Druga
strana
Dosijei
Bivši načelnik Resora državne bezbednosti Srbije Goran
Petrović, dugogodišnji analitičar i kontraobaveštajac
zadužen za američki sektor, prvi beograđanin koji je stao na
čelo te Službe, specijalno za Tabloid, u četvrtom nastavku, piše o dosijeima i saradnicima
u svetlu stogodišnjice britanske obaveštajne službe
Goran Petrović
Uskoro u
izdanju ''mlade'' izdavačke kuće ''Albion books'', iz čije knjige ''Neautorizovana biografija Džulijana Asanža'' u vidu feljtona već čitate pojedine izvode, izlazi iz štampe do sada bez sumnje
najvažnija i najinteresantnija knjiga ''Istorija tajne obaveštajne
službe 1909-1949''. Koje? Čije? Velike Britanije.
Dakle, istorija Tajne obaveštajne službe Velike Britanije, Secret
Intelligence Service, skraćeno SIS a najpoznatije
kao MI 6, ili što bi se po naški reklo Em aj siks.
Kako sam imao
privilegiju da ovu prilično obimnu knjigu pročitam u ''rukopisu'', odnosno elektronskoj verziji u mogućnosti sam da vam iz nje iznesem neke zanimljive činjenice u sklopu teme koju nameravam da obradim ovom i
sledećom prilikom. A to su ti famozni
dosijei, odnosno otvaranje dosijea. Ma kojih i ma šta to značilo.
Ali,
pre nego što ja nešto kažem, red je, barem među džentlmenima, da to prvo učini
direktor ove službe Džon Sojers koji je napisao kratak predgovor za ovu
knjigu koju je inače napisao profesor Kraljevskog
univerziteta u Belfastu Kit Džefri kome je pak omogućen potpuni uvid u celokupnu arhivu službe.
A evo šta je
između ostalog rekao gospodin Sojers:
''...Na predlog mog
prethodnika Džona Skarleta, SIS je odlučio da, uoči naše stogodišnjice, odobri pisanje nezavisne i stručne knjige o prvih četrdeset godina istorije
Službe. Cilj je bio da se što široj publici, a bez štete po nacionalnu
bezbednost, omogući razumevanje delatnosti ove službe tako što bi se objasnilo
naše nastajanje i uloga u tom osetljivom periodu. Ovo je prvi put da smo
nekom naučniku izvan Službe dozvolili takav pristup našim arhivama. Ministar spoljnih poslova
je odobrio taj plan.
Zašto smo se
usredsredili na period 1909-1949? Prvo, zato što
tih četrdeset godina obeležava vreme velike zabrinutosti za sudbinu Ujedinjenog
Kraljevstva. Drugo, 1949. godina predstavlja prekretnicu u našem profesionalnom
radu zbog okretanja ka metama i tehnikama u vreme Hladnog rata. Treće i najvažnije, pojedinosti naše istorije posle 1949. još su
previše osetljive da bi postale
javne...".
Sojers takođe podvlači da je ''profesor Džefri imao
neograničen pristup arhivi Službe, koja se odnosi na period o kojem piše'' ali da rukovodiocima SIS nije bilo lako da autoru omoguće neophodnu otvorenost kako bi konačno ispričao njihovu istoriju. ZAŠTO,
objašnjava on sam. ''Zato što vrlo ozbiljno shvatamo obavezu zaštite naših
agenata, osoblja i svih koji su nam pomagali (čitaj saradnika odnosno doušnika).''
I zašto još? Zato što se
od osnivanja ''Naša politika neobjavljivanja samih dosijea, za razliku od informacija izvučenih iz arhiva, nije promenila!'' A ta politika osim
neobjavljivanja odnosno neotvaranja dosijea podrazumeva i da SIS to
jest MI6 ne otkriva imena agenata ili živih članova osoblja a samo u
izuzetnim okolnostima pristaje da se odrekne anonimnosti preminulih članova osoblja.
