Tragom vesti

 

Grad na Ibru, mesto košmara i utvara

 

Parada ponosa jednog doktora

 

Nije poznato zašto je grad Kraljevo podoban za razne ekstremne eksperimente. U Kraljevu postoji i jedna jedinstvena ličnost: doktor, intelektualac i homoseksualac. Ali leka nema. Leka nema ni protiv narkomanije. Kraljevo ćuti ne zbog doktora, i zbog sebe, već zbog straha da se ne otvori Pandorina kutija

 

Piše: Miodrag Milojević

 

 

Parada ponosa jednog doktora u Kraljevu.

U dva srpska tabloida, Alo i Press, objavljena je vest da je kraljevački lekar, alternativnog seksualnog opredeljenja, seksualno zlostavljao žandarma.

Kad su mediji u okruženju, između ostalog i hrvatski, pre zabave i smeha nego zluradosti radi, preneli vest prodatu na srpskim kioscima, rodila se nova teorija. Otkrili su hrvatsku zaveru.

Kad je o zaverama reč, zavere nikad ne dolaze same. Gde je hrvatska zavera, tu je i albanska mafija. Vest koju ste sami izmislili, sami objavili, plasirao je neprijatelj koji nam ne misli dobro. Neprijatelj nikad ne spava.

Znači, neprijatelj. U prvom redu CIA. Združena hrvatska i albanska obaveštajna služba poturile su ovu informaciju. Uz komentare, objavljena je fotografija Hašima Tačija. On je izmislio silovanje žandarma, da bi uneo paniku u naše redove.

Šta će Hašim Tači u ordinaciji? Hašim Tači u belom mantilu, bela kapa i ostalo.

 

Obaveštajni miševi

 

Beli miševi, obaveštajni miševi, na brodu koji tone.

Hašim Tači, dežurni krivac za separatizam, za otcepljenje doktora u opredeljenju, za terorizam u ordinaciji. Hašim Tači - dežurni krivac za korupciju u srpskom zdravstvu, za milionsku prodaju recepata i ostalo.

Po prirodi stvari, vest o silovanju u ordinaciji je dobrodošla kad potiskuje vest o pljački i prodaji recepata. Makar za nekoliko dana.

Zato je korisno izmisliti nekakav skandal i skrenuti pažnju javnosti.

Vatikan, Kominterna i masoni nisu viđeni u ordinaciji i oko ordinacije. Ako su uopšte posetili Kraljevo.

Kako je došla, vest je tako i nestala, već sutradan slučaj je zaboravljen. Žandarmu je sutradan bilo bolje. Doktor je raspoložen i vedar došao na posao.

Po Kraljevu su, navodno, u jutarnjim satima osvanuli plakati "Pazi leđa", "Doktor vreba" Plakati su i na misteriozan način uklonjeni.

Ko ih je uklonio? Verovatno je doktor tog jutra ustao rano.

Zašto plakati a ne grafiti? Kraljevo je puno grafita, grafitima mlađa populacija komunicira međusobno i sa doktorima.

Žandarm je, navodno, pozvao policiju koja je intervenisala. Šta će žandarmu, pripadniku elitne jedinice koji se pendreka drži i kad spava, pomoć policije? U borbi jedan na jedan, jedan lekar protiv jednog žandarma nema šansi.

Bez obzira na to što je neuverljiva i nekoherentna, priča je sa naslovne strane plasirana sa nekim ciljem.

U ovom ludilu ima i sistema - rekao je Hamlet. Dobro. Sa ludilom mediji nemaju problema.

Da li su veći idioti oni koji pišu o silovanju ili oni što pribegavaju hrvatsko-albanskoj zaveri, u ordinaciji?

JUČERAŠNJU IZMIŠLJENU PRIČU O TOME DA JE LEKAR U KRALJEVU SEKSUALNO ZLOSTAVLJAO PRIPADNIKA ŽANDARMERIJE PLASIRALE SU HRVATSKA I ALBANSKA OBAVEŠTAJNA SLUŽBA POD NADZOROM CIA.

- Kad želiš da udariš na srpsku bezbednost, onda je nejefikasnije da udariš ka Žandarmeriji kao eliti naše policije - izjavio je Darko Filipović, "poznati analitičar za pitanja bezbednosti".

