Rasulo

Socijalni slom društva, nezaposlenost i duhovna degradacija stanovništva (2)

Ekonomija genocida

Srbiji nema spasa bez izgradnje novih društvenih mehanizama. To je moguće samo uz skidanje sa "trona" parazitskog sloja partijskih nesposobnih političara Na sceni je turbokapitalizam u Srbiji, kao teror antiekonomije, uz poništavanje radničkih prava i obaranje potrošnje, duboke krize i visoke nezaposlenosti. O uzorcima i posledicama sloma srpske ekonomije, i rasula u društvu za Magazin Tabloid piše naš poznati ekonomista prof. dr Slobodan Komazec

Prof. dr Slobodan Komazec

U EU stopa nezaposlenosti prelazi 10% radno sposobne snage i iznosi preko 24 miliona. Samo u evrozoni već duže traje nezaposlenost od 17,5 miliona ili preko 12%. U Španiji ova stopa iznosi 27%, a Grčkoj 30%.

Po stopi ekonomskog rasta ne možemo tvrditi da smo "među vodećim državama u Evropi", da smo "uzor drugima po uspešnosti reformi". Međutim, po visini stope nezaposlenosti smo među nekoliko "vodećih" država. Iz prethodnog pregleda to se jasno vidi.

Sada možemo da damo i komparativni prikaz prosečnih penzija i plata Srbije i država u neposrednom okruženju.

Nezaposlenost, kriza zapošljavanja i masa izdržavanog stanovništva

Nezaposlenost je jedan od najvećih problema privrede i društva. Radi se o dugoročnom problemu koji se u uslovima privrednog zastoja i krize brzo pogoršava. Poznata su obećanja pri dolasku na vlast DOS-a da će zaposliti 500.000 radnika, drugi su kalkulisali i obećavali 300.000 i dr. prosto se razbacivalo obećanjima i mogućnostima zapošljavanja - da bi se osvojila vlast. Od tih obećanja nije bilo ništa, naprotiv nezaposlenost je ogromno povećana. Kakvo je stvarno stanje zaposlenosti u poslednjoj dekadi razvoja?

Ako se nastavi ovakav koncept uništavanja privrede (preduzeća) biće udaljeni s posla za godinu dana novih 70.000 mada je Vlada prognozirala i zadržavanje nivoa zaposlenosti u 2010. godini, a zatim u 2011. godini (čak i u 2012. godini). Broj nezaposlenih u ovom periodu povećan je za 380.000 što uz porast broja penzionera od 600.000 daje oko 980.000 izdržavanog stanovništva. Svake godine se broj penzionera poveća za 35.000, a broj zaposlenih smanjivao za 70.000. Može li ovakav socijalni sistem da izdrži. Može li penzioni fond da isplaćuje penzije? Već sada se penzije pokrivaju sa 50% iz drugih budžetskih prihoda.

Sada dolazi ono najteže pitanje koje će nas ubrzo dočekati kao ogroman problem. Naime, već sada imamo 1.787.000 penzionera (uz to nam populacija spada među najstarije u Evropi), pri čemu broj penzionera brže raste od novog zapošljavanja, uz tendenciju stalnog pogoršavanja odnosa. Trenutno na jednog zaposlenog u privredi (gde se stvara nacionalno bogatstvo) koja grca u nelikvidnosti, pod visokim poreskim teretima, krizi proizvodnje, velikim kreditnim obavezama i dr. dolazi 1,7 penzionera i jednog nezaposlenog. Ako tome dodamo i 2 izdržavana člana do 15 godina starosti to je 4,7 izdržavana na jednog zaposlenog. Stvarna stopa nezaposlenosti nije 15%, (ili po najnovijoj "proceni" 13,8% već 25%. Tome treba dodati i oko 240.000 mlade i sposobne, školovane, reproduktivne populacije otišle u inostranstvo. Indeks bede (stopa nezaposlenosti i stopa inflacije) kreće se oko 20-25% u nekoliko poslednjih godina. O populacionoj politici, koje uopšte nema, kao najvažnijem resursu države, ovde je suvišno govoriti.

