Natrag
Amerika
Mogu li se novi rasni sukobi u Americi pretvoriti u građanski rat sa nesagledivim posledicama?
Divljanje na Divljem Zapadu
U subotu, 9. avgusta, u predgrađu grada Sent Luisa, u gradiću Ferguson, u državi Misuri, jedan policajac upucao je na sred ulice više puta tinejdžera Majkla Brauna, dok je on s jednim prijateljem šetao sredinom kolovoza. Okolnosti ubistva nisu još razjašnjene, ali se prvobitni izveštaj policije ne slaže sa izjavama svedoka. Čitava Amerika se podelila po rasnoj, političkoj i materijalnoj liniji, a situaciju je pokušao da umiri i sam predsednik Barak Husein Obama. Dao je uputstva FBI da se ispita slučaj, a istovremeno je zahtevao i od raznih ministarstava da se potrude da pronađu načina da se održi javni red i mir i da se istovremeno garantuju ustavna prava građana da protestvuju.
Milan Balinda
Ogromna struktura američke nacionalne bezbednosti postala je, mada nezvanično, četvrti stub njihovog političkog uređenja. Vlada je i dalje izvršna vlast, potom zakonodavni Kongres, i sledi nezavisni Sud. Te tri grane kontrolišu jedna drugu, kako je i osmišljeno, ali se pojavio novi faktor koji izmiče svakoj kontroli, koji je mnogo puta neuhvatljiv - Nacionalna bezbednost.
Po nekim podacima preko milion ljudi rade kao neka vrsta policajaca, odnosno onih koji nose oružje i imaju moć da uhapse. Ovaj lavirint policije, obaveštajnih agencija i tajnih službi, antiterorističkih specijalaca, graničnih agenata, jedinica za borbu protiv opojnih droga, prisluškivača, doušnika i ko zna šta još, osim što troši neverovatnu sumu novca, ima tendenciju da se širi i da jača. Sve to nije nova pojava u „zemlji sloboda" ali se globalni „rat terorizmu" svakim danom sve više prenosi na američke ulice po kojima ginu nedužni civili. Američke policijske strukture se militarizuju.
Oružje korišćeno u ratu protiv terorizma stiže u ruke lokalnih policajaca koji ih rado koriste primenjujući i vojne taktike. Vojska služi da ruši objekte i ubija neprijatelja, ali je uloga policije da štiti pojedince i hvata kriminalce. Međutim, linija između ove dve vrste oružanih sila veoma je izbledela. Po zakonima i uredbama, Pentagon je autorizovan da prenese višak vojne opreme policijskim snagama, te su lokalni policajci već navikli da koriste oružje koje se upotrebljava negde na jugu Azije ili na Bliskom istoku. Pre nekoliko meseci Njujork tajms je izveštavao da su u Obaminoj eri policijske stanice „...dobile desetine hiljada mašinskih pušaka, blizu 200.000 šaržera municije, hiljade kamuflažnih uniformi i opremu za noćno gledanje i stotine prigušivača, oklopnih vozila i letilica". Sve je to od lokalnih policija napravilo nekom vrstom vojnih jedinica koje bi s takvom opremom mogle da izvrše invaziju na neke omanje zemlje.
Takođe je povećan broj akcija policije u vojnom stilu, a prema nekim podacima takvih akcija, koje su osmišljene da se sprovode na bojnom polju, je samo tokom prošle godine bilo 80.000. Takve napade „na kriminalce" uglavnom izvode SWAT (Special Weapons and Tactics - Specijalno oružje i taktike) timovi, a oni se šalju u operacije i kada tako nešto nije uopšte potrebno. Takvo militarizovano policijsko delovanje, po tvrđenjima upućenih, protivne su građanskim slobodama, pretvaraju čitava naselja u bojno polje i uglavnom su usmerene ka stanovništvu slabijeg materijalnog stanja. Odnosno, u crnačkim četvrtima gde, iskreno govoreći, ima dosta kriminala i nasilja, što se, naravno, pre svega objašnjava, ako ne i opravdava, popriličnim siromaštvom tog segmenta društva. Pogrešno je da takvu situaciju policija shvata kao dozvolu da u takvim sredinama rade šta god hoće.
Policijski teror na sve strane
U subotu, 9. avgusta, u predgrađu grada Sent Luisa, u gradiću Ferguson, u državi Misuri, jedan policajac upucao je na sred ulice više puta tinejdžera Majkla Brauna (18) dok je on s jednim prijateljem šetao sredinom kolovoza. Okolnosti ubistva nisu još razjašnjene, ali se prvobitni izveštaj policije ne slaže sa izjavama svedoka. Ime policajca je držano u tajnosti skoro nedelju dana jer mu je prećeno ubistvom. Konačno je u petak, 15. avgusta, objavljeno da se radi o policajcu Darenu Vilsonu koji pre tog događaja nije počinio ni jedan disciplinski prekršaj. Pretili su mu neki od građana koji su odmah započeli, što mirne što nasilne, proteste, a sve je to moglo da se prati širom sveta.
