Nemačka
Četvrti rajh uz
pomoć evra
Čija je kasa, njegova i vera
Novi nemački evropski poredak podrazumeva stvaranje niza
patuljastih privreda koje zavise od Nemačke. Kojim metodama se to sprovodi,
zvanični Berlin je pokazao gurajući Grčku u ekonomsku propast
Fridrih Emke
dopisnik iz Frankfurta
Novi
nemački tenk se zove - evro. Ono što je Vermaht
nekada osvajao snagom čelika, današnja Nemačka osvaja snagom šarenih papirića
za koje ljudi veruju da imaju neku vrednost.
Za
razliku od američke, nemačka ekonomija je još na zdravim nogama i u stanju da
nastavi sa ekspanzijom čak i u ovim kriznim vremenima. Štaviše, ova kriza
Nemačkoj ide naruku. Još od vremena Hansa Ditriha Genšera nemačka
spoljna politika se uspešno trudi da u okruženju stvori kordon patuljastih
država sa isto tako patuljastim privredama, koje će zavisiti od nemačke
ekonomije.
Razbijanjem
Čehoslovačke i Jugoslavije, kao i marginalizacijom Poljske u okviru EU, ovaj
plan je počeo da dobija jasne konture. Čak je i nekadašnje privredno čudo
Varšavskog pakta, Mađarska, dobro osmišljenim privrednim "reformama"
dovedena gotovo do prosjačkog štapa. "Nema problema", poručuju svima njima iz Berlina, "mi smo tu da pomognemo". Ali, ta pomoć košta, ako ne više od nekadašnje
okupacije od strane Vermahta, a ono bar isto toliko.
Geneza
grčke krize najbolje oslikava ovaj novi nemački ekspanzionizam.
Slučaj
Grčke
U
evrozonu je Grčka primljena uprkos jasnim i veoma glasnim upozorenjima
finansijskih stručnjaka da njena privreda nije zrela i u stanju da podnese breme
koje sa sobom nosi zajednička evropska valuta. Diskretni mentor grčkoj težnji
da uđe u evrozonu bila je baš Nemačka, a današnji nemački ministar spoljnih
poslova Gvido Vestervele, kao i kancelarka Angela Merkel,
tadašnji nemački stav pravdaju željom da se ojača tradicionalno slabo južno
krilo EU.
Ustvari,
Nemačkoj je bila potrebna jedna zemlja sa slabom privredom, koja će u pravom
trenutku da pokrene lančanu reakciju urušavanja svih ekonomija koje u Evropi
zavise od Nemačke.
Nemačka, možda, nije
najvažniji krivac za izbijanje grčke krize, ali je najodgovornija za njeno
rasplamsavanje. Analitičari su složni u zaključku da je kancelarka Merkel bila
neobjašnjivo pasivna u trenucima kada se odlučivalo o pomoći Grčkoj, i u
vremenu kada je ta pomoć još i mogla da zaustavi grčku propast.
Nemački
magazin Kopp je nedavno primetio da je na samom početku grčke krize, dok
su državnici zemalja iz evrozone pokušavali da organizuju sastanak na kome bi
se odlučivalo o hitnoj pomoći Grčkoj, Angela Merkel otputovala u Moskvu kod
Vladimira Putina, pa jetko dodaje: "Da li je to slučajnost ili je išla po
nova naređenja od svog pretpostavljenog oficira?"
Kako
god bilo, nemačka finansijsko-ekonomska intervencija je usledila tek kada Grčka
više nikako sama nije mogla da se izbori. Stavljena pred izbor "ili
neumitni bankrot ili pomoć po našem diktatu", grčka vlada se odlučila za
ovo drugo. A cena tog spasenja je više nego surova: grčka ekonomija je kroz
drakonske mere štednje već sada ruinirana i neće moći da se oporavi bar narednu
deceniju. Za to vreme će Grčka biti zavisna od finansijske infuzije iz
evrozone, odnosno iz Nemačke.
Po
definiciji datoj još Vestfalskim mirom - čija je zemlja, njegova je i vera
- Grčka će bar još deset godina biti poslušni privezak zvaničnog Berlina. Nemačka
okupacija Grčke u Drugom svetskom ratu je trajala tri puta kraće.