Ekonomija straha i neizvesnosti

U sektoru zaposlenosti vlada osećanje nesigurnosti (osim, za sada, u javnom sektoru), čak i straha. Svi oni koji se još drže na kakvom-takvom poslu strahuju da lako ostanu bez njega, uz izostanak bilo kakve zaštite. Sve više dominira rad na određeno vreme, rad po ugovoru, za određene poslove, na probu, volonterski rad i dr. Ovaj oblik rada se produžava u nedogled.

Strah od mogućeg gubitka zaposlenja dovodi do smanjenja izdataka, preduzeća ne investiraju (posebno dugoročno uz veći angažman kapitala), urušava se ekonomija. Dolazi do novog otpuštanja zaposlenih.

Nastaje zlokobna spirala ekonomskog opadanja i socijalnog sloma. Veliki deo nacije živi svoje teško vreme, koje se pretvara u egzistencionu agoniju, uz produbljavanje krize i odlazak ekonomije u nekoliko godina u „negativni rast", dakle imploziju razvoja. Socijalna slika se permanentno pogoršava. Mase ljudi žive u siromaštvu i bedi, a sve više i gladi. Razvija se eksplozivna smeša visoke inflacije i visoke nezaposlenosti. To je poznati „indeks bede" - koji se produbljavanjem krize naglo povećava.

Nejednakosti razaraju i antagonizuju društvo i državu, dok zvanična statistika podleže pritiscima i ulepšava grubu i ružnu stvarnost.

Obogaćeni sloj uz vlast pretvorio se u superbogataše, a mase stanovnika u „potrošne siromahe". Socijalna drama i raslojavanje društva u kojoj je šačica „korisnika tranzicije" zgrnula ogromno bogatstvo (realne i finansijske resurse), praćeni su neobuzdanom pohlepom i podivljalom korupcijom.

U najvećem delu stanovništva socijalni pesimizam stalno raste. Naći se bez posla znači ostati bez izgleda za novo zaposlenje - postaje se socijalni očajnik i na kraju „opustošena ličnost".

Razvija se „vrzino kolo" štrajkova, socijalnih potresa, nemoćne države koja ne vidi izlaz i tako do opšteg poslovnog i socijalnog sloma. Tome je veliki doprinos dala pogrešna i pogubna politika naše tako „socijalno odgovorne vlade".

U periodu nove krize od 2008. godine posao je izgubilo više od 400.000 do tada ukupno zaposlenih, a u privredi 555.000. Ceh nezaposlenosti uglavnom plaćaju oni koji rade u privatnom sektoru, jer je broj zaposlenih u javnom sektoru povećan i relativno stabilan. U privatnom sektoru i oni koji se eventualno zaposle su „robovi na određeno vreme", kako ističe jedan dnevnik, jer su ugovorom sa vremenskom klauzulom, a često tako „zaposleni" rade i bez plate i bez doprinosa. Kako je moguće da 55.000 preduzeća svojim radnicima ne plaćaju doprinose.

Nezaposleni, penzioneri, potrošačka korpa i primanja za preživljavanje

Stopa nezaposlenosti na kraju 2011. godine iznosila je 30%, što je opšteprihvaćeni podatak u javnosti. U sledećoj godini registrovana stopa nezaposlenosti (sa poljoprivrednim osiguranicima) iznosi 27,5%, dok je zvanična stopa nezaposlenosti prema anketi o radnoj snazi 26,9%, a u 2016. godini najpre 19%, a zatim 15% krajem godine (po najnovijem izveštaju ova stopa je pala na svega 13,8%, sa namerom vlade da je obori na stopu nezaposlenosti u evrozoni od 12% (a ne u EU od 10%).