Odgovor lokalnih policajaca, uglavnom belaca, na ove demonstracije u uglavnom crnačkom delu grada, bio je žestok. U prva dva dana uhapšeno je preko 40 osoba. Čini se da je dotični policajac tražio da Braun pređe na trotoar, zajedno sa drugarom, ali da se ovaj samo nasmešio i nastavio da hoda kolovozom držeći ruke u vazduhu kao da se predaje. Tada je, kažu svedoci, policajac izvadio pištolj i pucao više puta. Policija je tvrdila da su se policajac i Majkl Braun rvali oko pištolja.
Inače, ubijeni nije nikada imao sukob sa zakonom. Čitava Amerika se podelila po rasnoj, političkoj i materijalnoj liniji, a situaciju je pokušao da umiri i sam predsednik Obama. Dao je uputstva FBI da ispita slučaj, a istovremeno zahtevao od raznih ministarstava da se potrude da pronađu načina da se održi javni red i mir i da se istovremeno garantuju ustavna prava građana da protestvuju. U međuvremenu je drug koji je šetao tog fatalnog momenta sa ubijenim, izvesni Dorijan Džonson, odlučio da će razgovarati samo se federalnim autoritetima jer nije imao poverenja u lokalnu policiju. Na demonstracijama je učestvovala i Marija Čapel-Nadal koja je upitala šefa policije Fergusona: „Hoću samo da znam da li će me ponovo gušiti suzavcem kao što se dogodilo u ponedeljak uveče... Bila sam miroljubiva. Ja sam senatorka vaše države". Šef policije je odgovorio da se nada da se to neće ponovo dogoditi.
Tokom protesta policija je uhapsila i dvojicu novinskih reportera koji su izveštavali o događajima. Bio je to jedan novinar Vašington posta i jedan iz Hufington posta. Reporteri su sedeli za stolom u jednom Mekdonaldu kada im je prišla do zuba naoružana policija i tražila da se što pre odatle udalje. Zatim su upotrebili silu jer im se učinilo da se novinari nisu dovoljno brzo pakovali. Novinari su oslobođeni tek nakon što je jedan reporter iz LA Tajmsa zvao šefa policije da bi mu prijavio šta se dogodilo. Privođenje novinara direktno suočava militarizaciju policije sa pitanjem slobode štampe. Inače, njih dvojica su imali video zapise policijskih snajperista postavljenih po krovovima kao i bacanje suzavca na demonstrante i pucanje gumenim mecima.
Ti nemili događaji u gradiću Ferguson nisu nimalo usamljeni. Samo dva dana kasnije policija je upucala drugog crnoputog mladića i tog puta u jednom južnom predgrađu Los Anđelesa. Mladić se zvao Ezel Ford, i njegova je majka tvrdila da je bio nenaoružan kada ga je policija upucala tri puta dok je ležao na zemlji. Naime, naređeno mu je da klekne, potom da legne, a zatim su mu ispaljena tri metka u leđa. Pojedinosti ovog događaja nisu još objavljeni, ali se zna da je ubijeni mladić imao mentalne probleme, dok je njegova majka i još jedan svedok tvrdili da je to znala i policija. Povrede ili ubijanje hendikepiranih, pre svega mentalno obolelih, ali i onih u invalidskim kolicima, događale su se mnogo puta i tokom značajnog vremenskog perioda. Drugim rečima, takva zloupotreba moći nije strana američkoj policiji.
Prošlog jula otac šestoro dece umro je nakon što mu je jedan policajac stegnuo „kragnu", zahvat koji je zabranjen još od pre dvadesetak godina. Preminuli se zvao Erik Gerner kome su na uglu jedne ulice na Stejten Ajlandu, u gradu Njujork, već bile stavljene lisice. Uhapšen je jer je prodavao neregistrovane cigarete, odnosno, na koje nije plaćen porez, na komad. U bolnici su potvrdili da je njegova smrt bilo ubistvo. Samo nekoliko dana nakon smrti Gernera, snimljeno je u njujorškom metrou kao jedan policajac steže kragnu i udara u lice jednog mladića koji je pokušao da uđe u metro bez karte. Takvo ponašanje policije je smišljena strategija gradskih vlasti da se okomi i na najmanje prekršaje i na taj način, tako vlast misli, zaustave mnogo ozbiljnija kriminalna dela. Naravno da onaj koji ne plati kartu u metrou ne može biti niko drugi već nego iz redova veoma siromašnih.