Ništa
bolje ne prolaze ni ostale patuljaste ekonomije u EU, bez obzira da li ili ne
pripadaju evrozoni. Sve one su već shvatile poruku koja im je upućena preko
Grčke: u Evropi sve zavisi od Nemačke.
Slučaj
Češke i Slovačke
Interesantan
i poučan je slučaj nekadašnje Čehoslovačke. Pošto je ova država podeljena na
Češku i Slovačku odmah je došao signal iz Brisela da će Češka brzo biti
primljena u EU. Oko Slovačke su se jedno vreme lomila koplja, čak je i Evropska
komisija dala predlog da se njeno pristupanje odloži. Berlin je smatrao da je
Slovačka manje pouzdan saveznik, jer Slovaci više gravitiraju svojoj slovenskoj
braći, pa samim tim i Rusiji.
Sa
druge strane, Češka je vekovima bila u okviru nemačkog carstva, pa je čak jedno
kratko vreme davala i nemačke careve. Češka privreda, sa izuzetkom vremena
hladnog rata, uvek je zavisila od Nemačke. Posle pada gvozdene zavese Češka je
odmah postala glavni evropski kupleraj u kome su pripadnici nemačke srednje i
niže klase za sitne pare mogli da se provode do mile volje. Seks-turisti i
porno-industrija i danas su značajni izvori iz kojih se finansira češki budžet,
a nemački industrijski giganti su pokupovali sve što je bilo na češkom tržištu.
Već
na primeru priznavanja takozvane republike Kosovo vidi se da su nemački
analitičari bili u pravu u pogledu pouzdanosti savezništva. Slovačka ima
značajnu mađarsku manjinu, koja već godinama traži autonomiju, a njeni pojedini
ekstremni lideri zagovaraju i otcepljenje i pripajanje matici, Mađarskoj. Zbog
toga zvanična Bratislava ne podleže pritiscima Berlina i nema nameru da prizna
Kosovo ni u ovom, a ni u bilo kom narednom veku.
Češka
je identičan problem, koji Srbija danas ima sa Kosovom, imala pre Drugog
svetskog rata, kada je izgubila Sudetsku oblast, u ono vreme većinski naseljenu
Nemcima. Zbog tog istorijskog iskustva češki predsednik Vaclav Klaus je
principijelno protiv priznanja Kosova. Češki parlament, međutim, nije toliko
principijelan i daleko je podložniji pritiscima iz Nemačke, tako da je formalno
priznao Kosovo.
Nemački
uticaj je više nego vidljiv i u Mađarskoj, koja je od nekada uspešne
"gulaš privrede" dospela na nivo "privrede praznog lonca",
kako je danas podsmešljivo zovu u nemačkim medijima. Nemačka i njen stalni
privezak Austrija bili su mentori Mađarske za njen ulazak u Evropsku uniju,
isto kao što su to bili i u slučaju Slovenije, a danas Hrvatske. Ove tri zemlje
odmah dobiju zapaljenje pluća kada Beč ili Berlin kinu.
Iako
sadašnja nacionalistička vlada Viktora Orbana insistira na
"mađarskoj posebnosti" u okviru EU, koju je kao praznu floskulu
zvanična Budimpešta isticala i za vreme Austrougarske, ona istovremeno dobro
pazi da ne izazove gnev zvaničnog Berlina. U vremenima ekonomskih kriza, kao
što je ova, ni jedna ozbiljna mađarska vlada sebi ne može da dozvoli luksuz da
se iz zemlje povuče nemački kapital. I pored toga što zahvaljujući činjenici da
je važno čvorište evropskog gasovoda, Mađarska ima i dobre odnose sa Moskvom,
ona je i dalje pupčanom vrpcom vezana za privrede Nemačke i Austrije.
