Postdemokratija

NA ČEMU JE VUČIĆ

Kada ne bismo znali za katastrofalne rezltate, Vučiću bi se moralo odati priznanje na enormnoj produktivnosti. Ali, i ti tragični rezulrati su dokaz jer su posledica njegovog neprirodno i nezdravo velikog angažovanja. Kada bi on radio kao sav normalan svet i Srbija bi mogla biti normalnija država. Naravno, jasno je da on mora tako, da se baš u sve meša i sve kontroliše, jer je izgradio sitsem koji samo od njega zavisi, a okružio se idiotima koji nisu u stanju da preuzmu bar deo posla. Nisu doduše ni ovlašćeni da sami rešavaju probleme, naprotiv, dresirani su tako da čekaju naredbe od njega, što dodatno povećava njegove obaveze. Međutim, nije jasno kako on to sve postiže i izdržava, fizički pre svega. Moj utisak je da sa nečim dopinguje, zapravo ubeđen sam u to, a svi znamo kuda to vodi, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Miodrag Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Pre neki dan sam Aleksandra Vučića gledao na TV Prva, na kraju radnog dana, uveče od devet negde čak do jedanaest sati, svežeg i ornog za priču bez kraja i konca, kao da prethodno nije ceo dan nešto radio, bilo šta, makar samo sedeći na bezbrojnim sastancima i putujući okolo na već uobičajene svakodnevne obilaske nekih radova i fabrika.

Pa i za sam taj nastup na televiziji, u kojem je govorio o svemu i svačemu, bilo je potrebno bar nekoliko sati za pripreme jer trebalo je obavestiti se o svim aferama, ko je uhapšen i šta je ko rekao ili uradio u toku istrage, ali i naučiti sve te cifre sa kojima se frljao o berzanskim cenama nafte, struje i gasa.

Toga dana uhapšena je bivša državna sekretarka u Ministarstvu unutrašnjih poslova, pa je to bio povod, da on lično objasni narodu zašto i šta joj se sve stavlja na teret. Zašto on pobogu?

To baš nije morao, a ni ne pripada mu po opisu poslova. Ima valjda nekog od inspektora koji vode istragu ili od onih koji su joj odredili pritvor ko bi mogao to da saopšti i objasni. Bez obzira što znam da je sve to samoreklama i prosipanje magle, a možda baš i zbog toga jer veći je napor lagati nego govoriti istinu, iskreno sam bio fasciniran tom energijom, pitajući se odakle mu snage za sve to.

A već sutradan izjutra je, ko nov, bio na proslavi bezveznog jubileja BIA, od 19 godina postojanja, gde je, naravno, opet govorio, a popodne u Jagodini da bi od Palme primio titulu počasnog građanina te varoši i nimalo nije izgledao kao da je izašao iz tamošnjeg muzeja voštanih figura. Naprotiv, više je ličio na zver iz lokalnog zoološkog vrta, pun snage i spreman za tuču sa svekolikim provokativnim pitanjima novinara. Tamo je doduše morao jer ako padne Palma, taj bi kakav je neotesan i ratoboran, mogao i njega povući sa sobom. Ko zna šta sve taj zna iz vremena kada su organizovali paravojne formacije za ratove u susednim državama, koje su počinile brojne zločine, ali i iz savremenog perioda od kako su u koaliciji.

Pošto nisam čuo da se bavi bilo kakvom rekreacijom, a on ne bi propustio priliku da se i time pohvali i slika u takvim situacijama, nema druge nego da posumnjam da koristi neka stimulativna sredstva za podizanje duha i tela, kako bi sve to izdržao. A kad se tako nešto redovno uzima, koliko znam, posle toga dolazi do velikih padova pa naredna doza svaki put mora biti sve češća i sve veća. Kako drugačije objasniti njegovu enormnu aktivnost i koncentraciju?

