Feljton
Žan-Pol
Bled: Bizmark i njegov politički testament koji je ostavio Nemačkoj i Evropi
(3)
Kancelar
protiv kolonija
Oto Eduard
Leopold fon Bizmark-Šenhauzen (Otto Eduard Leopold von Bismarck-Schonhausen),
ili, jednostavno-Bizmark, bio je centralna politička figura u Nemačkoj tokom
druge polovine devetnaestog veka. U početku je bio duboko konzervativnih,
aristokratskih i monarhističkih gledišta, borio se protiv rastućeg socijal-demokratskog
pokreta. Stavio je van zakona više organizacija i uveo starosne penzije,
zdravstveno osiguranje, kao i radničko osiguranje u slučaju nesreće. Postao je
poznat pod nadimkom Čelični kancelar. Nosio je titulu Vojvode od Lauenburga, a
njegovo državničko promišljanje, bilo je uzor nemačkim političkim vođama tokom
dvadesetog veka. Bizmarkov stav da za stabilnu Nemačku treba samo imati
"dobre ugovore sa Rusijom", i danas važi za svakog trezvenog
poslanika u Bundestagu. Početkom tridesetih godina prošlog veka, i Hitler je,
kao vođa Nacionalsocijalista, iskoristio za sebe nešto od Bizmarkove
slave, ali za kratko. Kad je shvatio da bi mu veličina i važnost Bizmarkovog
dela smetala, sklonio je njegov impozantni spomenik na nepoznato mesto. Na
početku dvadeset prvog veka, dok traju političke podele u Nemačkoj povodom
povratka Ruske imperije na svetsku scenu, Bizmarkova misao ponovo je oživela.
Sa njom, i važnost strateških sporazuma Nemačke sa Rusijom. Tim povodom,
Tabloid objavljuje feljton u nekoliko nastavaka iz srpskog prevoda biografije
Oto fon Bizmarka, koju je napisao francuski istoričar i profesor sa Sorbone,
Žan-Pol Bled.
Žan-Pol
Bled
Decenija
1870. se završava sa dva velika
događaja koji su uzajamno povezani: Berlinski
kongres, kao završetak orijentalne krize započete 1875, i germansko-austrijski
saveznički sporazum u oktobru 1879. Bizmark
se usredsredio na podebeli dosije odnosa
između Austro-Ugarske i Rusije. Ipak nikada
nije izgubio iz vida svoj primarni cilj:
izolaciju Francuske. Izgledalo je da se
od toga udaljio zaključujući savez s Bečom.
U stvarnosti, nikada nije bio toliko blizu pošto računa na ovaj
savez kako bi izvršio pritisak na Sankt Peterburg i privoleo Rusiju da se vrati
u krilo sporazuma utroje.
Bizmark
obezbeđuje ovu izolaciju tako što pridružuje Italiju 1882. u svoj diplomatski
sistem. Da bi to postigao koristi nastalu krizu u odnosima Pariza i Rima po
pitanju Tunisa. Iako Italija smatra da
ima preče pravo, vlada Žila Ferija (Jules
Ferry) uspeva da je preduhitri i u
maju 1881. uspostavlja protektorat Francuske nad
Tunisom. Na osnovu sporazuma iz Bardoa, Italijani se iz osvete okreću Nemačkoj
i potpisuju s njom, maja sledeće go-dine, sporazum o savezništvu.
Kakve god da su vrednosti italijanskog
vojnog potencijala, Bizmark može da se
povali ovim odličnim diplomatskim potezom.
Klešta
se stežu oko Francuske s ulaskom Italije u kontinentalni sistem Nemačke. Osim
toga, nije nepoznat Bizmarkov uticaj na sukob koji je
buknuo između dve latinske sestre. Nije li on
savetovao Francusku da se okrene ka kolonijalnom širenju kako bi je najpre
odvratio od plave linije Voža? Pre nego što je zaključio ovaj savez, Bizmark je
morao najpre da ubedi Austro-Ugarsku da mu se priključi, što nije išlo samo po
sebi. U vladajućim austro-ugarskim krugovima nisu izbrisane uspomene na
prethodne sukobe. Osim toga, u Beču postoji iredentistička grupa koja se bori,
ponekad i nasilno, za priključenje kraljevstvu poslednjih italijanskih
ili delimično italijanskih teritorija koje su pod suverenitetom
Beča.
Franc Jozef
prihvata stvaranje Trojnog saveza upravo zbog brige da se ne odvoji od Nemačke.
Uprkos nedostatku entuzijazma, on ipak uviđa da
bi dupla monarhija mogla imati koristi od njega.
Trojni savez će je zaštititi od napada s leđa. Iako ne treba očekivati
prestanak iredentističke kampanje, razumno je očekivati da će im italijanska
vlada uskratiti podršku, dok istovremeno on bude usmerio svoju energiju u
realizaciju kolonijalnih težnji.
