Esej

Izgubljena partija (1)

''Nije vreme da se pokreće to pitanje''

U ispovednoj prozi „Tri diktatora..." opisao sam svoj životni i književni put pod diktaturom. U nastavku ove proze, „Izgubljenoj partiji", opisujem posledice tog puta. Kad se danas, na kraju puta, osvrnem unazad i pokušam da racionalno sagledam partiju svog života, ne mogu a da ne priznam sebi da je ona bila gubitnička. Literatura, vodilja mog života, kojoj sam sve dao, uzvratila mi je negacijom a ne afirmacijom tog puta. Diktatrski režimi učinili su mi život ružnim a ne lepim, koji nije mogla da ulepša ni estetika kojoj sam posvetio svoj život, tvrdi književnik Ivan Ivanović

Ivan Ivanović

1.

Kadgod su me pitali koju svoju knjigu najviše cenim, uvek sam odgovarao da je to „Jugovac ili Kako ući u istoriju". Zašto? Zato što sam u njoj, kroz profesora Uroša Glišića, „opisao" propast jugoslovenskog puta u socijalizam. Poraz ovog profesora je poraz moje generacije „šezdesetosmaša", koja je poslednja sanjala socijalističku utopiju.

Stoga ću ovaj esej da počnem odlomkom iz ovog romana. Samo da kažem da je ovo oproštaj profesora Uroša Glišića (koji je narator romana) od „gradića" svoje „komunističke" zablude i put u „neizvesnost" koji je doveo do propasti Jugoslovenske države.

„Taman sam se spremao da pođem kad je u Džu boks ušao Đorđe Bubonja! Više nije direktor, skinula ga integracija! Posle desetak godina dembelisanja, ponovo je uzeo dnevnik u ruke! Najveći filozof Južne Srbije! Inače, Bubonja je omiljeni profesor. Daje sve same četvorke i petice i đaci to mnogo vole! Istina, niko živi ne razume njegova predavanja, ali ni Hegela nisu razumevali! U tome je Bubonjina veličina, što je nejasan, nelogičan, van domena razuma! Ono što on govori ne da se proveriti, ne podleže normalnoj logičkoj kontroli! Zato, đacima ostaje da blenu i da ga slušaju! Nije važno, dobre ocene su im unapred obezbeđene! Isuviše je veliki Đorđe Bubonja za Jugovac, ne može u njega da stane!

„Šta je, kolega Uroše, opraštate se od svetilišta! Zar se ne plašite da vam ne prirede neko iznenađenje? Nijedan izgnanik nije odavde otišao s mirom!"

„Opraštam se! Ovde sam proveo najlepše časove mog jugovanja!"

„Kolega Uroše, da li biste hteli da odigramo jednu partiju šaha?"

„Šaha? Ali ja šah igram sasvim slabo!"

„I ja! Ja ga igram toliko slabo da je prosto nemoguće zamisliti nekoga koji igra slabije od mene!"

„Onda vas, kolega, ne razumem! Zašto bismo igrali šah kad ga obojica, po sopstvenom priznanju, igramo slabo? Za poslednje mesto?"

„Ta činjenica nije od odlučujućeg značaja! Kuda bi nas odvelo kad bi šah igrali samo vrhunski igrači? Vi ste, očigledno, pristalica elitizma! Šah je svenarodna igra ..."

Lakše mi je da odigram partiju šaha, nego da slušam Bubonju!

„Dobro, onda da naređamo ..."

Da sam znao šta me čeka uopšte ne bih pristao da igram šah sa Bubonjom! On za svaki potez misli po pola sata! Kog đavola misli kad jedva zna da vuče figure? Niti mi je da ga opominjem da igra brže, niti da sedim tu ko budala! Vrpoljim se na stolici, ali Đoka Bubonja to ne primećuje! Stavio ruke s obe strane očiju pa liči na konja s naušnjacima! Smetaju mu vozila na ulici! A igra užasno loše, sve same najgore poteze! Kao da se namerno trudi da greši! Kao da namerno bira sve same najgore poteze! A misli kao da igra za titulu svetskog prvaka!

