Natrag
Preko pune linije
Kako je bivši ministar Mlađan Dinkić oprao novac štediša "Dafiment banke" preko poreskih rajeva i vratio ga u legalne tokove
Pare iz sefa, u džepu kod Šefa
Još uvek se zvanično ne zna gde su nestale stotine miliona dolara koje je nekadašnja „Dafiment banka" uzela od svojih klijenata. Jedan od najbližih saradnika pokojne Dafine Milanović, koji je skoro do smrti bio sa njom, odlučio je da sve ispriča „Tabloidu" i javnost upozna sa najvažnijim ličnostima koje su, pored Mlađana Dinkića, učestvovale u izvlačenju para iz „Banke Austrija", gde je bio deponovan novac „Dafiment banke", i ubijanju Dafine Milanović.
Milan Malenović
Odmah posle petooktobarskog puča Mlađan Dinkić se okomio na Borku Vučić i Dafinu Milanović, bez obzira što mu je Borka svojevremeno pomagala da napiše diplomski i magistarski rad. Po svaku cenu je pokušavao da pronikne u suštinu uspostavljenog finansijskog kostura, i tako nailazio na fondove kojima je Srbija upravljala za potrebe hitnih nabavki. To su mali fondovi sa po 10 do 20 miliona dolara, ali ih je bio veliki broj, pa je Mlađa mogao da obezbedi i sebe, i političare oko sebe.
Kod Dafine je situacija bila malo povoljnija, jer je novac iz njene zatvorene "Dafiment banke" bio deponovan na svega nekoliko mesta. Najveća svota je bila na Kipru, ali pod blokadom austrijskog suda. Dafina je u vezi ovih para već vodila spor da bi sredstva bila deblokirana, jer su od njih mogli da se namire sve štediše. Dinkić je saznao za ovo i njegov prioritet je bio da se što pre dočepa tih para, koje su imale status aktivnog uloga, tako da se suma dividendama i kamatama stalno uvećavala.
Za svog advokata Dafina je uzela Dubravka Koheka, koji je već tada bio poznat kao prevarant. Na sva pitanja zašto ne promeni pravnog zastupnika, Dafina je odgovarala kako Kohek ima hrvatski pasoš i lakše može da se kreće po Evropi. Njih dvoje su se upoznali u Nemačkoj, a ni ona sama mu nije preterano verovala, kako pričaju njeni tadašnji poznanici. Koliko je poznato, Kohek je sada u zatvoru u Švajcarskoj, a posle izručenja nastaviće da robija u Hrvatskoj, po jednoj tamošnjoj presudi.
U vreme dok se vodila borba oko para "Dafiment banke" na Kipru, Ministarstvo pravde Austrije je istraživalo ceo slučaj i tadašnje jugoslovenske službe upozoravalo na spregu između likova iz senke, a to su bili: Dubravko Kohek, trgovac oružjem Jozef Rothajner, nemački advokat izvesna Regina, Zoran Marković, Žarko Tenjer, Ričard Arnold (advokat iz SAD), Karen Barber (notar iz kancelarije advokata Arnolda) i drugi, a iznad svih je stajao Mlađan Dinkić. On je bio glavni organizator i preko ovih osoba se borio za stotine miliona dolara uzetih od srpskih štediša.
Posebno su u ovim izveštajima bili označeni Žarko Tenjer i Zoran Marković, za koje se znalo da imaju otvoreni, ali limitirani aranžman sa Federalnim Rezervama SAD (FED). I austrijsko Ministarstvo, kao i američki FED ovu dvojicu označavaju kao perače para, i trgovce sumnjivih aranžmana. Američki istražni organi su unapred znali planove ovog dueta i upozoravali ovdašnje vlasti da ne ulaze u aranžmane sa njima. Nije bilo, međutim, nikoga u Beogradu koji je to hteo da sluša, osim pojedinaca u policiji i tajnim službama.
Već krajem novembra 2003. godine Tenjer i Marković stupaju u kontakt sa osobom iz Srbije, koju je Dafina angažovala septembra te godine, da joj pomogne u vezi transfera para sa Kipra, i nude mu tačno ono na šta su Amerikanci upozoravali: bilateralni finansijski aranžman sa FED-om.
Odmah posle toga Tenjer zakazuje zajednički razgovor u Hrvatskoj sa Dafinom i njenim advokatom Kohekom. Krajem decembra došlo je do pomenutog sastanka na kome je dogovoreno sledeće viđenje u Beču. Jedan od Dafininih pratilaca, koji je imao stalni kontakt sa srpskim bezbednosnim službama, u toku večeri dobija telefonskim putem obaveštenje da su Tenjer i Marković još u toku pregovora stupili u kontakt sa Dinkićem i sa njim dogovarali dalje korake, posebno da se Dafini posle donošenja presude u njenu korist onemogući napuštanje Srbije. U tom slučaju bi Kohek mogao da aktivira ranije dobijeno punomoćje i slobodno raspolaže novcem svoje klijentkinje.
Na večeri koja je posle toga usledila u restoranu "Moslovačka klet" u Voloderu, Kohek upoznaje Dafinu sa Suzanom Bunjevac, tada još nevenčanom suprugom Marka di Maura, visokog službenika "Vatikanske banke", institucije preko koje je trebalo da ide kasnije pranje para. Suzana je hrvatskoj javnosti postala poznata kao saradnica penzionisanog generala i multimilionera Vladimira Zagorca koji je neuspešno pokušavao da se spasi zatvora, ucenama Stipe Mesića (tadašnjeg predsednika Republike Hrvatske) i Mladena Bajića (državnog tužioca).
