana Lutovca. Međutim, ima i više negativnih poena, što je doprinelo odluci da ne bude kandidovana na predsedničkim izborima, kako je prvobitno planirano.

Predsedničkog kandidata koalicije Ujedinjena Srbija izabrao je Đilas. Analizom rezultata dva istraživanja, koja su sprovele različite agencije, Đilas se odlučio da podrži Zdravka Ponoša, generala u penziji i doskorašnjeg potpredsednika Narodne stranke. Penzionisani profesor ekonomije Miodrag Zec i advokat Božo Prelević imali su nešto bolji rejting od Ponoša u tim istraživanjima. Procenjeno je da ta prednost od dva odsto ne znači ništa, pošto Zec i Prelević nisu bili izloženi prljavim kampanjama političkih protivnika. Đilas je samoinicijativno presekao medijske licitacije imenima potencijalnih predsedničkih kandidata. Bez konsultacije s Jeremićem, objavio je da će Ujedinjena Srbija predložiti i podržati Zdravka Ponoša za predsednika države. Jeremiću nije ostalo ništa drugo nego da pristane da učestvuje u tom svršenom činu.

Na isti način Đilas je izabrao i kandidata za gradonačelnika Beograda, penzionisanog profesora književnosti i bivšeg ambasadora u Londonu i Vatikanu Vladetu Jankovića. Jeremić je opet pristao. Da politička perverzija bude veća, oba Đilasova favorita su članovi Jeremićeve stranke, i Ponoš i Janković.

Čak je i Boris Tadić shvatio šta se dešava. "Deo opozicione elite se na ovim izborima ne bori protiv Vučića, već za prvo mesto u opoziciji, a to je borba za prvo mesto na Titaniku", ocenio je Tadić. Treba mu verovati, on je iskusan i vešt u potapanju političkih stranaka.

Kad bi opozicija imala realne šanse na pobedu, naročito u uslovima otvorene diktature, Jeremić bi se, kao i 2017, kandidovao za predsednika Srbije, a Đilas, kao 2018, za gradonačelnika Beograda. Ovako, neka opoziciju reprezentuju Ponoš i Janković, pa nek se na njih obruši eskadron režimskih pljuvača.

Upravo to se i dešava. Mediji pod Vučićevom kontrolom svakodnevno satanizuju opozicione kandidate. Uz staru titulu "NATO-generala", Ponošu se pripisuju konkretni grehovi: "Ima hrvatsko državljanstvo", "Oženjen Hrvaticom", "Hrvat hoće da bude predsednik Srbije, "Krio je tajne hrvatske spiskove za hapšenje Srba", "Ukidao je srpsku vojsku po naređenju ambasadora", "Laže da su Srbi izvršili genocid u Srebrenici", "Hoće da prizna Kosovo", "Udara na Rusiju i Putina"...

Novinari i sagovornici Informera, Kurira, Pinka i sličnih medija zgražavaju se nad "podrškom koju Ponošu daju hrvatski i muslimanski ekstremisti". Milomir Marić je ekskluzivno otkrio da je Ponoš bio uhapšen jer je otkriveno da je tokom bombardovanja špijunirao za NATO. Kad je suspendovan i izbačen iz Vojske SRJ, Ponoš je prodavao elektronsku opremu, štekere i kablove, na buvljaku, gde se upoznao s Marićem.

Kroz Vučićevu medijsku mašineriju za mlevenje mesa, goru od one koju je u Ritopeku koristio njegov vojnik Veljko Belivuk, svakodnevno se provlači i Vladeta Janković. Naprednjački eksperti za dehumanizaciju političkih protivnika prihvatili su se teškog posla.