„Kolega Đoko, mogli biste da predate!"

„Zašto?"

„Pa jači sam za topa! U kulturnim zemljama se to predaje!"

„U kulturnim? Hm ... hm ... Ali ja vam sada uzimam kraljicu!"

I Bubonja uzima moju kraljicu i stavlja je u svoj cep! Stvar je u tome što moja kraljica uopšte nije napadnuta! Bubonja je pojeo konjem koji je išao pravo kao top!

„Ali šta to radite, zaboga?"

„Dobijam partiju! Mislim da je najbolje da predate!"

„Čekajte, je l vi to mene pravite ludim ili ste stvarno u zabludi? Pa vi uopšte ne možete da mi pojedete kraljicu!"

„Mogu!"

„Ali čime?"

„Konjem!"

„Pa konj ne ide pravo!"

„Ide!"

„Konj skače u vidu slova G! Pravo ide top!"

„A ne! Konj ide pravo! Vi, kolega Uroše, jednostavno ne znate pravila igre! Van spora je da konj ide pravo!"

„A zašto ste sve dosad igrali konjem na G?"

„Ja igrao? Ne, to se vama samo čini! Nego, predajete li vi ovu partiju?"

Više nisam mogao da izdržim. Sav iznerviran, porušio sam figure!

„Predajem!"

„Onda, jedan nula za mene! Hoćete li revanš?"

„A ne! Dosta mi je cirkusa!"

Izleteo sam napolje i naleteo na Ćiru! U trenerci je, valjda se vraća sa džoginga!

„Gde si, svuda te tražim. Oće Javorka da te skalpira!"

„Što?"

„Došo kočijaš da pretera knjige. Ne misliš, valjda, da će ona da ih tovari?"

„Uh, potpuno sam zaboravio na to! Došao sam u Džu boks na hodočašće, ali mi pokvari raspoloženje Đoka Bubonja ... Moram da požurim ..."

„Ne moraš! Ja sam potovario knjige i predao ih na poštu. Evo ti priznanice. Ajdemo natrag u Džu boks. Hoću da popijem tvoje poslednje piće u Jugovcu! A šta si to imao sa Bubonjom?"

„Igrao sam šah!"

Ispričao sam Ćiri šta mi se desilo u toj partiji! A Ćira se zabezeknuo, stoji pred vratima kafane i ne ulazi unutra!

„Ima tu nešto što ne kapiram! Šta je hteo Bubonja? Pa, frajeru jedan, on je prvokategornik! Mnogo jači od mene! Može da te pobedi sa topom fore!"

Sad tek ja ništa ne razumem!

Bubonju smo zatekli za stolom, nad porušenim figurama. Tajanstveno se smeškao kad smo mu prišli.

„Kolega Uroše, među nama je očigledno izbio nesporazum! Vi prosto niste shvatili moje predavanje!"

„Predavanje?"

„Hteo sam da vam objasnim zašto ste izgubili svoju šahovsku partiju u Jugovcu!"

„Moju partiju ...?"

„Svakako! Vi ste, kolega, igrali tu partiju po pravilima igre za koja ste verovali da su važeća! Koja važe u civilizovanom svetu! I bez kojih se ne dv zamisliti šahovska partija! Pritom ste se služili logičkim razmišljanjem, razumom, proračunom ... Ali vi, kolega Uroše, tu partiju niste razumeli!"

„Ne razumem vas?"

„Pa, dragi moj mladiću, stvar je u tome što vaši protivnici nisu igrali po tim pravilima! Oni su igrali divlju partiju u kojoj ne važe pravila civilizovanog šaha! Zato je skakač išao pravo i pojeo vašu damu! Pa, čoveče, vi ste tu partiju morali da izgubite! Nisam očekivao da moram baš sve da vam kažem!"

