Kragujevac
Narastanje socijalnog haosa u Srbiji vodi u smrt ili novi život
Grad punta i radničkog bunta
Srbija iz dana u dan ulazi u socijalni haos. Radnici gladuju, štrajkuju, seku prste... No, Boris Tadić priča o Evropi: "Nikakve evropske integracije nemaju smisla ako mi u Srbiji masovno umiremo od raka". Izjava da čovek sebi odseče jezik. Ko je toliko lud da umre ispred Evrope. Ponašanje vlasti u Srbiji sve više podseća na seriju "Selo gori, a baba se češlja"
Piše: Midorag Milojević
Do sada to nije zabeleženo. U mesecu aprilu, samo u jednom danu, na dva kraja Kragujevca šestoro radnika, jedna žena je među njima, šeta po krovu, preti da će skočiti, razbiti se o beton. Na drugom kraju grada grupa Roma drži upaljače, flaše sa benzinom, prete samospaljivanjem.
Javni red i mir poremećen u četiri oka.
Jedanaest hiljada dinara za srednji prst. Toliku je kaznu sudija za prekršaje odrezao vlasnici kafića za remećenje javnog reda i mira. Odnosno, vlasnica nije prijavila remećenje javnog reda i mira. Sedele su za stolom četiri devojke. Kad sede za stolom - valjda su drugarice. Došlo je do verbalnog obračuna među njima. Niko se u kafiću nije pomerio, niko se nije okrenuo. Niko nije ustao, red i mir nije poremećen Devojka je pokazala srednji prst drugarici, majka je napisala prijavu. Kako je vlasnica mogla to da vidi? Da li je bila dužna da sluša šta devojke pričaju za stolom? Čak i da je videla srednji prst, devojke sede za istim stolom, možda se šale.
Sudija je kaznio vlasnicu sa 11 hiljada dinara. Poremećen je javni red i mir, vlasnica nije to sankcionisala.
U Srbiji radnici seku prste. Prvi čovek u državi priča gluposti. - Nikakve evropske integracije nemaju smisla ako mi u Srbiji masovno umiremo od raka - rekao je Boris Tadić. Izjava da čovek sebi odseče jezik. Političku parolu za jednokratnu upotrebu predsednik Srbije merio je sa životom. Ljudi će sada prestati da umiru. Poslušaće savet predsednika.
Ne razumem, ko je toliko lud da umre ispred Evrope. Da to ne doživi. Uđi u Evropu, pa posle umri. Umri od raka ili od neke druge bolesti koju izabereš!
Na nebu i na zemlji
Kragujevac. Šta će ovi radnici na krovu? Razumem da po krovu šetaju nedeljom ali radni je dan, nije neki svetac? Drama na nebu i na zemlji, radnička drama u Kragujevcu i okolini. Pogled u nebo. Posle celodnevnog ubeđivanja šestoro malih akcionara, bivših radnika preduzeća ''22 decembar'' sišlo sa krova firme, tek kada su dobili obećanje da će sa vlasnikom početi pregovore o podeli firme.
Drama i na zemlji. Samoubilački štrajk jedanaestoro radnika fabrike kože '' Partizan.'' Radnici odbijaju posredovanje, odbijaju pomoć lekara, radnici padaju u komu, izgubili su u proseku desetak kilograma. Štrajkači zaustavili radnicu u pokušaju da skokom na beton prekrati muke sebi i drugima.
- Samoubistva mi ne predviđamo, ljudi to čine sami, ne mareći za savete lekara.
Organizator protesta u konfekciji ''22 decembar'', radnike na krovu nije predvideo, što će reći da u gradu ima neprijatelj koji je zaveo šestoro radnika. Ko stoji iza njih? Od šestoro radnika dvoje je odmah po silasku sa krova palo u nesvest. Ovo znači da je makar dvoje radnika bilo rešeno da sebi okonča život. Silaskom sa krova život im je produžen. Samo nemaju od čega da žive. Zato su i izašli na krov.