Pošto je ovo jedan od najvažnijih problema društva bilo bi interesantno da se daju javnosti sledeći podaci:ukupan broj zaposlenih u toku godine, broj onih koji su izgubili posao (novonezaposleni), kod novozaposlenih - u kojim granama i sektorima (privatni i javni sektor), oblici i priroda zaposlenosti - po ugovoru, na određeno vreme, za određene poslove, volonteri, zaposleni preko Agencije za zapošljavanje i sl. brisani iz spiska nezaposlenih.

Zaposlenost i nezaposlenosti je jedan celi sistem, a ne samo puki statistički podataka pogodan za političke manipulacije i "dokaz" uspešnosti "reformu". Konačno, sistem se gradi za čoveka i njegovu budućnost i bolji standard, sigurnost, školovanje i stvaranje novih generacija (porodica i nataliteta).

Prema navedenim stvarnim stopama nezaposlenosti Srbija se nalazi u samom vrhu Evrope među 3-4 države (zajedno sa Španijom, Makedonijom, BiH, Grčkom i dr).

Dakle, stopa ukupne nezaposlenosti je vrlo visoka, s tim da se nezaposlenost povećava, a mogućnosti zapošljavanja su sve manje. Sada se stopa nezaposlenosti prema Anketi smanjuje na 15,2% u 2016. godini, dakle niža je za 10%. Ako se vidi broj nezaposlenih više od 840.000, gde je to zaposleno 84.000? A broj nezaposlenih gotovo stagnira. Vreme je da se prestane s tim manipulacijama, jer u zvanične podatke više niko i ne veruje.

Sada ćemo pogledati strukturu ukupno nezaposlenih u Srbiji po stepenu obrazovanja, pošto je to vrlo značajan pokazatelj za državu kako i gde da rešava ovaj danas najveći problem u zemlji (po područjima, delatnostima i sl). Sa zaključno osnovnom školom je 150.456 (21%), srednja škola 501.035 (68%), viša i visoka 78.880 (11%).

Interesantno bi bilo videti i strukturu nezaposlenih (posebno po godinama starosti), što se obično ne razmatra, mada je vrlo značajno u politici zapošljavanja i obaveza države da rešava ovaj problem.

Do srednje stručne spreme nezaposlenost je 89%, samo sa srednjom stručnom spremom oko 69%. Slika po stepenu stručnog obrazovanja nije ništa povoljnija. Naime, priučeni, niže obrazovanje, nekvalifikovani i kvalifikovani čine oko 50% nezaposlenosti. Ako se tome doda i 26% sa srednjim obrazovanjem to iznosi 76,2% ukupno nezaposlenih. Veoma je nepovoljna struktura nezaposlenih po oba osnova. Veliki je problem što je od 55-60% visokoobrazovanih nezaposleno.

Dobra je konstatacija da su „generacije izgubljene na biroima za zapošljavanje". Nezaposlenost mlade školovane generacije je postala endemska pojava.

Stopa ukupne nezaposlenosti je izrazito visoka, što je karakteristika duboke krize razvoja i „izbacivanja rezervne armije rada". Mada je različita po zemljama Evrope njihova karakteristika je stalni rast. Veliki je problem što se Srbija po stopi nezaposlenosti nalazi među 3-4 države Evrope s najvišom stopom nezaposlenosti. Svaki drugi radno sposoban stanovnik Srbije mlađi od 30 godina je nezaposlen. Stopa nezaposlenosti za ovu starosnu grupu tada iznosi 55%.

Stvarna i potencijalna masa i stopa nezaposlenosti može se dobiti samo ako se uzmu svi potrebni tokovi radno sposobne snage. Stoga ih dajemo u jednom sintetičkom obliku: Nezaposleni koji se prijavljuju 843.000, ne prijavljuju se službi (starost, umrli, izgubljeno poverenje) 125.000, otišli u inostranstvo-radno sposobni 200.000, ukupno stvarno nezaposlena radno sposobna radna snaga iznosi 1.158.000 građana...

