Evropa

Imaju li islamisti šansu da ugroze stari kontinent

Godina opasnog življenja u Evropi

Svi pokušavaju da pronađu smisao likvidacije četvorice karikaturista i još osmoro ljudi satiričnog nedeljnika Šarli ebdoa koji se dogodio prošlog sedmog januara uzaludni su napori. Nema smisla racionalizovati! Evropski ekstremni islamisti povezani i inspirisani Al Kaidom i Islamskom državom (ID) mogu takvim akcijama da uzrokuju veoma male promene u društvenim i državnim sistemima Starog kontinenta. Mogu da izazovu pojačanu policijsku kontrolu, ali neće oboriti sam sistem, neće regrutovati mnogo novih saboraca i neće ih na Nebu čekati po 72 device. Jedino čemu mogu da se nadaju da će ih bezbednosne snage desetkovati i njima napuniti zatvore. Tamo će moći na miru da kuju zavere o svetskoj islamskoj revoluciji koja bi svet vratila u, recimo, 7. vek. To se neće dogoditi i džihadisti nisu shvatili da je prošlo dosta vekova od onog doba u kojem su oni smestili svoju viziju raja na zemlji, tvrdi urednik Tabloida Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

U suštini, islamski svet nalazi se u nekoj vrsti istorijskog grča promena u kojima se razaznaje politička nota nasilne prirode.

Arapski muslimanski svet, a u nešto manjoj meri i ostatak sledbenika proroka Muhameda, konačno je shvatio da su njihova društva skoro potpuni promašaj. Stide se toga i žele da izbegnu ponižavanja. Džihadisti nameću rešenja koja su još gora od aktuelnog stanja. Oni hoće nasilno da odvedu Alahove sledbenike u mitološku prošlost i u 21. vek donesu zakone Arapskog poluostrva iz 7. veka. Napad na redakciju satiričnog nedeljnika je manifestacija tih nastojanja.

Prosto je neverovatno kako njihove vođe, a i sledbenici, ne mogu da shvate da takvom upotrebom sile ništa korisno po njih neće postići. Neće čak ni uspeti da ugase ni satiru koja je sastavni deo evropske kulture, a naročito u Francuskoj. Ne bi uspeli ni kada bi bili mnogo jači i bolje opremljeni. Imaju za protivnika društvene sisteme koji su u ovome trenutku razvijeniji i snažniji nego ikada tokom istorije.

Možda bi džihadisti mogli da izazovu neki društveni haos, ali bi iz tog haosa opet oni izašli s debljim krajem. Nije da se ne trude, a džihadisti su samo vrh ledenog grebena, jer golemi deo tog grebena uključuje ne samo mlade borce iz siromašnih delova grada, već i religiozne vođe, intelektualne lidere pa i državnike. Nije čak ni problem koliko su snažni, problem je da nisu dorasli protivniku. Čak kada bi se ustanovila Islamska država na delovima teritorije Iraka i Sirije, ili čak i šire, a neće im to uspeti, bili bi vlasnici jedne prašnjave zemlje bez infrastrukture, hrane, tehnologije, zaglavljene u prastaroj istoriji. Politički islam je reakcija na socijalnu propast i borba za nerealne ciljeve. A nije ovo prvi put da se Evropa suočava sa političkim fenomenom baziranom na besnilu ubijanja i maštanju na osnovu mitoloških tvorevina. Fašizam je bila jedna takva mešavina, ali se fašizam rodio iz evropske kulture dok se sada radi o „stranom telu" uvezenom iz neke druge sfere.

„Osvete proroka Muhameda"

Suludo verovanje u Islamsku državu, koja niti je Islamska niti je Država, je pogrešan put ka poboljšanju društava arapskih, pre svega, muslimana. Religija na stranu, nezaposlenost i siromaštvo su uzroci mizerije. Pucanjem i raznošenjem hrišćana i Jevreja, a najviše od svih samih muslimana, ništa se neće promeniti u standardu Bliskog istoka. Oružje iz koga pucaju takođe je razvijeno i napravljeno na Zapadu (tu se podrazumeva i Rusija), a ta činjenica bi trebalo da bude dovoljna da se militantni islamisti upitaju - „koji deo mi ovde nismo shvatili i zašto smo toliko zaostali?".

