Strogo poverljivo
Kako se tajnim operacijama
sprovodi američka spoljna politika
Crne trupe za bele snage
Ne toliko dobro čuvana
tajna je da takozvane crne trupe specijalnih operacija, kao Foke
i Delta snage, izvode operacije ubi-uhvati u Avganistanu, Iraku,
Pakistanu i Jemenu, dok bele snage, kao Zelene beretke i Rendžeri,
podučavaju lokalne snage kao deo globalnog rata protiv terorizma, pre svega Al
Kaide. Ono što nije bilo poznato, ali sada je polako isplivalo na površinu, je
to da se operacije, kao ona što je bila da se ubije-uhvati Bin Laden, izvode
svakodnevno. Na desetine dnevno. O ovoj strogo poverljivoj američkoj temi piše
Milan Balinda, urednik Tabloida i dugogodišnji novinar američkog Majami
heralda
Milan Balinda
U svakom trenutku, svakog dana, pa i sada dok ovo čitate,
u nekom kutku Zemljine kugle grupa američkih komandosa izvodi svoju tajnu i
mnogo puta sprovedenu smrtonosnu misiju. U proseku 70 akcija dnevno, svakoga
dana tokom godine. Zvuči kao jedna od teorija konspiracije? Nažalost, ili na
sreću, zavisi iz kog se ugla gleda, ove podatke izneli su sami američki
zvaničnici.
Već duže vreme vodi se pritajeni globalni rat protiv terorizma.
Tajnost je prestala da bude potpuna od trenutka kad su američki specijalci
zabili metak prvo u grudi, a potom u glavu ozloglašenom vođi Al Kaide, Osami
bin Ladenu. Takozvana crna operacija, koja je sprovedena u najvećoj tajnosti,
našla se pod reflektorima javnosti čitavog sveta. Mada je svima bilo poznato da
američke snage za specijalne operacije operišu u Avganistanu i Iraku, ovo se
dogodilo u Pakistanu. Slutilo se, sa razlogom, da američki i britanski
komandosi izvode operacije i u Jemenu i Somaliji, ali nije bilo opštepoznato da
su specijalci raspoređeni u 75 zemalja sveta. Krajem ove godine, po tvrđenju portparola
Američkih snaga specijalnih operacija pukovnika Tima Naja, komandosi će se u
jednom ili drugom trenutku nalaziti u 120 zemalja sveta.
Po nekim nezavisnim istraživanjima novinara, tokom 2010.
godine najelitnije američke trupe izvršile su zajedničke vežbe sa lokalnim
specijalcima u Belizeu, Brazilu, Bugarskoj, Burkini Faso, Indoneziji, Maliju,
Nemačkoj, Norveškoj, Panami i Poljskoj. Tokom prošle godine slične vežbe
odigrale su se u Dominikanskoj Republici, Jordanu, Južnoj Koreji, Rumuniji,
Senegalu i Tajlandu. Oba ova spiska nisu kompletna, ali su ovo za sada
potvrđene zemlje. Pukovnik Naj očekuje da će se slične operacije do kraja ove
godine odigrati u 120 zemalja sveta. Sve će one biti klasifikovane kao 'vežbe
obuke'. Pukovnik je podvukao da mnogo zemlje, iz svojih internih razloga, ne
žele da se pojave na spisku "zemalja domaćina" Američkih snaga za
specijalne operacije.
Ubi-uhvati
Američka komanda za specijalne operacije (SOKOM)
ustanovljena je 1987. godine, mada je u suštini nastala još 1980. sa ciljem da
se oslobode američki taoci u Iranu, a pri toj neuspeloj operaciji osam
komandosa je izgubilo živote. SOKOM sačinjavaju profesionalni vojnici iz svih
grana američkih vojnih snaga: Zelene beretke i Rendžeri iz
kopnene vojske, potom Mornaričke foke, Vazdušni komandosi avijacije,
timovi za specijalne operacije Marinaca, uz dodatak specijalizovanih
helikoptera, timova s plovilima, specijalce za medicinsku pomoć, osoblje za
civilna pitanja, specijalne kontrolore vazdušnog prostora, kao i specijalne meteorologe...
SOKOM je zadužen za najteže i tajne operacije koje uključuju: ubistva,
kontraterorističke napade, nadgledanja nad udaljenim krajevima, analizu
špijunskih informacija, obuku stranih trupa i masovno uništenje neprijateljskog
oružja.
