Ovo
je samo još jedna priča o dvojici saplemenika koji su gologuzi sa udaljenih
kamenitih krševa sišli u Beograd da bi tu napravili karijere.
Primarijus
dr Tomislav Mališić, nekadašnji prvi čovek Instituta za rehabilitaciju u
Beogradu, prvi je dospeo na zelene grane, a onda je odlučio i da pomogne svom
manje uspešnom srodniku, Ljubiši Nisaviću. Ljubiša nije bio ni lekar ni pravnik, niti bilo šta drugo što bi mu pomoglo da ga Tomislav zaposli u Institutu, ali je bio -
ugostitelj. E, to je već nešto, jer je devedesetih u Beogradu krenula prava
pomama za pljeskavičarnicama. Ako ih na Slaviji ima deset, Institut na Dedinju
zaslužuje bar jednu.
Zamišljeno
- učinjeno i dva člana istog brdsko-planinskog plemena 2. avgusta 1994.
potpisuju ugovor kojim Ljubiša stiče pravo da na zemljištu Instituta podigne
kiosk za prodaju pljeskavica. Istovremeno tadašnji pravnik Instituta Bojan
Ljubisavljević, koji je u međuvremenu prebegao kod Boška Đukanovića
u susedni Institut za kardiovaskularne bolesti, Ljubiši izdaje potvrdu po kojoj uz kiosk mogu da se postave i stolovi sa
stolicama, a sve to na zelenoj površini
koju neki zovu i park, pored same fontane. Po odlasku primarijusa Mališića
nakon oktobarskih promena, Bojan sa svoje nove pozicije nastavlja da štiti
Ljubišu i njegovog betonskog mamuta.
Već
mesec dana po potpisivanju ugovora Ljubiša je svom plemenskom vraču zavapio:
"A đe ja da radim u kiosk?!" i ovaj mu aneksom ugovora dozvoljava da
za potrebe svoje ugostiteljske radnje koristi i dve prostorije kiseoničke
stanice koja je tu bila izgrađena. Istim aneksom dozvoljeni su Ljubiši još neki
radovi iz kojih se već tada videlo da on tu ne namerava da postavi samo
montažni kiosk.
Jednom
kiosku nisu potrebni klozeti, ali je Ljubiša morao da ih dobije. Najbliži su
bili u samom Institutu, pa je, iako to ugovorom nije regulisano, direktor
Mališić dozvolio da gosti i radnici kioska ulaze u Institut radi obavljanja
nužde. Pripiti gosti koji smrde na crni luk i ćumur, izmešani sa pacijentima na
rehabilitaciji - prava balkanska idila!
Stekavši
pravo da mu u dve smene sestre Instituta prebacuju telefonske pozive, Ljubiša
je velikodušno pristao da Institutu mesečno uplaćuje 50 (i slovima pedeset)
dinara na ime ovih vanrednih usluga.
U
neposrednoj blizini "kioska" bila je nekad mala, ali simpatična
fontana, pored koje su u hladovini parka bolesnici rado sedeli. Uz samu fontanu
je u međuvremenu niklo betonsko zdanje, kiosk gazda Ljubiše, od nekoliko
stotina kvadrata. Fontana sada služi da u nju utiče kišnica sa krova betonskog
monstruma. Predratni donatori su bolnici "Dragiša Mišović" poklonili
i lepu ogradu od livenog gvožđa koja je Ljubiši smetala, pa ju je jednostavno
uklonio. Tu je danas divlje parkiralište koje je gazda Ljubiša obezbedio
privremenom rampom. Rezervisano samo za goste kafane ljupkog naziva "Gril
biblioteka". To valjda da se istakne da gazda ume i da čita.
Ima
Ljubiša i dalje planove, a jedan je da
podigne još neki sprat za spavaće sobe.
Kiosk-hotel, valjda se to tako zove? U međuvremenu je počeo i da izdaje višak
svog prostora, tako da pored "Biblioteke" ordinira i jedan zubar.
Njemu, bar, i jeste mesto u krugu bolnice.
Lekara
koji predvodi zaposlene Instituta u borbi za uklanjanje ove divlje građevine,
jedan muški glas je pozvao telefonom i predstavivši se kao Ljubiša osuo paljbu
na njega sa sve psovkama i primedbom: "Ja sam Siniši Nikoliću dao 150.000
maraka da me pusti da zidam! Znaš li ti kolike su to pare?!" Pomenuti Nikolić
je u sporno vreme bio Direktor direkcije za građevinsko zemljište.
Otkako
je Mališić sklonjen sa Instituta i sada se odmara u jednom od sedam beogradskih
stanova koje je napabirčio rintajući za narod, zaposleni i rukovodstvo
Instituta pokušavaju da izdejstvuju da se i Ljubišina betonjerka sruši. Za sada
bez uspeha, jer u svakoj gradskoj instituciji čuči bar po jedan mali Siniša Nikolić.