Amerika

Bela kuća dobija novog stanara

Izbori koji su uzdrmali imperiju u silasku

Na tradicionalnoj donatorskoj večeri katoličke crkve u Njujorku, kojoj su nakon treće debate prisustvovali i Hilari Klinton i Donald Tramp, domaćin, biskup Nikolas Dimarzio, je u duhu te ceremonije obraćajući se probranom skupu rekao sledeće: „Mislim da se većina nas, uključujući i sekretara Klinton i gospodina Trampa, moli da se ovi izbori što pre završe. Dakle, da se pomolimo!". Bruklinski biskup je tim šaljivim rečima pogodio ono što misli većina Amerikanaca, a i ostatka sveta, da se američka predizborna kampanja već svima popela na vrh glave. Kao da joj nema kraja, osim što bi se sve trebalo završiti u utorak uveče 8. novembra po zatvaranju glasačkih mesta. Naravno, ostaće još da se glasovi prebroje i da jedan od kandidata prizna poraz. Donald Tramp je na trećem TV duelu rekao da ne znači da će priznati pobednika, a kasnije se ispravio opaskom da hoće, ali samo ako on pobedi. Ipak se čini da neće sve biti završeno dok ne bude završeno, kad god da to bude, tvrdi Milan Balinda, inače ostrašćeni demokrata, što potvrđuje i ovaj tekst, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Osim, danas najvažnijeg pitanja „hoće li više doći kraj ovome?", ostaje i ono drugo „ko će pobediti?". Skoro sva istraživanja javnog mnjenja tvrde da će to biti Klintonka, a neka ređa, da će to biti Tramp. Vašington post još 6. oktobra objavljuje članak pod naslovom „Da li je gotovo?". Naime, veliki broj glasača, njih oko 40 odsto, već je glasalo pre 8. novembra, bilo poštom jer nisu u zemlji, bilo na ranim glasanjima u samoj Americi. Takvo glasanje je jedan od načina da se smanje redovi pred glasačkim kutijama. Kandidat koji mesec dana pre izbora zaostaje pod velikim je pritiskom da utiče na one koji nisu ranije glasali. Na ovim super polarizovanim izborima manji je broj neodlučnih glasača. Po jednom istraživanju u trci četvoro kandidata, broj neodlučnih iznosi samo šest odsto. Ta istraživanja pokazuju da ako se meri ishod sa tri kandidata, broj neodlučnih je samo 5,6 odsto. Nije svaka podrška nepromenljiva, mnogi na kraju neće izaći na izbore, ali brojevi su i dalje validni.

Inače, pored Klintonke ispred Demokratske partije, i Trampa ispred Republikanske, na vrhu liste kandidata nalaze se predstavnici još dve partije. To su Geri Džonson iz Libertarijanske partije, sa predviđenih šest odsto glasova, i Džil Štajn iz Zelene partije sa tri odsto. Interesantno je da u državi Juta na čelu nalazi nezavisni kandidat Iven Mekmulin. On bi tamo dobio 31 odsto glasova, a Tramp 27, dok bi Hilari podržalo 24 odsto glasača. Inače, senatora Teda Kruza, koji je odustao od kandidature, u Juti je podržavalo 51 odsto glasača. Predstavnik neke treće partije, ili nezavisni kandidat, nije dobio ni u jednoj državi još od 1968. godine kada je tadašnji guverner Alabame, Džordž Valas, ispred Američke nezavisne partije pobedio u svojoj državi. U svakom slučaju, istraživanja ukazuju na činjenicu da većina glasača odluči mesec dana pre izbora za koga će glasati. Po jednoj studiji, koja ispituje još od 1948, nikad više od devet odsto glasača je odlučilo za koga će glasati na sam dan izbora. Na poslednjih četiri predsednička izbora između 10 i 15 odsto ljudi već je znalo u oktobru ko je njihov kandidat. A između 69 i 78 odsto glasača odlučilo se još u septembru ili ranije.

Tokom oktobra Hilari je vodila i sa sedam, pa i do 11 odsto procenta. Međutim, sredinom oktobra jedno ispitivanje je tvrdilo da Donald vodi sa tri poena prednosti. Naime, Tramp je imao 43 odsto glasova među verovatnim glasačima, a Klintonka 40.