Jedno odeljenje, podkomanda SOKOMA ima primarni zadatak
da prati i ubija osumnjičene teroriste. To "odeljenje" odgovara
direktno predsedniku Sjedinjenih Država i deluje samo sa njegovim autoritetom.
Lista terorista koje prate sa namerom da ih likvidiraju sadrži i nekoliko
desetina američkih državljana, a ta činjenica može da provocira probleme u
javnosti i medijima. To odeljenje naziva se i "kontrateroristička mašina
za ubistvo" i operiše na ekstra-legalnom polju u takozvanim operacijama
"ubi-uhvati", gde je "ubi" na prvom mestu u nazivu. Takve
operacije uglavnom izvode komandosi Mornaričkih foka (Navy SEAL)
i Delta snage kopnene vojske (Army Delta Force), kao i uz
upotrebu bespilotnih letelica, dronova. U napadima iz dronova
učestvuje i CIA, naročito u zemljama kao Jemen, Pakistan i Somalija. Uz to
operiše i lanac tajnih zatvora, jedno dvadesetak u Avganistanu, gde ispituju
teroriste od kojih očekuju da poseduju važna obaveštenja.
SOKOM je početkom
devedesetih imao 37.000 pripadnika, a danas skoro 60.000. Od njih je jedna
trećina stalnih pripadnika SOKOM-a, a ostatak učestvuje u operacijama po
zadatku. Budžet im iznosi između 6,3 i 9,8 milijardi dolara godišnje. Ne toliko dobro čuvana
tajna je da takozvane crne trupe specijalnih operacija, kao Foke i Delta
snage izvode "ubi-uhvati" operacije u Avganistanu, Iraku,
Pakistanu i Jemenu, dok "bele snage", kao Zelene beretke i Rendžeri,
podučavaju lokalne snage kao deo globalnog rata protiv terorizma, pre svega Al
Kaide. Ono što nije bilo poznato, ali sada je polako isplivalo na površinu,
jeste to da se operacije kao što je bila ona da se ubije-uhvati Bin Laden,
izvode svakodnevno. Na desetine dnevno. I kada se dogodi neka eksplozija za
koju niko nije siguran kako se dogodila, najverovatnije se radi o napadu sa
bespilotne letelice.
Dronovi
Inspiracija za kreiranje prvog naoružanog drona bila je namera da se gađa Osama bin Laden. Bila je to 1998. godina i tadašnji američki predsednik
Bil Klinton, odnosno njegova administracija, odustali su od pokušaja da Bin
Ladena ubiju raketom, nakon što je 300 nevinih ljudi izgubilo živote zbog
aljkave preciznosti i slabih špijunskih dojava. Prvo su pokušali da montiraju
jednu antitenkovsku raketu sa Predatora, bespilotne izviđačke letelice,
ali nije im išlo baš najbolje. Ipak, prvo poznato ubistvo raketom ispaljenom sa
jednog drona dogodilo se novembra 2001. godine. Gađan je u Avganistanu
Mohamed Atef, jedan od glavnih vojnih vođa Al Kaide.
Dronovi nisu perfektna oružana
platforma jer, pre svega, imaju tendenciju da se ponekad survaju. Prošlog 4. decembra jedan od njih pao je u Iranu. Još se ne
znaju detalji tog udesa, ali po izgledu letelice, koja nije bila uništena, čini
se da ili su je "kidnapovali" Iranci, ili je sama sletela zbog neke
elektronske greške. Sve u svemu, do sada su Amerikanci izgubili nekih 50
bespilotnih letelica. Blizu 100 dronova, svaki po oko 100 miliona
dolara, imali su poneku grešku ili havariju. Penzionisani američki
general-pukovnik Dejvid Deptula, bivši zamenik šefa obaveštajnog sektora
američkih vazdušnih snaga, primetio je, uz dosta smisla za humor, nedostatke dronova:
"Izložiš ih okruženju sa dosta opasnosti i oni počinju da padaju sa neba
kao kiša".
Većina vojnih dronova nisu naoružani. Koriste se u
obaveštajne svrhe. O bespilotnim letelicama
koje koristi CIA ne postoje pouzdani podaci. Osim pilota ovih letelica, a
piloti se nalaze na zemlji, da bi se jedan Predator održavao u vazduhu
potrebno je 168 ljudi svih stručnih profila. Predatorov rođak,
nešto veći Raper, zahteva posadu od 180 osoba. Radi poređenja, jedan borbeni
avion kao što je F-16 opslužuju 100 ljudi. U poslednje dve godine obučeno
je više pilota dronova nego pilota borbenih aviona. Mada su dronovi
jeftiniji od mlaznih lovaca, zahvaljujući njihovim slabostima ta razlika u ceni
koštanja vremenom bledi.