Nažalost, trebalo mi je pola veka da „ukapiram" šta je profesor filozofije Gimnazije u Jugovcu „hteo da mi kaže"."

2

Upoznao sam čitaoce Magazina Tabloida sa istorijatom moga satiranja pod tri diktatora. Prošao sam kao Radoje Domanović pod Obrenovićima, kao Bora Stanković posle okupacije, kao Rade Drainac u građanskom ratu, kao Branko Miljković u komunizmu... da se ograničim na „svoje" književne junake.

Pošto sam konačno shvatio da za mene nema mesta u savremenoj Srbiji, čak ni onoliko koliko je bilo za moje književne junake u prošloj Srbiji, skoro da sam odlučio da „sam sebi slobodu dam" odričući se svoje književnosti. Dakle, Ivan Ivanović nije postojao (parafraza Nazima Hikmeta), u srpskoj knjižvnosti nije bilo „Crvenog kralja", „Arizana", „Jugovca", „Braće Jugovića"... ne sumnjam da će diktatorski režim Srbije, kad ojača do apsolutnog totalitarizma i ozakoni reviziju srpske istorije, da spali moje knjige kao što su inkvizitori palili jeretičke spise.

Nekada se pesnik iz Niša Branko Miljković, „princ srpske poezije", javno odrekao svojih knjiga preko novina, što ga je odvelo u smrt. (Jedno poglavlje u mom romanu „Suvišni pisci u Srbiji" posvećeno je Branku Miljkoviću.) Ne, nisam prizvao sudnji čas, ali sam za života „sazidao sebi grobnicu": napisao sam svoju poslednju beletristiku „Mrtav pisac" i sačinio vodič kroz moj književni opus „Ivanov gambit".

No, opet se učinilo da na kraju tunela postoji svetlo, da nastavljam da putujem u srpsku literaturu. Kao da sam pronašao gard za diktatorske prljave udarce.

Iznenada me je pozvao Vladan Nikolić, načelnik Gradske biblioteke na Čukarici (preko njega nabavljam knjige za čitanje, to mi mnogo znači), pitao me je da li mi ime Viktor Lazić nešto kazuje. Ne, nije mi kazivalo, kao ni ime urednika Informera. Vladan mi je objasnio da je Viktor pravnik, advokat, svetski putnik, knjigofil, osnivač Muzeja knjige Adligat. Hteo bi da se sa mnom upozna, zamolio je Vladana da me dovede u njegov muzej.

Muzej deluje impresivno, to su dve kuće na Banjici koje je sagradio Viktrov otac, čini mi se da je bio Titov direktor u nekom građevinskom preduzeću, koje je izvodilo radove u inostranstvu. Muzej knjige je veliko bogatstvo, samo je pitanje da li je održivo bez pomoći države. Viktor me je pozvao da potpišem moje knjige koje on poseduje, začudio sam se da ih ima sve. Čak su kod njega i desetak primeraka „Ukletog Srbijanca", izgleda da je onaj trgovački putnik njemu ustupio sve primerke koje je „digao" iz magacina pre Udbe. Impresioniralo me je što Viktor Lazić poseduje primerak Drainčeve knjižice pesama „Afroditin vrt", koja je štampana 1921. godine u Prokuplju u štampariji Prekomorac, navodno u samo tri primerka. Poznato je koliko sam ja radio na Draincu. Nema sumnje da se radi o knjigofilu kakvih gotovo da nema više na ovom tlu.

No glavni događaj mog susreta sa Viktorom Lazićem u njegovom muzeju bilo je pismo Borislava Pekića, koje je pisac uputio iz Londona Udruženju knjižvnika Srbije, u kojem traži od njegovog predsednika Petra Džadžića da me UKS „zaštiti" od komunističke države, povodom osude koju mi je izrekao Okružni sud u Prokuplju za roman „Crveni kralj". Ja sam za to pismo znao, ali ga dotad nisam video.