U rekordnom roku uspeli su da Jankovićevu trodecenijsku političku beznačajnost prikažu kao masku iza koje se krije opaki predator, kriv za sve nesreće vaskolikog srpstva. Kao što su Ponošu učitali podršku "osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću", tako su Jankoviću pripisali simpatije prema Miloradu Ulemeku Legiji i zasluge u kreiranju atmosfere linča, koja je dovela do ubistva Zorana Đinđića. Ne dozvoljavajući da im činjenice kvare posao, detaljno opisuju Jankovićeve diplomatske nestašluke - pijančio je i bludničio u Londonu - upravo u tom periodu, od 2001. do 12. marta 2003, kad je ovde nagovarao zemunske mafijaše i "Crvene beretke" da političke probleme sa Đinđićem reše jednim metkom. Pun doprinos toj patologiji daju i Jankovićeve bivše partijske kolege, formatirane u Demokratskoj stranci Srbije, koji su se udomili u Srpskoj naprednoj stranci.

Doprinos satanizaciji Vladete Jankovića daje i Boris Tadić. I on optužuje Jankovića da iz Londona podržavao pobunu "Crvenih beretki" u novembru 2001, u februaru 2008. je predvodio huligane koji su demolirali Beograd posle mitinga za odbranu Kosova i Metohije, i da je u maju 2012. pozivao građane da glasaju za Tomislava Nikolića u drugom krugu predsedničkih izbora. "Nema smisla da se pravim lud u ime jedinstva opozicije, moram da kažem da je Vladeta Janković lažov, lagao je o meni", tvrdi Tadić.

- Tadićeve izjave su za žaljenje. Pre svega, nijedan pravi demokrata ne bi smeo da pomaže diktatoru da zadrži vlast, a Tadić to čini napadom s leđa na Ponoša. Što se mene tiče, prosto je neistina da sam podržao pobunu JSO, jer sam tada bio na dužnosti u inostranstvu. Kad je bilo "paljenja ambasada" takođe sam, kao i on sam, bio van zemlje. Kad je Nikolić izabran, učinio sam sve da mu se ne pruži podrška. Jedino je tačno da sam evroskeptik ili, tačnije, evrorealista, bio sam i ostao takav - odgovorio je Janković, uz napomenu da je s Tadićem decenijama "uživao prijateljsko uvažavanje, ali posle ovih ispada na to je izgubio pravo".

Svi režimski i opozicioni protivnici zajedno ne mogu da nanesu štetu Jankovićevoj kampanji koliko može on sam. Kao glavnu temu, najbitniju za Beograđane, Janković je istakao uklanjanje spomenika Stefanu Nemanji sa Savskog trga u neko od prigradskih naselja, Mali Mokri Lug ili Borču, a možda čak i u Kruševac. Na promociji svog tima, s kojim će voditi Beograd posle pobede na aprilskim izborima, Janković je kritikovao Vučića zbog lažnih obećanja da će izgraditi kanalizaciju u Borči. Doduše, Janković je pomešao Borču i Vinču. Takvim greškama opravdao je nadimak "Bajden", koji su mu pripisali najbliži saradnici iz Ujedinjene Srbije.

Ipak, mora se priznati da Janković i ovakav, star i umoran, ima više sluha za političku praksu, nego umetnici iz njegovog izbornog štaba. Siniša Kovačević je šampion tviteraške patetike, a Srđan Dragojević drugosrbijanskog primitivizma. U skladu sa rezultatima svih dosadašnjih kampanja koje se vodili, ili bar imali značajne uloge u njima, ni sada ne mogu da dobace. Dok Janković ohrabruje glasače tvrdnjom da će Vučić, ako opozicija pobedi u Beogradu, postati samo "mrtvac koji hoda", njegovi saradnici se drže bezličnih parola o potrebi da se "Beograd vrati Beograđanima".

Izborni štab Ujedinjene Srbije tek pre neki dan je počeo da se bavi temom, koja je pre dva meseca predložena na stranicama Magazina Tabloid. U nekoliko tekstova istaknuto je da nije dovoljno što Đilas poziva Beograđane na izbore, s mantrom - ako izađe 900.000 glasača SNS i SPS gube vlast u glavnom gradu. Potrebno je da se glasačima ponudi i konkretan razlog. Umesto krečenja murala s likom generala Mladića i rušenja spomenika Stefanu Nemanji, naš Magazin je predložio da se istakne projekat koji će organizovati javni saobraćaj tako da bude dobar i besplatan. Prevoz u Beogradu ukupno košta oko 30 milijardi dinara godišnje. Samo sedam milijardi pokriva se prodajom karata, ostalo predstavljaju dotacije gradske vlasti.