Konkretno,
Nemačka i Austro-Ugarska se obavezuju na
vojnu pomoć Italiji ako ona postane
žrtva francuskog napada, dok će Rim na isti način intervenisati u slučaju
napada na Nemačku.
Bizmarkovi
"mađioničarski" talenti
Bizmark
još mora da izvrši pritisak na Austro-Ugarsku
kako bi se ona odlučila na
približavanje Rusiji. Ovaj put se Beč
ne predaje bez dugog otpora. Baron Hajmerle
(Heinrich Haymerle), naslednik Andrašija, prvo isključuje svako
obnavljanje odnosa sa Sankt Peterburgom: „Sa Rusijom",
tvrdi, „ne postoji ništa u čemu
bismo se složili. Mi se držimo osnove Berlinskog sporazuma i možemo samo
želeti da se neće ništa desiti što bi poslužilo kao izgovor 'savezu' sa Rusijom".
Čak i pored odlučnih reči, Hajmerle ne može ostati na ovakvom stavu. Pošto se
uverio u nemogućnost da podrži odbranu status quo-a, on
predlaže da se pooštri sporazum iz oktobra 1879,
pre nego što se pređe na obnavljanje
sporazuma tri cara.
Kako bi se
moglo logično očekivati, Bizmark odbacuje ovo mišljenje
koje bi dovelo do prisiljavanja Berlina da
bude saveznik austro-ugarskim interesima na Balkanu: „Mi
želimo da se suprotstavimo, svim sredstvima koje su u našoj moći",
objašnjava, „ruskom šovinizmu u stilu Luja XIV, ali da dozvolimo da nas iskoriste
za osvajačke ciljeve to nemačka javnost
ne bi nikada oprostila vladi".
Koliko
god da je razočaravajuća, poruka je
primljena u Beču. Pod Bizmarkovim uticajem, Austro-Ugarska
na kraju ide putem nametnutog saveza s
Rusijom. Ova promena austro-ugarske diplomatije se slaže s razvojem drugačije
atmosfere u Sankt Peterburgu. Pod utiskom ubistva Aleksandra II,
novi car, Aleksandar III, daje prednost solidarnosti
konzervativnih sila u odnosu na revolucionarnu
opasnost. Logičan kraj ovog zbližavanja je novi sporazum, 18. juna 1881,
koji je posvećen obnovi dogovora između velikih
monarhija.
Bizmark
je, naravno, imao veliku ulogu u postizanju ovog dogovora. Ne baveći se mnogo moralnošću,
kao pragmatik on se poziva na jedinu silu interesa. Tako uvlači Beč i Sankt Peterburg
u svoju igru, predlažući im podelu Balkana na oblasti
pod njihovim uticajem. Tako otvorene perspektive su upisane u
sporazumu. Bugarskoj je, pod ruskim okriljem,
dozvoljeno da se proširi na Rumeliju, jednu od
teritorija oduzetih vlasti u Sofiji na Berlinskom kongresu, ako se ova unija „dešava
samom prirodom stvari" - dovoljno elastična izreka da obuhvati sve slučajeve.
Zauzvrat, Austro-Ugarska će moći da aneksira Bosnu i Hercegovinu kada bude
procenila da je to najpovoljnije za nju.
Bizmark
je, dakle, dobio opkladu. Uspeo je da
ponovo stvori vezu između Austro-Ugarske i
Rusije. Ovaj neosporan uspeh ne bi trebalo, međutim, da sakrije da
sporazum od 18. juna 1881. jednostavno
ponovo stvara promene koje su nastale unutar
trija još od poslednje orijentalne krize. Osim toga, za razliku od
sporazuma iz 1873, ovaj ujedinjuje partnere čiji
međusobni odnosi nisu više isti.
Osam
godina ranije, radilo se o sklopljenom sporazumu među
stranama koje su povezane istim obavezama. One su
bile ograničene na redovna savetovanja među ugovornim
stranama. Gledano iz tog ugla, dogovor iz 1881.
označava napredak. Nemačka je sebi obezbedila
garanciju ruske neutralnosti ako bi bila
žrtva neizazvanog napada od strane Francuske.
Sa svoje strane, Rusija može računati
na neutralnost Nemačke i Austro-Ugarske u slučaju kada bi doživela
ne-izazvani napad Engleske ili Osmanskog carstva. Ostaje još to da su Nemačka i
Austro-Ugarska zaključile između sebe savez u kome Rusija ostaje isključena.