Poznato je iz industrijske, ali i školske psihologije da deca bez znanja učiteljice vole da se upuste u avanturu krađe voća. . Policija, gradske vlasti, mediji, su došli do zaključka da su ovi radnici zavedeni. Organizator štrajka ih nije predvideo. Organizator ih nije ni video kad su se peli na krov. Ko može predvideti reakcije gladnih ljudi kad je atmosfera toliko napeta?
Kako su se pojavili na krovu? - Zatajio je ljudski faktor.
Kako se među šestoro malih akcionara na krovu našla i jedna žena?
Protesti su počeli decembra prošle godine kada je poslovodstvo odlučilo da ugasi tekstilnu proizvodnju kao nerentabilnu i odpusti uz otpremnine još 200 radnika. Većinski vlasnik nije, kako se mislilo i govorilo Milan Spasojević već Boriša Galić. On tvrdi da imovinu preduzeća neće prodati već se samo promeniti delatnost. Većinski vlasnik bi, da bi umirio male akcionare, mogao da se odluči na manevar fingiranja promene delatnosti, da tako dobije na vremenu. Kad i druga delatnost ne donese pozitivan ishod, vlasnik ima alibi da je sve pokušao, da je proizvodnja neisplativa, da zatim proda imovinu i ode.
Kako da se bunt radnika i malih akcionara pojavio sa tolikim zakašnjenjem? Desetine hiljada radnika odlazilo je na ulicu koliko juče, bez potresa i protesta. Gde su radnici bili do sada i šta su mislili? Drastičan je primer iz Kraljeva gde su naočigled dve hiljade ljudi mašine sečene i prodavane u staro gvožđe dok su u oni u upravnoj zgradi štrajkuju. Pre godinu dana radnici su bili lakoverni. Radnici više nikome ne veruju..
Bespredmetno raspravljati ko je došao na ideju da se šestoro radnika iskrade i popne na krov. Sami radnici. Gladni su, bez posla su, slobodni su i bez obaveza. Bez obaveza prema poslodavcu, organizatoru štrajka, nemaju obaveza ni prema životu. Da li je organizatoru više nego njima stalo da ishod protesta bude pozitivan? Organizator nije odsekao sebi prst da bi mu verovali.
Dosta više
Što je nekad moglo to više ne može. Nekad je, bez potresa i tenzija iz kragujevačke ''Zastave'' za par dana otišlo oko dvadeset hiljada ljudi. Danas osamdesetak radnika fabrike kože ''Partizan'' pruža žilav otpor.
Čovek nije tica. Da li su radnici na krovu prve laste, da li je ovo uvod u socijalni haos koji nastupa? Srbija je zemlja samoubica. Bez ideje. Pobeda malih akcoinara '' 22 decemra'' mogla bi biti opasan presedan, jer pruža loš primer ostalima. Ponovio bi se slučaj rezervista iz Kuršumlije, koji su upornim protestima prisili vlast na isplatu ratnih dnevnica, što je izazvalo lančane proteste širom Srbije.
Potrebni su i radikalniji i maštovitiji načini borbe. Na štrajk glađu niko se više i ne osvrće. Pokazalo se da vlast nema odgovor na radikalne metode radnika. Šetajući pored reke u jesen padne jedan žuti list, zaljulja se na površini vode. Voda, zagađena, mutna, preko noći postane bistra i pregledna.
Gde su počeli radikalni protesti?
Kuršumlija - Novi Pazar - Kragujevac.
Sve je počelo pobunom radnika iz Kuršumlije koji su upali u kancelariju, zauzeli je, pretukli pa izbacili direktora. Štrajk tekstilnih radnika iz Novog Pazara desio se post festum, sa nekoliko godina zakašnjenja, kad je propala novopazarska industrija džinsa.