Viktor je još doveo novinara Ranka Pivljanina da napravi intervju sa mnom povodom Pekićevog pisma. Ranko je izuzetan novinar, za njega sam znao kao za borca za slobodu javne reči i poštovanje ljudskih prava. Čini mi se da je radio na jednom projektu za Evropsku uniju. Intervju je objavljen u Blicu, gde je Ranko tada bio zaposlen.

Više od ovoga, kao nekad Slobodan Mašić, Viktor Lazić se ponudio da zastupa moje delo. Dobio sam u njegovom Muzeju legat, a Adligat će finansirati štampanje „Ivanovog gambita". Činilo se da ću se spasiti od države, da ću postati zbrinut pisac, onakav kakvog prethodni ministri nisu hteli. Dobro, ne voli me država, ali ima slobodnih ljudi koji cene moje delo. Jedan od njih je Viktor Lazić.

Posle susreta u Muzeju knjige, Viktor je došao kod mene u Sremčicu i pokupio mi „brdo" knjiga i rukopisa, koje sam mu ja „svojevoljno" poklonio. Ne znam koliko, na koricama „Ivanovog gambita" sam je napisao da se radi o „više od hiljadu retkih knjiga" sa „celokupnom dokumentacijom o navedenom procesu" (Crvenom kralju). Advokat mi je doneo Ugovor o poklonu, koji sam ja potpisao a da ga nisam ni pogledao. Ugovor ne znači ništa, znam kako sam prošao sa Zografom u Nišu, koji je odbio da mi isplati honorar za dva romana o Topličkom ustanku. Dobio sam na sudu, ali nisam mogao da naplatim, jer je direktor ugasio firmu a sam se sklonio u vlast. A i ne mogu više da se vučem po sudovima, ceo život sam proveo po njima. Viktor Lazić je bio „momak koji obećava", kao svojevremeno Slobodan Mašić.

No da nešto tu ne „štima" mogao sam da vidim ubrzo po potpisivanju ugovora. Naime, advokat, doktorant kineskog prava, načinio je ugovor o mom poklonu, ali nije načinio belešku o „poklonjenim knjigama i rukopisima", tako da ja i ne znam šta je sve odneo. Sad vidim da se radi o tipskom ugovoru, koji je Viktor Lazić sastavio u februaru 2018. godine i isti je za sve donatore koje je dosad sakupio. Inače, ugovor sam potpisao 28. februara 2019. godine.

Još u većoj nedoumici sam bio oko štampanja „Ivanovog gambita". Naime, pošto smo štampanje dogovorili još prilikom potpisivanja ugovora, ja sam rukopis poslao Adligatu koliko sutradan. Viktor Lazić ni za to nije sačinio ugovor, mada mora da zna da je obaveza izdavača da napravi ugovor sa autorom. Onda se negde izgubio, dugo ga nije bilo. Rukopis je bio kod nekih korektora, oteglo se to na celu 2019. godinu. Pošto nisam razumeo zašto toliko okleva, obratio sam mu se mejlom i ispričao mu šta mi se desilo kad je Mašić oklevao sa „Crvenim kraljem" i štampao ga u najgorem trenutku kad je Tito zaustavljao srpski liberalizam. Nešto mi je govorilo da se to neće dobro svršiti. Naravno da nismo mogli da predvidimo koronu, ali da je Viktor bio efikasan, ugrabio bi pandemiju i „Ivanov gambit" bi „zaživeo". Niti Mašić, niti Viktor, nisu imali „zlu" nameru, ali ceh sam oba puta platio ja. Viktor mi je odgovorio da je grad Beograd ukinuo dotaciju za objavljivanje novih knjiga, ali da će on to da „premosti" uključivanjem u posao Biblioteke Milutin Bojić kao suizdavača. Direktor biblioteke Jovica Krtinić je ranije bio novinar i iskusan je u medijskoj propagandi.