Neposredno pre toga oba kandidata su imali po 42 odsto podrške. Interesantno je da je opšta procena da je Hilari Klinton bila bolja na sve tri TV debate, a da ipak gubi podršku. Hilari i dalje ubedljivo vodi na kladionicama. Ni jedne poznate novine nisu podržale Trampa, a neke koje su uvek stale na stranu republikanske partije ovog puta su se naklonile Klintonki. Očekivalo se da dnevnici kao što su Njujork tajms i Vašington post podrže Hilari, što su i uradili, ali je 19. oktobra Vašington post objavio jedan prilog na uredničkim stranama u kome se tvrdilo da je Tramp pobedio na trećoj debati: „Donald Tramp je pobedio večerašnju debatu... Činjenica je da su ovo izbori za promenu, a Hilari Klinton nije kandidat promene... Narod ne bi zaista da glasaju za nju, a večeras, ona im nije dala nikakav razlog da to urade... Ona je bila preterano pripremljena i preterano uvežbana za debatu... Osmehivala se na silu..."

U toj trećoj debati održanoj u Las Vegasu, Tramp je imao jako dobar početak, a onda je napravio katastrofalnu grešku. U prvim minutima te večeri (sreda 19. oktobar), Tramp je izgledao kao drugačiji kandidat od onog Trampa iz prve dve debate i onog Trampa na javnim skupovima. Bio je strpljviji, više koncentrisan, efektivan sa stavovima u svoju korist, a protiv suparnika. Činilo se da je disciplinovao svoje najgore instikte. Ali to nije potrajalo dugo i vratio se već poznati Tramp. Moderator debate, Kris Valas iz FOX njuza, upitao ga je da li će ako izgubi prihvatiti rezultate kao legitimne. Čak mu je i pomogao sugerišući da će „sigurno" to uraditi. Donald Tramp je odgovorio da će o tome odlučiti u datom momentu i da će ga „držati u neizvesnosti".

To je bila veoma velika greška. Sam Valas je prokomentarisao da je takav stav u suprotnosti sa istorijom Sjedinjenih Država. Rui Ferreira (povremeni saradnik Tabloida) u novinama Djario las Amerikas napisao je sledeće: „Niko se ne seća u istoriji američke demokratije da se neki kandidat za Belu kuću, ili bilo koji drugi položaj, usudio da sumnja u osnovne principe demokratije ove zemlje. I bez obzira koliko je sistem krhak, a to se ponekad i pokazalo, demokratska komponenta, poštovanje volje naroda, bilo je nedodirljiva".

Dobar primer za to bili su izbori iz 2000. kada su se demokrate suprotstavile rezultatima i sve se završilo na Vrhovnom sudu. Bilo je to u trci tadašnjeg potpredsednika Ala Gora i Džordža V. Buša.

Tada je Gor, koji je na nacionalnom nivou dobio dosta veći broj glasova, ali problem sa brojanjem se iskomplikovao na Floridi, odlučio da zaustavi žalbu. Priznao je poraz jer nije hteo da „kvari" demokratski proces i dovede zemlju u kriznu situaciju, mada se po ustavu Floride predviđa ponovno prebrojavanje svih glasova ukoliko je razlika manja od jedan odsto. Stav Trampa može čak da izgleda i „ljupko", ali američki izborni sistem ne funkcioniše dobro na taj način. Bilo je vidljivo da je Tramp nakon što je rekao to što je rekao odmah shvatio kakvu je grešku napravio i to bez obzira što već neko vreme republikanski kandidat tvrdi da su izbori „napakovani". Lideri Trampove partije više puta su ga upozoravali da se ne iznosi takve tvrdnje i to pre svega što nisu istinite. Tramp je, to je sigurno, imao veoma loš trenutak te večeri, a rekao je to što je rekao najverovatnije jer je mislio da će to dobro zvučati u glavama jednog dela njegovih glasača. Ali, jedan deo glasača nije dovoljan broj glasača da bi se pobedilo na izborima. Jedini razlog zbog kojeg se Tramp još održava u igri je činjenica da Hilari je voljena od jednog dela glasača, ali ni taj deo sam po sebi ne bi bio dovoljan za pobedu. Da bi postala predsednik njoj je potrebno da je podrže i oni kojima bas nije draga.

