Tragom vesti

Strane zelenaške banke su na prodaju, ili napuštaju Srbiju

I derikože u bekstvu

Na prodaju su skoro sve ovdašnje banke u kojima je većinski strani kapital. Prodaju se sve grčke, skoro sve sa italijanskim kapitalom su, takođe, na ponudi, a uskoro će biti i ostale banke. Pošto je zbog sopstvenih finansijskih interesa državni vrh nespreman da konačno reši problem sa kreditima u švajcarskim francima, kupci stranih banaka su ili domaći tajkuni sumnjivog morala, ili kapital nepoznatog porekla.

Milan Malenović

Krajem januara je bivši guverner Narodne banke Srbije, a sadašnji član „Helenik fajnenšal stabiliti fonda" iz Grčke, Radovan Jelašić, javnost upoznao sa planom grčkih banaka da u najkraćem mogućem roku napuste Srbiju. I on, kao i drugi stručnjaci, tada su nas lagali kako je to isključivo zbog krize u Grčkoj i da ondašnjim bankama, navodno, treba kapital koji im je zarobljen u Srbiji.

Da nije u pitanju odlazak samo grčkih, već i svih ostalih banaka iz Srbije, pokazalo se veoma brzo. Samo tri dana posle Jelašićeve najave, oglasili su se bankarski stručnjaci ocenom da su skoro sve strane banke spakovale svoje stvari spremne da pobegnu glavom bez obzira.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Boško Živković tada je medijima rekao: "...Stranci su preuzimali banke u Srbiji, jer su bili relativno povoljni uslovi." Preciznije rečeno, stranci, na prvom mestu Grci, u Srbiju su počeli da dolaze tek pošto je Mlađan Dinkić nasilnim gašenjem četiri najveće domaće banke ukinuo konkurenciju. Upravo te banke sada prve napuštaju Srbiju, verujući da nemaju šta više da opljačkaju.

Prva je još u septembru 2016. vlasnika pokušala da promeni „Marfin banka" za koju ni do danas nije postalo jasno da li je u njoj dominantan grčki ili kiparski kapital. Kako bilo da bilo, nju je htela da otkupi češka „Ekspobanka" u vlasništvu ruskog milijardera Igora Vladimiroviča Kima. Po tada datim izjavama medijima, ugovori su potpisani i sve je predato na odobrenje Narodnoj banci Srbije, ali i nadležnima u Češkoj i na Kipru. Da li je i gde došlo do zastoja, ne zna se, ali je po zvaničnom izveštaju Centralnog registra za hartije od vrednosti, u trenutku kada je ovaj članak nastajao, jedini vlasnik „Marfin banke" ad još uvek „Cyprus popular bank public co".

Po rečima Jelašića na prodaji su se našle banke sa većinskim grčkim kapitalom: „Vojvođanska banka" (NBG), „Pireus banka", „Eurobanka" i „Alpha banka".

Za „Alphu" je zainteresovana „domaća" banka AIK sa sedištem u Nišu. Pitanje da li je AIK banka zaista domaća ili ne, upravo je opet postalo aktuelno. Većinski akcionar je „BDD M&V Investments" čiji je jedini vlasnik „Nordagri ev". U suštini, upućeni su sigurni da iza cele ove konstrukcije stoji Miodrag Kostić.

Upravo je „MK Grupa" (koja se nigde u CRHOV-u ne pominje kao vlasnik akcija) krajem januara objavila da je postigla dogovor sa vlasnikom „Alpha" banke o kupovini, a u toj grupi Miodrag Kostić po zvaničnom izveštaju Agencije za privredne registre ima 1,6 odsto vlasništva. Do skoro se verovalo da su i ostala dva nominalna vlasnika, jedan iz Švajcarske, drugi iz Holandije, u stvari Kostićeve kompanije iza kojih se on krije kako bi izbegao plaćanje poreza u Srbiji. Sada je i to pod znakom pitanja.

Početkom februara su stručni mediji objavili kako je Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) prodala svoj udeo u kompaniji „Agri Europe", registrovanoj na Kipru, koja posluje u Srbiji i Ukrajini, državama u kojima svoje agroposlove ima i sam Kostić. Tek tada je objavljeno kako je „Agri" vlasnik: „MK Group"-e, „Carnex"-a, „Sunoku"-a i „Agroinvest"-a, preduzeća koja su se do sada isključivo vezivala za Miodraga Kostića?!?

Pitanje je sada: ko zaista stoji iza kompanija koje se pripisuju srpskom "Kralju šećera".

S obzirom da su i italijanske banke pod sve većim pritiskom u svojim matičnim zemljama i da im hitno treba svaki evro koji mogu da napabirče, stručnjaci očekuju da će se ove godine i one povući iz Srbije. „Findomestic" je već viđena za prodaju „Dikretnoj banci" iz Kragujevca. Upućeni ne isključuju mogućnost da se i najveća i najuspešnija ovdašnja banka, „Inteza", nađe na prodaji.

