Ukidanje slobode, nadgledanje medija, otpuštanje novinara, špijuniranje i prisluškivanje građani, onih koji sa terorizmom nemaju ništa zajedničko, zavođenje mondijalističke dominacije elite nad plebsom. Kako nazvati sistem zaštite kada se na primer prisluškuju članovi opozicionih partija, pojedinih sindikata ili nepodobni javni radnici? Zašto je Pariz od najpoželjnijeg grada na svetu postao negostoljubiv i "relativno opasan" grad? Odgovore na ova pitanja, u svojoj redovnoj rubrici nudi Mile Urošević, dopisnik Magazina Tabloid iz Pariza
Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)
Nekada mnogo hvaljeni kao najlepši i najtolerantniji slobodarski grad na svetu, Pariz je znao da primi prognane, ugnjetene i prezrene i da pokaže put onima koji vape za slobodom. Drugi ga znaju po nadimcima pomalo crnogorskog karaktera, najlepši, nasvjetliji i najobrazovaniji na svetu! Takvog ga i dalje vide i opisuju oni koji ga ne posećuju redovno ili ga vide na filmu ili reportaži RTS-a u dopisima Tanjuga i Politike.
U realnosti današnjice neki novi epiteti se lepe za njegovo slavno ime i prezime, Pariz grad ljubavi. Na primer, sve je više "pohvala" u stilu: jako prljav, negostoljubiv, skup, odbojan i ponajviše, relativno opasan grad! Nije Rio de Ženeiro koji je apsolutni grad kriminala ali polako cupka u istom pravcu. To bi po mnogima bio lični opis današnjeg Pariza, bar po suđenju onih turista koji su se izrazili na društvenim mrežama ali se omakne i po neka reportaža na zvaničnim medijima.
Leto je bilo pakleno pogotovo za turiste koji nisu imali sreće u statistici za opljačkane i maltertirane. Nedavno su njih dvadesetak na ulazu ispred jednog hotela za tranzit, pri zoni aerodroma Roissy-Charles-de-Gaulle, ostali gologuzi ali živi da ponesu lepe utiske iz grada ljubavi i kosmopolitizma kada su takoreći ostali bez gaća u pljački koji ni jedan reditelj krimića ne bi bolje režirao! Nekoliko i naoružanih likova konfiskovali su prtljage i lične stvari zapanjenih turista i nestali u vidu lastinog repa. Ovo je jedan od stotine primera bogaćenja idiota preko industrije turizma i razonode.
Slika je sve češća i napadi sve žešći, na autoputevima, ispred turističkih atrakcija ili u prevozu. Od kada su svi mediji sveta prikazali čuveni napad na kinesku diližansu, u ovom slučaju to je bio jedan turistički bus, sve je krenulo ubrzanim tempom. Tada su lopovi na sred trga u senci Ajfelovog tornja izvukli kofere i odtornjali u nepoznatom pravcu, a sada se ljudi napadaju bilo gde, i od otimanja tašni ispred bankomata, podzemnih parkinga pa sve do privatnih stanova nigde niko nije siguran! Nema privilegovanih, svi su na udaru mada su posebno redovno opelješeni azijski novopečeni bogataši i srednja klasa putujućih Kineza, Japanaca i južnih Korejanaca. Ovakve i slične pljačke butika, bižuterija i ostale vrste kriminala i nasilja, rasteruju turiste. I dok jedni otimaju u sred bela dana po avenijama grada svetlosti drugi se svete francuskoj spoljnoj politici i napadaju sve one koji nose uniformu i oružje, policajce, vojnike i žandare koji obezbeđuju takozvano vanredno stanje, jedna nerazumljiva mera sigurnosti koja traje već dve godine. I to ne da ih pokradu već da ih ohlade.
Ratovi koje Francuska vodi protiv islamista i terorista po njihovim državama sve se više pretvara u partizanski rat u kome teroristi imaju svoju verziju pravde i uzvraćaju u revanš akcijama na domaćem terenu, po zemlji slobode i ljudskih prava, gde je sigurnost postala lutrija. Posebno zabrinjavaju islamisti koji su rođeni i žive u samoj Francuskoj i protiv kojih atomske bombe Miraži i Rafali nemaju ama baš ni ič' uticaja. Filozofski, hladnokrvno i bez ikakvog stida, vladari i njihovi saradnici, ovi novi kao i oni nedavno proterani s vlasti reaguju na sličan način. To je tako, teroristi su nam objavili rat, rat će biti dugotrajan i atentata će biti još a mi se moramo naviknuti na to i promeniti način života! Ideja koji je bivši premijer Vals pustio u javnost je u neku ruku i dalje na snazi to na kvadrat. Vanredno stanje je na putu da veoma uskoro postane normalno stanje, zagarantovano Ustavom.
Svakodnevnica u zemlji Velikog Brata gde su svi sumnjivi i svi pod nadzorom. Ovakvo ukidanje slobode, nadgledanje medija, otpuštanje novinara, špijuniranje i prisluškivanje građani, onih koji sa terorizmom nemaju ništa zajedničko je tipičan primer lažne borbe protiv terorizma i zavođenje mondijalističke dominacije elite nad plebsom. Kako nazvati sistem zaštite kada se na primer prisluškuju članovi opozicionih partija, pojedinih sindikata ili nepodobni javni radnici?