Svako vreme ima svoje junake. Zoran Bulatović, bivši radnik tekstilnog kombinata ''Raška'' odsekao je sebi prst i pojeo ga. Državna televizija je to cenzurisana, ali je televizija B - 92 pustila Bulatovića da govori. Ovaj radnik je imao toliko koncetracije da, u maniru crnog humora, kaže da je bio gladan, tri dana štrajkovao je glađu, morao je da pojede sopstveni prst. Simboličnim činom samosakaćenja Bulatović se nametnuo kao lider tekstilaca Novog Pazara. Napravioo je simboli;an gest, pružio je dokaz, njemu se mora verovati. Nametnuo se kao lider svih gladnih širom Srbije.
Fjodor Mihajlovič Dostojevski prevodi štrajkove u Srbiji. Dostojevski je postavio isto piatnje . - Šta više volite, kap svoga sala ili Boga?
- Bolje je da izgubim prste nego da dozvolim da nam neko uzme dušu. Učiniću sve da se neko od ljudi koji su sa mnom u štrajku ne povredi, sav bol pokušaćču da trpim ja. Bolje je da trpim bol nego da odustanem od ponosa.
Zavaladala je apatije, izgledalo je da je sve završeno. Tamo gde raste opasnost raste i ono spasonosno. Pokazalo se da vlast nema rešenjea. Tehnički je veoma lako prekinuti štrajk glađu u fabrici kože u Kragujevcu. Policija može izbaciti 80 radnika iz fabrike ali vlast taktizira. Niko se ne boji 80 radnika. Jedan pogrešan, preuranjen potez može isprovocirati stotine hiljada ljudi na ulicama.
Tekstilci iz Novog Pazara su najradikalniji. Istorija ima običaj da se ponavlja na najsuroviji način. Ko kroz Novi Pazar ponese radnički barjak, ostaće bez ruke i bez barjaka. Zoran Bulatović iz Pazara preti da će odeseć ruku i poslati je za Beograd. Ne dao Bog da se tako nešto stvarno dogodi ali on je prvi čovek svih štrajkova.
Komentari koji ga prate zvuče apokaliptično: - Ima u istoriji Srbije primera da su se ljudi odlučili na ovakav korak da bi pomogli svom narodu. Prst u oko Branislavu Čanku. Branislav Čanak, sindikalni lider, oseća da je suvišan. Čanak poseže za demagogijom: - Oni su pokazali da su nemoćni i da ne mogu da se bore sa problemom. Ne mogu da podržim ovakav način borbe.
Pobuna u Kuršumiliji je, posle obaveznog perioda inkubacije, prenela u Novi Pazar pa u Kragujevac. Pitanje je kuda će dalje putovati, gde će se zaustaviti.
Sit gladnom ne veruje
Država ima načina da se obračuna sa pojedincem. Zoran Bulatović, jedan čovek koji je probudio i promenio Srbiju, završio bi, naravno, na psihijatriji da u novopazarskoj dvorani ''Jezero'' nije okružen radnicima. Iznoseći svoje stručno mišljenje neki psihijatri dobrovoljno su se preporučili za egzekutore.
Kako sit psihijatar da veruje radniku da je gladan?
Kad se sve uzme u obzir, u datoj situaciji, ponašanje radnika iz Pazara je racionalno.
Nije tajna da ljudi u Srbiji na buvljoj pijaci organa nude bubreg da bi preživeli. Ako se od dva zla bira manje, logično je da se između bubrega i prsta izabere prst.
Privatizovana fabrika ''22 decembar'' iz Kragujevca. U haosu nema inspiratora, nema nalogodavaca. Niko nikoga ne slušta, niti uvažava u toku je borba za goli život. Ko su nalogodavci ili dramturzi koji su šestoro radnika podigli na krov ''22 decembra'' ?
Poslovdstvo je prosledilo krivične prijave protiv lica koja su se našla u fabričkom krugu iako nisu radnici ni bivši radnici ni mali akcionari. Da li je to pokušaj da se zabrani ''Radnički otpor''?