S kašnjenjem, Ujedinjena Srbija je počela da se bavi tom idejom. Predrag Mitrović, član Jankovićevog "Tima za Beograd" tvrdi da je moguće obezbediti uslove da prevoz bude besplatan, ali važnije je da bude dobar.

- Uvođenje besplatnog javnog prevoza u Beogradu koštalo bi gradsku kasu između 11 i 12 milijardi dinara, odnosno oko sto miliona evra. Taj iznos nije zanemarljiv, ali bi gradski budžet mogao da podnese realizaciju ove mere. Prednost ovog poteza bile bi veći procenat građana koji bi koristio javni umesto individualnog prevoza, donekle manje zagađenje i više novca u džepu stanovništva, ali potrebna je dublja analiza da bi se sve to kvantifikovalo. Ključno pitanje da li ta suma od sto miliona evra može da se potroši na korisniju namenu i da li bi se to odrazilo na kvalitet javnog prevoza - navodi se u analizi Centra za lokalnu samoupravu, koji predvodi Nikola Jovanović, bivši potpredsednik Narodne stranke.

Opozicionari slične stavove iznose i oko ideje da se omogući besplatan boravak dece u vrtićima. To bi koštalo grad još oko 50 miliona evra. Politički i ekonomski genijalci iz opozicije tvrde da je to izvodljivo, ali trebalo bi... moglo bi... videćemo kako...

I oni znaju da bi uvođenje besplatnog prevoza i vrtića doneo prevagu, koja bi odlučila pobednika izbora. Naprednjaci bi pali s vlasti, a građani bi imali konkretnu finansijsku korist. Međutim, opozicija nema sluha, talenta i hrabrosti da se prihvati tog posla. Pored toga, moguće je i da ne sme zbog obligacionih odnosa koje vuče još iz perioda kad je uvodila Bus Plus. Što god bili uzroci slabe i tanke kampanje opozicionih stranaka, od tog posla vajde nema.

- Opozicija nema program! - uporno ponavlja Vučić.

S predatorskim instinktom, on na sav glas reklamira predizborni program svog kartela. A, program mu je jednostavan, svodi se na ucenjivanje zaposlenih u javnom sektoru i privatnim firmama stranačke bratije, podmićivanje neodlučnih i zastrašivanje protivnika. Samo u ovu kampanju Vučić je uložio oko 400 miliona evra, otetih iz budžeta Srbije. Kad se u to uračuna i tzv. pomoć građanima tokom pandemije korona virusa, koja je takođe iskorišćena za Vučićevo samoreklamerstvo, dolazi se do cifre od oko 1,8 milijardi evra. Nikad niko, nijedan političar ili stranka nisu uložili u svoje predizborne kampanje.

- Na neselektivna davanja stanovništvu već je potrošeno skoro 1,4 milijarde evra, dok nas u ovoj očekuju davanja od još oko 100 miliona evra za mlade i skoro 300 miliona evra za penzionere. Taj novac će isti ti građani sutra vraćati iz poreza, naravno s kamatom. Već je primetna šteta koju domaća ekonomija trpi zbog ovakvih neselektivnih isplata kroz neodgovornu i opasnu ekonomsku politiku, a to je povećane javnog duga i podgrevanje inflacije. Nije tačno da će se sredstva koja se građanima daju vratiti u budžet kroz povećanju naplatu poreza. Takav perpetum mobile u ekonomiji ne postoji - tvrdi Danko Brčerević, glavni ekonomista Fiskalnog saveta Republike Srbije.

Baš briga Vučića za ekonomsku politiku i zdrav razum, važno mu je samo da kod glasača stvori utisak da im on lično poklanja novac i da bi bio red da mu se revanširaju podrškom na izborima. Ukradenim parama podmićuje žrtve svoje pljačkaške politike kako bi mogao da nastavi s uništenjem ostataka Srbije.

