Kako čitati Makijavelija (3)

Savonarola je bio prorok, a spaljen kao đavo

Nikolo Makijaveli je bio italijanski politički filozof u vreme renesanse. Njegovo najpoznatije delo je knjiga Vladalac. Izdata nakon njegove smrti, knjiga je imala ogroman uticaj na potonja vremena. Mnogi je smatraju uputstvom za vladanje, odnosno priručnikom za vladaoca. Knjiga je zagovarala teoriju da „cilj određuje sredstvo", što se smatra ranim primerom realpolitike. Uobičajena je pogreška da se kaže da cilj opravdava sredstvo, što Makijaveli ni u jednom svom spisu nije napisao. Makijaveli je prvi mislilac koji je uočio da politika ne podleže etičkim principima, jer opravdati nešto znači to učiniti etički ispravnim. Tokom istorije Makijaveli je čitan na razne načine, kako je kojoj epohi odgovaralo. Izraz makijavelistički ima pežorativno značenje i vodi mnogim nepravilnim shvatanjima Makijavelijeve filozofije. Makijaveli je čitan više politički nego naučno. U tekstu koji nudim čitaocima Tabloida predstavljam neka od tih čitanja (Moris Žoli, Slobodan Jovanović), sa ciljem da pokažem kako jedno delo često zavisi od načina kako je pročitano.

Ivan Ivanović

Tokom istorije Makijaveli je čitan na razne načine, kako je kojoj epohi odgovaralo. Izraz makijavelistički ima pežorativno značenje i vodi mnogim nepravilnim shvatanjima Makijavelijeve filozofije. Makijaveli je čitan više politički nego naučno. U tekstu koji nudim čitaocima Tabloida predstavljam neka od tih čitanja (Moris Žoli, Slobodan Jovanović), sa ciljem da pokažem kako jedno delo često zavisi od načina kako je pročitano.

Džirolamo Savonarola je bio jedan u nizu crkvenih jeretika. „On je hteo da promeni naravi i običaje u Firenci; da njen narod nauči životu prostom i pobožnom; da njenu državu uredi kao manastirsko bratstvo." Da Firenca postane Novi Jerusalim prema Rimu, budući da je Rim postao Novi Vavilon.

Ali, moralne pobune ne mogu biti dugog veka. Najmanje su mogle trajati u jednoj trgovačkoj, epikurejskoj, umetničkoj varoši iz doba renesansa, kakva je bila Firenca. Prilike su se promenile na štetu Savonarole, koga građani Firence nisu hteli da prate. U novim okolnostima papa Aleksandar VI imao je samo da zahteva Savonarolinu glavu i dobio ju je posle jednog nameštenog suđenja. Savonarola je osuđen na smrt i spaljen na lomači na trgu u Firenci. Onaj isti narod koji ga je u početku fanatički podržavao, sad ga je gromoglasno osuđivao. Umesto svecem, Savonarola je proglašen đavolom.

Slobodan Jovanović kaže da je Savonarola bio apostolska priroda. „Njegovu moralnu veličinu, njegovu veliku i tragičnu duševnost, osetio je svaki onaj koji je došao u dodir sa njim. Ne samo da je masa išla za njim kao začarana, nego i najinteresantniji ljudi među njegovim savremenicima podlegli su njegovoj tajanstvenoj moći." Profesor nabraja niz slikara, od kojih je najznačajniji bio Sandro Botičeli, koji su „preslikali" na svojim platnima „Savanorolinu dušu". I sam Mikelanđelo pozajmio je mnogo toga od Savonarole i njegovog „hrišćanskog misticizma" za oslikavanje Sikstinske kapele.

Međutim, Makijaveli je ostao hladan prema Savonaroli, ne zato što nije razumeo veličinu ovoga mistika, nego što je shvatio da to nikuda ne vodi. Savonarola je bio „nenaoružani prorok", a takvi nikad nisu pobeđivali. „Uspevaju samo oni reformatori koji su u stanju da svoje reforme nametnu silom, reformatori kao Mojsije, Kir, Tezej i Romul, koji šire nove ideje idući na čelu jedne vojske, kao „proroci naoružani". Savonarola je išao napred goloruk; dejstvovao je samo rečju; hteo je da se drži verom koju je ljudima ulivao." I zato, kad je ta vera presahla, on se srušio kao idol s „nogama od ilovače".