Bilo kako bilo, procena 21. oktobra je bila da u ranim glasovima vodi Klintonka. To tog datuma skoro 4,5 miliona Amerikanaca već je glasalo što je više nego na prethodnim predsedničkim izborima, a očekuje se da će oko 45 miliona glasati pre 8. novembra. Ispitivanja takođe pokazuju da Hilari Klinton vodi na Floridi i Severnoj Karolini i da bi pobeda u bilo kojoj od ove dve države značilo da će završiti u Beloj kući. Naime, svaka američka država ima određeni broj elektorskih glasova, broj zavisi od broja stanovnika, i na kraju se sabiraju ti glasovi. Za pobedu je potrebno najmanje 270 elektorskih glasova. Ovakav sistem je napravljen da bi se zadovoljile države sa manjim brojem stanovnika, da ne bi, na primer, stanovnici Kalifornije svojim brojstvom nadglasali mnoge druge. Ono što se retko događa, a dogodilo se sa Al Gorom, je da kandidat izgubi trku mada ima veći broj popularnih glasova. Izgubi je na elektorskim. Kalifornija ima najviše elektorskih glasova, 53; Teksas, 36; Njujork, 27; Florida, 27; Pelsivanija, 18; Ilinois, 18; Ohajo, 16; Mičigen, 14 i tako dalje.

Države u kojima živi najveći broj glasača za demokratskog kandidata imaju najveći broj elektorskog glasa. O čemu se tu radi? Tamo živi najveći broj stanovnika, a glasaju uglavnom za demokrate jer su to bogatije države sa obrazovanijim stanovništvom. U suštini, veći broj Amerikanaca glasa za demokratskog kandidata, a neki republikanac samo pobedi kad demokratskoj partiji ne ide baš najbolje, ili kad imaju lošeg kandidata. Pitanje je da li bi Hilari Klinton imala šanse, opravdano ili ne, da protiv sebe nema „čudnog" kandidata. Da bi neki kandidat pobedio, nije potrebno da mnogi iz suprotnog tabora glasaju za njega, već je dovoljno da dosta njih ne izađe da glasa za njegovog protivnika. Bilo kako bilo, ovi će izbori imati veliku izlaznost, a kada su predsednički izbori tada izlazi veći broj glasača nego kada su neki drugi, državni ili lokalni izbori. Hilari je krajem oktobra odlučila da „napadne" na čisto republikanske države. Pojačala je kampanju u Arizoni i Džordžiji, dve države koje skoro nikada ne glasaju za demokratskog kandidata. Ostaju Teksas i Juta. U Teksasu Klintonka ima malo šanse, a u Juti u trci učestvuju tri jaka kandidata. Čak i u Teksasu Tramp, po prognozama, vodi sa jednocifrenim brojem prednosti.

Virdžinija i Kolorado su države koje mogu da glasaju i ovako i onako, ali Trampu se izmiču i države koje su skoro uvek glasale za republikanskog kandidata. Jedna od njih je i Aljaska. Poslednji put kad su demokrate pobedile na Aljasci bilo je to 1964. kada je Lindon Džonson pobedio Beri Goldvotera. U Juti je poslednji put od demokrata takođe pobedio Lindon Džonson. A, Teksas nije glasao za demokrate još iz vermena kada je tamo pobedio Džimi Karter, 1976. Ne nalazi se republikanski kandidat u opasnosti da samo izgubi, republikanci se nalaze pred fundamentalnim promenama glasačke mape koja može da ih oslabi i u toku nekoliko sledećih izbora. Već je lider republikanaca u Kongresu digao ruke od Trampa i krenuo u spašavanje republikanske većine. Bez te većine, demokrata u Beloj kući bi mogao da radi skoro sve što hoće. Tramp je usvojio stav „ja-protiv-svih".