To bi moglo da se odnosi na Radišu Pavlovića, predsednika stranke ''Radnički otpor''. Ali on ima alibi. Na protestu pojavio u svojstvu šefa Regionalnog centra Udruženja malih akcionara.
Svakog ponedeljka u centru Kragujevca, kod krsta, Pavlović okuplja nezadovoljne radnike. Tako radikalne metode nikada nije koristio, znači pojava radnika na krovu ne može se prepustiti njemu.
Pavlović je pokušao da radnike skine sa krova. Radnici mu nisu dozvoli da se popne na plato, razgovarao je sa njima stojeći na metalnim merdevinama.
Radnici su zapretili da će skočiti sa krova samo u slučaju ako ih policajci, kojih je u krugu firme bilo u velikom broju, preduzmu akciju prisilnog skidanja. Pavlović poziva Radivoja Dašića, komandira stanice policije. Dobio je od Dašića usmeno obećanje da će se uniformisani policajci povući. Pavlović je tražio da lično Dašić dođe i potrvdi i to pred radnicima.
- Čekali smo četiri sata Dašićev dolazak, a situacija je bila sve napetija. Radnike, koji su bili u trpezariji, zadržali smo u zgradi da ne bi došlo do panike. Kada je Dašić najzad došao, uniformisana policija se povukla a ostalo je, po dogovoru, desetak policajaca u civilu da štite imovinu firme i obezbede da se ne ubaci neko sa strane i izazove nerede.
Radniciu su v. d. direktoru, Miroljubu Krstiću, predali zahteve. Zahtev je da se imovina firme podeli na dva dela, pri čemu malim akcionarima pripada 20 odsto. Drugi zahtev, da manjinski akcionari otkupe od većinskog vlasnika 80 odsto akcija, po trenutnoj ceni od 10 evra za akciju, zapravo znači preuzimanje firme.
Odakle sad radnicima bez prihoda, posla, bez hleba novac da otkupe firmu?
- Druga grupa radnikla traži da se imovina firme, po izvršenoj privatizaciji vrati državi. To znači poništenje privatizacije i povratak u socijalizam. Argument je da su firmu radnici gradili sopstvenim sredstvima, što važi i za mnoge druge firme.
Verkovi Romi
Dva skandala u jednom danu. Dok su radnike vijali i skidali sa krova pokušano je nasilno iseljenje četiri romske porodice uz stambene zgrade, pored zgrade za izbeglice u kragujevačkom naselju Bagremar. Godinama traje takmčičenje dvojica gradonačelnika u udvaranju Romima. Dragana Marković - Palma iz Jagodine i Veroljub Stevanović iz Kragujevca. Stevanović je bolji na rečima, a Palma na delu. Stevanović zna da izgovori nekoliko reči na romskom jeziku.
Računajući na simpatije gradonačelnika Romi - beskućnici, socijalni slučajevi su se uselili bespravno. Prijateljstvo sa gradonačelnikom jamče trasparentom: ''Verkovi Cigani.''
Kad pođe po glasove, gradonačelnik i Romi lako nađu zajednički jazik, sada ne mogu da nađu zajeednički jezik. Presudilo je lukavstvo romskog uma. Ne zna se šta su Romi ispričali novinarima da bi ovi došli. Obmnanuli su ih da bi došli, inače ne bi došli. Šta bi drugo novinari nego da budu na licu mesta. Stanovi su i bez novinara bili puni trećih lica jer su Romi pozvali u pomoć rodbinu i prijatelje.
Živko Mijić i njegov sin Igor planirali su da se spale, ukoliko policija upotrebi silu. Možda je to bilo presudno da se novinari pojave na licu mesta. Došli su da snime samospaljivanje. Kako su se uselili: - Videli smo da u ovom stanu nikako ne gori svetlo. Da izađemo nemamo gde.