Protiv takvog diktatora ne može se boriti praznim parolama i kandidatima s limitiranim dometima. Vučić je naneo nesagledivu i trajnu štetu državi i građanima, i to bez ozbiljnijih problema, deset godina mu niko mu nije zaljuljao tron.

- Ova i ovakva opozicija jednako je kao i Vučić odgovorna za ovakvo uništenje pravne države i za ovakav apsolutistički režim. Ova i ovakva opozicija ništa nije uradila da bi obezbedila pravedne demokratske izborne uslove. Recimo, za prikupljanje potpisa za kandidaturu na predsedničkim izborima određen je rok od samo deset dana. To ne predstavlja problem kandidatima vladajućih i jačih opozicionih stranaka, ali ugrožava nas, koji nismo vezani ni za koga, ni za jednu stranku ili tajkuna, koji sve plaćamo iz svog džepa. Srbija nije samo Vučićeva, ni samo Đilasova. Jeste i njihova, mora da bude i njihova, ali Srbija je malo i naša - rekao je profesor Vladimir Vuletić na konferenciji za medije na kojoj je najavio svoj pokušaj da se kandiduje na predsedničkim izborima.

Da mu niko ne bi zaljuljao tron ni na ovim izborima, Vučić je zabranio Ivici Dačiću i Vojislavu Šešelju da učestvuju na predsedničkim izborima. Em bi, verovatno, podigli izlaznost, em bi mu oteli ponekog glasača, a to bi mu smanjilo šanse za pobedu u prvom krugu. Dok na predsedničkim izborima čisti prostor za sebe, na parlamentarnim Vučić stvara haos, kreira i stimuliše stranke i pokrete s oba politička pola, i levice i desnice, da učestvuju u predstavi koju on režira.

Pokret za obnovu kraljevine Srbije na prošlogodišnjim izborima je ostvario solidan uspeh, malo je nedostajalo da preskoči cenzus od tri odsto. Taj rezultat je ostvaren uz logističku i medijsku podršku vlasti. Međutim, sad je podrška izostala. Vlast je, preko Miloša Jovanovića, predsednika DSS-a, razbila POKS. Kao što je Đilas za kandidate predložio ljude iz Jeremićeve stranke, tako je Jovanović odlučio da kandidat za gradonačelnika Beograda ispred koalicije Nada bude Vojislav Mihajlović iz POKS-a. To je izazvalo podele među monarhistima. Otcepljeno krilo, predvođeno Žikom Gojkovićem, abonentom Andreja Vučića i Gorana Vesića, priključilo se patriotskoj listi koju je oko Dveri sklepao Boško Obradović. Ne želeći da budu u društvu s Gojkovićem, patriotski blok su napustili Slobodan Samardžić i Duško Kuzović, koji je trebalo da bude njihov kandidat za gradonačelnika Beograda.

Majstori za politički inženjering s Banjice uspešno su montirali i koaliciju Saše Radulovića, Jovane Stojković i Milana Stamatovića. Bez po muke, zagledani u sutrašnji cenzus, svi su zaboravili jučerašnje razmene uvreda. Radulović je oprostio Stojkovićki što je prozivala Hanu Adrović "srBsku suverenistkinju" zbog toga što joj je otac Latif Bošnjak, pa joj smeta stav o tome da nije bilo genocida u Srebrenici. Radulović je tvrdio da su Adrovići patriote, a zbog sejanja mržnje poručio je Stojkovićki da bi trebalo da je bude sramota. Lider pokreta Dosta je bilo tada je dr Jovanu optužio i za saradnju s Vučićevim režimom, koji joj je skupljao potpise za listu na kojoj se nalazila u koaliciji sa pokretom Levijatan, Pavla Bihalija. Sad Radulović ima razumevanja za saradnju s Vučićem. To prašta i Stamatoviću. "Stamatović je predsednik opštine, kojoj je potrebna gondola. Da bi to dobio mora da sarađuje s režimom", kaže lider DJB. Po toj logici, svako kome nešto treba neka se obrati Vučiću i sve ok.