Srpsko tržište je iscrpljeno i poharano. Na njemu nema više ničega što bi neku ozbiljnu banku privuklo da dođe ili da ostane.

Početkom februara meseca je Narodna banka objavila kako je procenat loših, odnosno nenaplativih kredita spao na 17,03 odsto, iako je godinu dana ranije iznosio preko 21,5 odsto. NBS ovo pripisuje vanrednim merama koje su donete, što, donekle, i jeste tačno. Naime, po novim propisima banke moraju u određenim okolnostima loše kredite da otpišu, a ne da ih kao fiktivnu pasivu prenose iz bilansa u bilans. Upravo se to i desilo, pa na kraju 2016. imamo manje loših kredita, ali zato veće gubitke banaka. Nije šija, nego vrat.

Privatne banke, posebno one koje su prve stigle, pošto je Dinkić zatvorio četiri najveće domaće, mogle su deceniju i po nesmetano da uzimaju sa srpskog tržišta i šakom i kapom. Za njih nije bilo nikakvih ograničenja, a ne bi ih bilo ni danas da narod i privreda mogu da podnesu taj namet.

U bankama u Srbiji klijent jedino što ne plaća ulazak - sve ostalo košta. Održavanje računa je od 200 do 300 dinara mesečno, bez obzira da li se na računu nalaze neke pare ili ne. Skidanje novca sa takozvanog „bankomata" po pravilu košta izvestan procenat od podignute sume, ali najmanje 150 dinara. Hiljade klijenata vodi sudske sporove sa domaćim bankama koje protivzakonito naplaćuju posebne takse za odobravanje i održavanje kredita, kao i kamatu na kamatu. Obe ove stvari domaći sudovi su odavno zabranili, ali banke i dalje rade po starom, jer ni jedan direktor do sada nije krivično odgovarao za ovakvo kršenje zakona.

Ovakvo ponašanje banaka je jasan pokazatelj da na legalan način više nema mogućnosti da se zaradi. Pošto su nas do gole kože opljačkali, strani „investitori" su odlučili da prodaju ono malo imovine i da pobegnu.

Sve je veći broj ovdašnjih banaka koje isplaćuju negativne kamate na štednju, odnosno klijent koji u nekoj banci želi da deponuje svoj novac za tu uslugu plaća banci kamatu, umesto obrnuto. Razlog za ovo je taj što banke nemaju gde više u opljačkanoj i osiromašenoj Srbiji plodonosno da plasiraju novac. Najveći izvor prihoda, a kod pojedinih banaka i jedini, jesu kamate na kredite date građanstvu.

Da bi se od bankrota spasilo ono malo banka koje je još preostalo, Narodna banka Srbije uporno odbija da problem kredita obračunatih u švajcarskim francima reguliše na način kako je to učinjeno u Evropi. Naime, kada bi banke bile primorane da i te kredite otpišu, kao što su učinile sa većinom loših kredita, mnoge od njih bi i formalno postale nesolventne.

Švajcarska centralna banka je još 2000. upozorila evropske banke da ne odobravaju kredite u švajcarcima stanovnicima koji ne zarađuju u toj valuti. Austrija je 2006. tražila da banke svoje klijente pismeno obaveste kako su krediti sa klauzulom u švacarskim francima „poseban oblik monetarne špekulacije", a 2008. je bila prva zemlja u Evropi koja je zabranila ovakve kredite.

Mađarska je prva evropska država koja je kredite u švajcarcima konvertovala u domaću valutu, podelivši pri tom finansijski teret između poslovnih banaka i države koja je za te potrebe izdvojila tri milijarde evra.

Narodna banka Srbije ne sme ni da pomisli da donese neku sličnu regulativu. Manji je problem u visini eventualnog učešća države u sufinansiranju prelaska iz švajcaraca u evro ili domaću valutu (neke države, kao na primer Hrvatska, prepustile su da kompletan trošak snose poslovne banke), dok je daleko veći u tome da bi onda veliki broj banaka koje traže kupca definitivno otišle u minus.

Ozbiljni strani investitori su svesni da ni u Srbiji problem sa kreditima u švajcarskim francima ne može beskonačno da se prolongira i da će kad - tad biti rešen po nekom od postojećih evropskih modela, zbog čega u ovom ni ne žele da kupuju srpske banke. Tako smo svi mi postali taoci nerazumne kreditne politike NBS-a, jer ćemo kada i te banke krenu u stečaj, po modelu „Agrobanke" ili „Univerzal banke" iz domaćeg budžeta da im saniramo dugove.