Napao je republikanca, vođu većine Pola Rijana, a i senatora Džona Mekejna iz Arizone, bivšeg kandidata republikanske partije, kao i praktično sve one iz republikanske partije koji su sumnjali u njegovu kandidaturu. Hoće svojim glasačima da saopšti o raširenoj konspiraciji da njemu ne dozvoli da uđe u Belu kuću. Takvom taktikom vezuje za sebe izvesan broj glasača, ali ni približno onom broju koji bi ga doveo do 270 glasova. Čini se da za svakog novog glasača izgubi po jednog koji se odlučuje da ne izađe na izbore jer ne može da glasa za njega, a ne pada mu na pamet da glasa za Hilari.

Istovremeno je sin Donalda Trampa, Donald Tramp Junior izjavio da bi kad bi njegov otac postao predsednik to bi za njega, oca, bi bio niži stepenik. Čini se da iver ipak ne pada daleko od klade. Takođe je izjavio za svog oca da „on uči u hodu, zato što je on pravi Amerikanac". Potom je nastavio: „Za razliku od Hilari Klinton, koja se obogatili kao političar, prodajući američki uticaj, on nije...". Junior je objašnjavao da sve što njegov otac radi, radi zbog Amerike. Ukoliko, ipak, Hilari pobedi, a po tvrđenju ispitivanja koje su uradili Rojters/Ipsos, samo polovina republikanskih glasača bi priznali Hilarinu pobedu. A ako bi ona pobedila, 70 odsto njih je reklo da je to zbog nelegalnog glasanja i zato što su izbori napakovani. Po istom istraživanju 70 odsto demokratskih glasača bi priznalo Trampovu pobedu ukoliko bi se to dogodilo. Bilo kako bilo, mnogi tvrde da se ne sećaju ni jednih izbora sličnih ovim sa toliko nepoverenja među glasačima. Potom je tu „omiljene" američke zakletve da će napustiti zemlju ukoliko njihov kandidat izgubi. Kao i uvek, demokrati su tri puta u većem broju spremni da napuste Ameriku ukoliko Tramp bude izglasan. Većina kaže da će se preseliti u Kanadu. Interesantno je da se to ranije i događalo, ali nikad u najavljenom broju. Svaki deseti glasač demokratske partije tvrdi da je spreman da uzme oružje u ruke ukoliko demokratski kandidat izgubi. Tek jedan u svakih 20 među republikancima tvrdi to isto.

U svakom slučaju, mediji su iskoristili ovu čudnu političku kampanju da bi privukli što veći broj čitalaca i gledaoca. Pre svega jer je štampa u recesiji. A u politici ono što je loše postaje još lošije, a ono dobro još bolje. Tako se to preuveličava. U demokratiji nije potrebno izabrati kandidata koji ispunjava sve uslove Platonovih filozofa-kralja da bi sve funkcionisalo perfektno. U samoj Americi bilo je veoma nesavršenih predsednika: Lindon Džonson je bio neumeren, nedoučen je bio Ronald Regan, a Džordž V. Buš nije mogao da postigne sa zadacima svog posla. Među predsednicima tokom istorije bilo je i priglupih. U svakom slučaju, nameće se ona linija iz filma „Ratovi zvezda": „Ko je veća budala? Budala, ili budala koja ga sledi?". Dakle, mediji igraju svoju igru i podižu jednog kandidata da bi ga kasnije srozali, a sve da bi sebe pre svega stavili u centar događanja. To donekle važi i za cenjene medije. Liberalna štampa, kao što su Njujork tajms, Vašington post i mnogi drugi dnevnici stali su otvoreno na stranu demokratskog kandidata, a to je ovog puta Hilari Klinton. To ipak ne znači da je neće „mučiti" nezgodnim istraživanjima. Možda će je i oboriti ukoliko za tako nešto imaju verodostojnog materijala. Šta velike novine znaju je da se garniture smenjuju u Beloj kući ali da čuvenim novinama niko ne može ništa. I to je deo sistema. Američki mediji napadaju sve i svakoga, osim političkog sistema. U to niko ne dira.