Koliko je poznato, u poslednjih deset godina bilo je oko
300 napada dronovima van ratnih zona Iraka, Avganistana i Libije. Od tog
broja oko 95 odsto dogodilo se u Pakistanu, a ostatak u Jemenu i Somaliji.
Procenjuje se da je sa dronova ubijeno 2.000 osumnjičenih terorista, ali
i nepoznati broj civila. U sivu legalnu zonu spada i odluka američke
administracije da u Jemenu ubiju američko-jemenskog građanina, muslimanskog
propovednika Anvara al-Avlakija, jer Ministarstvo pravde odbija da obelodani
dopis koji, navodno, odobrava administraciji da ga gađaju sa drona. Iako
se 85 odsto napada sa bespilotnih letelica dogodilo u vreme Obamine
administracije, pravni aspekt njihovih korišćenja još je nepoznanica za
američke građanine.
Pentagon u ovom trenutku ima 7.500 bespilotnih letelica i
dronovi su obezbedili svoju budućnost u vojnim arsenalima oružja. U
sledećih deset godina Pentagon očekuje da će se broj dronova, koji će
moći i da špijuniraju i napadnu, učetvorostručiti. Mali dronovi, oni
koje vojnici nose u rancima na leđima, već se koriste na bojnim poljima, a
uskoro se očekuje da će dronovi lebdeti nad trupama i obaveštavati ih
"šta ih vreba iza brda". Tehnologija je osvojena i budućnost ovog
oružja samo zavisi od ljudskih odluka. Naravno, dronove imaju i druge
zemlje, a Mahmud Ahmadinedžad je prilikom inauguracije iranskog drona
deklarisao namenu Teherana: "Njegova glavna poruka je mir i
prijateljstvo". Tehnologija za izgradnju i upotrebu dronova više
nije nepremostiva prepreka za mnoge svetske nacije, ali idiotske izjave
njihovih lidera biće pre svega volonterske.
Moralno ili nemoralno
Globalni rat protiv terorizma započeo je početkom ovog
veka i potrajaće. Mnoge operacije sa obe zaraćene strane ostaće tajna makar
neko vreme. Zapad cilja na teroriste i ponekad, mnogo više
puta nego što bi trebalo, pogađa civile. Teroristi ciljaju na civile, pa tu i tamo ubiju i ponekog
vojnika. Cilj Amerike i njenih saveznika je da ubiju što veći broj terorista i
do sada u tome imaju solidan uspeh. Cilj muslimanskih terorista je da slome
volju zapadnih društava i tako dobiju rat. Nadaju se da oteraju hrišćansko, pre
svega, prisustvo u muslimanskim državama. Niko još ne može potvrditi da su fundamentalni
muslimani shvatili da se Zapad ne lomi tako lako. Cilj Zapada je oduvek bio da vladaju
svetom i, u poslednjih 100 godina, da kontrolišu izvore i puteve nafte. To je u
krvi zapadnih civilizacija, a da li je to moralno ili nemoralno sasvim je drugo
pitanje.
Vašington s vremena na vreme objašnjava da rat protiv
terorizma nije rat protiv muslimana. Običan američki građanin, onaj ne baš
politički obrazovan, tu poruku shvata na svoj način: "Pričaj ti šta hoćeš
i moraš, ali svi znamo da je ovo rat protiv muslimana". Globalni rat će
potrajati ukoliko teroristi ne uspeju da izvrše neku vrstu nuklearnog napada na
teritoriji Sjedinjenih Država ili Evrope. Ukoliko u tome uspeju, a čini se da
imaju takve želje, ovaj najnoviji svetski rat završiće se brže. Mnogo brže.
Možda za nekoliko nedelja. Koliko god je vremena potrebno Americi i njenim
saveznicima da, donekle selektivno, lansiraju nuklearne bombe. Neće da ciljaju
na sve što se kreće, jer nafta ipak mora da ostane netaknuta. Biće potrebna na
neki kasniji, sledeći rat.
U ovom trenutku čitav svet očekuje mogući rat u kome dronovi
neće biti principijelno oružje. Isuviše su slabašni da bi poneli ogromne bombe
kojima će, ako do toga dođe, biti bombardovana iranska nuklearna postrojenja.