- Ja ne sarađujem s Vučićem. Da sam to hteo, ostao bih u vladi - kaže Radulović.

On je bio ministar za rad i socijalna pitanja u vladi u kojoj je Vučić imao funkcije prvog potpredsednika i ministra odbrane. I da je hteo, Radulović nije mogao da ostane u toj vladi, pošto je ona raspuštena. No, to niko ne sme da pominje i da kritikuje postupke DJB, bar ne pre nego što dobije Radulovićevu dozvolu.

- Jedino ako se lično angažujete stičete i moralno pravo da kritikujete ono što se dešava - poručuje Radulović.

Po toj logici, ako ne snesete jaje nemate moralno pravo da primetite da je ono mućak. Sličan, pa čak i gluplji zaključak ističe Aris Movsesijan, "novo lice na političkoj sceni", naslednik Zorana Živkovića na čelu Nove stranke.

- Postoje neke stvari koje su se dešavale u prošlosti, ali, pobogu ljudi, nije Boris Tadić kriv. Naprosto, niko nije kriv, to je gotovo! Nakon deset godina, koliko nisu na vlasti, nisu krivi ni Tadić, ni Đilas, niko nije kriv što su sad ovi na vlasti. Odgovornost je podeljena, fifti-fifti, političari i građani - kaže Movsesijan ono što i Tadić neprestano govori, a što misle Đilas, Jeremić, Lutovac i ostali derivati Demokratske stranke.

Političari iz "žutog preduzeća" stekli su poslovne i finansijske imperije, obezbedili se za vjeki vjekova, a sad krivicu za stvaranje naprednjačkog kartela dele s građanima, sa žrtvama njihove pljačkaške privatizacije i katastrofalnih političkih eksperimenata. S takvom logikom, nekoliko opozicionih stranaka uvaliće se na budžet, neće imati nikakav uticaj na odluke vlasti, sav angažman svodiće na jalovu kritiku poteza kojima će Vučić i SNS zakovati poslednje eksere u mrtvački sanduk Srbije.

U najtežem trenutku, kad se lomi sudbina ne samo ove generacije, opozicioni lideri su zagledani isključivo u lični interes. Važno im je ko će prigrabiti veći deo plena, više poslaničkih mandata i veći uticaj na medije. U aprilu, kad se svedu računi, ceh će platiti građani. To najavljuju rezultati istraživanja, ali i kladionica.

Procene su tragične: Vučić ima 700 puta veće šanse za pobedu na predsedničkim izborima. Srpska napredna stranka je favorit na parlamentarnim izborima. Neke kladionice su odredile granicu od 58,1, a neke 53,1 odsto osvojenih glasova. Za koaliciju oko Đilasa i Jeremića predviđa se da će osvojiti oko 12,1 odsto. Na beogradskim izborima SNS i Aleksandar Šapić stoje duplo bolje od Ujedinjene Srbije i Vladete Jankovića.

Istraživačke agencije i kladionice, koje na osnovu njihovih rezultata formiraju ponudu za klađenje, namerno stvaraju utisak o visokom rejtingu Vučića i SNS-a kako bi obeshrabrili opozicione glasače. U tom smutnom poslu ipak su uspešniji lideri opozicionih stranaka. Oni su najzaslužniji za poraz koji će Srbija pretrpeti na aprilskim izborima.

Neće biti iznenađenje ako, kad se završi izborni igrokaz, Đilas i Jeremić napuste politiku. Alibi imaju - probali su, nadali su se, nisu uspeli, vreme je da ustupe mesto novim snagama. Građanima će ostati Vučić i njegov kartel, da nastavi s pljačkom i uništavanjem. Ostaće i nada u otpor diktaturi, u pobunu koja će s političke scene zbrisati sve štetočine, bez obzira u kojoj stranci parazitiraju.