Mogli bi da dođu i do zaključka da je za njihovu mizeriju isključivo kriv taj isti Zapad, ali to ništa ne bi promenilo u odnosu snaga. Snaga i ideja. Ostatak sveta je veoma pragmatičan i ne računa na 72 device. Ukoliko smatraju da će na čistinu izaći činjenica da je Evropa u svojoj podsvesti ksenofobična i rasistička, onda su tu donekle, ali samo donekle, u pravu.

Evropljani to već znaju, jer je to jedna od karakteristika Starog kontinenta. Evropa može postati fašistička i proterati muslimane i Jevreje, ali muslimanima zbog toga neće biti bolje. U suštini, džihadisti ne žele da bude bolje, oni hoće da im bude gore. Dugačak je fitilj koji je potpalio braću Koači, Šerifa i Saida, i njihove saborce, da krenu da „osvete proroka Muhameda". Godinama je on tinjao u okruženju socijalnih nepravdi francuskog sistema, stvarajući versku radikalizaciju francuske muslimanske mladeži. To stoji i to je za diskusiju. Ali, šta je to što evropski džihadisti žele da postignu? I kako to hoće da ostvare? Upadanje u redakcije medija, ili ubijanje policajaca, ili odsecanje glava, nisu načini s kojim se išta može postići. Svet vidi da je radikalan islamski borac odlučan, da ima ideale, da je surov, avanturista, da veruje u Boga... i svet to vidi, kao što može da vidi da je taj isti borac glup, neobrazovan i najverovatnije mentalno uznemiren, a uz to i ne zna šta hoće da postigne.

Napad i ubistvo 12 ljudi u Parizu niti je bio prvi muslimanski teroristički napad u Evropi, niti će biti poslednji. Biće ih relativno mnogo, i donosiće smrt, i ništa neće promeniti, a to može da se vidi iz evidencije terorističkih napada Al Kaide na teritoriji Evrope od 11. septembra 2001. godine. Prvi veći udarac na teritoriji Starog kontinenta dogodio se u Istambulu 2003. Podmetnut je eksploziv ispred dve sinagoge, britanskog konzulata i svetske banke osnovane u Britaniji, HSBC. Poginulo je 57 ljudi i povređeno drugih 700. Potom je 11. marta 2004. smrtonosna tragedija pogodila španski glavni grad. Serija skoro simultanih eksplozija u Madridu ubila je 191 osobu i ranila 1.800. Teroristi su bili inspirisani Al Kaidom. Sličan napad dogodio se i u Londonu 7. jula 2005. godine. Ciljani su dvospratni autobusi javnog prevoza. Poginulo je 56 ljudi i ranjeno 700. Dve nedelje kasnije sprečena su još četiri napada eksplozivnim napravama. A, avgusta sledeće godine onesposobljen je teroristički napad na avion koji je vozio putnike za Severnu Ameriku. Još jedan teroristički akt sprečen je 29. juna 2007. kada je policija otkrila dva automobila puna eksploziva spremnog da se aktivira. Dan kasnije dvojica terorista neuspešno su nastojali da u Glazgovu, na aerodromu, aktiviraju eksploziju vozila punog propan gasa.

U septembru 2010. policija je uspela da spreči terorističke napada koordinirane da se odigraju u Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj. I to je bila akcija Al Kaide. U tuluškom regionu Francuske džihadistički terorista ubio je tri vojnika i teško ranio još jednog, a potom pobegao na skuteru. Potom je 20. marta otvorio paljbu na odrasle i decu koji su se okipili ispred jedne jevrejske škole ubivši rabina, njegovog sina od pet godina i jednu sedmogodišnju devojčicu. Svoj akt je platio glavom. A nedelju dana nakon ubistava u Parizu, belgijska policija je u puškaranju sa teroristima ubila dvojicu i uhapsili jednog. Za očekivanje je da će biti još sukoba jer su džihadističke ćelije u Evropi saterane u ćošak, mada se zna da ih ima ne mali broj u takozvanom „uspavanom stanju". U svakom slučaju, biće mnogo terorističkih napada na Starom kontinentu, ali se ništa suštinski neće promeniti. Osim smrti, džihadisti ništa neće postići, odnosno, neće podići na pobunu muslimansko stanovništvo Evrope.