Izvesna Rosan Miler, u sedmom mesecu trudnoće, bila je uhvaćena u „kragnu" ispred svoje kuće u predgrađu Njujorka jer je na trotoaru pravila roštilj, što je, naravno, zabranjeno. Policija je tvrdila da je ona uhapšena jer je počela da se ponaša nasilno. E sad, pitanje je da li je išta drugo preduzimala osim da psuje policajce? Tada su uhapsili i njenog brata i muža koji su, najverovatnije, hteli da nju spasu gušenja. Sve se to dogodilo pred očima Milerove sedmogodišnje ćerke. A početkom avgusta meseca njujorške dnevne novine Dejli njuz objavio je vest da su dvojica vatrogasaca morali da zaustave četvoricu policajaca koji su tukli jednog čoveka sa već nataknutim lisicama. Uhapšeni je imao mentalne problema i navodno je pljunuo jednog policajca u lice. Ova tri događaja odigrala su se, kako je i pretpostaviti, u siromašnim delovima Njujorka.
Nasilje je opšta pojava
Ponašanje policije širom Amerike već je sistemski problem koji se ne može pripisati zloupotrebi malobrojnih „loših policajaca". Pre svega, mnoge policijske ispostave ne obezbeđuju kurseve koji bi policajce učili nenasilnim rešenjima. Tu takođe može da se podvuče i običaj policije da izrešeta porodičnog psa, čak i pred decom. Opšti standard šta bi se podrazumevalo pod brutalnošću takođe ne postoji. Kazne koje dobijaju policajci nakon neadekvatne akcije su zanemarljive. Novčane kazne i obeštećenja a koje mogu u velikim gradovima da budu i stotine hiljada dolara, ne plaća policajac već gradska vlast, odnosno, poreski obveznici. Manjine su nesrazmerno više maltretirane. Sami policajci kažu da je njihovo nasilno ponašanje opšta pojava, skoro pravilo. Inače, policija ne misli loše o sebi jer, kako je Džon Adams pisao Tomasu Džefersonu - „moć uvek misli da ima veliku dušu", a moći se ne može slepo verovati i ostaviti bez nadgledanja.
Osim zloupotrebe moći s ciljem da se maltretiraju građani, a i da se zadovolje patološki porivi mnogih policajaca, bezbednosne strukture zloupotrebljavaju i naciju u celini jer nemilice troše njihove novce.
Jedan izveštaj američkog Kongresa ukazuje na traćenje stotine miliona dolara na nepotrebne nabavke i sulude ugovore sa privatnim firmama. Granična patrola, na primer, potrošila je 20 miliona dolara na kamere koje nisu bile ispravne i koje nikada nisu bile instalirane. Jedan kompjuterski program vredan 10 miliona dolara koji je trebalo da kontroliše ulazak i izlazak iz zemlje je bio kompletno neupotrebljiv. FEMA, federalna agencija za pomoć nakon prirodnih katastrofa, nekako je „zagubila" 12 od 20 plovila koje je svako koštalo 208.000 dolara. Tajna služba je kupila 54 i-podova da bi „trenirali i čuvali digitalne podatke", nisu napomenuli da će možda da ih koriste da slušaju muziku.
FEMA je potrošila 68.000 dolara za neku opremu za pse koja nije bila dobra i nikada se nije koristila. Carina je naručila 37 kišnih jakni, svaka od po 2.500 dolara, da bi bile korišćene tokom vežbanja na strelištu. Strelište koje oni koriste ima pokretni krov koji se navlači kad pada kiša.
Uprkos ogromne moći policije u ljudstvu i novcu, kriminal se u Sjedinjenim Državama ne smanjuje značajno, a što se terorista tiče - podaci su nepouzdani. Odnosno, do javnosti stignu ponekad vesti o nekom terorističkom planu koji je osujećen i koji su, tako makar izgleda, ili spremali neki amateri ili su ih na akciju navukli agenti FBI da bi ih kasnije uhapsili. Ipak, lokalna policija je pod pritiskom da pokaže svoju uspešnost u borbi protiv kriminala i oni to i dokazuju. Brojkama. Naime, sve manje ima ozbiljnih kriminalnih dela, a povećan je broj prekršaja. Taj uspeh policija je postigla menjanjem klasifikacija počinjenih kriminalnih dela. Probadanje nožem, paljenje, domaće nasilje, krađa... više nisu kriminalne radnje već samo prekršaji. Tipična priča dolazi iz Kalifornije gde je jednu ženu muž pokušao da zadavi, potom ju je probio šrafcigerom u lice i gurnuo niz stepenice. On je dobio šest godina robije ali su njegova dela klasifikovana kao prekršajna.