Profesor se ne slaže s Makijavelijem u pogledu ocene o Savonaroli. „Makijaveli Savonarolu ne ceni kao apostola već kao političara - i samo se pita zašto taj čovek, koji je toliko uzbudio svoje savremenike, ipak nije postigao nikakav trajni politički uspeh". Ne može se Savonarola posmatrati isključivo s čisto političkog gledišta, jer to znači biti „slep za ono što je glavno kod njega, za njegovu moralnu misiju". U tom pogledu Makijaveli se može uporediti sa Isusom Hristom. Hrist nije imao nameru da postane kralj Judeje, kako su mu jevrejski sveštenici spočitavali, nego da probudi savest u ljudima i da ih povuče na jedan viši nivo približavanja Bogu. „Zameriti Savonaroli što nije bio „naoružani prorok", što nije mačem širio svoje ideje, ima isto toliko smisla koliko zameriti Isusu, što je ušao u Jerusalim sa dvanaest apostola, a ne sa četom vojnika, i što nije pobio fariseje, pre nego što su oni njega razapeli."

Makijaveli je iz slučaja Savonarole izvukao pouku da se ništa ne može stvoriti trajno čisto moralnim uticajem i da ovim svetom vlada mač a ne vera. Stoga je za svog „Vladaoca" potražio „čoveka od mača".

Našao ga je u Papinom sinu Čezaru Bordžiji. Kad je ovaj krenuo iz Valensije u Španiji u stvaranje papske države, imao je samo sedamnaest godina. Pre toga se borio kao toreador u areni sa bikovima, jednoga dana ih je ubio šest. No on je tražio nešto više nego što je arena, hteo je državu, sanjao je da bude novi Aleksandar Veliki ili Cezar. Ta želja mu se ostvarila kad je ubijen pod misterioznim okolnostima njegov stariji brat, koga je Papa postavio komandantom svoje vojske. Priča da je Čezare ubio svoga brata da bi se dočepao komande nad vojskom nije dokazana, ali Čezare je zagospodario papinim vojskom.

Srećna okolnost po njega je bila što je francuski kralj Luj XII molio od Pape dopuštenje da se razvede od žene. To dopuštenje je kralju odneo Čezare, a kralj mu je uzvratio vojvodstvom od Valentina; otud se Čezare Bordžija nazvao dukom od Valentina, ili prostije samo Valentino. Što je važnije, kralj je Valentinu stavio na raspolaganje izvestan broj francuskih vojnika, sa kojima se uz papinu vojsku nametnuo kao najveća sila u Italiji. Otac mu stavlja na raspolaganje prilična novčana sredstva, što je probudilo u mladića ambiciju da stvori veliku državu. Oko Rima je postojalo niz malih gradova državica, kakva je bila i Firenca, koje je Valentino jednu po jednu prisajedinjavao Romanji. „Jak papinim autoritetom, a imajući uz to francusku vojnu potporu, on svršava ovu operaciju brzo i lako. Ti mali tirani nisu bili dorasli da se nose s papom, koga je francuski kralj pomagao svojom vojskom. U pohodu na njih Valentino je više izgledao žandarmski kapetan koji goni hajduke, nego pravi osvajač."

Problem je bio u tome što je Valentino više radio za sebe nego za svetu stolicu, stvarao je svoju a ne papsku državu. Papa je to morao da „proguta", jer bio je „bolji otac nego papa i više je brinuo o budućnosti svoga sina, nego o budućnosti papske države".

Valentino je postao opasnost i za Firencu, republika je lako mogla da se pretvori u papsku koloniju. Stoga je morala da podmićuje Valentina, da ga kupuje za gotove pare. Makijaveli je pogrešno procenio Valentina kad je poverovao da ovaj može ujediniti Italiju i stvoriti od nje državu kakve su bile u to vreme Španija i Francuska. Stoga je on u njemu video spasioca i obnovitelja Rimskog carstva a ne običnog tiranina, kakvih je bilo na Apeninskom poluostrvu bar desetak.