Kakva je bezbednosna situacija u zemlji i ordinaciji? Ako je jedan žandarm, pripadnik specijalne jedinice, ugrožen - šta čeka obične građane? One sa kojima je doktor na ti, dok je sa Žandarmerijom na Vi?

Nemamo rezervnu otadžbinu. Žandarmerija deli sudbinu naroda. Napad u ordinaciji, napad otpozadi na jednog pripadnika Žandarmerije, napad je na ceo srpski narod!

Udarili su po najosetljivijem mestu - po bezbednosti!

U kakvoj su vezi Preševo, Bujanovac sa ordinacijom? U vezi su preko Žandarmerije. Jedni napadaju, drugi udaraju s leđa.

- Šta će na naslovnoj strani slika Hašima Tačija, kad se on ne poznaje sa tim doktorom? - reče neko.

Analitičar razmišlja. Hašim Tači doktor je za separatizam, terorizam, kraljevački lekar doktor je opšte prakse.

Znači, to je ta veza koja se prekida.

Slika Hašima Tačija objavljena je na naslovnoj strani tabloida Kurir. Cilj je jasan - razbiti konkurenciju, raskrinkati ih u liku stranih plaćenika. Oni su, na primer Alo i Press, saradnici hrvatske obaveštajne službe i albanske mafije. Rukovodstvo im je u rasulu. Njima rukovodi CIA.

Teza da je priča plasirana radi kompromitovanja Žandarmerije nije održiva. Homoseksualac nije žandarm nego lekar. Zašto nisu izmišljena dva žandarma, dva homoseksualca, bez lekara?

Nije se oglasilo Srpsko lekarsko društvo zbog napada na lekarsku profesiju, Hipokratovu zakletvu koju je CIA pogazila.

Ima li u ovom ludilu nekog sistema? Priča nije mogla doći na naslovnu stranu bez ikakvog razloga.

Politička situacija složena. Dok Albanci vrše napade oružjem, usamljeni snajperisti vrebaju iz ordinacije.

Po svemu sudeći, poenta je u toleranciji. Tačnije, u sledećim rečima: - Pravo je svakoga pa i homoseksualaca da se udvara i ostvari bliski kontakt sa osobom koja ga interesuje...

Strpljivo primite udvaranje homoseksualaca do prelaska određene crte. Tek tada se obratite policiji, što je žandarm i učinio.

Ako je poenta u tome - naručilac su nevladine organizacije i organizacije koje vode borbu za prava homoseksualaca.

Poruka je: nemojte zevati, gledati kroz prozor ili čitati novine, dok vas homoseksualci šarmiraju.

U stvarnosti, žandarm bi fizički nasrnuo na doktora, u četiri oka, da događaj ostane u ordinaciji. Zar je jednom žandarmu, u takvoj situaciji, potreban publicitet?

Koji su jači, fizikalci ili intelektualci? U stvarnosti je nemoguće zamisliti doktora koji na dušek baca jednog žandarma.

To je stvar čistih instinkata. Jer, na kraju, posle svega, ostaje ono životinjsko, kako je jednom rekao Tomas Man.

Moguće je zamisliti situaciju da je doktor injekcijom uspavao žandarma, da bi posle toga spavao s njim.

Može. Na primer ovako: - Vidi se da si umoran. Sad ću ja malo da te uspavam. Ti spavaj, odmori se, a ja ću da radim.

- Samo ti, doktore, radi svoj posao...

Kraljevo postaje grad košmara i utvara. Prethodno je izmišljen napad na romsku mahalu. Romi su čuvani od policije mada ih niko nije ugrožavao. Dok se Romi šetaju po gradu, mahalu, na slepom koloseku, na livadi, izdvojenu od grada, u koju ionako niko ne zalazi, mesec dana čuvaju policijske straže.

Nije poznato zašto je grad Kraljevo podoban za ovakve eksperimente.

Na licu mesta druga priča. Doktor postoji, leka nema.

Neke istine ipak ima. U Kraljevu postoji doktor, intelektualac i homoseksualac.

- Ne bih se spuštao na njegov nivo, bez obzira na to što je intelektualac - izjavio je kondukter kraljevačkog Autotransporta.

 

 

Šarena pijaca

 

Zadatak je lak. Posetiću Šarenu pijacu u ranim jutarnjim satima. Natrčaću i samo pokupiti komentare. Cenzure nema. Doktori ne kupuju na buvljaku, žandarmi zalaze retko.