Scenario za eventualnu akciju izneli su čelnici Pentagona četiri dana pre
posete Bendžamina Netanjahua Vašingtonu. Navodno, akcija će se sastojati u tome
da će američki avioni-tankeri puniti izraelske avione u letu, kao i napade na
stubove kleričkog režima Irana: Islamsku revolucionarnu gardu, elitne trupe
Kuds, regularne vojne baze i Ministarstvo informacija i sigurnosti. Kako je to
rekao komandant Američkih vazdušnih snaga general Norton Švarc: "Šta
možemo da uradimo, ne biste hteli da budete u blizini". U svakom slučaju,
procenjuje se da bi 15.000 tona teške bombe, specifično napravljene da razore
bunker, mogle da u potpunosti unište iranska postrojenja za obogaćivanje
uranijuma. Taj deo posla morali bi da urade Amerikanci jer Izrael nema takve
bombe.
Zvaničnici američke administracije dali su na znanje da
bi okidač za američki napad bila odluka vrhunskog vođe Irana ajatolija Ali
Hamneja da se uranijum obogati, iznad sadašnjih 20 odsto sve do 85 do 90 odsto,
kada je pogodan za atomsku bombu. Izraelci tvrde da bi bilo teško saznati da je takva odluka doneta. Sa njima se donekle
slažu i američke obaveštajne agencije. Izrael takođe insistira da su jedino izraelski vojni napadi
sprečili Irak, a kasnije i Siriju, da naprave atomske bombe. Izrael tvrdi da
oni ne mogu da se igraju sa svojom budućnošću, dok Vašington smatra da bi
ekonomskim blokadama i diplomatskim naporima još uvek bilo moguće izbeći vojnu
intervenciju.
Susret između Obame i Netanjahua, koji se dogodio u
Vašingtonu početkom prošle nedelje, protekao je u napetoj atmosferi izborne
godine i pitanja odnosa prema Iranu. Bela kuća je izdala zvaničan opis susreta
kao "prijateljski, direktan i ozbiljan". Koliko je susret bio
prijateljski je otvoreno pitanje, ali je jedno sigurno, a to je da se stavovi
oko Irana razlikuju. Izrael bi da bombarduje odmah, Sjedinjene Države bi da sačekaju.
Mada je Netanjahu podvukao da Izrael još nije odlučio, Tel Aviv hoće da ostavi
utisak da je spreman za vojnu intervenciju. "Mi verujemo da postoji prozor
koji dozvoljava diplomatsko rešenje ovog problema", rekao je predsednik
Obama, dok je Netanjahu sedeo pored njega pre početka njihovih tročasovnih
razgovora.
Ipak je utisak analitičara da su nakon tih razgovora
stavovi dve države nešto bliži. Može se spekulisati da je Netanjahu morao da
prihvati činjenicu da Izrael nema kapacitet da sam sprovede uspešan napad, a da
bi delimično uspešno bombardovanje samo pogoršalo već tešku situaciju. Tokom ta
tri sata razgovora najverovatnije je da su Netanjahuu pokazali neke američke
mape i snimke i podsetili ga da Izrael nema dovoljno velike bombe. Moguće je da
mu je Obama rekao da dozvolu preletanja preko Saudijske Arabije mogu da dobiju
samo uz pristanak Sjedinjenh Država. Ipak je Netanjahu izašao zadovoljan jer mu je Obama podvukao da bi nuklearni Iran bio opasnost za
sigurnost Amerike. Atomska bomba u vlasništvu Teherana, po mišljenju
Vašingtona, bila bi podstrek i drugim državama u regionu da poseduju isto
oružje, a to bi moglo da dovede do sukoba u ionako nestabilnom delu sveta.
Iran, Izrael i Sjedinjene
Države
Delimično
skraćen urednički članak Njujork tajmsa od 5. marta 2012.
Predsednik
Obama i izraelski premijer Bendžamin Netanjahu dele odgovornost za svoje
međusobne nategnute odnose.
Ali
ne bi trebalo sumnjati u privrženost g. Obame izraelskoj sigurnosti. Kada on
upozorava da bi izraelski napad na Iran mogao da bude kontraproduktivan i da
"još postoji prozor" za diplomatiju, on govori o američkim i
izraelskim interesima.
Nuklearni
apetit Irana je nesumnjiv, kao i zle namere prema Izraelu, prema Americi, prema
njihovim susedima Arapima i prema sopstvenom narodu. Izraelske pretnje
unilateralnom akcijom konačno su privukle pažnju sveta na postojeću opasnost.
Ipak, ne bi trebalo imati iluzije šta bi bilo potrebno da se ozbiljno ošteti
iranski nuklearni kompleks, visoku ulog i ograničeni rezultat.