Međutim, „taj osvajač, taj novi Aleksandar, bio je u stvari bez svoje vojske. On je ratovao sa francuskim trupama, što znači da je bio na uzici francuskog kralja." Valentino je to shvatio kad je pokušao da stvori svoju vojsku. Bila su dva načina da dođe do svoje vojske: jedan je bio da najamničkim vojskovođama preotme njihove trupe (ubistvima, potpkupljivanjem), a drugi da regrutovanjem svojih pristalica obrazuje stajaću vojsku u svojoj državi. Valentino je probao i jedno i drugo, i gotovo je bio uspeo da stvori svoju vojsku, kad mu se desila nesreća da mu je umro otac papa Aleksandar VI. A to je značilo gubitak papinih para z Valentina.

Novi papa Julije II bio je veliki protivnik Bordžija i nije hteo Valentinu ostaviti ni papsku vojsku ni upravu nad Romanjom; da bi to ostvario papa je strpao Valentina u zatvor u Rimu i tu ga držao dok nije ostvario svoje namere. Kad je Valentuno izišao iz zatvora, pokušao je da nešto uradi u Napulju, ali tu ga uhvate Španci i odvedu u zatvor u Španiji. Pošto se izvukao iz zatvora, Valentino je nešto pokušao u Navari, gde je bio na vlasti njegov šurak. Tu je poginuo u jednoj bici ratgujući za račun navarskog kralja.

Makijaveli je imao više puta prilike da vidi Čezara Bodžiju i da govori s njim o politici. Video ga je u svim njegovim fazama, i kad je bio na početku svog pothvata, i kad je bio na vrhuncu svoje slave, i kad je dospeo na dno svoje propasti.

Po Slobodanu Jovanoviću, Makijaveli je u „Vladaocu", namenjenom mladom Lorencu Medičiju, naslikao Čezara Bordžiju i tu sliku poslao Lorencu da ga poduči kako da vlada ako neće da doživi sudbinu Bordžije. Stoga je „Vladalac" više roman nego politički spis, iako je napisan u formi političkog traktata. Profesor je tako pročitao Makijavelijevo delo.

„Veliki idealist Savonarola, koji je na ljude uticao moralnim sredstvima, svršio je jednim krahom. Bolje nijhe prošao ni Čezare Bordžija, koji se služio silom i lukavstvom... Ali Makijaveli koji je Savonarolin neuspeh smatrao za neizbežan, uzimao je neuspeh Bordžije samo kao nesrećnu slučajnost. Savonarolina tragedija sasvim je ubila u njemu veru (ako je uopšte tu veru imao), da se ljudi mogu voditi uticanjem na njihovu dušu. Tragikomedija Čezara Bordžije, naprotiv, samo je pojačala ovo uverenje koje je on morao uvek imati, da jedan hladan račundžija koji ume da se koristi ljudskim slabostima, može praviti s ljudima kakve hoće opsene. Iz političkih događaja svoga vremena on je izveo pouku da moralno oduševljenje ne znači ništa, a državnička veština znači sve."

Stvar je, dakle, u tome da je Nikolo Makijaveli bio u stvari realistički pisac. „Vladalac" je studija o monarhiji i monarhu Makijavelijevog doba. To je vreme kad se posle propasti feudalne aristokratije stvarala apsolutna monarhija. Makijaveli nije mogao a da ne vidi da je monarhija delotvornija od republike kojoj je on služio. Treba imati u vidu da je Makijaveli kao Italijan težio stvaranju ujedinjene Italije. Republikansko uređenje italijanskih gradova-država sprečavalo je stvaranje ujedinjene Italije. Španija i Francuska, koje su nastale iz „varvarskih država", uspele su da ostvare svoje ujedinjenje i tako postale evropske sile. Italija, koja je prirodna naslednica velikog Rimskog carstva, tapkala je u mestu na putu velike države i čak postala plen susednih monarhija. Makijaveli, kao nesumnjivi italijanski patriota, iako pisac republikanskog ustava Firence, shvatio je da Italija može da postane država i izbori se za staru slavu Rima samo ako se oformi kao monarhija. Tako se Makijaveli našao u teorijskoj protivurečnosti: republikanac koji se zalaže za monarhiju!

„U teoriji republikanac, on je primio monarhiju samo iz praktičnih razloga, kao opotunist, bez pravog ubeđenja. Veličina njegove istorijske misije njemu je ostala skrivena."