Zima je prošla. Zimnicu nisu spremali, pripremili su flaše sa benzinom. Momčilo Živković, predstavnik direktora Stambene agencije Kragujevac Vladana Mihailovića, izvestio je svog šefa ''da su novinari onemogućili planiranu akciju iseljenja.'' Živković je ponašanjem podsetio na gradonačelnika Stevanovića. Trenutno se snašao: - Ko vam je dozvolio da uđete u moj stan? Naravno, stan nije njegov ali je napravio utisak. - Ajde da prvo završimo ovo, pa da je vodim na piće! Tako se Živković obratio dopisnici javnog servisa. Šta je bilo dalje, ko je otišao na piće, ko je platio piće - nije poznato. Kamere su bile isključene. Ili je RTS cenzurisao prilog, ili je dopisnica odbila piće. Prilog nije objavljen, jer je izostalo samospaljivanje. Flaše sa benzinom spremljene su i čekaju.
Gradska vlast na velikim je mukama. Kako izvesti nežno preseljenje. Romsko pitanje osetljivo je pitanje. Kad policija krene palicama na Rome a novinari to snime, to je kršenje ljudskih prava.
Došli su da isele Rome ali su izbacili samo novinare: - Diskutabilno je da li novinari mogu prisustvovati prinudnom izvršenju. Smatram da nije trebalo da budu u stanu. Kako da ne budu? Romi su ih pozvali u goste, ponudili kafu, kiselu vodu, ratluk i sokove. Da se provesele i počaste pre spaljivanja.
Direktor Mihajlović je ispričao da je lamela građena sredstvima humanitarnih organizacija ''Help'', ''Dijakonija'' i novcem iz gradskog budžeta. Kako novcem iz gradskog budžeta? - Grad je za sve ulaze dao zemljište, infrastrukturu. Kad su videli s kim imaju posla, donatori su pobegli iz Kragujevca glavom bez obzira iako je planirana izgradnja još nekoliko zgrada.
- Da bi dobila stan porodica ipak mora imati prihode. Nijedna od bespravno useljenih porodica nije se prijavila na prošlogodišnji konkurs za zakup stana. Romske porodice moraju prihvatiti realnost - završio je direktor Mihajlović.
Promašeni grad
Sa osvojenom plaketom Grada budućnosti Kragujevac je postao grad samoubica. Nećemo više o samoubicama, to im daje na važnosti. Dogodilo se i ubistvo. Mada, pokazale bi dublje analize i ubica, pripada feli samoubica.
- Niko nije veliki čovek u očima svog sobara. To sam ja rekao a Gete je onda to ponovio. Tako piše Georg Vilhelm Fridrih Hegel. Ne znam zašto je ova izreka toliko bitna. Nije to zato što onaj nije veliki čovek nego što onaj gleda iz svog, lakejskog ugla, odozdo, kroz oskudan otvor. To je jedno tumačenje ove izreke.
Moglo bi do da znači da se iz neposredne blizine daleko bolje uočavaju kako vrline tako i mane.
Zoran Glišović, vlasnik firme ''Tehnopromet'', omiljen u Kragujevcu, stradao je od ruke svog kolege, Živorada Živanovića, kome je nekada, u vreme socijalizma bio šef u kragujevačkoj firmi ''Jugozan.'' Živanović je propali radnik propale firme, on je u godinama tranzicije sve izgubio, radno mesto, porodicu, Glišović je uspešan poslovni čovek. Oni decenijama nisu u poslovnim ni u bilo kakvim drugim odnosima i nisu se imali oko čega sukobiti, Živanović je u dugim zimskim noćima vrteo film svog promašenog života. Njegov šef je danas uspešan i priznat u gradu, njemu je od svega ostao traktor u selu Iićevo koje je u svom širenju okupirao grad. Setio se nekog bureta nafte koje je pre par decenija dao šefu a ovaj to bure nikada nije platio. Ništa svom šefu ne bi zamerio da su ostali u istooj firmi ali fima je propala. Živanović, koji ne gleda televiziju i ne prati štampu, fiksirao je jednog čoveka. On njega jednog poznaje. Šef je kriv za sve - zaključio je Živanović.