Buvlja pijaca u ranim jutarnjim satima. Tresu se plastične šolje crne kafe, boja se vraća u pospana lica. Život se uspravljuje.

Zadatak je bio težak. Kraljevo komentara nema. Kraljevo je zavera ćutanja. Malo od stida, malo od doktora.

Šarena pijaca uveliko radi. Znam, u Paraćinu bi pričali i ono što ih ne pitam. Znam, u Kragujevcu ne bi štedeli doktora nego bi dodavali, uveličavali.

Ali kose, tanke linije pruge najednom seku vezu između Kraljeva i Kragujevca.

Kraljevo se leti ne može prepoznati. Kraljevo leti - to je potpuno drugi grad. Leti se Kraljevo za dan prolepša. Kad se grad otarasi bede. Jednim naglim pokretom, kao mokar pas.

Kilometarska kolona kartonskih prodavaca prekinula se, nestala. Otišli u Arilje, Ivanjicu, gde ih vodi put na berbu malina. Na berbu voća - pravac Bela Crkva, kod Vršca, u ravnicu.

Kraljevu je odmah bolje.

Kraljevo dobija na samopouzdanju, na važnosti, na otmenosti.

Oni što nisu tu, ti nose depresiju i paniku, ti podmeću, ti rovare, ti kvare estetiku.

Pogled sa solitera u zimskom periodu.

Kad su kartonski prodavci tu, Kraljevo liči na suvo okićeno drvo. Put dug nekoliko kilometara, u glavnim i sporednim ulicama smenjuju se crni ljudi i šarene krpe.

Gledaju u zemlju. Ugašeni mutni pogledi. Pokisli i kad kiše nema. Kao poliveni vrelom sapunicom, okupani mutnom vodom.

Kad su žuti, zimogrožljivi prodavci tu, na dve strane ulice, ne vidi se od čega Kraljevo živi. Fabrike su propale. Ali u Kraljevu ima ravna ploča zemlje pored Ibra. Tu su se spojile jedna sa drugom dve moćne fabrike pod otvorenim nebom. Prva, velika i ravna Kvantaška pijaca, trgovinski centar od Leskovca do Kruševa i Užica.

Pored Kvantaške, izrasla je kao mlado stablo Šarena pijaca; odmereni su, neće oni da se hvale - najjača u Srbiji. Te dve fabrike, sa brda, spajaju limeni krovovi.

Šta tu sve nema. Tanke pecaljke dužine šest metara, konopci za brodove i čamce, srebrnaste čelične sajle, zmijski skoturene i silne.

Da li je kraljevačka buvlja pijaca najjača u Srbiji? On dugo razmišlja: - Najveća nije. Po asortimanu robe, po kvalitetu, po raznovrsnosti, najbolja je. Najbolja je, u pravu si.

Žutu trafiku od plastike sunce iskrivilo tako da liči na loptu, tačnije na bubamaru.

Trafika u kojoj majstor radi - suva kora narandže bačene u blato.

Za trafiku prikačen bicikl, visi kao prsten na ruci. Krov trafike pokrila zemlja, izrasla suva trava. Trava, cveće, zemlja, plastika, satovi. U centru grada - pećina nekog pustinjaka. Naočari, makaze, mobilni telefoni. Čudo tehnike, ali masno. Zamagljen prozor, otvara se i zatvara, kao oko krave koja umire.

Tu radi jedan radnik, ''oran a umoran''. Tu sedi Gužula, sajdžija i kolekcionar, mudrac. Kucam na šalter, pojavljuje se crni kačket, kao krilo crne bube. Nije me prepoznao. Još bolje. Gužula je uvek tih, počinje priču: - Ovo je vašarsko-saborski narod. Ovo nije država. Ovo je jedno rasulo. Ovaj narod nema orijentaciju kuda ide i šta radi. Živi od jutra do jutra.

Pitali su ga - kako živiš? - Ništa mi drugo nije želja, želim da budem ponizan i skroman.

Najveća mi je želja da ponižavam samog sebe. Ako ćeš lepo da živiš, moraš malo da se skloniš. Zbog pameti možeš mnogo da izgubiš. Treba se držati toga.

Ja sam čovek koji gleda mnogo dalje. Zato treba da budem sam, usamljen.