Tenjer i Kohek se već sledećeg dana susreću u Beču i dogovaraju da zajedno sa Dafinom osnuju preduzeće u Panami kroz koje će se provlačiti novac "Dafiment banke" čije je oslobađanje predstojalo. Dinkić je u međuvremenu sklopio aranžman sa trgovcem oružja Jozefom Rothajmerom da se kroz istu firmu pere njegov novac zarađen ilegalnom trgovinom oružja, o čemu je istog jutra obavestio Tenjera i Koheka, koji rado pristaju na ovaj dodatni aranžman.
Ceo plan je obesmislila jedna osoba iz srpskih bezbednosnih službi koja je operativne podatke o razgovorima Tenjera i Koheka dostavila austrijskom Ministarstvu pravde, a ovo obavestilo postupajućeg sudiju na Zemaljskom sudu, Leopolda Vajgela. Mimo Dafininog advokata u kontakt sa sudijom je zatim stupio jedan njen čovek od poverenja i objasnio mu da će onog trenutka kada sredstva budu deblokirana Dafina biti prvo uhapšena, a zatim ubijena i da će novcem raspolagati Kohek, odnosno Dinkić koji je iz pozadine vukao sve konce. Pošto više nije bilo zakonskih razloga da se sredstva drže u blokadi, sud je sredinom decembra 2003. godine doneo kompromisnu odluku kojom je trebalo da se spase život vlasnice "Dafiment banke". Presuda je glasila da novac može da se prebaci jedino na račun "Banke Austrije", gde će ostati blokiran narednih dve i po godine, a da će Dafini mesečno na ime izdržavanja pomenuta banka isplaćivati 15.000 evra. Time je Dinkićev plan bio osujećen, bar za izvesno vreme.
Međutim, članovi Dinkićeve grupe uspevaju početkom 2004. godine da ubede Dafinu da advokatu Koheku preda sertifikate banke, koje je on kasnije zloupotrebljavao polažući ih u zalog, kako bi dobio stotine milione evra zajma. Mašina za pranje para je pokrenuta.
Saznavši preko koga je Dafina sklopila dogovor sa sudom i austrijskim Ministarstvom pravde, Kohek je svoju klijentkinju pritiskao da prekine svaki kontakt sa tom osobom, o čemu je ona obavestila svog pratioca, vozača i zeta Sašu Jovanovića, koji je lično prisustvovao nekim od tih razgovora. Dafina je već bila teško bolesna i iznurena stalnom borbom da oslobodi sredstva i obavezom da tromesečno putuje u Beč kako bi u banci lično potpisala kvartalne izveštaje.
Osim tih putovanja bilo joj je zabranjeno da napušta Srbiju, tako da nije mogla ni da se adekvatno leči. Zbog svega ona popušta i prekida dalji kontakt s osobom koja je mogla da joj produži život koristeći svoje veze i znanje da osujeti Dinkićev plan.
Po saznanjima njenih najbližih saradnika, Dafina je u januaru 2005. imala potpunu sliku o tome šta se dešava sa sertifikatima banke, koje je neoprezno uz punomoćja dala Koheku. Izvlačenje i pranje para je u to vreme išlo preko Koheka, Tenjera i Suzane Bunjevac. Zbog toga Dafina u septembru 2005. preko već poznatog i pouzdanog posrednika uspeva da produži aranžman sa Banokm Austrije za još dve godine i da time stekne status poželjnog klijenta banke čime su joj mnoga vrata bila otvorena. Nasuprot njoj Koher i Tenjer su već bili na crnim listama većine najznačajnijih svetskih banaka, ali su se vešto krili iza Dafine i "Dafiment banke", odnosno kapitala deponovanog u "Banci Austrije".
Posle toga se po Dinkićevom naređenju pojačava nadzor nad Dafinom. Uporno joj se zabranjuje odlazak na lečenje u inostranstvu, ali njen verni pratilac Saša Jovanović uspeva da je krajem marta 2008. tajno prebaci u Italiju na lečenje.
Kada su saznali za ovo, a u strahu da će prilikom nekog od ilegalnih boravaka o svemu obavestiti neke strane pravosudne organe i situaciju preokrenuti u svoju korist, Tenjer, Kohek i Marković, koji je bio samo operativac, po Dinkićevom naređenju započinju završnu fazu izvlačenja novca "Dafiment banke" sa svim pripadajućim kamatama i dividendama. Pre smrti je Dafina jednom od svojih saradnika rekla kako po njenim saznanjima na računu u Austriji ima dvostruko više para od onih koje potražuju bivše klijenti "Dafiment banke".
Polažući sertifikate u zalog Kohek je za sebe i svoje saučesnike, na prvom mestu nalogodavca Dinkića, još za Dafinina života potrošo skoro sve što je bilo deponovano u "Banci Austrije". Bolesna, siromašna i od svih izolovana Dafina Milanović je umrla 4. septembra 2008. godine u Beogradu.
Po dokumentaciji koju je Dafina na vreme uspela da skloni na sigurno mesto, ali i po svedočenjima njenih malobrojnih prijatelja i saradnika koji su sa njom bili do poslednjeg trenutka, Dinkić je prisvojeni novac štediša "Dafiment banke" oprao preko više kompanija iz poreskih rajeva i vratio ga u legalne tokove. Najveći deo tih para je, zatim, kao navodno strano ulaganje stiglo u Srbiju, a dosta je otišlo u "Poštansku Štedionicu" a.d.
O svemu ovome postoji dokumentacija službi koje prate ulaganja na berzama. Novac uzet od klijenata "Dafiment banke" iskorišćen je da se za račun Dinkića i njemu najbližih osoba kupuju deonice zdravih srpskih banaka.