U očekivanju „Ivanovog gambita", u Srbiju je stigao korona virus, neki kažu 1. a neki 6. marta 2020. godine. Sad su tek nastale teškoće, štampari nisu mogli da nabave repromaterijal. Onda su u jeku korone došli jednopartijski izbori 21. juna, formirana je stara nova vlada, „Ivanov gambit" je bio na čekanju. Sve sam to nekako razumeo, viša sila, neki kažu Priroda a neki Bog.

„Ivanov gambit" je odštampan sredinom 2020. godine i to je bilo sve. Nije održana nikakva promocija, prvi put mi se desilo da prođem potpuno „mutavo" sa novom knjigom. Nigde nije zabeleženo da je objavljena! A „Ivanov gambit" je ekstrakt moje literature i predstavlja bilans mog rada. Uostalom, evo šta je Viktor Lazić napisao na korici knjige: „Knjiga „Ivanov gambit" autora Ivana Ivanovića opisuje ceo njegov životni put i rad. To je sažetak, opis i zaključak dugog i bogatog života. Celokupnim svojim delom, a naročito romanom „Crveni kralj", Ivan Ivanović je obeležio jedan period srpske književnosti i istorije." Ako je tako, zašto je nije „reklamirao"?

Istina, izdavači, i vlasnik Adligata i direktor Biblioteke, nisu mogli da održe konferenciju za štampu u Biblioteci Milutin Bojić, kako je planirano, ali šta je sa on lajn predstavljanjem, pa čitava školska nastava se tako odvijala. Voleo bih da grešim, ali imam utisak da ovi izdavači ne žele da se zna da su objavili „Ivanov gambit"? A prošla je godina dana od njegovog objavljivanja!

Nisam ni dalje sumnjao u Viktorove „dobre namere", kao ni u Mašićeve, tim pre što je na koricama knjige napisao šta namerava sa mnom. „U okviru Udruženja Adligat formira se posebna zbirka „Zabranjeni pisci i dela", u kojoj naročito mesto zauzima legat Ivana Ivanovića. Nadamo se da budućnost neće doprinositi njenom daljem širenju."

Pre nego što zatvorimo priču o legatu, da još jednom pogledamo taj famozni ugovor o poklonu koji sam potpisao sa Adligatom. Moram da kažem da me je čitanje ugovora potpuno zbunilo. Pa u njemu se ništa konkretno ne kaže, može da se odnosi na bilo koga. Fraza do fraze! „Poklonodavac (to sam ja) veruje da uspešno ostvarenje ovog projekta (otvaranja legata) ima nacionalni značaj". Otkud Viktor zna u šta ja verujem, nisam tolika budala da mislim da, ako sam nekom poklonio knjige i rukopise, pridajem sebi nacionalni značaj.

Pisac koga su proganjala tri diktatora daleko je od nacionalnog značaja kao đavo od boga. (Ovo se svakako odnosi na nekog drugog pisca iz šablonskog ugovora.) Fraza je i da „Muzej izražava iskreno poštovanje prema životnom delu i radu poklonodavca". Zašto je onda „zabašurio" štampanje „Ivanovog gambita"? Tek u članu 3 Viktor je nešto konkretniji: „Učinjeni pokloni formiraće zbirku pod nazivom „Legat književnika Ivana Ivanovića". Ali se ne kaže u kom roku, to može da se otegne, a meni vreme ozbiljno ističe. Problematičan je član 7. (Koliko je Viktor bio nemaran pokazuje stavka 3 ovoga člana: „Muzej se obavezuje da brine o zaštiti lika i dela Poklonodavca i njenog supruga posle njegove smrti".) Očito je da se član odnosi na neku ženu! Zabrinjava stavka 5 ovoga člana. „Muzej može poklon na prigodan način označiti kao svoje vlasništvo". Pošto je u kapitalizmu sve moguće, da li to znači da Viktor Lazić može jednoga dana (mlađi je od mene pola veka!) da proda moj legat kao svoj, ako se slučajno desi da mene neka druga vlast prizna za pisca od nacionalnog značaja?

