Na licu mesta

Kosovo danas: masovno umiranje, nezaposlenost, prostitucija, narkomanija, korupcija...

Ni srpsko, ni albansko, nego nebesko

Niko sa sigurnošću ne može da utvrdi ko danas vlada Kosovom i Metohijom. I jedna grupa švedskih novinara-istražitelja pokušala je svojoj javnosti da objasni ko vlada situacijom u ovoj separatističkoj tvorevini, i upitala se: da li je to Evropska unija, Ujedinjene nacije, kosovska vlada, američka ambasada, mafija, svi zajedno, ili svako za sebe? Ali, šta je danas Kosovo i ko upravlja njime, ako sve odluke klanovski podeljenog parlamenta, ili nefunkcionalne vlade, može da obori predstavnik međunarodne zajednice? Zašto nema ni tragova tradicionalnog albanskog društva, ko ga je uništio, šta je bio cilj američke okupacije i zašto se i Albanci u ovoj veštačkoj državi osećaju kao u koncentracionom logoru?

Nikola Vlahović

Prema zvaničnim rezultatima poslednjeg popisa stanovništva, obavljenog 7. jula 2011. godine, na Kosovu i Metohiji živi 1.733.872 stanovnika, ili skoro 700.000 manje od procena koje su davali UNMIK, KFOR i gradske vlasti u Prištini.

Prema ovom popisu, Priština ima 198.214 stanovnika , ili neverovatnih 400.000 stanovnika manje od svih procena koje su dolazile od strane UNMIK-a i albanskih vlasti u ovoj samoproglašenoj paradržavnoj tvorevini.

Podaci dobijeni popisom iz 2011. godine, koje je Evropska unija i zvanično priznala, nisu bili dovoljni da ih i albanska propaganda na Kosovu prihvati. Nijednoj separatističkoj vladi u Prištini nije lako da se odrekne mitoloških predstava o brojnosti albanske populacije na Kosovu, a još teže im je da prihvate činjenicu da Beograd ima više stanovnika od Kosova.

Ipak, istina o "nestanku" tolikog broja ljudi, ima i svoju drugu stranu. Naime, za poslednjih deset godina, više od 300.000 kosovskih Albanaca je otišlo u emigraciju širom sveta. Taj broj je iz dana u dan sve veći.

U međuvremenu je u mnogim mestima na Kosovu, stopa smrtnosti među Albancima, prešla stopu prirodnog priraštaja. Neizlečive bolesti, nastale kao posledica bombardovanja NATO pakta 1999. godine, tek su počele da masovno odnose svoje žrtve. Procene Svetske zdravstvene organizacije na Kosovu, govore da će ih biti još više, jer, izuzev osiromašenog uranijuma, na smrtnost utiče i nizak kvalitet života (najniži na celom evropskom kontinentu).

Albanski seljak danas nema ni državnih subvencija kao što ih je imao za vreme srpske i jugoslovenske vlasti, nema kome da proda svoje poljoprivredne proizvode (poljoprivrede danas i nema, na ovoj, najplodnijoj ravnici Balkana), nema otkupnih stanica, ne rade seoske ambulante, nema poljoprivrednih apoteka, nema veterinara, nema ni nove mehanizacije nego mnogi koriste stare IMT traktore koji su kupovani u vreme zajedničke države.

Odlazak u grad krajem devedesetih i početkom 2000. godine, bio je masovan. Došlo je i do promene svega što je vekovima odlikovalo tradicionalne Albance.

Reč, moral, obraz i porodica, ne znače više kao što su nekada značili. Za nove generacije Albanaca, to su "običaji iz prošlosti".

Po kosovskim gradovima, na sceni su narkomanija, prostitucija i kriminal. Jedan od najstarijih stanovnika Prištine (I.K.) opisao je ovo stanje jednostavnim reiima: "...Žene su se skinule, a muškarci ponizili". Tako je od dolaska američke okupacione sile, koja sebe ovde doživljava kao oslobodioca.

Bekstvo sa Kosova, na sto načina

Godinu dana uoči samoproglašenja kosovske nezavisnosti, istraživanje USAID-a i Ujedinjenih nacija, na Kosovu, šokiralo je Zapad, jer je pokazalo da će najmanje 40 odsto Albanaca u tom slučaju otići sa Kosova!