Nemački
gigant u ovom trenutku zasenjuje Evropu. Svi koji su hteli, jasno su razumeli
poruku iz nemačkog odugovlačenja sa davanjem pomoći Grčkoj. Nemački eksperiment sa Grčkom je narod te zemlje stravično
koštao. Da je Berlin, umesto davanja
lekcije ostalim zemljama EU, hteo blagovremeno da pomogne, danas ne bi bile
neophodne svirepe mere štednje koje zvanična Atina mora da sprovede. Primera
radi, penzije su u Grčkoj spale na nivo od samo 300 evra. Iako ovo srpskim
penzionerima zvuči kao raj, mora u obzir da se uzme da su troškovi života u
Grčkoj bar tri puta viši nego u Srbiji. Zbog toga sve češće u velikim grčkim
gradovima možete da naiđete na penzionere, obučene u elegantna odela kupljena u
srećna vremena, kako po kontejnerima traže nešto jestivo. Ali šta znači život
običnih penzionera, pogotovo ako su Grci, pa još uz to i pravoslavni, u odnosu
na potrebu Nemačke da ostatku EU pokaže ko je gazda u kući?
Možda
će budući gaulajteri u Češkoj, Poljskoj, Grčkoj, Sloveniji i ostalim zemljama koje je nekada okupirao
Vermaht, a danas pokorava nemačka privreda, biti nešto milostiviji od svojih
prethodnika iz Drugog svetskog rata.
Završna faza
Taman se svet ponada da je
došlo vreme da se obori vladavina krupnog kapitala, a onda nas činjenice
otrezne.
Pokret Okupirajte Volstrit počeo je kao loše
organizovano, gotovo spontano okupljanje nezadovoljnika u svetskom sedištu
krupnog kapitala. Njegova varnica je
preskočila Atlantik i počela da izaziva požare i po Evropi.
Nedavno je u 900 gradova u 80 zemalja istovremeno održan
protest protiv špekulanata koji su svet gurnuli u ekonomsku krizu. U Španiji i
Italiji je ukupno protestvovalo oko milion nezadovoljnih, a u celom svetu je na
ulice izašlo više miliona ljudi.
Pošto su uvideli koliki se potencijal krije u ovom pokretu,
moćnici koji zaista vladaju svetom odlučili su da ga pridobiju za sebe. Glavni
konsultant čelnika OWS-a, danas jasno organizovanog, postao je Ahmed Maher,
vodeći aktivista egipatskog pokreta 6. april, koji je bio na čelu
nedavne pobune protiv Hosnija Mubaraka.
Za Mahera se zna da je odavno na platnom spisku CIA i
američkog Ministarstva spoljnih poslova. On je 2008. živeo u Vašingtonu i
aktivno učestvovao u radu Alliance of Youth Movements (Saveza omladinskih
pokreta) koji je na budžetu Stejt departmenta. Posle toga je na trening
došao u Srbiju, gde je 2009. bio gost CANVAS-a, koga analitičar Toni
Kartaluči svrstava u pokrete koje direktno finansira američka vlada. CANVAS
je, inače, naslednik pokreta Otpor.
U Egipat se vratio 2010. zajedno sa Mohamedom el
Baradejem, članom ICG-a, grupe koja okuplja najmoćnije pobornike novog
svetskog poretka, kao što su Zbignjev Bžežinski i Džordž Soroš.
Sa
aktivistima OWS-a Maher se prvi put uživo video 18. oktobra, i to u Vašingtonu,
sedištu američke administracije, ali ne i samog pokreta OWS.
Indikativno je, takođe, da je za vreme sinhronizovanih
protesta širom sveta u Nemačkoj, koja ima više od 80 miliona stanovnika, na
ulice izašlo samo oko 40.000 demonstranata. Jasno je da je osovina
Vašington-Berlin, koja još uvek pokušava da vlada transatlantskim prostorom,
posle preuzimanja kontrole nad pokretom OWS odlučila da kod kuće pacifizuje
proteste, ali da ih u zemljama koje posmatra kao svoje kolonije - intenzivira.
Egipatski scenario, koji je sproveo Maher i koji bi sada
trebalo da primeni i u drugim zemljama, podrazumeva zamenu jednog diktatora
drugim, još krvoločnijim, izlazak tenkova na ulice, uvođenje policijskog časa i
vladavinu vojne hunte. Očigledno da je ukidanje ljudskih prava, započeto na
Zapadu posle terorističkih udara 11. septembra, ušlo u svoju završnu fazu.