Nikad nije čuo za filozofiju egzistencije, Sartra, Hajdegera. Izvesno je, nikad on to nije čitao. Međutim, on kaže: - Sam sam se rodio, sam uglavnom živim, sam ću da umrem.

Jedan sajdžija iz Kraljeva, Biće i Vreme.

Kako je precizni mehaničar u godinama, tačnih a masnih prstiju, stigao do visine, do mudrosti: - Jedan čovek može da stvara, dok ne proigra mladost, dok ne proigra mnogo novca. Bio sam sedamedeset četvrte godine možda najbogatiji čovek opštine Kraljevo.

Kako se sudbina savila u klupko? Pod stare dane Gužula je dobio pomoćnika. Sa sekretarom partijskog komiteta u doba titoizma blizak je rod: - Reko sam ja njemu, kad sve bude prošlo, doći ćeš kod mene. Kod mene ćeš i da umreš. Tako je i bilo.

Sekretar komiteta se hvalio kako su mu, u vreme samoupravljanja, Titove štafete, po hotelima, kud god krene, donosili devojke na tacni.

- Ostao je ovde da sedi i gleda prijatelje kako mu prolaze. Napustili su ga svi. Čak i porodica. Rekao sam mu da sedi ovde, da mi kupuje hleba i novine. Taj hleb nije mi potreban nego sam želeo da vidi narod šta je dočekao počasni građanin Kraljeva. Želeo sam da ga ponizim. Bio je aktivan u Mesnoj zajednici, delio je humanitarnu pomoć. Tamo su imali aparat za fotokopiranje. Davao sam da fotokopira molitvenike hilandarske. Ima tu nečega... rekao je kad je bio napušten od svih. Nije to rekao kad je bio u zanosu i snazi, nego na kraju.

Gužula za politiku ne mari. Nije fer što sam se kroz šalter dotakao dnevne politike. Predsednik Boris Tadić? - Oni nemaju ništa svoje. Oni igraju kako im se naredi. Oni su u vlasti drugih ljudi koji upravljaju Srbijom. Njima to i odgovara.

Sajdžija iz Kraljeva lamentira nad Srbijom: - To je država u nestajanju. Potpunom. Čeka se samo još jedan deo da se odigra.

- Pre dvadeset godina bila je jedna uravnilovka. Ljudi su bili zadovoljni što mogu da dignu pet kredita a da nijedan ne vrate. Prošle nedelje ubio se u Sirči, selu kod Kraljeva, čovek koji je digao kredit, misleći da se ne vraća, kao u vreme Tita. Kuća oduzeta, porodica napolje, ubio se.

- Jeste ga lično poznavali?

- Jesam kao mušteriju, znao sam ga.

Ne zna se šta je Gužula. Sajdžija što popravlja satove, a živi po sopstvenom satu. Došao je čovek iz Kruševca samo da ga vidi. Otišao je zamišljen: - On radi u Parizu u jednoj aviokompaniji.

Šta je rekao čovek iz Kruševca: - Tamo nema ništa bez rada, ovde ima dosta bez rada. Zato dolazim ovde, da se odmorim.

- Mene uči rad, razumete. Ja ne znam, a rad zna. Mene rad uči kako da radim, on mi pokaže - ovako...

Gužula je govorio o omladini, mlada devojka kupuje bateriju. Sluša razgovor, zanemela je: - Možete da zamenite bateriju?

- Ajd da probam!

- Kad vidim mog unuka i unučicu ja zaplačem. Kakva je njina budućnost? Ljudi ne misle o njima. U redu, sad je lepo rodilo. Može da se razmišlja i uživa. Ali budućnost njihova... - Izvoli ćero!

- Koliko?

- Sto dinara!

- Hvala puno!

- Hvala lepo, da si živa i zdrava.

 

 

 

Narod

 

Dve žene, jedna prodaje za tezgom, druga sa ćerkom prolazi. Ne poznaju se. Ali su se po mirisu, po kapi znoja na čelu, po pramenu kose, prepoznale. Obe su sa Kosova. Nema greške, niti je greška moguća. Prolaze u šarenoj gomili naroda, majka i ćerka. Ćerka je studentkinja.

- Odakle si? Upisala pedagogiju. Ko je direktor Studentskog doma u Mitrovici? Odakle je? Teško da mu nađem vezu.

Pita devojku: - Sad ste na odmoru?

- Na odmoru. Nikoga nema.