Bizmark veoma
računa da zadrži kontrolu nad ovim sistemom. Već odavno ekspert u toj veštini,
on će se zalagati da od-rži jednaku ravnotežu među partnerima i ako to
bude neophodno, znaće da ih okrene jedne protiv drugih. Ali da li će biti
dovoljni njegovi mađioničarski talenti?
U ovoj
početnoj nejednakosti ima jedan faktor slabo-sti,
koji rizikuje da ovaj trijumvirat stavi na milost prvom jačem potresu. U ovom
trenutku, sporazum tri monarhije je postignut. Započeto popuštanje odnosa
između Austro-Ugarske i Rusije se nastavlja. Pod
vlašću Franca Jozefa i Aleksandra III,
ova politika nalazi ubeđene pristalice u
ministrima spoljnih poslova, postavljenih u Beču
i Sankt Peterburgu. I jedan i drugi, grof Kalnoki (Gustav Kalnoky)
i baron Girs (Nikolai de Giers), privučeni solidarnošću
konzervativnih interesa daju joj prednost nad
težnjama sile. Da je sporazum iz 1881.
funkcionisao na zadovoljstvo tri partnera dokazuje se njegovim
ponovnim obnavljanjem, marta 1884. Povodom toga se u septembru
sastaju tri cara u Skernevici.
Kolonijalna
politika
Tokom ovih
godina relativnog smirivanja na evropskoj sceni Rajh
započinje kolonijalnu politiku. To što Nemačka,
postavši sila, namerava da sledi primer Engleske
i Francuske nema u sebi ničeg iznenađujućeg. To što je
poduhvat pokrenuo Bizmark, s druge strane predstavlja
problem. Nije li on jasno i glasno tvrdio da se pod njegovom vlašću Nemačka
neće nikada pridružiti kolonijalnim težnjama? „Onoliko dugo koliko ja
budem kancelar Rajha", iznosio je kao činjenicu, „nećemo
voditi kolonijalnu politiku".
Kako bi
opravdao ovo napuštanje stava, Bizmark ističe jake argumente. Povezujući svoje
poteze s pruskom tradicijom, on ima kontinentalnu viziju nemačke politike, kao
što o tome svedoči jedna od njegovih čuvenih primedbi: „Moja karta Afrike
je u Evropi", objašnjava istraživaču Eugenu Volfu,
koji je i sam vatreni pristalica
aktivne kolonijalne politike. „Evo je
Rusija i evo je Francuska, a mi
smo u sredini; eto, to je moja karta Afrike".
U skladu s
ovom izjavom, Bizmark usmerava pažnju na odnose s evropskim silama. Kolonijalna
činjenica ima sporedan značaj, i uzima se u obzir samo u onim situacijama kada
može uticati na ovu strukturu velikih sila kao, na primer, iskorišćavanje
francusko-italijanskog spora oko Tunisa.
Nesumnjivo
je upravo tu objašnjenje koje treba traži-ti u Bizmarkovom iznenadnom zauzimanju
za kolonijalno pitanje, počevši od 1883. U
nekoliko godina Nemačka uspostavlja protektorat na
nizu teritorija u Africi i Aziji, Afrički jugozapad
(april 1884), Togo i Kamerun (jun 1884), Afrički istok, koji odgovara današnjoj
Tanzaniji, Burundiju i Ruandi (februar 1885), Zanzibar
i severoistok Nove Gvineje (maj 1885), koji ukupno zauzimaju površinu
pet puta veću od teritorije Rajha,
čak iako vlast Berlina još veoma retko prelazi izvan susednih
oblasti.
Rajh najčešće
preuzima ulogu trgovaca i istraživača koji su mu otvorili put. Takav je slučaj
i na Afričkom jugozapadu gde je Adolf Lideric, bogati trgovac iz Bremena
započeo trgovinu najpre u luci Angra Pekena, pre nego što je okrenuo
svoje aktivnosti ka unutrašnjosti zemlje. Ono što je još važnije, njegovi
uspesi mu donose podršku jednog bankarskog konzorcijuma, među kojima je Diskonto-Gezelšaft,
koji, naročito uz pomoć Blajšrederovog posredovanja,
mogu stići do Bizmarka.
Ovaj primer
pokazuje da se veliki interesi pokreću zbog učešća Nemačke u pokretu kolonijalnog
širenja. Njegove pristalice više ne dolaze
samo iz privatnih krugova već počinju
da dobijaju odjeka u nemačkoj javnosti. To
je naročito rezultat akcije koju je pokrenuo
Kolonialverein (Kolonijalno udruženje).