Zamislite samo, dali biste i kako izdržali kada biste uz svoje redovne obaveze svaki dan morali negde u neku posetu, pa makar to bila i najprijatnija slavlja u familiji ili kod bliskih prijatelja. I to mesecima, bez pauze, bez dana odmora? Nikako. Čak ni to što inače prija ne može se izdržati ako bi se ponavljalo iz dana u dan. Sve bi vam se smučilo, i rodbina i prijatelji, da ne pričamo o tome da biste se razboleli od toliko hrane i pića.

Mada su u pitanju uglavnom lepi povodi i prijatni provodi, što je mnogo mnogo je. Ni najdraži kulinarski specijaliteti ne mogu se mesecima jesti svaki dan. Ogadili bi vam se. A kamoli da gutate žabe.

Onda možete zamisliti kako biste izdržali da svaki dan, pored svog redovnog posla, morate da putujete po celoj zemlji u posete nepoznatom svetu, među kojima ima previše licemera koji će vas smarati lažnim pohvalama i divljenjem, uz bezbroj molbi i zahteva za pomoć u rešavanju svih njihovih problema, od najkrupnijih do najbanalnijih i najbesmislenijih.

I još posle toga da morate o tome da pričate novinarima kao o ozbiljnom poslu i odgovrate na njihova pitanja na sasvim druge teme, prijatne i neprijatne, pa i na one koje nemaju nikakve veze sa vašim obavezama i ovlašćenjima. I tako svaki bogovetni dan. Normalan čovek ne bi mogao ni na utakmicu, u bioskop ili na koncert, svaki dan. Dosadilo bi mu, posebno ako bi igrali uvek isti timovi i filmovi ili svirali isti, makar i najbolji bendovi, istu muziku.

Ovih se dana jednom iz plejade Vučićeve služinčadi, ne znam dal je to bio Vulin ili Vučićević ili neka treća ulizica, a nije ni važno, prosto se otelo kako to što on radi ne bi mogao normalan čovek. Taj je, naravno, hteo da kaže kako Vučić nije sa ovog sveta, kako je u pitanju nadčovek, neko božansko stvorenje ili vanzemaljac u najmanju ruku, ali zapravo je rekao da ovaj nije normalan čovek. To je vrlo čest zaključak i njegovih brojnih protivnika, pa i psihologa i psihijatara, ali ja bih se ovom prilikom ipak zadržao na oceni dotičnog njegovog vernika, da to koliko Vučić radi zaista nije normalno.

Pri tome mislim pre svega na ogromne fizičke, psihičke i intelektualne napore koje svakodnevno podnosi, koje ne bi mogao izdržati normalan čovek. Čak ni oni predsednici SAD, koje smo u holivudskim filmovima često viđali kako u pratnji svojih gorila trče po nekakvim parkovima. Ovo se ne može postići rekreacijom pa ni treninzima, samo dopingom.

Dakle, na čemu je Aleksandar Vučić, čime se dopinguje?

Nema druge jer ogroman je to napor, fizički ali i psihički. Pored neprekidnog zasedanja i kretanja, potrebno je naučiti podatke i činjenice a onda ih sve vreme izvrtati i paziti da ne pogrešiš i ne preteraš. Treba da zadovoljiš i ove i one, i leve i desne, i vakcere i antivakcere, i vernike i nevernike, i nacionaliste i proevropljane, a da ne budeš kontradiktoran i da ne skačeš sam sebi u usta. Bar ne u jednom te istom nastupu. Treba da obećaš svima ponešto i da im zapretiš ali da ih ne naljutiš, da se junačiš uprkos strahu koji osećaš, da se praviš samouvereno superioran, miran i hladnokrvan dok sav treperiš od nervoze i neizvesnosti.