Slobodan Jovanović je s pravom primetio da je Nikolo Makijaveli više umetnik nego teoretičar. Njegova renesansna komedija „Mandragola" gotovo da je remek delo. Da je „Vladalac" dobio svog književnog junaka - a to je mogao da bude Čezare Bordžija - dobili bismo jedan izuzetni renesansni roman, kao što su Bokačove priče.

„Pored jedne teorije o monarhiji, „Vladalac" daje još i jedan psihološki portret vladaočev. Taj portret nije imaginaran, nego snimljen s prirode. Italijanski tirani iz renesansa bili su uglavnom onakvi kako Makijaveli opisuje svog vladaoca: spajali su u sebi lava i lisicu; bili su ljudi od mača , s jedne strane - veliki veštaci u laži i prevari, s druge strane".

Tipičan primer takvog tiranina bio je Frančesko Sforca u Milanu. On je bio vojskovođa u službi Milanske republike, koji je okrenuo vojsku protiv te republike koja ga je bila uzela u najam. Kad se dočepao vlasti, pozatvarao je sve svoje protivnike, ali i prijatelje u koje nije imao poverenja. Od te familije bio je i Čezare Bordžija, koji je kao francuski vojvoda i zapovednik papske vojske, pravio plan da izigra francuskog kralja i da opljačka papsku državu, što bi mu pošlo zarukom da nije njegov otac papa Aleksandar VI iznenada umro.

Tirani u italijanskim gradovima nisu došli na presto po pravu nasleđa, nego su bili uzurpatori koji su uništili republiku da bi se načinili vladaocima. Razume se da su takvi tirani sve činili da ne izgube vlast. „Italijanski tiranin ostao je čuven u istoriji kao najneskrupulozniji tip političara, koji ne bira sredstva, ne preza čak ni od zločina." Ukratko, on ne razlikuje dobro od zla. Razvio je politički intelekt osvajanja i čuvanja vlasti na štetu moralnih osećanja. On je smatrao da je čuvar države koju je sebi potčinio, pa je zločine radio u ime države. Makijaveli je samo opisao takvog tiranina. Svakako da je u tome preterao, kad je Leopold Ranke rekao da je „Makijaveli smatrao političko stanje Italije tako očajnim da je prepisivao otrov kao lek".

Sve je ovo učinilo da je „Vladalac", iako pisan s dobrim namerama da pouči mladoga Lorenca Bordžiju, ne toliko kako da dođe na vlast, nego kako da izvrši visoki cilj ujedinjenja Italije, malo godina posle Makijavelijeve smrti, oko polovine VI veka, proglašen najnemoralnijim spisom posle Hrista.

Jezuitski pisci, koji se nisu libili upotrebe nemoralnih sredstava, proglasili su „Vladaoca" bezbožnom knjigom, a papa ga je stavio na spisak zabranjenih knjiga. Stvar je u tome da su jezuiti u Makijaveliju videli rušioca religije, koju su oni fanatički zastupali. Oni su dopuštali uništenje svega što bi ugrozilo veru, čak ubistvo kralja ako se ogrešio o religiozne propise, nekmoli uništenje Makijavelija koji im je bio idejni potivnik. A Makijaveli je bio laički duh, bez ikakve veze s crkvom, otvoreni protivnik hrišćanstva.

Protestanski pisci naročito krive Makijavelija za vartolomejske pokolje, koji su bili delo Katarine Mediči, kćeri onog Lorenca Medičija kome je „Vladalac" posvećen. Oni su okrivili Makijavelija da je posejao to „vražje seme" njihovog istrebljenja. Tako je Makijaveli došao pod udar obe hrišćanske crkve, kako katoličke tako i protestanske, izvikan kao čovek koji je od politike načinio jednu vrstu crne mađije.

Dok su u XVI veku crkveni ljudi opisivali Makijavelija kao jednog kvarioca koji truje svoje čitaoce, istoričari XIX veka predstavljali su stvari tako kao da Makijaveli nije kvario, nego bio kvaren, jer sva njegova pokvarenost dolazi od njegove istorijske sredine, čijim je rđavim uticajima on podlegao kao žrtva.