Da pogledamo sada „raslojavanje" u okviru penzionera.

Iz navedenog se vidi da su stroge mere štednje i zamrzavanje penzija bilo potpuno kontraproduktivno.

Sada imamo sledeću formiranu strukturu stanovništva: Socijalnu pomoć prima 834.732 stanovnika. Godišnje se ova kategorija povećava za oko 70.000. Zaposleno u privatnom sektoru je palo na 716.000. Nezaposlenih ukupno 764 hiljada. Penzionera trenutno ima ukupno 1.780 hiljada. Mladi do 15 godina starosti 1.140 hiljada. Ukupno "izdržavano" stanovništvo je izuzetno visok teret za oslabljenu privredu i izrazito spor i trom ekonomski rast. Odnosi su gotovo katastrofalni prema zaposlenim, a posebno prema zaposlenim u privrednom sektoru.

Koliko je socijalno raslojavanje vidi se iz podataka da svega nekoliko građana - penzionera ima više od 1.000 evra (0,5-1%), dok ispod 200 evra mesečno preživljava preko 2 miliona građana. Od ukupnog broja penzionera čak 990 hiljada prima manje od 22.000 dinara, a preko 227 hiljada prima do 11.447 dinara. Poljoprivredni penzioneri primaju 9.373 dinara prosečno ili 24% proseka privrede. U tome 173.000 poljoprivrednih penzionera prima ispod 9.373 dinara. Stoga se i ograničenje ili smanjenje penzija ne odnosi na kategoriju do 25.000, što iznosi oko 1.068.000.

Treba prikazati i strukturu i broj penzionera po osnovnim kategorijama koji imaju ispod 100 evra penzije mesečno (dakle dva puta po 50 evra).

Dakle, ispod 15.000 mesečno imamo 570.915 penzionera, a to čini 34% ukupnog broja. Ispod 200 evra već imamo 989.736 penzionera, a to čini oko 59% svih penzionera. Primanja iznad 106.000 dinara ima svega 153 penzionera. Uz nastavak negativnih kretanja potrošačka korpa krajem 2015. godine iznositi preko 68.500 dinara. Koliki deo stanovništva to može da pokrije?

Da prikažemo i ove podatke za sve u državi koji imaju ispod 200 evra mesečno.

Sada je interesantno da vidimo raspored penzionera po visini penzija.

Po osnovnim oblicima i sticanju pravo na penziju imamo sledeće stanje:

Da pogledamo šta može ova kategorija stanovništva, koliko mogu pristojno živeti zaposleni sa svojim platama.

Prosečna plata se i obračunski povećava, jer se masa isplata za plate deli sa sve manjim brojem onih koji su zaposleni i primaju plate. Prosečna penzija ne pokriva ni 38% potrošačke korpe, a prosečna plata oko 69%. Odnos penzije prema plati pao je na oko 51-54% sa preko 74% iz 2001. godine. Ovaj odnos krajem 2015. iznosi 51%.

Uz navedene odnose bitno je videti i kretanje realnih plata i realnih penzija u dosadašnjem periodu ove nove krize - koja se i dalje nastavlja i nažalost produbljuje.

Realne plate već sedam godina zaredom padaju, mada nešto ublaženo, dok je realni pad penzija izuzetno visok. Penzije realno padaju i sistemom „povećanja", jer samo naknadno prate već ranije nastalu inflaciju i njene efekte obezvređene penzije. Penzije gube trku u realnoj vrednosti.

U periodu krize 2009-2015. penzije su realno pale za 34,7%, a neto zarade 15%. Stoga je učešće penzija u neto zaradi palo sa 62,4% iz 2009. na 51,8% u 2015. godini.