3.

U isto vreme, za divno čudo, dobio sam podršku tamo gde sam se najmanje nadao, u mom zavičaju, na jugu Srbije. U mom rodnom Nišu su mi dali da održim besedu o slikaru Boži Iliću, mom suseljaninu iz Žitnog Potoka; u Doljevcu i Merošini, toponimima „Arizana", organizovali su mi uspešne književne susrete sa čitaocima; u gimnazijskom Prokuplju, gde mi se nekad sudilo, učestvovao sam na simpozijumu o Radetu Draincu, čak su mi dali plaketu „za izuzetan doprinos afirmisanju Drainčevog književnog dela". (To se ne slaže: ministar Nebojša Bradić kaže da nisam dao nikakav doprinos srpskoj knjižvnosti, a Prokupčani kažu da sam dao izuzetan! Ko je tu lud a ko zbunjen!) Događaju je prisustvovao aktuelni ministar kulture (Vladan Vukosavljević), koji je takođe dobio plaketu, recimo, za finansiranje radova oko Drainca. Držim da je najvažnije što je na Susretima je ponovo čitan Rade Drainac.

Sve se to odigralo leta 2019.

U isto vreme, dva prokupačka direktora „novog talasa", direktor Muzeja Toplice Darko Žarić i direktor Matične biblioteke Toplice Rade Drainac Dragan Ognjanović, organizatori susreta, svakako uz saglasnost ministra kulture, dogovorili su se da se na idućim Drainčevim susretima „čita" moje delo (Novo čitanje Ivana Ivanovića).

Ali najveće iznenađenje je bilo to što me je direktor Muzeja Toplice u Prokuplju pozvao da na skupu istoričara govorim o mom ocu majoru Boži Ivanoviću. Prosto nezamislivo u partizanskom Prokuplju!

Za divno čudo, ovaj projekat je realizovan. Direktor Muzeja Toplice je bio istoričar Darko Žarić. Darko je blizak rođak Ratku Zečeviću, a Zečević je onaj načelnik Topličkog okruga u vreme Miloševića koji je promovisao tradicionalističku Toplicu i nije Topličane delio na četnike i partizane. Iako se s njim u mnogo čemu nisam slagao (pre svega po pitanju rata i mira), Zečević je znao da ceni moj doprinos književnoj Toplici, pogotovo roman „Vojvoda od Leskovca", pa me je pozivao na razne skupove. Jedan od takvih skupova je bio simpozijum o Gvozdenom puku 2012. godine, kad sam ja istupio sa pričom Gvozdeni puk i Crna ruka, što je bila novina u čitanju novije istorije Toplice.

Darko Žarić je nastavio put svog teče Ratka Zečevića kad mi je omogućio da govorim o svom ocu četničkom komandantu u Prokuplju. Bilo je to početkom decembra 2019. godine, skup je bio o zločinima bugarskih okupatora u Južnoj Srbiji u toku Drugog svetskog rata. Darko je mene proglasio „specijalnim gostom" i „velikim srpskim piscem" koji je u književnosti „odslikao" zajednički nam zavičaj, kao što je to uradio Boža Ilić u slikarstvu. Imao sam da govorim nezavisno od skupa na temu Nestao major, što mi nije bilo nimalo lako u gradu u kojem su me „partizanski majori" osudili na robiju koje sam se jedva spasio.

Razume se da sve to nije moglo da prođe bez incidenta. Neposredno pre polaska u Prokuplje dobio sam dva „preteća" pisma: jedno iz Prokuplja a drugo iz Vranića. U prvom pismu mi zavičaj preti da ću se loše provesti ako odem u Prokuplje, Boža Ivanović je „ratni zločinac" i on se ne može promovisati u „ustaničkoj Toplici". Moram da kažem da ovom pismu nisam pridao neki značaj, to pismo je „prepis" nekoliko ranijih pisama još iz vremena kad sam službovao u Kuršumliji. Kuršumlijski pismopisac je protestvovao što Gimnazija za odbornika u Skupštini opštine kandiduje „četničkog sina", a Književno društvo Rade Drainac ružio što objavljuje radove „četničkog potomka" koji piše da bi „svetio oca". Sadašnji pismopisac je falsifikat originala. Ipak, nema tog čoveka koji uživa u pretnji.