Siromaštvo i nezaposlenost, kriminalizovano društvo i odsustvo institucija, te činjenica da Kosovo može da živi samo kao protektorat, bili su dovoljan razlog da svaki misleći čovek izrazi sumnju u bolji život, makar i u nekakvoj obećanoj nezavisnosti. Ali, prognoze su danas još mračnije: sa Kosova beži ko god može!

Mladi Albanci masovno odlaze, a put ih, neizbežno, vodi preko centralne Srbije. Pre tri godine, dnevno je oko 45 Albanaca sa Kosova tražilo prebivalište na teritoriji najveće gradske opštine Medijana u Nišu!

U ovom periodu, blizu 11.000 Albanaca je na osnovu Zakona o prebivalištu i boravku građana, zatražilo boravište i srpska dokumenta. Naravno, ne sa namerom da žive u Nišu, nego da sa srpskim pasošem odu dalje u Evropsku uniju, Ameriku, Australiju ili Kanadu.

U pograničnim opštinama, česta je slika da mlađi Albanci bez dokumenata, prelaze "kozjim stazama" i šumskim putevima u Srbiju, a odatle pokušavaju da se dalje prebace u neku od zemalja EU.

Mnogi kosovski Albanci, porodični ljudi, razvode se od svojih prvih žena uz obostrani pristanak i odlaze u zapadnu Evropu, gde nalaze nove supruge koje im omogućavaju da dobiju dozvolu za boravak.

Borba za bolji život van Kosova, tu se ne završava. Mada za neupućene zvuči prilično neverovatno, mnogi Albanci bi se rado doselili u Srbiju, što zbog posla, što zbog uslova života. Ipak, tu privilegiju imaju samo oni bogatiji.

Opština Kuršumlija, registrovala je da su kosovski Albanci, uglavnom poslovni ljudi sa novcem i vezama, kupili u okolni grada oko 50 napuštenih imanja.

Šta će sa njima, niko ne zna, ali, opštinske vlasti veruju da je ova kupovina samo uvod u naseljavanje pograničnih Albanaca u Srbiju. Ipak, bolje upućeni kažu da je ta kupovina samo način da se u nešto van Kosova investira, da se izbegne plaćanje raznih reketa albanskim mafijaškim klanovima i porodicama. A, zemlja u Srbiji, kažu albanski trgovci, tek treba da dobije na vrednosti.

Jedan od načina bekstva sa Kosova je i prelazak jednog broja Albanaca-muslimana, na katoličanstvo! Takvih slučajeva ima sve više, a tek nedavno sagrađena katolička katedrala Majke Tereze u Prištini, zna da bude puna, jer u gradu ima preko 2.000 Albanaca-katolika. Uglavnom, tek preobraženih. Preko Karitasa i drugih hrišćanskih, humanitarnih organizacija iz Evrope, mnogi od njih su već napustili Kosovo.

Procenjuje se da na celom Kosovu ima oko deset hiljada porodica koje su prihvatile katoličanstvo. Njihovo prosečno domaćinstvo ima oko pet članova. Skoro dvostruko manje nego za vreme postojanja Jugoslavije.

Između Srba iseljenih sa Kosova i Metohije, i Albanca, razvio se i jedan neobičan "biznis". Naime, kosovsko-metohijski Srbi, koji su sačuvali poslovne i prijateljske veze sa nekadašnjim komšijama Albancima, sada za njih kupuju nekretnine ili čitava preduzeća u Srbiji. Naravno, za dobru proviziju.

Na taj način, Albanci sa Kosova su do sada indirektno postali vlasnici oko 300 stanova u Nišu. Nepoznat je broj nekretnina (stanova i poslovnog prostora) u Beogradu i Novom Sadu koje su bogatiji Albanci kupili, ali, upućeni kažu da ih ima "za jedan manji grad".

Koliko košta UNMIK?

Umetnički direktor Nacionalnog pozorišta Kosova u Prištini, Jeton Neziraj, nedavno se javno upitao: "...Šta je Kosovo? Bolje da ne postoji, ali, pošto je ovde...Kosovo je neka zemlja, mali deo sveta, bezveze, bez neke vrednosti. Ljudi žive ovde i bitno je da im bude dobro, i ne vidim nijedan razlog zašto bi Kosovo bilo važnije od njih... To su samo nacionalističke parole...".