Sad nije vreme za vezu. Isto su obučene kao ostali; istim ritmom, sporo su hodale u špaliru. Kako je znala da su s Kosova? I kako odmah traži vezu? Istovremeno prodaje, služi tri mušterije. Pred njom su rolne štofa: - Metar i po, šta ste vi hteli?

- Htela sam metarski, ali da bude plav.

- Dobro, ima i nežnoplavi, oćete jednobojni?

Potpuno druga priča, potpuno nepoverenje među meštanima. Starica, spržena kosa lutke iz kontejnera. A Raka drži tezgu, prodaje obuću.

- Ne volite nas domoroce. Kod Leskovčana kupujete. U kamionu spavaju, peru se, umivaju, pišaju. Ustala u dva sata, išla na put, ene, došla radi.

- Ako. To joj je poso. I ja ustajem. Ako.

- Pa ako.

- Dobro prijo, dobro. Svi trčimo kod Leskovčana, kod švercera, kod Cigana.

- Koga, reče, poznaješ iz Miločaja?

- Poznajem ja mnogo nji, ćuti...

- Pričaj...

- Neću ja. Ne da kažeš od kojia si...

- Imaš manje čizme.

- Kako manje, misliš kraće?

- Ja.

- Nemam.

- Ovo su čizme samo za ribare, duboke čizme.

- Kako za ribare, za seljake... Kakog ribara crnog...

- Moram da uzmem, joj... Ne mog na noge...

- Jesi od Piculinaca iz Miločaja?

- Nisam, gor sam, visočije...

- A poznaješ Piculince? Jesu živi? Kako ono beš?

- No, nisu živi. Živi su obadva...

- Kako ono beše, zovu se...

- Pa Piculinci...

- Onaj jedan što je uz čaršaf nosio kućaricu. Kućarica ide, njega nigde nema.

- Neće da kupuju kod svojih ljudi?

- Jes bogami, ne vole domoroce. Sve trče kod švercera, niški, leskovački, prokupački da kupuju. Za nas, kažu, da ne obogatimo. Spavaju u kamionu. Kupaju se, umivaju se, peru se. Prodaje ti posle papriku, ja l' krastavac. Mi kupujemo. Dođe Čarapan grdni, Čarapan žuri da proda, da ide da radi da mu ne propadne. U prošli petak bio luk 20 dinara, danas 40...

On drži tezgu, prodaje obuću, šta se njega tiču Leskovčani, crvena, paprika, higijena?

Zato što tamo drži drugu tezgu. Izgubio je na luku. I to od koga? - od Čarapana.

Kafana na buvljaku. - Ostavio sam Maloga Paju da stoji, ja da popijem pivu. Dosadilo, brate...

Vraća se: - Ma dao sam po ceni, za pivu.

- Kako su mogli da izmisle tu gadost da je lekar silovao žandarma?

- Ma jok, nije izmišljeno. Ima tu jedan lekar, svi znaju da je peder. Ako ga je... Što ga nije opičio šamarom, ko ga jebe... Takve stvari ne treba da se objavljuju u novine, to su za mene bljuvotine... To je tamo, za sud, šta ima u novine da izlazi? To je ružno i gledati i čitati.

Nema nikakvih komentara po Kraljevu. Kraljevčani uzdigli glave visoko. Stavio sam ga na teške muke. Pocrveneo je u licu. - Ne daj Bože da je neki moj komšija, bio bi ga svaki dan, gde god ga vidim, ako je na slobodi. Što će ti takav čovek u okruženju, taka budala?

- Doktor radi u privatnoj praksi?

- U privatnoj, teraj ga u pičku materinu! - kaže rezignirano.

Moj sagovornik briše znojavo čelo. Naterao sam ga da priča o doktoru, pokvario sam mu dan. Neću više. Da sam ga vratio na istu temu, pobegao bi iz kafane. Sav je u znoju.

Preko puta za tezgom sedi Brka. Bledi radnički kombinezon boje mastila. Noge na stolici Brka zavario, uzdigao stolicu na visinu tezge.

- Dobro, dobro ide - priznaje Brka.

- Ovo, mislim, ovako ovo... Ovo se neće skupljati... slobodno peri, kuhaj... Ovo, mislim, ovako...

Kupac pakuje farmerice, ne jedne nego dvoje: - Vidim da je mekano.

- To je prano, kuhano, prano, kuhano...