Slobodan Jovanović se s ovim ne slaže. I pre Makijavelija u srednjem veku nalazimo bogoslovskih pisaca koji obema rukama blagosiljaju politički zločin, kao na primer engleski episkop Džon Solzberi, koji pokušava da pravda kraljeubistvo. U Makijavelijevo vreme, Paolo Sarpi, u jednom memoaru pisanom za mletačku inkviziciju, daje savete koji nisu ništa amoralniji od Makijavelijevih saveta vladaocu. Sarpi izrično preporučuje mletaačkoj aristokratiji da svoje protivnike istrebljuje ubistvom. Ali oni nisu satanizovani, a Makijaveli jeste. Kako to objasniti?

„Sva se krivica Makijavelijeva svodi na to što svoga vladaoca nije pojmio samo umom nego i maštom, i što je imao maštu umetničku. Za proizvode svoje mašte on ne može biti odgovoran. Kad je govorio o starim Rimljanima, njegova je mašta stvorila svetlu i blagonaklonu sliku jednog idealnog naroda, jednog naroda s rimskim vrlinama, a bez rimskih poroka, i to s rimskim vrlinama razvijenim do krajnje i najviše tačke; jedan narod koji je bio sam patriotizam, samo junaštvo, sama politička mudrost. Na isti način kao i Rimljane, Makijaveli je obradio Čezara Bordžiju. Ako se tu dobio jedan portret taman i nemio, gde je politička pokvarenost paradoksno terana do svog vrhunca, a na našu najveću sablazan, krivica je samo do onog materiala, koji je u ovoj prilici stajao Makijaveliju na raspoloženju. Karakterne osobine Bordžijine koje je Makijaveli imao da razvije - politički egoizam i neskrupuloznost - nisu simpatične osobine kao vrline starih Rimljana, nego su osobine antipatične. Ali, koa god što se po Makijavelijevom opisu starih Rimljana ne bi smelo zaključiti da je on imao njihove vrline, tako se ni po njegovom opisu Čezara Bordžije ne sme zaključiti da je on imao sve poroke svog doista nezgodnog modela. I u jednom i u drugom slučaju on je izašao iz sebe sama; uživeo se s glumačkom gipkošću u jedan stran tip, kod koga nije mogao, a da ne uživa u njegovom unutrašnjem jedinstvu i njegovoj karakterističnoj osobenosti. Njega ne treba zbog Vladaoca žigosati i anatemisati; u toj knjizi, kao i inače vrlo često, taj ozloglašeni čovek bio je žrtva svoje vlastite mašte, jedna neodgovorna umetnička priroda."

Tako smo došli do opšte ocene makijavelizma, proisteklog iz Makijavelijevog kratkog dela, koje napisano kao pouka ali i opomena jednom budućem vladaocu. Vidimo da je Makijavelijevog „Vladaoca" moguće pročitati na dva načina: kao politički spis koji je proizveo negativno istorijsko dejstvo, što je uradio Moris Žoli, ili kao roman koji je samo odslikao postojeće stanje u društvu, što je učinio Slobodan Jovanović. Pohvala Makijavelijevom delu može biti to što su oba čitanja legitimna.

Da li treba da naglasim da je meni bliže čitanje Slobodana Jovanovića, koji je u „Vladaocu" video roman? Zašto je to tako, Čitalac će da vidi u sledećem poglavlju ovoga eseja, kad celu stvar prenesem na moj slučaj. Ovde samo da kažem da je „uvođenje pisca u radnju romana" donekle moje literarno otkriće ili bar dosetka. Ako bih se zadržao samo na predmetu kojim se bavim, u ovom slučaju na Makijaveliju, onda bi to bila „književna nauka"; ako unesem u analizu predmeta sebe, ili bar svoj doživljaj onoga čime se bavim, onda je to „književnost". Treba li da naglasim da sam ja život posvetio literaturi a ne nauci i da van književnosti nisam postojao.

Ova replika mi je bila potrebna da bih u Žolijevom „Dijalogu u paklu imeđu Makijavelija i Monteskijea" na kraju drame „glasao" za Makijavelija! (Pisac traži da se glasa) Iako sam svim srcem i dušom uz Montekijea, razum mi kaže da je Makijaveli istorijski pobednik. Monteskijeov sistem, koji često nazivamo Zapadnom filozofijom, u većinskom delu sveta je poražen. Ko bi rekao da će u XXI veku, od kojeg smo mi propali „humanisti", poraženi 1968. godine, očekivali novo Periklovo doba, da se povampire azijatske despotije od Džingiz-kana do Pola Pota, i da će demokratski projekat svetske istorije da doživi kolaps. Nažalost, i Hrist i Marks su poraženi, nema ništa od „božjeg carstva" ni na nebu ni na zemlji. Ne znam, možda taj Muhika u Urugvaju podseća na Hrista, ali to je rudimentarna istorija.