Zaista, šta je danas Kosovo i ko upravlja njime? Zašto nema ni tragova tradicionalnog albanskog društva, ko ga je uništio, šta je bio cilj američke okupacije i zašto se Albanci u ovoj veštačkoj državi osećaju kao u koncentracionom logoru?

Čast, obraz, reč, imovina, porodična tradicija, sve je to nestalo ili je u nestajanju. Kako je moguće da je za vreme od kako traje američka okupacija Kosova, albansko društvo, i patrijahalno i urbano, potonulo u ništavilo?

Odgovori na ova pitanja vode direktno na vrata administracija u Briselu i Vašingtonu. Ali, tamo je već svima dosta Kosova i najradije bi da ga nemaju kao problem sa kojim ne znaju kako dalje. Američka administracija u Prištini, već odavno se ne zanima za Kosovo. Ne interesuju ih ni Srbi ni Albanci. Njih, više od svega, zanima šta rade Rusi u Nišu i oko njega. Sve je na Kosovu prepušteno Euleksu, ali, Euleks je samo deo kriminalnog i korupcionaškog mozaika koji su uspostavili Amerikanci svojim dolaskom...

Pre tačno godinu dana, u januaru 2014. godine, usvojena je Rezolucija Evropskog parlamenta o Kosovu, kojom se zahteva odgovornost Euleksa za "najskuplju operaciju u istoriji moderne Evrope".

Tom prilikom, objavljena je i nimalo prijatna činjenica, da održavanje evro-američkog protektorata na Kosovu košta više od jedne milijarde evra godišnje!

Uprkos tome, mnogima se u Euleksu dopalo da zarade "sa strane", pa se zbog toga u tekstu Rezolucije, između ostalog, pominje i obaveza procesuiranja korumpiranih "visokih zvaničnika" iz Brisela koji službuju u Prištini i po drugim gradovima Kosova i Metohije.

Pola godine nakon donošenja ove Rezolucije, poslanik iz Austrije u Evropskom parlamentu, Andreas Melcer, po prvi put je javno saopštio ono što svi zapadni političari znaju, ali o tome ćute, da novostvorena albanska država na Kosovu ne može samostalno da preživi i da će zauvek ostati protektorat.

Sa ovom gorkom istinom, suočene su najmoćnije zemlje Evropske unije koje sve to plaćaju. Osim redovnog godišnjeg održavanja troškova Euleksa (preko milijardu evra), Evropska unija daje i blizu 70 miliona evra godišnje novčane pomoći lokalnim samoupravama, kako bi mogle da funkcionišu.

Ali, sve to nije dovoljno, pa je na sceni nezapamćena korupcija u samom vrhu evroameričkih kancelarija u Prištini.

Nedavno je suspendovana tužiteljka misije Euleksa, Marija Bamije, jer je odavala prištinskom listu "Koha ditore" podatke o korupciji u Euleksu. G

lavna tužiteljka Euleksa, Jaroslava Novotna nije dozvolila nijednu istragu protiv bivšeg predsednika Skupštine, jer je sudija Euleksa, Frančesko Florija, koji je, samo u jednom "poslu", uzeo više od 300 hiljada evra od izvesnog Nusreta Cane. Uzgred, postoje i neoborivi dokazi da je Frančesko Flori uzeo i mito od 750 hiljada evra za oslobođenje troje optuženih Albanaca, za dva teška krivična dela na Kosovu i Metohiji tokom rata 1999. godine. Novotna brani Florija i blokira sve istrage protiv njega, bez obzira na činjenice koje bi ga odvele u zatvor. Nije teško zaključiti da je i ona dobila svoj deo mita, i to onaj veći.

Armija gladnih pred vratima Evrope

Dok u Euleksu traje pljačka, korupcija i divljanje, šefica gej-lezbo alijanse Austrije, Ulrike Lunaček, koja je Izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo, cinično se hvali "razvojem odnosa" i "približavanju Beograda i Prištine".

Lunačekova je, treba podsetiti, još 2011. godine izjavila kako "nema šansi da Srbija ikada bude član Evropske unije". Takođe, dobrovoljno se javila da službuje na Kosovu i od tada agituje za prijem Kosova u članstvo Ujedinjenih nacija.