Osnovan 1882,
dve godine kasnije on okuplja 9000
pristalica, raspodeljenih na 43 lokalna
predstavništva. Velika imena industrije i
finansija mu odmah pružaju svoju podršku; među prvima
su Henkel fon Donersmark, Hojš, Kardorf, Kirdorf, Krup, Štum, a
za njima Georg Simens, Blajšreder, Hanseman. I mnogobrojni profesori se
isto tako pridružuju. Ekonomisti, Adolf Vagner
i Gustav Šmoler; istoričari, Hajnrih fon Trajčke, Hajnrih
fon Zibel i stari Ranke; arheolog Hajnrih Šliman (Heinrich
Schliemann), geograf Fridrih Racel (Friedrich
Ratzel), staju pod njegovu zastavu i
postaju njegovi promoteri. Nikada škrt na izlivu komentara, Trajčke
ide dotle da uzvikuje: „Kolonizacija je pitanje života i smrti".
Argumenti
koje iznose u ovim sredinama imaju dve strane. Osvajanje teritorija u Africi i
Aziji se najpre vidi kao odgovor na ekonomsku krizu, koja se početkom 1880. još
oseća. Uostalom, nije bez interesa ni to što zagovarači aktivne kolonijalne
politike dolaze naročito iz lobija koji su
naklonjeni protekcionizmu. Da u ovoj računici
ima puno iluzija pokazaće budućnost. Ali
iskustvo još nije dopustilo da se
sagleda prava dimenzija događaja. Smatra se
da će ove kolonije otvoriti tržište
nemačkom izvozu. Upravo suprotno, Nemačka će
pronaći neke od glavnih materijala neophodnih
njenoj industriji.
Čak
se počinje maštati o ljudskim kolonijama
koje bi, radije nego Sjedinjene Američke Države ili
Kanada, prihvatile deo nemačke emigracije. S druge
strane, izgledalo bi neprilično, da ne
kažemo nepravedno, da Nemačka bude odsutna
iz deobe sveta. Ako ne bude pazila na to, stići će prekasno da
bi stekla svoj deo slave. To je
tema pre njenog doba „mesto pod suncem".
Možda iza ove
želje, ispunjene brigom, postoji takođe kompleks
poslednjeg u trci, koji se plaši da će na kraju deobe biti
ostavljen od svojih starijih. Najpre, treba s Bizmarka
skinuti teret optužbe „socijal-imperijalizma",
tako često korišćene uz njegovo ime. Što se tiče diplomatije
on ne dozvoljava, kao što mu je bio običaj, da njegove odluke budu donošene
uzimajući u obzir unutrašnju politiku. Naravno da se može dogoditi da uzme u
obzir prednosti koje bi mogle doneti na unutrašnjem planu. Ali to će biti
sporedni efekti u odnosu na glavni motiv koji inače ne pripada ovoj oblasti.
Jednom rečju,
Bizmark se ne odlučuje naglo da pogura stvari ka kolonijalnoj politici, u cilju
da odvrati javnost sa svojih neprilika pred
uspinjanjem socijalizma i jačanjem Centruma. Ne može se ovaj angažman
dalje posmatrati kao drugi deo njegove
socijalne politike. Bizmark ne smatra da se na ovakav način radi o privlačenju
naklonosti nižih klasa.
Suprotno
od toga, on računa veoma mnogo na korist koju bi mogao iz toga
izvući na izbornom planu. Koristeći ih kao borbenog konja, tokom kampanje u 1884,
on dovodi naprednjake u nezgodnu situaciju i doprinosi njihovom koraku una-zad,
koji ubuduće izbacuju čuvenu parolu „Gledstonska većina".
To znači da mu kolonijalno pitanje nudi drugo oružje kojim bi
privoleo princa-naslednika, čiji ga udući dolazak na presto,
kao što znamo, ne prestaje opsedati.
A 1.
Bizmarkova
senka
Ništa ne bi
bilo uzaludnije nego tvrditi da se Bizmark može staviti pod
jednu etiketu. Kao i sve istaknute ličnosti, koje
su promenile istoriju sveta, ovaj princ dvosmislenosti ima
više lica i odoleva crno-belim opisima. Tek
što pomislimo da smo ga dokučili a on
nam izmakne. Bizmark se često pojavljuje kao šetač koji, da bi izašao iz šume u
koju se uputio, proba više puteva, ali uvek ide ka istom cilju. Njegova
zagonetka se ne svodi, međutim, na njegovo delo u pravom smislu te reči.
Istina, kao i svi velikani, on
ostavlja nasleđe koje traje veoma dugo pošto
je nestao. Ali, pored takog normalnog
procesa, postoje nebrojeni pokušaji preuzimanja u
senci mita koji se stvorio oko njega.
Stvarni Bizmark živi zajedno, još za njegovog života, s Bizmarkom iz mašte, što
još više pojačava misteriju koja ga okružuje. Ne proučavaju
ga samo istoričari. Odmah posle njegove smrti koriste ga kao simbol
grupa i partija koje će još dugo za sebe tvrditi da su njegovi naslednici.