Po naglasku, znam da je iz Novog Pazara: - Odakle su ove farmerice?

- Original američke. Osamsto dinara. Ovo je standardna pantalona, za svakoga, za stare, za mlade. One skroz brušene, to je za mlade. Evo, to su tije, imaš još par komada ostalo. Evo, sad čovek uze dvoje...

- Neću brušene. Ipak, moram ja u Novi Pazar...

- Vala, otiđi u Pazar, otiđi đe oćeš, ako nađeš ove pantalone...

Dalje, u tunelu, penzioneri igraju šah. Na ulazu u tunel prodaju se knjige.

- Ćorava koka kljucne neko zrno. Ajde kljucni sad... Da vidimo, na primer, sad...

- Ej, krade figure! Zovi policiju.

- Zašto policiju? Ne treba policija, ti si žandarmerija.

Visoki, tanki žandarm je stajao, ortak je sa prodavcem knjiga. Neko upita: - Je l' ovaj stvarno žandarmerija?

Prodavac knjiga potvrđuje: - Jeste.

- Kako vas jure doktori po Kraljevu? Je l' to moguće?

- Pa, izgleda jeste živa istina, prijatelju moj - odgovori žandarm.

Žandarm ćuti, prodavac knjiga je pravi verglaš: - Što je najgore, opio ga. Kad je žandarm video, počeo da ga tuče. Ovi drugi, pacijenti, koji su čekali pred ordinacijom, videli, nešto se dešava. Skočili drugi. Šta je bilo? Ovaj pričao. Ovaj ga tuče, doktor vrišti...

- Ma nije moguće?

- Znaju, znaju ljudi. Znaju sigurno. Nije izmišljeno. Čim je bilo preko televizora.

 

 

 

Narkomanska priča

 

 

Prodavac knjiga poče priču o događaju od pre nekoliko godina. Zanelo se dvoje narkomana. Toliko se zaneli, nisu primetili gomilu sveta koja se okupljala.

- Znaš ono kad je narkoman kresnuo onu u centru? U deset sati uveče, počeli su da se kite po spomeniku i da se drogiraju. Momak i devojka, izdvoji su se. Počeli su da se ljube. Ljubljenje prolazilo, neko ih pogleda, neko ih ne pogleda. Ne bi privuklo pažnju milicionera, nego je milicioner video da je gužva, okupilo se 150 penzionera.

Policajac se primakne, otvori oči. Penzioneri naređuju: - Ne smetaj, miči se.

Kako se našlo jaje u deset sati uveče? - Neko je iz mase gađao, pogodio je policajca.

Policajac se povukao u tamu, zove interventnu, pogodili ga jajetom. Napad na službeno lice. Ma, živa istina. Stigle su dve interventne...

Penzioneri su uživali. - Devojka lepa k'o lutka.

Prodavac knjiga dva puta ponavlja. k'o lutka, k'o lutka...

Masa se širila i skupljala. Narkomani nisu obraćali pažnju. Penzioneri su uživali.

Sto pedeset penzionera protiv policije: - Pustite ih, pustite! Jajare! Odlazite! Ko vas je zvao, džukele jedne!

Narkomani padaju lako. Lično sam u kafiću posmatrao početak policijske racije. Narkomani na visokim stolicama za šankom sede u nekom toplom i tihom dremežu. Ne može se reći da su policajci pristupili grubo, narkomani su, valjda u šoku, videli su uniformu, padali na tvrdi daščani pod. Lomili su se kao da su od stakla.

Policajci su, na previše grubo, pipnuli za kragnu prvog u redu. Drugi su padali sami. Niko da ih takne. Muzika nije prestajala. Visoke stolice su ih, kao živa stvorenja, razbacivale. Policija je napravila utisak. Padali su kao da mrtvi džokeji padaju iz sedla. U Kraljevu je bilo tako.

Neka priča prodavac knjiga: - Policija, interventna, povukla mladića. Devojka je bila, razumeš, gola. Pali su oboje. Sa visine od sedameset-osamdeset santimetara. Tvrd i težak pad na beton. Čuo se težak uzdah mase: - Razbiše se.

Prodavac knjiga zna detalje, mora da je bio očevidac: - Ne, oni su nastavili.

Policija prekida igru. Pred spomenikom u centru sto pedeset uzbuđenih penzionera vrtelo se sve do ponoći.