Albanska vlast na Kosovu i Metohiji, tradicionalno je sklona korupciji, porodičnom i stranačkom zapošljavanju. Mnogi su se od politike obogatili. Ali, onaj običan narod, živi sve teže. Albanska sirotinja predstavlja ozbiljnu armiju od milion nezaposlenih, gladnih i razočaranih.

Zato nije ni čudo što svakog dana raste broj onih koji beže u neku od zapadnoevropskih zemalja. Albanaca koji čekaju na vizu, ima sve više. Ali, sve više je i onih koje vlasti Evropske unije vraćaju nazad. Takvi ponovo ilegalno prelaze granice zemalja EU. To je očajnička vrteška u kojoj se kosovski Albanci danas nalaze. To je cena nasilne nezavisnosti koju danas plaćaju.

Profesor iz Prizrena Istref Jusufi, nedavno je ogorčeno u kamere britanske TV mreže Skaj Njuz rekao da Kosovo ne liči na državu, da se čekanje na vizu za EU, pretvorilo u "Tantalove muke", te da kosovska dokumenta evropljanima koriste samo da bi ih lakše odbili.

Sa druge strane, Albancima nije lako ni da ostanu u nadri-državi kojom upravlja kako ko stigne. Spolja i iznutra. U gradovima i po retkim urbanizovanim seoskim područjima, česte su restrikcije struje i vode. Nestane struje na sat-dva, vode na dan ili pola...

Hrana je uglavnom iz uvoza, jer na Kosovu danas ne radi nijedan od velikih poljoprivrednih kombinata koji su zapošljavali na hiljade radnika. Albanci iz Prištine, često odlaze u kupovinu poljoprivrednih proizvoda do preostalih srpskih sela nadomak grada (Čaglavica, Ugljare, Matičane...), jer su sigurni i u robu i u proizvođača.

Ko drukčije kaže...

Albanski intelektualci koji su za vreme Jugoslavije imali znatan uticaj na javno mišljenje, danas jedva mogu da se čuju. Njihova misao je izolovana, skoro jeretička. Ljudi poput filozofa Škeljzena Malićija ili Vetona Suroija, uglavnom su interesantni zapadnim medijima koji pokušavaju da dokažu da je kosovsko društvo opstalo u različitosti mišljenja. To, naravno, nije ni blizu istini. Glavnu reč i dalje vode bivši komandanti OVK.

Njihovi službenici u političkoj nomenklaturi, kao što su Edita Tahiri, Petrit Seljimi i drugi, prema Srbiji i srpskim vlastima komuniciraju samo jednom reienicom: "Dijalog je moguć nakon što Srbija prizna Kosovo i suoči se sa zločinima".

Srpske vlasti, posebno ova današnja, koja je faktički priznala Kosovo kao albansku državu, nemaju nikakvih zahteva. Izgleda, kao da su im sve želje ispunjene.

Ali, ako je veleizdajnicim u Beogradu svejedno, nekim Albancima na Kosovu, koji su takođe bili žrtve OVK, nije...

Kad je u decembru prošle godine, za predsednika kosovskog parlamenta izabran Kadri Veseli, nekadašnji šef tajne kosovske službe (ŠIK), jedan od osnivača OVK i Tačijev čovek, mnogima nije bilo pravo.

Potpredsednik opozicione stranke Samoopredeljenje Visar Imeri rekao je da "nema veće bede" nego da na čelo najvišeg zakonodavnog organa dođe čovek koji je vodio Kosovsku obaveštajnu službu, i dodao: "...Veće potvrde da na Kosovu nema ni demokratije, niti republike, niti pravde ne može biti od instaliranja glave podzemlja na čelo najznačajnijeg zakonodavnog organa parlamenta...".

Ujedinjena opozicija je već počela sa prikupljanjem najmanje 40 potpisa za formiranje parlamentarne istražne komisije koja bi ispitala aktivnosti ŠIK-a. Problem je veliki, jer bi se otkrivanjem ubistava, zastrašivanja, maltretiranja i progona onih Albanaca koji su se "ponašali neutralno", "oportuno" ili čak "prosrpski", došlo do ljudi koji danas rukovode političkom i kriminalnom scenom.

Takođe, veliki problem novoj vladi predstavlja i broj zahteva za status ratnog veterana. Naime, oko 66.300 zahteva za status veterana, koji garantuje penziju, podneli su bivši borci OVK nadležnim organima. Ipak, komisija koja obrađuje ove podatke, tvrdi da od tog broja, najmanje jedna trećina nije ni bila u ratu, nego u izbeglištvu!