Dodajmo tome, svaki izveštaj MMF traži da se smanji potrošnja i plate zaposlenim (čak i penzije i druga socijalna davanja), jer „na tome počiva popravljanje kreditne sposobnosti države". Čije to interese zastupa u svojoj „politici stabilizacije i „restrukturisanja" MMF? On je bio i ostao instrument u rukama krupnog finansijskog kapitala i njegovih interesa, a ne interesu zemlje koju nadzire, savetuje i kontroliše.

Izdržavani u odnosu na ukupno zaposlene iznose 3,2 : 1. Izdržavani u odnosu na zaposlene u privrednom sektoru 6,6 : 1. Zaposlenost (ukupna) u 2012. godini pala je na 1.730.530, dok je broj penzionera povećan na 1.687.921. Odnos se praktično sveo na 1:1.

Kako 105.000 zaposlenih nije primilo platu, to je odnos zaposlenih i penzionera još nepovoljniji. „Normalan" odnos bi morao biti najmanje 2,5 zaposleni na jednog penzionera (nekada je bio 4:1) da bi sistem mogao uredno funkcionisati. U budžetu za isplate penzija odlazi oko 13-14% bruto domaćeg proizvoda. Ovaj procenat je veći samo u Italiji i Ukrajini. U drugim državama Evrope izdavanje iznosi između 6-7%. Prema sporazumu sa MMF ova stopa je trebalo do 2015. da se smanji na 10%.

Interesantno je videti i strukturu penzionera i njihove prosečne penzije u 2011. godini.

Odnosi su dovedeni do neizdrživog stanja. Pucanje socijalne poluge je neminovno. Sve manje se stvara nacionalni dohodak, sve je manja mogućnost isplate plata, poreza i doprinosa. Istovremeno, kako stanovništvo stari, a kriza se produbljuje i produžava, sve je veći broj penzionera na jednog zaposlenog.

Isplaćeno je više penzija od plata u 2012. godini, jer oko 105.000 zaposlenih ne dobija platu. Tako je 1.688.165 penzionera dobilo penzije, a svega 1.630.000 zaposlenih svoje plate. Tome treba dodati i činjenicu da samo 19% firmi redovno izmiruje zarade. Odnos zaposlenih i penzionera nekada je bio 4,1:1, od devedesetih godina odnos se smanjio na 2,5:1, da bi sada taj odnos bio 1:1. Broj penzionera se godišnje povećava za 1,5%, dok je stopa rasta bruto domaćeg proizvoda sve niža i do nule. U 2014. godini programirana stopa rasta svedena je sa 0,5% na 0,1%, mada je bila negativna od 1,8%. U 2015. stopa rasta iznosi svega 0,7% dok se on 2016. očekuje 2,5%. Što je Srbija siromašnija to su socijalne napetosti veće. U ukupnim prihodima domaćinstava u Srbiji na zarade otpada 40,4%, na penzije 34,2%, pomoć iz inostranstva 6% i pomoć sa sela 5,4%. Penzije postaju jedan od glavnih izvora izdržavanja domaćinstava (porodica).

Država se mora okrenuti ka dinamičnom razvoju, uz stopu rasta od 8-10%, čak i više da bi se ovako nagomilani problemi brže rešili i sprečilo pucanje „balona socijalnih rashoda".

Siromaštvo mnogih delova stanovništva i nezaposlenost se naglo povećavaju. Postojeća nezaposlenost zbog niske stope rasta i zastoja u investicijama se brže uništava nego što se stvara nova. Socijalna infrastruktura je potpuno devastirana, kriza se produbljava na socijalnom području, prete rastući sukobi klasnih interesa.

Povećanje nezaposlenosti i socijalni slom društva velikih društvenih razmera, posebno mlade generacije, ugrožava ne samo njihovu egzistenciju, već se stvara „izgubljena generacija". Da li neko vodi brigu o tome?

Okovi kriminalnog kapitala i destrukcija privrede i društva

Stravična je ekonomska i socijalna situacija, koja se ne rešava već se naglo pogoršava, uz kumulisanje problema i njihovo negativno podsticanje. To se ne može rešiti samo načelnim obećanjima.