A može li na čelu Sjedinjenih Država da stane neko naopak, neko ko tamo ne pripada ni po jednom kriterijumu? Može! Makar tako tvrdi Stefen Grinblet, profesor sa Harvarda, u svojoj kolumni u Njujork tajmsu od 20. Oktobra. U tekstu pod naslovom „Šekspir je objasnio izbore 2016.", profesor Grinblet tvrdi da je Šekspir 1590. seo da napiše dramu sa temom kako bi psihopata stao na čelu velike zemlje. Problem nije bila Engleska kojom je decenijama upravljala jedna veoma inteligentna žena, već Judejsko kraljevstvo sa serijom katastrofalnih kraljeva. To je bio Rim koji je pao u ruke Kaliguli. Šekspir je izabrao prethodni vek i kratku vladu Ričarda Trećeg. Ričard je bio nesiguran u sebe, a bio je i besan čovek. Izrastao je u psihopatu koji se domogao vlasti jer su neki mislili da će od toga imati koristi, drugi da se Ričard neće popeti na tron i treći, koji nisu shvatili šta se događa. Bilo je tu i četvrtih koji su bili toliko uplašeni da bi se uopšte mešali u bilo šta, peti su u čitavoj proceduri uživali. Ovi poslednji su bili „saradnici". Ti saradnici su ponavljali Ričardove laži, mada u njih nisu verovali, i činili sve što je Ričard radio. Šekspir je u toj drami pokazao kako nastaje pogrešan vladar i to zahvaljujući pre svega kombinaciji ljudskih slabosti i mana.

Šekspir sa Ričardom III je i danas aktualan i podseća svaku generciju da se loše stvari uvek mogu dogoditi. Ponoviti. Bilo gde. A svrha ovog članka u Njujork tajmsu je bila poruka - nemoj da blejiš, izađi i glasaj. A na pitanje može li neki psihopata da bude američki predsednik ima različitih odgovora i mišljenja. Skoro polovina Amerikanaca tvrde da je Donald Tramp psihopata, skoro druga polovina tvrde da je to Hilari Klinton. Ako su obe „skoro polovine" u pravu, Americi nema spasa. Možda se ipak radi o pregrejanom političkom žaru. Na kraju krajeva, ova je kampanja bila veoma žustra.

A 1. Berni Sanders nastavlja revoluciju

Bivši demokratski predsednički kandidat, Berni Sanders, ponudio je ubedljiv argument onim svojim glasačima koji se još uvek kolebaju da li da glasaju za Hilari Klinton. Prilikom jednog intervjua odgovorio je na pitanje „kako se Vaša politička revolucija nastavlja pod administracijom Hilari Klinton?" svojstvenim rečima: „To nije moja politička revolucija; to je vaša politička revolucija... Ideje za koje se u jednom trenutku mislile da su lude i ukrasne, sada su utkane u Demokratskoj nacionalnoj platformi... Vi ste to uspeli".

Držeći u ruci kopije Platforme, Sanders je istakao da je najmanje 80 odsto „onoga u šta mi verujemo" unutra. Potom je dodao da je sledeći korak da se to i sprovede. Ogromna većina mladih, glasača demokratske partije podržalo je Bernia Sandersa u trci sa Klintonkom za nominaciju demokratske partije. Nakon što je Hilari pobedila, Sanders su uzdržao mesec dana, dok nije ispregovarano šta će biti u Platformi, a tek onda je pružio podršku izboru demokrata.

Sanders je takođe na partijskoj konvenciji u julu tvrdio da je ta Platforma do sada najprogresivnija u istoriji demokratske partije. U intervjuu je istakao da dan nakon izbora neće stati rekavši Klinton je predsednik, već će mobilisati narod da bi se osigurao da nova vlada počne sa primenom progresivne platforme. Pre svega kada su u pitanju trgovački sporazumi, porast minimalnih nadnica, besplatnih javnih fakulteta, zdravstvenog osiguranja za starija lica i oronulost infrastrukture.

„Mi nismo ovde da bilo kome verujemo...Mobilizacija. Obrazovanje. Borba", bili su stavovi Sandersa u pokušaju da svoje glasače ubedi da glasaju za demokratskog kandidata.