U međuvremenu, Specijalni međunarodni sud za ratne zločine na Kosovu (u Holandiji), tek treba da počne sa radom, čime bi i zločini OVK konačno bili procesuirani na pravi način. Ukoliko do toga dođe, počeće potkupljivanje i likvidacija svedoka, a novac za sudsku i "vansudsku" odbranu je već spreman.

U sred ove bitke za vlast i novac, za bekstvo sa Kosova ili preživljavanje, među albanskim političarima u Prištini ima i onih koji ne kriju da su jugonostalgičari i da žale za bivšom zajedničkom državom. Tako je, multimiloner i poslanik u Skupštini Kosova, Bedžet Pacoli, nedavno rekao da je u jedinstvenoj Jugoslaviji bilo dobro svima - i Albancima i Srbima i da "ne razume odakle i ko je provocirao nasilje 1994. godine" (posle čega je i nastao nepovratni srpsko-albanski sukoba), te da je od svih političara koje je upoznao najviše cenio Josipa Broza Tita. Pojedini prištinski mediji su tim povodom maliciozno podsetili da je Pacoli služio vojni rok u Beogradu, u Titovoj gardi na Dedinju.

Ništarije i svetinje

Od Kosovske Mitrovice do Sirnićke župe, Srba je sve manje. Čak i oni koju su u poslednjih par godina dobili kuće na Kosovu u mestima gde su nekada živeli, prodaju ih i odlaze u pravcu, Niša, Kruševca, Kraljeva, Kragujevca...

Srednjevekovni srpski manastiri, kojima uz mnogo muka i nesloge upravlja Srpska pravoslavna crkva (SPC) za albanske političare, predstavljaju "kosovsko nasleđe". Ovaj pokušaj prisvajanja srpske duhovne i kulturne baštine, nije prošao, ali, bitka i dalje traje.

Postoji i problem hrama Hrista Spasa, u Prištini, čija je gradnja počela 1990. godine i nikad nije završena. U Prištini je tada živelo 40.000 pavoslavnih Srba, a danas ih ima manje od 100.

Gradnju ovog hrama počeo je tadašnji episkop raško-prizrenski Pavle, koji je kasnije postao patrijarh SPC, iz razloga što je grad imao samo jednu malenu grobljansku crkvu. Sada je ovaj nedovršeni hram skoro pretvoren u javni toalet i smrdljivu deponiju.

Vrhunac gadosti, desio se prošle godine, kad je mlada albanska pop-zvezda iz Prištine Era Istrefi snimila spot za pesmu, u kome, polugola, u providnoj majici, igra u nedovršenom pravoslavnom hramu Hrista Spasa u Prištini. Osim nje, u spotu se pojavljuje još nekoliko statista, koji takođe polugoli skaču i pevaju među zidovima nedovršenog pravoslavnog hrama. Protestovala je SPC, ali niko od srpskih političara. Javnost u Srbiji o tome ništa ne zna. Kosovo ide ka svom dnu, a glasovi sa dna sve teže se čuju.

Zgroženi su ovakvim ponašanjem i Albanci, stari stanovnici Prištine, ali, i oni su prinuđeni da gledaju svoja posla, kako da prežive sopstveno siromaštvo.

U jednom svom uvodniku, napisanom samo dva meseca posle masovnog paljenja manastira i progon Srba s Kosova i Metohije, u listu "Koha ditore", albanski intelektualac Veton Suroi, ovako se obraća svojim sunarodnicima: "...Mi možemo da činimo i zločine, i bogami ih i činimo. I to će nas, ako se nastavi, odvesti u veliku nesreću. I ne možemo se vaditi ni na istoriju, ni na patnje i žrtve koje smo podneli, jer one ne opravdavaju to što se srpskim civilima danas radi...".

Bilo je i ranije primera u istoriji ovog dela Balkana, da se usamljen glas razuma daleko slabo čuje. Jer, taj glas nikad ne odlučuje!

GLOSA

"...Balkanom nije nikada vladao razum. Vladali su pobednici, bez razuma za poražene. Pobednici su se menjali, a razuma nije bilo..."

(Enver Petrovci, glumac)