Stalnim rastom kursa dolara i rastućom očekivanom inflacijom, penzije i socijalni transferi će sve više realno padati. Stoga je zamrzavanje penzija ravno „socijalnom genocidu".

Nastala je zlokobna spirala ekonomskog opadanja i socijalnih mogućih potresa. Istovremeno se razvija i duhovna kriza i duhovni slom društva. Sadašnjost se pretvorila u golo preživljavanje masa i duhovno umiranje, odnosno truljenje. Bogati slojevi sve više otuđeni, stvaraju svoj „odvojeni" svet interesa i povezanosti - osuđeni su na monotoniju, duhovni egzorcizam, dosadu i gramzivost (kumulisanje spekulativnog kapitala). Kriminogeni kapital je zadominirao politikom i ekonomskom scenom Srbije.

Finansijski kapital i novac su zadominirali politikom i ekonomskom scenom. Kriminal je zadominirao i prodro u sve pore sistema, dok je korupcija postala sastavni deo svih operacija kapitalom. Kapital van javne kontrole nije stavljen u funkciju realnog stvaranja, oplodnje bogatstva i realnih investicija u privredu. Spekulativni kapital ruši finansijski sistem, moral i prave vrednosti. Novi sistem mora da počne od promena odnosa rada i kapitala, ali da se spoje rad i kapital, promene vlasnički odnosi sa potpunom kontrolom tokova novca i kapitala.

Izvršena je ogromna preraspodela društvenog bogatstva uz pomoć privilegija, politike, privatizacije, dok se ogromni profiti zgrću na pljački i ekonomskom propadanju Srbije. U nametnutnoj nesamostalnosti, dominaciji inostranog kapitala i interesa zapadnih država - onemogućava se ekonomija opšteg blagostanja, siromaštvo se povećava, raslojavanje, stalni je rast masovne nezaposlenosti, drastičan pad broja stanovnika, odumiranje socijalne sigurnosti masa. Socijalni bunt može da preraste u snažan pokret mase nezaposlenih, gladnih, obespravljenih, ali i većeg dela visokoobrazovanih i stručnih delova društva.

Socijalni intervencionizam u funkciji fiskalne konsolidacije

Povećanje (delimično vraćanje) plata i penzija u dogovoru s MMF samo je odraz razumevanja za tešku materijalnu situaciju penzionera i zaposlenih u klasičnim funkcijama javnog sektora. Svi penzioneri, bez obzira na onih 1.068.000 kojima nije smanjena penzija (kategorija do 25.000 dinara), dobili su jednokratnu socijalnu pomoć od 5.000 dinara. Mada je to simbolično u odnosu na dvogodišnje oduzimanje, svakako je dobro došlo onim s najnižim primanjima. Jer su "penzioneri podneli jedan od najvećih tereta fiskalne konsolidacije. Zbog toga im je predsednik vlade "beskrajno zahvalan". "Povećanje" penzija od januara 2017. godine za 1,5% do 1,7%, biće ispod stope inflacije, i mada mnogi smatraju da je to uvredljivo i ponižavajuće, to će iznositi oko 360 dinara, ali će povećati budžetsku neravnotežu i povećati deficit budžeta.

Povećanje plata u javnom sektoru i to: prosveti za 6-7%, vojsci, policiji, pravosuđu, zdravstvu, socijalnim ustanovama i kulturi 5%, ne daje pravo predstavnicima Vlade da tvrde da će neki (prosveta) imati "plate veće nego ikada". Zatim dolazi tvrdnja stvarno bez osnova, kao "retko se dešava da MMF prizna napredak neke zemlje, popusti i odobri povećanje zarada i penzija" (Vujović). I, dalje, se tvrdi da je "Vlada postigla zapažene rezultate, što je dovelo do toga da MMF dozvoli povećanje primanja dok traje program zamrzavanja. Dogovor je bio da imamo tri godine zamrznute plate i penzije. Ostvareni su rezultati na koje smo ponosni" (Vujović). Ovde su svi oni koji su tražili odgovor na pitanje dokle će se provoditi ovo smanjeno zamrzavanje plata i penzija - u stvari ga sada i dobili. Kakvi su stvarni rezultati budžetske politike i ostvareni "suficiti", daćemo u sledećem prilogu.