Autor, stoga,
ne označava imenom nijednog prethodno
neimenovanog agenta, nego samo one koji su već
imenovani u službeno objavljenim dokumentima,
navedeni kao dobitnici ratnih ordena ili imenovani u prethodno odobrenim
publikacijama. Koliko se daleko išlo u poštovanju ovog pravila najbolje svedoči činjenica da u ovoj knjizi
nisu ispričane neke značajne priče o Službi samo zbog toga što je procenjeno da bi se
čak i iz nekih makar posrednih detalja koji bi bili
ispričani mogao naslutiti ili otkriti
identitet njihovih aktera!
Mislim da je i iz ovoga što je do sada rečeno sve savršeno jasno ali hajde
zabave radi da dodamo još neke detalje o konspiraciji i tajnosti kada je u
pitanju SIS. Dakle prvi direktor SIS od njenog osnivanja 1909. godine, do
svoje smrti 1923. godine, bio je Mensfild Kaming. Njegovo ime je prvi
put u tom kontekstu javno pomenuto desetak godina nakon njegove smrti
sredinom tridesetih kada su neki njegovi saradnici ili agenti počeli da govore i pišu o svom učešću u nekim bezbednosnim i
obaveštajnim aktivnostima SIS tokom Prvog svetskog rata.
Dalje...Krajem
1919. godine štab SIS je preseljen u jednu viktorijansku vilu u zapadnom
Londonu čiju adresu nije znao niko
nepozvan.''Niko
ne treba da zna adresu", zapisao je Kaming u svom dnevniku i čak razmatrao (možda i malo maliciozno) da
je ne prijavi ni direktoru Vojne obaveštajne službe!?
A oni koji su
iz bilo kog razloga morali da dođu u centralu SIS su
pozivani da se jave na neku drugu adresu na kojoj bi dobijali dalje instrukcije
kuda da idu ili pravu adresu. Insistirajući na potpunoj tajnosti
svega vezanog za SIS Kaming je čak tražio od
pretpostavljenih da njegovo osoblje koje platu prima od Tajne službe bude oslobođeno plaćanja poreza kako njihova imena i veza sa Službom ne bi
bili poznati bilo kome. Forin Ofis je uslišio njegov zahtev i Služba je decenijama ljubomorno čuvala tu privilegiju.
I na kraju vrhunac.
Imajući u vidu sve napred navedeno, nimalo ne treba da čudi što britanska vlada
decenijama uopšte nije javno priznavala postojanje Biroa tajne službe
odnosno kasnije Tajne obaveštajne službe koja je iz njega proistekla i što
je SIS formalno-pravnu osnovu za rad dobila tek Aktom o obaveštajnoj službi
iz 1994. godine. Dakle, 85 godina nakon stvarnog osnivanja!
I na kraju da
rezimiramo. Tajna obaveštajna služba Velike Britanije MI6 je bila tajna u bukvalnom smislu
te reči 85 godina. Država nije priznavala da ona postoji, niko nije znao ko je
i kako se zove njen direktor, ko u njoj i za nju radi, gde se nalazi sedište
službe...
Tek povodom
stogodišnjice osnivanja je dozvoljeno pisanje istorije o prvih četrdeset godina
njenog postojanja zato što je procenjeno da su pojedinosti njene istorije
posle 1949. još previše osetljive da bi postale javne, ali i to pod uslovom da
se ne objavljuju integralni dosijei već samo selektivno prepričava ono što se u njima nalazi i to
tako da se ne otkrije ime nijednog pripadnika ili saradnika-doušnika koje dotada nije bilo poznato javnosti! A radi
se o ljudima i stvarima koje su se dešavale u periodu od pre 60 do pre 100
godina. A mi bi da otvorimo sve dosijee i otkrijemo imena svih doušnika!? Zašto? O tome sledeći put.
Dakle SIS ne dozvoljava da se
objave dosijei i imena koja se u njima spominju od pre 100 godina za razliku od
nas!?