„...Sledite novac"
Trinaest godina nakon terorističkog napada na njujorške „bliznakinje" od 11. septembra, ambiciozni i preskupi rat protiv terorizma nastavlja punom parom. Naročito je to primetno unutar Amerike, zemlje gde se taj rat svakim danom sve više vodi. Odnosno, odvija se samo, i pre svega, u glavama „bezbednjaka" i stvar je otišla predaleko. NSI je skraćenica za jednu kombinovanu inicijativu koju su osmislili FBI, Sekretarijat za domovinsku bezbednost, ministarstvo pravde i još neke agencije, s namerom da u borbu protiv terorizma uključe što veći broj građana.
U toj inicijativi učestvuju su lokalne policije, državne, ali i plemenske (u indijanskim rezervatima), kao i privatne bezbednosne agencije. Svi oni prate „sumnjive radnje" pojedinaca i grupa, radnje koje se zapisuju i osobe koji se prijavljuju. Sve pod parolom - „Ako vidiš nešto, reci nešto". Te „amaterske" liste sumnjivih lica ulaze u nacionalnu datoteku podataka i osobama koje su na njima mogu da prouzrokuju velike probleme tokom dugog niza godina. Nekima može biti zabranjeno da uđe u avion, na primer, kao i da mu se onemogući da kupi avionsku kartu.
Za sumnjive aktivnosti mogu kvalifikovati i oni koji jutrom trče po parkovima, a onda stanu da se duže vreme protegnu. To se dogodilo u Los Anđelesu. A u državi Kentaki na listu mogu da dospeju i osobe koje izbegavaju da nekoga pogledaju u oči. U nekim tržnim centrima privatna bezbednost može da zahteva da sa vama porazgovara. Dovoljno je da se nekom od tih nedoučenih bezbednjaka učinite sumnjivim. Građanstvu se šalju poruke sledećih sadržina: „Ima pojedinaca u Sjedinjenim Državama koji nameravaju da izvedu akt terorizma i nasilja protiv našeg društva i naše zemlje". Ali, i za to ima leka: „Ljudi kao vi mogu nešto sumnjivo da primete, nešto što nije normalno i da to prijave".
U američkim novinama objavljen je podatak da se u ovom trenutku oko 100 Amerikanaca bore na strani džihadista u Siriji i Iraku. Neki su uspaničeni šta se sve može dogoditi kad se ti ekstremisti vrate u zemlju.
Sekretarijat za domovinsku bezbednost (DHS) osnovan je 2003. godine i u njemu su kombinovane 22 odvojene federalne agencije. Iako DHS nadzire sve policije i špijunske agencije, nije nikome jasno, a ni njima iz Sekretarijata, šta bi trebalo da rade. Odnosno, kako nemaju jasan cilj - rade sve i to uglavnom traljavo, dovoljno loše da stalno krše građanske slobode. Koncentracija odgovornosti koju ima DHS postala je koncentracija moći. DHS je ima isuviše i sve češće se čuju glasovi da bih ih trebalo razmontirati. To se, naravno, neće dogoditi u dogledno vreme. Makar ne dok se Amerikanci ne prisete onoga što je svojevremeno rekao Bendžamin Franklin: „Oni koji žrtvuju slobodu zbog sigurnosti, ne zaslužuju ni jedno ni drugo". Ali, kako je već Duboko Grlo reklo novinarima Vašington posta Bobu Vudvordu i Karlu Bernštajnu - „sledite novac".
A sledeći novac jedan izveštaj američkog Senata zaključio je da DHS troši ogromnu količinu novca na aktivnosti koje nemaju nikakve veze sa borbom protiv terorizma. Jedna komisija Senata ispitala je više od 600 od svih izveštaja programa DHS-a i zaključila da ogromna birokratija okružuje te programe koji nisu postigli skoro ništa u borbi protiv terorizma. Ni jedan izveštaj, tvrdili su iz Senata, nije otkrio ni jednu zaveru, ni jednog teroristu, niti bilo kakav napredak u antiterorističkim aktivnostima. Bilo je tu i programa koji su špijunirali koje knjige čitaju američki muslimani. Te informacije su bile veoma nekorisne, ali ih je DHS zabeležio, što je protivustavno jer krši prvi amandman o slobodi govora. Uprkos dokazima da je veći deo aktivnosti DHS nekoristan, Senat nije ništa preporučio i to, najverovatnije, iz razloga što je u sistem DHS uložena ogromna količina novca i raspoređena širom zemlje, u svakoj od država i njihovim lokalnim vladama, kao i biznisima povezanim sa tim birokratijima.