To
ne bi bio "hirurški" zahvat kao izraelski napad 1981. godine koji je
uništio irački Osirak reaktor, ili izraelski udarac 2007. na nezavršeni
sirijski reaktor. Iran ima veći broj postrojenja a najvažniji su ili ukopani
ili "ojačani". Analitičari Pentagona procenjuju da bi čak i snažan
napad Izraela vratio program samo nekoliko godina unazad, još više ga ukopao, a
i otvorio mogućnost proširenja rata.
Takođe
bi prikazao iransku vladu kao žrtvu u očima, u ovom trenutku udaljene, iranske
javnosti. Raskomadao bi međunarodnu koaliciju i potkopao sve veći režim sankcija,
omogućavajući Iranu još lakšu rekonstrukciju programa.
Izrael
ima sva prava da bude uplašen i frustriran. Isuviše dugo svet je ignorisao
iranske poteze i odbacivao izraelska upozorenja. I dok je predsednik Džordž V.
Buš blebetao ne praveći nikakav napredak, g. Obama - sa oštrim gurkanjem
Izraela i Kongresa - imao je rastući uspeh okupljajući međunarodnu koaliciju da
izoluju i kazne Teheran…
...Šta
ako sankcije i diplomatija ne budu dovoljni?
G.
Obama već duže vreme govori da su sve
opcije na stolu. Poslednjih dana njegov rečnik je postao precizniji - poguran,
bez sumnje, izraelskom pretnjom da deluje samostalno. Prošle nedelje rekao je
časopisu Atlantik, "kad Sjedinjene Države kažu da je neprihvatljivo
da Iran ima atomsko oružje, mi mislimo to što kažemo"…
...Vojska
Sjedinjenih Država je neuporedivo sposobnija od izraelske da nanese ozbiljnu
štetu iranskim postrojenjima, ali bi cena i dalje bila visoka, sa mnogim
sličnim opasnostima i neizvesnostima.
G. Obama je u pravu da bi vojna akcija morala
da bude samo poslednje sredstvo, ali Izrael ne bi trebalo da sumnja u karakter
ovog predsednika. Niti bi to trebalo da čini Iran.
Severnoj Koreji je bilo
dosta
Severna
Koreja je pristala da obustavi svoj nuklearni program i da dozvoli međunarodnim
inspektorima da posmatraju aktivnosti u njihovom glavnom nuklearnom
postrojenju. Takođe su obećali da više neće testirati dalekosežne rakete.
Vašington veruje da Severna Koreja ima dovoljno obogaćenog uranijuma za
izgradnju od šest do osam atomskih bombi. Sjedinjene Države će Severnoj Koreji
proslediti 240.000 metričkih tona hrane.
Novi,
i mladi, predsednik Kim Džong-Un hoće da popravi životni standard svojih
građana u godini u kojoj će se slaviti 100 godina od rođenja njegovog dede Kim
Il-Sunga, tvorca današnje Severne Koreje. Pomoć u hrani, a i bolji međunarodni
odnosi koji bi mogli da vode ka ekonomskoj podršci, smatraju su suštinskim u
proslavama za njih važne godišnjice.
Američka
Državna sekretarka Hilari Klinton, povodom najave S. Koreje, iskazala je
oprezni optimizam: "Sjedinjene Države, moram odmah da dodam, još imaju
značajnu zabrinutost. Ali povodom smrti Kim Džong-Ila rekla sam da se nadamo da
će novo rukovodstvo izabrati da vodi svoju naciju ka putu mira prihvatajući
svoje obaveze. Današnja objava predstavlja skroman prvi korak u pozitivnom
pravcu".
Ovom
moratorijumu Severne Koreje prethodila su dva dana razgovora u Pekingu između
Sjedinjenih Država i Severne Koreje. Prvo se činilo da nije postignut nikakav
značajan rezultat, ali nakon što se delegacija Severne Koreje vratila u zemlju
vođe te države pozitivno su odgovorili na ponudu Sjedinjenih Država da se
nastavi sa pregovorima kao i da će im isporučiti pomoć u hrani. Vašington
odbija da poveže pomoć u hrani sa dogovorom, tvrdeći da je pomoć samo humanitarni
gest, ali je Severna Koreja insistirala da ona bude uključena u dokument
dogovora.
Nije
najavljeno u kom trenutku počinje primena moratorijuma niti kada će se
nastaviti pregovori šest nacija sa Severnom Korejom. U tim razgovorima
učestvuju Severna i Južna Koreja, Sjedinjene Države, Kina, Rusija i Japan.