Postdemokratija

Otuđena politika

Nekad se govorilo kako je najgore kad je vlast otuđena od naroda, mada je to normalna stvar jer vlast je po definiciji s one strane duge, ali kad se na drugoj strani nađe i opozicija, onda se može govoriti o otuđenju politike. Politika koja se bavi sama sobom, otuđena je ne samo od građana, nego i od sebe. To prosto više nije politika. Političari, političke partije, pa i sindikati u Srbiji vode neke svoje bitke, koje nemaju nikave veze ni sa interesima države, niti građana, ni sa radnicima, seljacima i poštenom inteligencijom. Stoga, jedini način da se građani odbrane od politike i spasu sebe i svoju državu jeste samoorganizovanje. Sami se moraju udruživati po svojim esnafima, po afinitetima i interesima, moraju se povezivati zaposleni, nezaposleni, penzioneri, amateri, volonteri, potrošači, pušači, uzbunjivači, ponavljači, odlikaši, tviteraši, snajperisti, skajperisti, svi koji se nečim bave a politika ih zanemaruje ili ometa. Kao što je rekao De Gol, politika je suviše ozbiljna stvar da bi bila prepuštena političarima. Pravo je govorio moj deda: "Da je vlast dobra, u bašti bi se sejala", zaključuje zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu!

Piše: Mile Isakov

Šta se može očekivati od vlasti Srpske napredne stranke, kad je poznato da su to Radikali koji su se prerušili u demokrate kad su čuli da u demokratiji svako može biti predsednik. Šta možemo očekivati od opozicije, koju predvodi Bojan Pajtić iz premijerske fotelje u Banovini. Šta očekivati od politike koja se svodi na njihovo nadmetanje u tome ko je veći lažov i lopov i ko je više uništio zemlju, kad bi i najobjektivnijem sudiji sa Marsa, bilo nemoguće da presudi u tom sporu u kojem su obe strane u pravu. Svi su lagali, krali i pljačkali. Ali, njima i nije cilj da se donese pravosnažna presuda i da ne daj bože za to neko odgovara, jer vrana vrani oči ne vadi. Sva ta prepucavanja imaju samo jednu svrhu, da se narod ubedi da su oni drugi mnogo gori, pa da pošto nema drugog izbora, izabere baš njih.

Ovih dana Aleksandar Vučić nas upozorava da je došlo vreme da živimo za (njegovu) Srbiju, zaboravljajući da je preduslov za to da (njegova) Srbija, najpre obezbedi uslove za život. Sa druge strane, Pajtić poručuje da je vreme da svi koji su predugo u politici treba da odu sa funkcija, a ne pada mu na pamet da to, inače tačno zapažanje, potkrepi ličnim primerom i sam se povuče, mada je njegov slučaj najočigledniji. Ništa se od njih ne može očekivati. Ali, postoji izbor i mimo njih. Naš narod bi rekao: U se i u svoje kljuse. A američki univerzitetski profesor i politički aktivista, Ralf Nader, to ovako formuliše: "Okreni se ka politici ili će se politika okrenuti prema tebi".

Politika je izraz koji je izveden od dve reči, grad i država, odnosno građanski i državnički, što znači da se bavi građanima i njihovom državom, odnosno funkcionisanjem države na dobrobit njenih građana. Dakle, politika je veština upravljanja državom u skladu sa voljom i interesima građana. Šta bi onda bila otuđena politika? Politika koja se bavi samo državom, odnosno vlašću, a ne građanima. Politika koja ukida građane kao posrednike između nje i naroda i obraća mu se direktno kao kralj Ibi- Narode moj! Politika kojoj su građani samo glasačka mašinerija, zapravo i nije politika.

Sve naše politike, odnosno političke partije, bave se građanima samo kao sredstvom da se dođe na vlast, odnosno u poziciju da se upravlja državom. Samo dotle je to nekakva politika, jer uključuje i državu i građane, ali čim se dokopaju vlasti građani se gube sa političkog horizonta i postaju narod. A narod se vodi, narod se voli, narod je objekat a ne subjekat politike. Narod ima svoju slavnu prošlost i svetlu budućnost, ali nema svoju aktuelnu ulogu ni volju. Takva politika upravlja državom u ime naroda, bez naroda, jer za nju ne postoji ni prošlost, ni budućnost, samo večita sadašnjost. Mada svi kažu da ih je narod izabrao, ne izlazi narod na birališta nego građani, glasači biraju u ime naroda ali ne odlučuju ni oni, ni narod, nego njegova prošlost i njegova budućnost. A šta je to niko ne zna, osim njegovih zastupnika u sadašnjosti, koji su to postali voljom opravdano odsutnog naroda, jer po zakonu fizike ni narod ne može biti na tri mesta odjednom. Na dva, u prošlosti i budućnosti, već može, jer šta zna narod šta je fizika.