Uspavane terorističke ćelije

Opšte je poznato da svi ti evropski radikalni islamisti potiču iz siromašnih porodica. Ili, da li je to stvarno tako? Pokazano je da nije. Prema nekim francuskim istraživanjima, 84 odsto familija sa radikalizovanom decom pripadaju srednjoj klasi. Samo 10 odsto imaju babu i dedu koji nisu bili Francuzi i ovaj podatak izbija iz ruku argument krajne desnice da je masovna imigracija uzrok svih problema sa radikalnim islamom. Francuska, koja ima najbrojniju muslimansku populaciju ima i najveći broj svojih građana koji se na strani ID bore u Siriji i Iraku. Tamo odlaze i Nemački i Britanski borci, a svi ti Evropljani uveliko nadmašuju broj američkih džihadista. Međunarodni centar za proučavanje radikalizacije iz Londona tvrdi da je tokom poslednje tri godine u Siriju stiglo oko 11.000 stranih boraca iz 74 nacije. Oko tri-četvrtine njih došli su iz susednih država, ali ostaje činjenica da iz Evrope tamo učestvuje 2.800 džihadista, mada drugi izvori tvrde da je 5.000 evropskih boraca u redovima radikalnih islamista u Siriji. I oni jesu najozbiljnija teroristička pretnja u Evropi. Džamije u nekim evropskim centrima služe za regrutovanje novih boraca i njih posmatraju bezbednosne službe.

Daleko najveći broj novih džihadista regrutuje se preko interneta; njih 91 odsto. Interesantno je da oko 80 odsto mladih evropskih radikalnih boraca dolaze iz porodica koje su bazično ateističke. Preostalih 20 odsto vuku korene iz muslimanskih, hrišćanskih, budističkih, pa i jevrejskih familija. Izvestan broj novih regruta preobraćeno je po zatvorima. Žene svakim danom sve više preuzimaju značajniji položaj u redovima džihadista. U prvom talasu novih regruta skoro svi su bili muškarci, sada u drugom talasu ima sve više žena. One su privučene muškarcima koji na brak i stvaranje porodice gledaju kao pomoć Islamskoj državi. Po pisanju britanskog Gvardijana žene čine oko 10 odsto „zapadnih" džihadista, i čitavih 25 odsto kada je Francuska u pitanju. Neke su žene „manipulisane" da bi pristupile džihadistima, ali mnoge pristupaju iz istih ideoloških i avanturističkih razloga zbog kojih se prijavljuju i muškarci.

Po tvrdnji CNN u Evropi postoje oko 20 uspavanih terorističkih ćelija. Po tim tvrdnjama, koje je CNN dobio iz bezbednosnih izvora, u tim ćelijama čekaju na akciju nekih 120 do 180 ljudi. Čekaju na trenutak da deluju ili u Francuskoj, ili u Nemačkoj, Belgiji ili Holandiji. Nakon napada u Parizu, bezbednosne službe procenile su da je neminovan napad u Belgiji. Tamo su odmah zatvorene sve jevrejske škole u petak, 16. januara. Belgijska policija, osim što je ubila dvojicu džihadista, drži 13 uhapšenih islamističkih boraca. U Francuskoj je takođe izvršena racija i privedeno je desetine džihadista. U njihovim stanovima pronađene su značajne količine vatrenog oružja i eksploziva. Kako god da se bude odvijala situacija u Francuskoj i Belgiji, a i u ostalim evropskim zemljama, trebalo bi da bude jasno da ekstremni islamisti čine po sebe beskoristan napor. Napadom na redakciju satiričnog Šarli ebdoa samo su pokazali da im se ne dopada kako funkcioniše informacija u demokratskim sistemima.