Uprkos sredstvima koja uz stimulaciju i smiruju, napet je jer pod ogromnim pritiskom. I spolja i iznutra. Oni spolja ga pritiskaju da pusti Kosovo, što zna da ne sme da uradi jer ode glava. A da bi došao na vlast obećao im je da će baš to da uradi. Ali ne drže oni njega za reč, nego za muda. I neće birati sredstva kad odluče da su dovoljno čekali i dozvoljavali mu da u zemlji radi šta hoće.

Kad oni krenu na njega sve prozivke, zamke i smicalice koje mu se priređuju u samoj Srbiji i okruženju, izgledaće kao mala šala među prijateljima. Toga se, naravno, najviše plaši i zato neprestano ponavlja kako je samostalan i drčan, te da njemu niko spolja neće naređivati. Ne govori on to njima, na takve priče oni se samo smeškaju, nego narodu od kojeg očekuje da ga podrži kad ipak bude odustao od Kosova, da mu poveruje da je to njegova „teška" ali samostalna odluka u najboljem interesu Srbije. Ili da ga zaštiti ako se kojim slučajem uzjoguni i odbije da izvrši to obećanje.

A ni to ne treba sasvim isključiti kao mogućnost, kad se sateran u ćošak dobro naduva i počne da veruje u Dodikovu pesmu „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine"! Sa ljudima koji se dopinguju nikad nisi načisto. U jednom trenutku mogu da budu krajnje pitomi i miroljubivi, a već u sledećem da podivljaju i postanu ratoborni do samouništenja.

Ako se zaista dopinguje, onda je samo pitanje dana kada će postati ovisnik, ako već nije, a to nije samo njegov problem. Predugo to traje, već godinama on izigrava superheroja koji svuda stiže, sve zna i sve može, a to ne bi bilo moguće bez nekih stimulativnih sredstava. Samo njegov je problem što to može dovesti i do smrti, a naš je što to sigurno vodi u ludilo. Ne samo njega, nego i sve nas. Došlo je vreme iz vica koji kaže: Ako ne poludiš nisi normalan!

Kako drugačije reagovati na situacije kao što beše ova na lokalnim izborima u Negotinu, gde je policija u toku glasanja hapsila i sa biračkog mesta odvodila članove izbornih odbora iz opozicije, koji bi trebalo da kontrolišu glasanje i brojanje glasova. Zašto? Zato što su ukazali na manipulacije sa glasačkim listićima od strane predstavnika vladajuće stranke.

Naravno i o tome je sutradan govorio Vučić, otvarajući neku fabriku na sasvim drugom kraju zemlje. Dakle, još jedna dodatna obaveza toga dana, morao je najpre detaljno da se obavesti o svemu što se tamo dogodilo a onda da se sa majstorima za spinovanje iz strane agencije koja mu vodi izborni marketing, konsultuje o tome kako da tu priču izvrne u svoju korist a protiv opozicije.

Pošto ni najveći manipulatori ne mogu da nađu objašnjenje i opravdanje za upad policije na biračko mesto, to je prećutao ali je prokomentarisao prisustvo crnih džipova bez tablica u Negotinu za vreme glasanja. Po njegovom, ne baš kreativnom tumačenju zatamnjene džipove, kakve je dosad uredno koristio njegov SNS, ovom prilikom koristila je opozicija. Nismo mi majke mi, oni su.

Moguće je, pa i sasvim očigledno, da ovog puta nije mogao da stupi u kontakt sa izraelcima koji mu vode kampanju, jer već golim okom se vidi da je to sam smislio, što je nesumnjivo bio dodatni napor i stres za njega. A opet je, dok je to govorio, delovao nonšalantno kao da nema nikakvih problema. To prosto nije moguće bez uticaja izvesnih stimulativnih sredstava koja čoveka ohrabruju izmeštajući ga iz realnosti.

Nažalost, takav čovek, koji ima moć kakvu ima taj čovek, može lako sve da nas izmesti iz realnosti. Prema tome, pitanje: Na čemu je Vučić, nameće i drugo: A, na čemu smo mi sa Vučićem