Kako to radi naša vlast? Predsednik vlade, koji je sve i svja u državi, obraća se direktno narodu i drži javne časove čitanja tajnih ugovora sa stranim partnerima. Zašto? Zato što računa da će narod samo njemu poverovati i uopšte ga ne brine što time priznaje da sistem ne funkcioniše i što se institucijama države, koje bi trebalo time da se bave, ne veruje. Uostalom, time i on lično pokazuje da za institucije ne mari. Šta će mu institucije kad on ima direktnu vezu sa narodom. To je vrhunac demokratije. Na isti način postupa i Ministar unutrašnjih poslova, podnoseći javne izveštaje, takođe pred kamerama, o toku istrage o dva ubistva. Naravno, ni on ne bi trebalo time da se bavi, najpre zato što se ne razume, a onda i zato što to nije u njegovoj nadležnosti, jer istrage treba da vodi tužilaštvo uz pomoć policije, koja opet ima svog direktora. Da ne govorimo o tome da bi ministar trebalo da ima važnija posla, na primer, da se postara da kamere koje prate zbivanja u saobraćaju, kad već postoje, zaista i rade ono za šta su i postavljene. Da zabeleže sporne događaje na putevima, registarski broj i likove učesnika. Ajde, zbog štednje, ne moramo videti baš sve kvarne zube počinitelja udesa, kao što je to slučaj u svetu iz kojeg su i naše kamere uvezene po najskupljim cenama. Obaveštavanje javnosti o toku istrage je posao za portparola ili još bolje za nekog inspektora koji to i radi i koji je sve to već ispričao ministru, a ovaj onda nama prepričava. Zar oni zaista misle da smo toliko retardirani da poverujemo kako je baš ministar sve to organizovao i vodio i kako je to njegova zasluga? Zar zaista misle da mi mislimo da je on, mada doktor nauka, za samo par meseci toliko ovladao svim tajnama tog vrlo složenog i tajnovitog posla? I zar je to važno? Važno je da je uhvaćen Tijanin ubica i da se pronađu sad već čuveni Kantrimen i njegov vozač, koji su ubili Luku na Brankovom mostu. I naravno da će zasluge za to biti pripisane i nadležnom ministru i vladi u celini, jer oni stvaraju uslove za rad tih organa i biraju one koji će ga najbolje obaviti, nadgledaju radove i staraju se da sve funkcioniše. Zašto im treba da baš oni budu ti koji će narodu saopštiti neku dobru vest i sve detalje? Zato što nisu uradili ono što bi trebalo, pa da to kompenzuju stvarajući privid sopstvenog bespoštednog angažovanja i uspešnosti. Zato što žele jeftine političke poene i glasove.

A šta za to vreme radi opozicija? Šalje pisma na nepoznate adrese. Predsednik DS, kao predvodnik opozocije, iz svog premijerskog kabineta, šalje opoziciona pisma, koja mu drugi pišu, dok on bilduje u teretani da bi izgledao više muško, jer ga optužuju da je peder. A u pismu piše da Evropu ne voli više, kao što je voleo. Zato što je pustila niz vodu njegovu sasvim požutelu stranku, a izgleda i njega kao poverenika za Vojvodinu. Zato više ne voli ni evropsku Srbiju, Vojvodinu ni ne pominje, sad najbolje vole srpsku Srbiju. Zašto to radi?

Zato što i on priželjkuje jeftine političke poene i glasove. A gde će da ih nađe? Pa tamo gde su ih radikali ostavili kad su rešili da premetnu verom. Računica je vrlo jednostavna, pošto su oni prešli na proevroski teren i zauzeli mesto Demokrata, oni treba da se ubace na njihovo. Otud pismo baš u Politici i otud jedna od deset teza o Srbiji glasi: "Ko ne zna odakle je pošao, nikud neće stići".

Time u isto vreme spočitava izdaju nacionalnih interesa bivšim četnicima i sebe preporučuje srpskim Srbima, koji su uvek bili radikalsko tvrdo i vrlo masovno biračko telo. "Jednako sam i Evropljanin i sin pravoslavnog sveštenika. I Srbin i građanin", naglašava ovaj dojučerašnji autonomaš, koji je dve decenije tvrdio da će multietnička Vojvodina uvesti Srbiju u EU, milom ili silom. Sa njom ili bez nje.

Znači, SNS ne zna odakle je pošao, pa ne može nigde ni stići, a on se kao kroz maglu priseća da je pošao od pravoslavlja i četničkog pokreta Milana Paroškog, pa je rešio da se vrati svojim korenima, kako bi ipak stigao tamo gde želi. Na vlast. Povratak svojoj tradiciji očekuje i od razočaranih srpskih Srba, i eto njega i DS ponovo na čelu kolone, baš kao što su to uspeli bivši radikali pošto su pokupili glasove razočaranih demokrata. Prosto ko pasulj. I on računa na narod a ne na građane, koji su suviše probirljivi i velika zakerala.

Zlopamtila su i svakoj vlasti traže dlaku u jajetu. A narod ili voli ili ne voli. Lako zavoli one na vlasti i još lakše ih omrzne. Srpski narod, kao najstariji narod, ima i staračke navike, ne seća se baš najbolje šta je bilo juče, ali ima takozvano istorijsko pamćenje. Pamti zlatno doba Dušanovog carstva i zlatne, a ne zarđale kašike. Na to s pravom računa Pajtić, ali to nek vidi sa DS, koja je navodno socijaldemokratska partija. Ili oni sa njime, meni je svejedno. Ali ono sa spremnošću da i on ode sa funkcije, malo lagi.

Pre će biti da je uvideo da mu je odzvonilo, pa želi da ispadne principijelan, ali da povuče i druge sa sobom. "Svi smo se izmenjali na vlasti i svi su sa svakim bili u koaliciji, a stanje u zemlji je sve gore. Zato svi treba da odemo". E ta mu je na mestu. Samo da se ranije setio. Dok je on zavezanih očiju vozio autobus oko kukavičijeg gnezda i nije se pitao ko to tamo peva i zašto.