Na poslednjim izborima, kandidat levice Melanšon, kao i ekstremne desnice, Lepenova, upozoravali su na nelegalnost i perverznost ovih mera predostrožnosti koje u sebi skrivaju jednu perfidnu vrstu diktature i totalitarizma vladajuće stranke. Danas su oni deputati opozicije i vatreno pozivaju na otpor pa čak i pobunu dok se organizuju manifestacije protiv samovolje ekipe predsednika Makrona, koji je spao na nivo najnepopularnijeg novog predsednika nakon samo tri meseca vladanja. Osim reformi o radu koje su u toku i po najviše se kritikuje forma bezbednosnih mera koja je toliko naivna da se već i sami genijalci koji su je smislili pitaju da li je treba menjati ili ukinuti?
Ovaj takozvani plan Vigipirat je donet na brzaka posle atentata u koncertnoj sali Bataklan 2015. godine i predviđa, između ostalih mera i raspoređivanje vojske i policije po ulicama, aerodomima, stanicama, ispred škola, sinagoga i ostalih osetljivih mesta, potencijalnih meta. Naoružani stražari pariskih javnih mesta treba da se šetkaju sa automatskim oružjem na gotovs i plaše teroriste koji su uglavnom rešili da se žrtvuju pa ih nije ih mnogo briga da li će da prežive svoje akcije. I sad, naravno, takva profesionalna vojska, obučena za ratovanje po livadama, dolinama i pustinjama treba da spreči atentat po gusto nastanjenim gradovima multinacionalnog stanovništva i hordama turista i migranata, i tako što će da pazi na prolaznike i moli Boga da ih neko ne opiči s leđa ili zgazi limuzinom. I dok tako vojaci i panduri čuvaju raju, pitanje je, a ko čuva njih osim što jedan drugog nadgledaju? Koje su šanse za preživljavanje jednog uniformisanog mladog čoveka, koji niti se ne krije niti kamuflra, već vidljivo i upadljivo obija trotoare velegrada, gledajući levo, desno da od oka nasluti odakle će da naleti neki suludi Bemvejac ili ko će da mu se zabije oštri handžar u vrat? Ovo pitanje se doduše postavlja u vladi ali tek nakon šestog atentata na ulične stražare dok je svima od prvog dana bilo jasno da svaki napad počinje tako što se najpre eliminiše straža. Tako je remac postao mamac. Samo što mu se još ne stavi jedan Target na leđa.
Turistička sezona je već dve godine izuzetno loša. Francuska koja sebe smatra prvom turističkom silom sveta je ustvari tek na petom mestu i po prihodima i po broju pravih turista. Do sada su se brojali turisti u tranzitu ili prolazu ka Španiji i Portugalu. Kada bi se brojali i putnici u avionu koji preleću kroz naš vazdušni prostor onda bi i Srbija bila visoko plasirana. Takva lagarija je smejurija od turizma a pogotovo od kada se digla buna na turističke dahije i agencije koje šalju čitavu vojsku po najlepšim mestima planete i prenaseljenim gradovima.
Na principu, došli divlji pa isterali pitome, tako i razne UBER kompanije polako uzimaju vlast nad čitavim sektorima poslovanje, ne samo da uzimaju posao što i nije loše kad je u pitanju konkurencija već otimaju infrastrukturu poslovanja. Putem sistema RB and BM stanovi postaju hoteli i kirije odoše u nebesa, tako da obični ljudi nemaju više gde da stanuju. Zatvaranjem sunčanih država severne Afrike kao i bliskog istoka za turizam zbog ratova, svi se turisti sveta šalju na jug Evrope što dovodi do protesta i početka jedne velike mržnje prema strancima i to ne samo migrantima već sve više prema bogatim turistima koji rade šta hoće i prave pičvajz po nahijama od azurne obale do Venecije, od Barcelone do Dubrovnika.
Za sada lokalci samo buše gume i bacaju konfete u tanjire turistima po restoranima ali se već nazire jedan rat za malo mesta pod suncem u svojoj rođenoj prćiji. Svako od ovih vidova nasilja, mržnje i osvete nosi svoje razloge i posledice ali ono što po najviše čudi je prepotentna oholost i organizovano zaluđivanje običnog naroda budalastim pitanjima kao što je pitanje razloga za opšti haos u svetu. Francuski mediji i politikanti se stalno zapitkuju odakle tolika mržnja, atentati, nasilje i povratak fašizma, i nikako da nađu odgovor. Te kriva klima i zagrevanje planete, te suša u Africi ili prenaseljenost.
Za druge je bankarska kriza ili američki imperijalizma a za treće ruski putinizam pa čak i kineski bofluk koji uzima zapadnjacima leba iz usta. Svašta koješta gospodo odgovaraju po neki retki slobodni umovi mudrosti i nepoželjni u medijima kao naprimer filozofi Mišel Onfray, Alain Finkielkraut, deputati Žan Luk Melenšon i Fransoa Ruffin ili novinarka nedavno otpuštena s posla Nataša Polony ili ispljuvani polemista Erik Zemur. Ima i mnogo drugih isto toliko nevažnih u odlukama Makronove klike kako sve češće nazivaju predsednikovu vladu, nakon što su je dizali u nebesa u vreme velike cirkusijade, odnosno izborne kampanje. Možda zvuči naivno i amaterski ali poštovani prijatelji braćo po oružju, možda bi trebalo malo i za pojas da se zadenu avioni, bombe i batqli trgovina oružjem na četiri strane sveta. I možda bi tako Pariz opet postao grad ljubavi, brendova mode i možda bi se umesto čaše gorči od atentata i mržnje opet pio šampanjac na mostu umetnosti, po terasama San Žermena i aveniji Šanzelize. Možda al' ne da Bog ili ratni huškači il' razni lobiji za koje je omiljeno pravilo: što gore to bolje.