U sličnoj situaciji sam bio 2010. godine kad sam u Prokuplju promovisao „Svinjarsku farmu". U stvari, to je bila promocija Ratka Zečevića, koji je iskoristio moju raspravu za još jedan obračun sa bivšim policajcem Slobodanom Stojanovićem. Taj debejac je pre toga napisao paškvilu protiv Zečevića, pod naslovom „Magareći geto", u kojoj načelnika Topličkog okruga prikazuje kao magarca! Ja sam u raspravi izvrgao ruglu taj toplički „rat knjigama". Kad sam otišao u Prokuplje, primetio sam da se nekakva dva momka, kao od brega odvaljeni, ne odvajaju od mene. Tek kasnije sam saznao da mi je Zečević odredio telohranitelje, jer su i tad stizale pretnje po moju bezbednost.

Interesantije je drugo pismo koje je stiglo iz Vranića. Ja sam pre toga, zajedno sa profesorkom Brankom Radovanović, govorio u ovom selu o Danici Marković, heroini Topličkog ustanka, budući da je velika srpska pesnikinja službovala kao učiteljica u njemu. Nijednom rečju nije pomenut čuveni zločin koji su četnici počinili u selu 1943. godine. Kad sam odlučio da idem u Prokuplje, ja sam u Magazinu Tabloidu objavljivao novelu „Nestao major", koja je na temu o kojoj treba da govorim u Narodnom muzeju Toplice. Za moto novele uzeo sam iskaz koji je istoričar Miloslav Samardžić dao nekom čitaocu koji se raspitivao o mom ocu. Rekao je da je „Boža Ivanović bio pravedan i human četnički komandant i da je bio protiv bratoubilačkog rata". Autorka pisma (potpisala se kao profesorka u penziji, ne znam da li je to istinito) ne može čudom da se načudi kako četnički komandant može da bude „human i pravedan". Uz pismo dostavlja hrpu isečaka iz komunističke štampe o četničkom zločinu u Vraniću, kao da major Boža Ivanović ima ikakve veze sa tim.

Tako, u Prokuplje sam otišao dosta destabilizovan, a govor na tribini mi je bio prilično smušen. Darko Žarić je odradio sve kako treba, ali ja nisam bio na visini zadatka. Govorio sam načelno i uopšteno, što inače nije moj stil. Primetio sam da prisutni istoričari iz Južne Srbije ne gledaju blagonaklono na moje izlaganje, krnjim im „naučni rad" koji se sastojao u iznošenju faktografije o bugarskom zločinu, pokupljene iz arhiva. Pogotovo je bio neprijatan jedan profesor sa Kosova, koji je sedeo u radnom presedništvu, i stalno me upozoravao da skratim, kao da trčim na 100 metara a ne pokrećem jednu važnu temu.

Ne znam kako bih na sve to odgovorio, da me nije „izvadio" jedan gospodin iz publike „sa crnim šeširom". Predstavio se kao pravnik i predsednik udruženja Gvozdeni puk. Ime mu je Rafajlo a za prezime nisam siguran da li je Joksimović. Čovek je govorio tako ubedljivo i plastično o „dva pokreta otpora na tlu Srbije u Drugom svetskom ratu", tako da ja nisam ni uzimao reč da odgovorim na primedbu jednog istoričara iz Novog Sada da nije vreme da se pokreće pitanje koje sam ja pokrenuo.

To se zbilo poslednjeg dana novembra 2019. godine u Prokuplju.