Hteli bi da to kontrolišu, ali u ovom digitalnom svetu nemaju nikakve šanse za uspeh. U muslimanskom svetu, naročito kod sunita, zabranjeno je prikazivanje bilo kojeg lika, a ponajmanje Muhamedovog. To bi čak i mogli da postignu kad bi svet živeo u homogenim državama, ali to danas nije slučaj. Odnosno, to nije slučaj još od otprilike 1.400. godine, od vremena kada je Gutenberg počeo da štampa knjige koristeći svoju revolucionarnu štamparsku mašinu. Jednom kada ideje napuste nečiji um i legnu na papir, gotovo je sa zatvorenim svetom. Danas u digitalnoj eri, izolacija je nemoguća. Mogu se džihadisti i drugi slični njima, upirati koliko im je volja, ali će se drugačije ideje širiti i oni će ih videti i neće im se dopasti.

U ovom otvorenom i globalnom svetu krajnje suludo zvuči priča o dvojici maskiranih u crno, koji upadaju u novinsku redakciju i ubijaju četvoricu karikaturista. Naravno, nadali su se da će posejati strah, ali ih valja podsetiti da demokratski svet nije izgrađen zato što su se njihovi stanovnici tokom istorije plašili. A nisu bili uplašeni ni od mnogo jačih neprijatelja.

Bez Amerikanaca u Parizu

Evropa se izborila za slobodu govora koja takođe uključuje i slobodu da se govore glupe stvari. I kada neko kaže da je glupo crtati proroka Muhameda, odgovor je da je glupost deo slobode govora. Pravo da se bude glup ne može se odvojiti od prava za slobodu govora. Ko, na kraju krajeva, odlučuje šta su gluposti!? Kada bi to neko odlučivao, onda tu ne bi bilo slobode izražavanja. Ali, sa džihadistima se radi o nečemu drugom i kako to u britanskom Telegrafu kaže autor Padraig Rajd „džihadisti ubijaju jer to je ono što oni rade. Nije važno da li ste francuski karikaturista ili jezidi dete, ili spasilac ili novinar; ukoliko niste jedan od nekolicine odabranih, onda ste na nišanu. Provokacija je samo izgovor koji koriste siledžije da bi opravdali svoje akcije, a da bi se svet poklonio njihovoj volji". Čini se da ekstremni islamisti kao da nisu čuli za ono „sloboda po bilo kojoj ceni".

Poruku o slobodi, nakon napada u Parizu, poslao im je i muslimanski gradonačelnik Roterdama. U TV poruci, očigledno ne birajući reči, poručio je ekstremistima da „nije blizu pameti da se okrenete tek tako protiv slobode, ali ukoliko ne volite ovu slobodu... spakujte kofere i odjebite!" Sin imama doselio se u Holandiju kada je imao 15 godina, 1976. godine. Gospodin Abotaleb, 53, bio je prvi imigrant koji je postao gradonačelnik jednog holandskog grada. A jedan francuski policijski načelnik izvršio je samoubistvo vatrenim oružjem nakon susreta sa rođacima jedne žrtve iz redakcije Šarli ebdoa. Nakon masakra. oko četiri miliona stanovnika Francuske protestnim marševima osudilo je napad na redakciju satiričnog nedeljnika. Od toga je 1,6 miliona marširalo ulicama Pariza predvođeni sa više od 40 svetskih lidera. U prvom redu pod ruke su se držali Fransoa Oland, Angela Merkel, Benjamin Netenjahu i još nekoliko desetina svetskih lidera, ali tamo nije bilo ni Obame, ni nekog drugog visokog funkcionera iz Amerike.

Bela kuća je pod pritiskom medija morala da prizna kao grešku to što nekoga iz prvog ešalona nije poslala u Pariz i još su dodali da je Baraku Obami žao što nije mogao da učestvuje. Radilo se o nemogućnosti da se organizuju obezbeđenje u takom kratkom roku. To isto važi i za potpredsednika Bajdena. A ministar spoljnih poslova Džon Keri nije mogao da stigne jer je bio u nekim drugim posetama. Ipak, neki su mišljenja da je Obama bio u pravu kada nije hteo da maršira Parizom. Radi se o tome da Vašington misli da je takva manifestacija terala vodu na vodenicu Al Kaide. Da bi se, teroristima, pridalo mnogo pažnje. U Americi postoji mišljenje da islamski ekstremisti lakše pridobijaju mladež na svoju stranu u Evropi nego što je to slučaj u Americi, i to baš zbog toga što im SAD pridaje manje važnosti. Smatra se da je samo par desetina američkih muslimana u redovima boraca Islamske države u Siriji. U svakom slučaju, to ignorisanje muslimanskih ekstremista je stav Vašingtona i najverovatnije najveći razlog zašto Vašington nije poslao nekoga sa više težine u Pariz.