Da pogledamo stvarne odnose i "povećanje" plata u javnom sektoru, jer to sigurno interesuje javnost.

Teško je prihvatiti stav da će "prosveta imati plate veće nego ikada". Ovakav budžet kakav imamo teško može da podnese i ovo "povećanje" plata u javnom sektoru, a da to ne poveća očekivani budžetski deficit u sledećoj godini.

Očito je da je gotovo isključivo smanjenje plata i penzija osnovni faktor i nosilac smanjenja deficita budžeta, da se oni vrate na oduzete prethodne nivoe, deficite bi ponovo eksplodirali. Jer, na drugim delovima fiskalnog sektora gotovo ništa značajna nije promenjeno.

Izlaz iz začaranog kruga privredne depresije, finansijske krize i sloma, uz porast materijalnog siromaštva - koji vode u sve dublju finansijsku i socijalnu krizu, može biti preko izrazito visokih stopa privrednog rasta (gotovo dvocifreno) oživljavanja privredne aktivnosti preko aktiviranja domaćih faktora razvoja, uz težnju da se ostvari puna zaposlenost rada i domaćeg kapitala. To je u stvari, novi model privrednog rasta i makroekonomske politike.

Svi makroindikatori razvoja su dosta niskih stopa, uz stalno pogoršavanje opšte poslovne klime i zdravstvenog stanja privrede. Neizvesnost stalno raste, što je praćeno izostankom programa razvoja, izostankom mogućnosti neto priliva svežeg kapitala iz inostranstva (uz istovremeni veliki odliv kapitala), čime je blokiran nužni proces oživljavanja investicija (bez kojih nema procesa "strukturnog prilagođavanja" i brže izmene strukture privrede). Osnovni faktori razvoja su blokirani, uz već nastali proces njihovog međusobnog isključivanja. Prostor za alternativnu makroekonomsku politiku i strategiju "supstitucije faktora razvoja", na bazi ovakve filozofije "razvoja" i "stabilizacije" koju nude vlade naglo se sužava i gotovo nestaje. Privreda tone u sve dublju krizu. Sve češće se ističe dolazeći privredni slom, u čemu je privreda na svaku terapiju postala rezistentna. Stanovništvo u sve većim masama kreće u socijalni bezizlaz (ali i sve otvoreniji bunt protiv svega što se nudi kao "supstitut" razvoju, kao i ostvarenje "demokratije liberalizma", umesto "društva i države blagostanja", te društvenog preporoda). Ekonomska misao vrlo teško opterećena regionalizmom, dnevno-političkim suprotnostima, izgubila se u nemoći da obavlja svoju vizionarsku funkciju, da nudi izlaze iz krize. Politikanti, koji misle da znaju ekonomiju, nude nove iluzije i stvarno duhovno i ekonomsko propadanje i odvajanje od razvijenog sveta.

Može li se u takvim odnosima ponuditi odgovarajući alternativni program razvoja i revitalizacije privrede uz otpočinjanje procesa društvenog preporoda i uvlačenja u krug srednje razvijenih privreda (s dinamičnim razvojem)? Mogu li se aktivirati mrtvi kapital u procesu razvoja i brojni sekundarni faktori razvoja? Moguće je, ali ne na bazi dosadašnjih koncepcija i ovakvog modela antirazvoja koje se stalno nude i uporno sprovode, bez obzira na upravo katastrofalne rezultate.