Ilegalnim emigrantima ne vredi baš mnogo da se žale na granične patrole, ali se čini da to mnogo ne pomaže ni Amerikancima koji žive duž granica. Naime, tokom poslednjih meseci podignuta je serija tužbi na federalnom sudu u kojima se stanovnici koji žive duž američko-meksičke granice žale na agente pograničnih policijskih snaga i na njihovo ponašanje, brutalnosti i štetu koju nanose. U jednoj tužbi, podignutoj u državi Kalifornija, osumnjičen je jedan agent Granične patrole da je skočio na haubu automobila koji je vozila žena i majka petoro dece i da ju je ubio iz pištolja. Ona nije bila naoružana. Taj isti agent je prethodno bio otpušten s posla zamenika šerifa zbog većeg broja prekršaja na poslu.
U jednoj drugoj tužbi, u državi Teksas, navodi se da je agent carine nasilno oborio jednu ženu na tlo i da je ona sledećeg dana kao posledicu toga imala spontani pobačaj. Inače, morali su biti pozvani vatrogasci da toj nesrećnoj ženi preseku lisice na rukama jer ju je policajac previše stegnuo i lisice su se zakočile. Takođe je poznat nedavni događaj gde su jednoj Amerikanki, koja živi tik uz granicu, ispitivali u bolnici, nakon što ju je granična policija privela, da li ima nešto sakriveno u vagini i anusu.
Kad ništa nije pronađeno poveli su je na rentgenski pregled, a potom su joj dali laktane i čekali šta će se dogoditi. Kako ona nije prenosila nikakvu opojnu drogu unutar svog tela, pustili su je i zahtevali da potpiše dokument gde bi ona potvrdila da je na pregled pristala dobrovoljno. To je odbila, pa joj je bolnica ispostavila račun na više hiljada dolara. Kada se oko toga podigla prašina, bolnica je odustala od naplate.
Takvih i sličnih događaja ima toliko da bi bilo mnogo sve ih nabrajati, a među njima ima mnogo tužbi kada pogranične patrole uništavaju vlasništvo lokalnih farmera. Od useva, ograda, automobila, do poljoprivrednih mašina. Takvo bahato ponašanje takođe ima popriličan broj žrtava, jer su te raznorazne policije duž granica, ponekad i na 200 kilometara unutar Amerike, veoma brzi na upotrebi oružja. Jedan od razloga za takvu situaciju je i činjenica da se broj policajaca pograničnih agencija veoma brzo povećava i smanjen je kriterijum o kvalitetu novozaposlenih. Nekima čak i ne proveravaju šta i kako su radili na prethodnim poslovima. Drugi razlog je taj što su se unutarnje snage reda u Sjedinjenim Državama toliko militarizovale da više ne liče na policijske snage već na nervozne čete vojnih komandosa. A komandosi, zbog prirode posla, imaju neuporedivo manju odgovornost za dela koja počine.
A 1.
Ljubavna špijuniranja o državnom trošku
Nacionalna bezbednosna agencija (NSA) obelodanila je da su tokom više godina neki njeni agenti koristili sofisticirane špijunske uređaje u privatne svrhe. Te privatne svrhe bila su i „ljubavničkog" karaktera. Naime, špijunirali su svoje aktuelne ili bivše ljubavnike i ljubavnice, supruge i verenike, verenice. Jedan zaposleni je prisluškivao devet telefonski brojeva istovremeno i to na zahtev jedne prijateljice koja je sumnjala da je njen ljubavnik prisluškuje. Ljubavnik je bio u inostranstvu, ali je prisluškivanje „zahvatilo" i dva američka građana, a za tako nešto bilo je potrebno imati odluku suda.
Jedna druga službenica je priznala da je prisluškivala razgovore svoga muža za koga je sumnjala da ju je varao. Kasnije je podnela ostavku pre nego što su uspeli da je otpuste. Jedan zaposleni je već prvog dana na poslu zloupotrebio NSA špijunska postrojenja. Naime, otvarao je šest adresa elektronske pošte svoje bivše devojke da bi video, najverovatnije, „šta ona sada radi". Pravdao se da nije čitao sadržaje poruka i da je sve to ipak uradio da bi vežbao na poslu. Nekoliko takvih slučajeva, uglavnom u inostranim odeljenjima NSA-a, još su u procesu istrage. Ipak, do sada nije podignuta ni jedna tužba protiv „ljubomornih špijuna".