Prikaz

Novi roman Momčila Selića

Pogled kroz Špijunku

Novi roman Momčila Selića "Špijunka" može bez ikakvog razmišljanja da nosi naziv "ljubavni". On to jeste zbog snažnih emocija i najdubljeg literarnog proživljavanja sopstvene Golgote, tokom koje nikada, nijednog jedinog momenta, nije zaboravio da voli, i brine za svoje najmilije. A, onaj ko sebi dozvoli avanturu da "uđe u film" koji Selić neposivo snažno režira do poslednje strane, nagledaće se neverovatnih scena

Nikola Vlahović

U sred jedne očajne decenije i novoverenog beznađa, glas romanopisca Momčila Selića, svim režimima nevoljenog zbog činjenice da dugo i dobro pamti, ponovo će se čuti tamo gde treba. Na više od pet stotina strana pod pod naslovom "Špijunka", napisao je možda svoje najzrelije književno delo koje će svakako imati drukčiju sudbinu nego što ga je imao njegov roman "Izgon", koji je dobio nezapamćen publicitet umesto NIN-ove nagrade. Selićev roman "Špijunka" treba čitati stalno, kao blagoslovene psalme. To bi autoru bila najveća nagrada. Jer, očigledno, ovo delo nije napisano da bi udovoljilo jednom žanru, nego je u pitanju višestruka autorska zamka za naivnog čitaoca. Roman "Špijunka" može bez ikakvog razmišljanja da nosi naziv "ljubavni". On to jeste zbog snažnih emocija i najdubljeg literarnog proživljavanja sopstvene Golgote, tokom koje nikada, ni jednog jedinog momenta, nije zaboravio da voli, i brine za svoje najmilije. Njegov bunt protiv "olovnih vremena", njegova zatvorska drama koju on lako pretvara u surovu komediju svakodnevno slaveći život, zatvorski likovi i njihovi nadimci ("...neki Gandra, nadimka boljeg od dela", Klen, Fantom, Letač, Tarzan...), sve je to u Selićevom novom romanu "Špijunka" izvedeno na scenu zarad antipolitičkog manifesta kome je ostao zauvek odan, ali pre svega i iznad svega zbog vrhunskog umetničkog cilja: da pokaže koliko je superiorna bila Njena i Njegova ljubav u odnosu na Njih i na jedno narcisoidno vreme, državu, vođu i njegovu politiku.
U tom smislu ovo jeste, bez ikakve sumnje, ljubavni roman, ma šta mu nastupajuće kritike, pohvale, pa i službene beleške (ako Tamo još ima tih staroslužbenih adeta), isticali kao "osnovni motiv".
"Špijunka" je jedan višespratni roman, a onaj ko sebi dozvoli avanturu da "uđe u film" koji Selić neopisivo snažno režira do poslednje strane, nagledaće se neverovatnih scena: od hvatanja pogleda advokata Srđe Popovića na procesu njegovog života, do znalačke procene robijaškog dna u Zabeli, dubljeg od svih "elitnih ustanova" tog tipa u pokojnoj domovini "snažno zbratimljenih naroda": "...Da sam u Foči ili Zenici, možda bih već imao slobodan vikend. Za Sloveniju da i ne govorim".
Verovatno da na jednom mestu sabrano, nigde u novijoj srpskoj književnosti nema toliko proslave života, ljubavi, porodice i prijateljstva, ali, istovremeno, niko tako vešto nije istranžirao ideološku otrov kojom je i ovaj narod i ova zemlja neopisivo zadojena. Nije li sva ona ljubav prema najhrabrijoj ženi i bespogovorno ljubav prema svojoj deci odgovor na tupoglavo i uvlakačko pitanje : kako si ostao svoj? Ko je ovde uopšte, u suludih dva veka savremene srpske istorije, uopšte bio "svoj", ako nije spas od prave ili prikrivene robije, propagandne otrovi i sumasišavših "projekata" ove dekade, potražio upravo u ljubavi.
Selić u romanu "Špijunka", na svakoj stranici, potvrđuje ovu antiideološku tezu. Potvrđuje konačnost svršenih poslova Sedmog dana. Potvrđuju to i njegovi likovi ostavljeni zauvek negde između izgrebanih zidova beogradskog CZ i neprikosnovene Zabele: Džale, Šale, Pilot, Legionar...
Ako je ovo Selićev ljubavni roman, jedno veliko pismo ženi koja je znala da ga pravilno pročita, ovo je istovremeno i testament njegovoj deci, i njihovoj deci, i kamen mudrosti svakome ko je video parče plavog neba kroz malo okno naših kazamata, pravih ili metaforičnih.
Ako je ovo nanovo Selićev antipolitički manifest, i ako je ovde reč o jasnoj poruci da svet treba menjati i da je "Revolucija pokušaj da se pravi Ljudi dovedu na svoja mesta", onda takvih sledbenika danas ima manje nego što ih je ikada u istoriji Srba bilo. Ili to samo tako izgleda? Jer, ovde, tu gde jesmo, propala su sva iskustva i sve zakonomernosti.
Konačno, "Špijunka" je roman pisan jezikom punim retkih lepih, a zaboravljenih izraza, ali autorovo "prošlo svršeno vreme" ovde gradi jedan svet za sebe, baš onakav kakav je bio u okolnostima njegovog zatočeništva zbog "delikta mišljenja". Zapravo, stvar je već bila propala, i Selić je o tome na sedam strana obavestio "lojalno građanstvo" a ovi službeno koga treba. Bilo je preuranjeno, svi mamurni i nervozni, skloni povratku u toplu socijalističku krčmu... Ali, sudbina prave avangarde je isto što i sudbina donosilaca loših vesti.