Druga

Tunis: Ima li mesta u avionu?

 

Kako je to sve slično

 

  Tunis je svima poručio da korumpirane vlade ljudima uzimaju sva prava, lišavaju ih osnove življenja i uništavaju svaki zrak demokratskog života, da su demonstracije izraz volje naroda i da im nije potrebna pomoć sa strane. Aktuelno stanje u Tunisu analizira naš urednik Vlada Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti, načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića

 

Vlada Dragićević

 

Dvadesetšestogodišnji Muhamed Buazizi, iz provincijskog gradića Sidi Buzid u Tunisu, prodavao je na ulici voće i povrće, a da za to nije imao dozvolu. Na ovo je bio prinuđen jer, iako je fakultetski obrazovan, nije mogao da nađe posao. Kada su ga inspektori legitimisali i oduzeli mu robu, Sidi se polio benzinom i zapalio.

Bio je to početak krvavih nemira u Tunisu, molotovljevih koktela, prebijanja i ubijanja demonstranata, paljevine i rušenja. Za nekoliko dana, neredi i protesti proširili su se do glavnog grada Tunisa.

Budući strogo kontrolisana (kako je to sve slično), tuniska štampa, te međunarodne novinske organizacije, u početku nisu pridavale značaj ovim događajima.

Izveštaji su bili retki, da bi uskoro ceo svet postao očevidac raspada jednog sistema konstruisanog da spreči ljude da se organizuju, komuniciraju i izražavaju svoje mišljenje. Da nemaju svoje ja, da postaju bezlični, zatupaveli i nezainteresovani. A onda je tako lepo i lako vladati (kako je to sve slično).

Zvanično, stopa nezaposlenosti u Tunisu je oko 13 odsto, mada je ovaj procenat realno mnogo veći, posebno među visokoobrazovanim stanovništvom. U Sidi Buzidu je oko 25 odsto muškog i 44 odsto ženskog visokoobrazovanog stanovništva bez posla. U suštini, oni su žrtve jednog obrazovnog sistema koji im je omogućio kvalifikovanost koju ne mogu da iskoriste i očekivanja koja ne mogu da ispune (kako je to sve slično).

Režim je snažno udarao u talambase i glorifikovao ekonomski progres Tunisa. Iako je kriza, zemlja je svake godine bila sve uspešnija. Ako je to tačno, pitali su se Tunižani, odakle onda socijalni bunt i gde su pare. Odgovor su dobili na kraju, kada su videli da je razvoj lažan, da je statistika nešto van realnosti, a da je novac u džepovima porodice Ben Ali i njihovih saradnika (kako je to sve slično).

U jednom od Vikiliks dokumenata, američki ambasador u Tunisu kaže da je režim izgubio vezu sa narodom, da ne toleriše savete i kritiku, te da je u tolikoj meri korumpiran da je svaki prosečni Tunižanin toga svestan (kako je to sve slično).

Tuniski predsednik Zin-al-Abidan Ben Ali, došao je na vlast 1987. godine, kada je tadašnjeg predsednika Burgibu proglasio nesposobnim da vlada. Godine 2011. Ben Ali je sa svojom porodicom pobegao u Saudijsku Arabiju, a vlast je preuzeo premijer Mohamed Ganuši. U zemlji je proglašeno vanredno stanje, zabranjena su okupljanja i uveden policijski čas. Ulicama Tunisa još uvek tumaraju bande pljačkaša, a stanovništvo živi u neizvesnosti.

Nazaposleni, mladi, radnici i sirotinja nemaju više vere u bilo koji režim ili vladu "nacionalnog spasa" koji bi ispunili njihove socijalne i ekonomske potrebe i uspostavili pravu i dugotrajnu demokratiju.

Veliko je pitanje da li je premijer Mohamed Ganuši u stanju da smiri situaciju u zemlji nakon što je predsednik otišao. Analitičari smatraju da nije. Neki čak tvrde da je on, u stvari, deo problema, još jedan član vladajuće elite koja se ne razlikuje od ostalih (kako je to sve slično).

Događaji u Tunisu će se zasigurno duboko odraziti na arapski svet. Maroko, Egipat, Jordan, Sirija, Libija, Alžir - ogrezli su u korupciji i imaju veliki broj mladog stanovništva koje traži posao i mogućnosti za obrazovanje. Vlade ovih zemalja će događaje u Tunisu shvatiti kao pretnju sa kojom bi se i one mogle suočiti. To bi tada bila bitka za preživljavanje. Zato se sa skepsom može reći da je malo verovatno da će bilo koja zemlja reagovati liberalnijim potezima i demokratizacijom. Represija je uvek bila viđena kao najbrža i najlakša mogućnost, pa i od strane onih koji su se protiv nje nekada i borili (kako je to sve slično).

Ipak, Tunis je svima poručio da korumpirane vlade ljudima uzimaju sva prava, lišavaju ih osnove življenja i uništavaju svaki zrak demokratskog života, da su demonstracije izraz volje naroda i da im nije potrebna pomoć sa strane. U svemu ovome, postavlja se pitanje: a šta je rezultat ove revolucije? Najverovatnije serija političkih reformi kako bi se smirile mase, a onda donošenje reformskog programa koji bi koliko-toliko rešio nagomilane probleme i suzbio osećaj poniženosti, odsustva ljudskog dostojanstva, otupelosti i beznađa.

Za utehu, ako je verovati Oskaru Vajldu, nezadovoljstvo je prvi korak ka napretku jednog čoveka, ili ka napretku jednog naroda. Avion je opet bio sredstvo da se od nečega pobegne i nešto izbegne. Da li će u avionu uvek biti mesta za sve?

 

 

 

 

Represija je uvek bila viđena kao najbrža i najlakša mogućnost, pa i od strane onih koji su se protiv nje nekada i borili (kako je to sve slično).