Jedna stvar za koju se može reći da je donekle „uspeh" džihadista iz Pariza su sporadične demonstracije protiv imigracije, i to pre svega u Nemačkoj. Najveća od tih demonstracija koja je okupila par desetina hiljada ljudi održana je u Drezdenu. Populisti širom Evrope svakim danom sve više su raspoloženi da izađu na ulice iznevši svoja osećanja i mišljenja o imigraciji. Nemački i evropski pokret Pegida dobija na popularnosti, ali su kontra-demonstracije, koje pozivaju na umerenost, takođe skoro dnevna pojava i to pre svega u Nemačkoj. U strogo političkim terminima, krajnje evropske desnice prepoznale su nakon masakra u Parizu šansu da pojačaju svoj uticaj, da imaju više sledbenika. Nacionalisti i populisti naročito postaju snažni u Francuskoj gde je Nacionalni front, na čijem čelu se nalazi Marin Le Pen, postao ozbiljan politički faktor. Ta partija, koja se nekad povezivala sa saradnicima nacista, možda u ovom trenutku ima čitavih 30 odsto glasova u zemlji.

Fransoa Olandu, za koga je ocenjeno da je situaciju nakon masakra ispravno usmeravao, takođe je dobio na popularnosti. Druga je stvar što će sad on, a i prethodni predsednik Sarkozi, morati da odgovaraju na nezgodna pitanja po pitanju masivnog propusta u bezbednosti zemlje. Le Pen je donekle promenila politiku svoje partije i tako se distancirala od prethodnog vođe, njenog oca, Žan-Mari Le Pena, koji je poznat po govoru mržnje u kojima je najčešće napadao Jevreje. Nakon masakra naslednica političke stranke objašnjavala je da bi njen pokret bio najbolji baš za Jevreje. Podvukla je da se Nacionalni front protivi anti-semitizmu u Francuskoj. U međuvremenu je Fransoa Oland ostao kao najmanje popularan francuski predsednik od vremena Drugog svetskog rata. Ima problema zbog slabe ekonomije, visoke stope nezaposlenosti, porasta strepnji, pa čak i straha, u redovima francuskih muslimana i Jevreja, a to zbog porasta broja domaćih radikalnih islamista.

A 1. Egzodus francuskih Jevreja

Skoro 7.000 francuskih Jevreja preselili su se prošle godine u Izrael. To je dvostruki broj od onog iz prethodne godine. Smrtonosni upad u košer samoposlugu odmah nakon masakra u redakciji Šarli ebdoa, samo je jedan u nizu napada na jevrejsko stanovništvo Francuske. Akcije protiv Jevreja bile su tokom prošle godine „normalna pojava" na ulicama francuskih gradova. Recimo, 26. januara 2014. demonstrirali su neki protiv Jevreja uzvikujući „Jevreji, Francuska nije vaša!"

Početkom marta prošle godine jedan Jevrejin je pretučen u pariskom metrou dok su mu vikali „Jevreju, ti nemaš zemlju!"

Tokom istog meseca napadnuta su još dvojica Jevreja. U aprilu se na internetu pojavila fotografija jednog Marokanca koji s hitlerovskim pozdravom stoji ispred sinagoge u Bordou. A 15. maja jedan islamista je napao majku na Monmartru u Parizu, zgrabio kolica sa detetom i počeo da viče: „Prljava Jevrejko, dosta je tvoje dece, vi Jevreji imate mnogo dece, jebi se!"

U junu je bilo zabeleženo tri nasrtanja na Jevreje, isto koliko i sledećeg meseca. A 2. septembra su uhapšene dve tinejdžerke koje su se spremale da raznesu sinagogu u Leonu. Te devojke su bile deo veoma mladih radikalizovanih islamista, a koje su pratile bezbednosne službe Francuske. Tokom novembra dogodila su se još dva napada na Jevreje i njihova vlasništva. Nakon masakra u Parizu čuli su se glasovi francuskih političara koji su tvrdili da Francuska ne bi bila ista ako bi je Jevreji napustili.