Jedan letimičan pogled na ovaj vek pokazuje da je Makijaveli pobedio Monteskijea. Kako smo samo bili naivni mi šezdesetosmaši kad smo očekivali da Josip Broz Tito bude poslednji evropski doživotni diktator. Zar je neko na konventima u Kapetan Mišinom zdanju mogao da zamisli da će se mladost čovečanstva („Mladi Marks") razbiti o projekat svetskog despotizma i to na globalnom planu? Danas je u najvećim državama sveta na delu diktatura. Najmnogoljudnija zemlja sveta ima na čelu doživotnog diktatora. „Brat" Si je spojio Mao Cedunga i Deng Sjaopinga u doživotnog vladaoca; prvi je bio ortodoksni komunista, maoista, a drugi liberalni kapitalista. Tako je najmnogoljudnija zemlja sveta postala hibrid komunizma i kapitalizma, ideološki komunistička a privredno kapitalistička. Gde je tu Monteskije sa svojom podelom vlasti, ljudskim pravima, smenljivosti vlasti? Najrasprostranjenija zemlja sveta, Ruska federacija, takođe je napravila istorijski luping i vratila se u carizam. Kad je propao Lenjinov projekat Sovjetskog Saveza, sa liberalnim predsednikom Gorbačovom, čije su društvene i političke reforme propale, jer „mužici" i „kolhoznici" nisu bili spremni da ih prihvate, povratio se prognani „ruski car". Rusija, „prva zemlja socijalizma" vratila se u prvobitni kapitalizam sa carem kao zemaljskim bogom. Vladimir Putin, koga je Jeljcin oktroisao u vladara Rusije, veštim političkim manevrima takođe je postao doživotni diktator. Ovaj vešti vladalac, proistekao iz tajne policije, uspeo je da povrati staru slavu Rusije, ali je ukinuo sve ljudske slobode i zaveo diktaturu. Ne znam da li stoji poređenje Putina sa Petrom Velikim, jer car Petar je vukao Rusiju prema Zapadu a Putin je udaljava.

Na Zapadu ništa novo! Veliki projekat Evropske Unije u ćorsokaku, čak ne može da uspostavi mehanizme vladanja i oformi demokratske institucije. Ne može da funkcioniše unija sastavljena od država sa različitim društvenim poretkom, gde u jednim državama dominira Monteskije a u drugim Makijaveli. Voleo bih da prevlada Monteskije, to mi traži „srce", ali Makijaveli nije za potcenjivanje, to mi kaže „razum".

Nikad nisam bio poklonik Amerike, to zna svako ko je pročitao „Crvenog kralja". Sa predsednikom Donaldom Trampom, Amerika je bila na putu da potre svoju dvestogodišnju demokratsku tradiciju. Tramp je bio obični populista, proistekao iz rijaliti šoua, koga ljudska prava nisu interesovala taman koliko i napred navedene diktatore. Uveren sam da budućnost Zapada zavisi od toga da li će Amerika sa Džoom Bajdenom umeti da se vrati svojim „ustavnim amandmanima", a Evropa De Golovom projektu „Evrope od Atlantika do Urala". A to znači da se nastavlja Žolijeov „Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskijea" sa neizvesnim ishodom. Prosto se plašim da prognoziram, jer kao pisac sam dokazao da se sve moje prognoze ne ostvaruju.

I gde je tu „moja" Srbija, koja nikako da „iziđe iz istorije", kako sam naznačio u „Braći Jugovićima"? Bojim se da ću da ispadnem „patetičar" kao Dobrica Ćosić, ovoj zemlji sam dao svoju „istoriju" i svoje „delo" a ona mi je uzvratila tiranskim prezirom. Čak nije htela ni da čuje što sam joj na gotovo dvadeset hiljada stranica rekao, nekmoli da bilo šta od toga uvaži. Stoga se osećam kao „zalutali putnik" u prelepoj pesmi Petra Preradovića.