Niko nije veliki čovek u očima svog potčinjenog. Ušao je u kancelariju, ispalio hitac iz pištolja. Ranjeni Glišović je sa sekretaricom pokušao da pobegne spepeništem ali je Živanović potrčao za njima, ispalio još nekoliko hitaca i pobegao.
- Imao sam prekid filma, ničega se ne sećam - branio se Živanović.
Nekad selo, danas prigradskom naselju Ilićevo, pored reke Lepenice, pripada industrijska zona. Tu su mali akcionari u štrajku i na krovu , to su radnici ''Partizana'' što štrajkuju glađu, odlučni da istraju do smrti.
Tu su svi. A nema ništa.
Ružne su samoubice, o ubicama da ne govorimo, ruženju grada Kragujevca doprinose i novinari.
Odziv - lozinka! Kragujevac - Kovin! Kovin - poslednja stanica, bila je nekada omiljena izreka uličarskog sveta, koji je sa ponosom valjao nove reči, svoj šatrovački govor..
Prekid filma i kod gradonačelnika.
Gradonačelnik izbacio nepodobne novinare.
- Gospodine gradonačelniče šta ovo znači , kako vi komunicirate sa novinarima? - Pitao je dopisnik ''Politike.''
- Kako vi komunicirate sa mnom? Izlazite napolje!
Novinari pišu o svemu, o radnicima na krovu, pišu o energentima kad su poskupljenja, pišu o nafti i benzinu pa i o Romima koji hoće da se spale. A to može da uznemiri javnost.
- Svestan sam ja da u godinama krize, zbog krize morala ima i plaćenih stvari.
Gradonačelnik je nastavio u maniru profesora: - Da novinari vole ovaj grad, ne bi ovako pisali o njemu.
Ponovni prekid filma kod gradoačelnika izazvala je serija ''Selo gori a baba se češlja.'
Branka Kuljanin, dopisnik ''Glasa javnosti'', pitala je koliko to košta: - Može vama da se čini da je to rasipanje para ali tako se afirmiše grad. Samo ako nam dozvole, samo ako nam dozvole da ih i dalje finansiramo! Ja vam kažem! Može se desiti samo da nam ne dozvole. Gradonačelnik odrešio gradsku kesu. U njoj ima još neki dinar. Red bi bio da mu dozvole.
Novinari se kreću po Kragujevcu, prilično neorganizovano. Postoji služba koja ih prati: - Pošto sam ja vrlo dobro obavešten gde se vi krećete, znam koliko ste vi dobro obavešteni.
Dragiša Petrović, dopisnik Radio Beograda pita: - Bio sam 22 dana u zatvoru u vreme ''Sablje''. Da li ovo znači da neko opet treba da prati tekstove i novinare gde se kreću i da li će opet da dođe vreme ''Sablje''?
Gradonačelnik: - Ne znam što ste vi to tako shvatili?
- A kako treba da shvatimo, kad kažete da ste obavešteni o našem kretanju?
O kretanju novinara dobro su obavešteni. Novinari se ne penju na krovove, kreću se, šetaju po zemlji. Nego, ko je radnike nagovorio da se popnu na krov pa ih je ostavio bez hrane i vode?
Što je najgore, posle radnici neće da siđu. Nudili su im hranu i vodu.
Nema topli obrok!
Radnici fabrike kože, najstarije u Srbiji, nastavljaju štrajk glađu. Do smrti ili do novoga života.
Nije tajna da ljudi u Srbiji na buvljoj pijaci organa nude bubreg da bi preživeli. Ako se od dva zla bira manje, logično je da se između bubrega i prsta izabere prst.