Zadnja

Da sam krala, krala sam ...

Piše: Maja Žaba

Izreći ću vam treću opomenu zaredom ako skratite moje pismo. Puna sam strahova ko lopta vazduha. Ko me je napunio, znate i sami. A, moj Uki, savetnik moj, srce moje, i on me puni. Na svakom od 146 putovanja na koje sam ga vodila traži da ga metnem za ambasadora u Londonu, te sada hoće da ide u Irak. Kaže mi Uki: Majo, srce, ja se ne plašim Vuka, tako on, srce moje, zove gospodina Vučića.

Znam da svi pričate da sam luda, šizofrena, da ću završiti u ludnici, da ću pasti na ulici, da mi se na licu vidi da sam teško bolesna. Jesam luda, kažem vam, a po potrebi sam i luđa, mada On tvrdi da se pravim luda, a on zna i zašto.

A da ja vas pitam, narode moj, građanke i građani Srbije: da li bi i vi postali ćaknuti, da ste na mom mestu?

Ako na mom licu vidite ludilo, te na društvenim mrežama me opisuju kao žabu kreketušu, što ne smognete snage da i sami savladate strah, pa napišete predsedniku Vučiću šta o njemu mislite? Ali, vuna bato. Čim se javite, čim kažete da je ružan, lud, ili zao, dođe policija po vas, izmlate vas, pa u ćorku. Koliko je tamo usijanih glava ohlađeno, za ceo život.

Nisam ja, drage moje građanke i građani, tražila da budem tu di sam. Očiju mi mojih, da mi iskoče ako lažem! Jednom dok sam se autobusom vraćala za Novi Sad, zvoni telefon, javlja se On. Da mu ne pominjem ime. Majo, dušo, kaže On, sav važan, vrati se za Beograd, imam nešto važno ta ti kažem.

Sretosmo se. Majo, dušo, odlučio sam da te postavim za predsednika Narodne skupštine Srbije, mada su svi bili protiv toga. Ko je bio, istrčim se pitanjem. On se obliznu jezikom, kaže, ama baš svi - moj bata Andrej, tatko Anđelko, pa čak i Toma Nikolić!

'Vala ti, kažem ja, odužiću ti se, a on mljacka jezikom i dodaje da zna da hoću, zato me i postavlja.

Majo, dušo, mnogo loše o tebi pričaju, kaže, promenila si više partija nego muškaraca, a mnoge pare si namlatila u Novom Sadu, kao gradonačelnik. Nikom drugom nisi davala.

Poskočim, ujedem se za jezik, pa kažem, da sam krala krala sam, ali sam i davala! Punila sam kasu radikalsku, ali sam i njemu slala. On se nasmeši, veli da je moguće da sam i njemu slala, ali su izgleda ubijali golube pismonoše po kojima sam i njemu tal slala...

Da preskočim taj deo razgovora...

Kada god počnu priče o mom lopovluku u Novom Sadu, znam da se to On javlja, da me podseti na to. Zato se ja i unervozim, a više puta sam se, da izvinete, umokrila u gaće. Znam da to i sami primetite kada iznenada ustanem i odem sa mesta predsedavajuće. Da promenim gaće, da prostite. Uvek nosim čiste gaće u torbi.

Svi mi naprednjaci znamo kada nas opauče u novinama da On to naređuje. Kaže, Suzana, molim te, javi Vučku, Ratku ili Željku neka roknu Nebojšu, Vulina, ili nekog njemu bliskog. A, sutra na konferenciji, kaže on, ne znam koliko ću ih imati, neka mene pitaju šta mislim o tim napadima, neka to pita Goca Uzelac, ako nije na lečenju od narkomanije, ja ću da se izvičem i da ih branim.

Odem ti ja jednom kod Suzane (Vasiljević), da je nešto pitam, mada nisam sa njom u nekim odnosima, a i čuvam je se da me ne spopadne, meni je dosta moj Uki, te se iznenadim njenom ljubaznošću.

Sedi Majo, kaže, da popijemo kafu, ovo će da potraje. Šta, pitam, ona rukom pokazuje na sliku na zidu sa koje se on smeši kao mlada. Sigurno je znate, dodajem, a ona odmahuje rukom, ma jok, jebeš mu mater pedersku, sam je.

Dugo pijemo kafu, srećom Suzana me ne startuje, ne udvara mi se. Odjednom skoči: ajmo Majo, ovaj skot će još dugo da se valja.

Ulazimo u njegov kabinet, On na podu. Suzi ga drmnu nogom, ustaj pederčino, mnogi te zovu, šta da im kažem. On bled, lice mu umazano znojem, skinuo košulju, izgleda ko očerupana kokoš. Suzana mi šapće na uvo, vodi računa, izgleda da je i on zakačio od onog Vestervelea, znam reko' mi je Lončar kada je pokojnom Gvidu krpio šupak.

Zdravo, kažem ja smerno. E, Majo, dušo, najebala sam, cvili. Prete da će me uapsiti, da će da me vode u Gvantanamo. Zvala sam gospođu Angelu, neće da mi se javi. Kučka jedna, a tako sam je verno služila. Zašto sam se rodila, plače On. Pogledam Suzanu ovim mojim buljavim očima, ona trepne i šapće mi: Znaš Majo da je on peder, sada često zaboravi ko je. Pomešali mu se hormnoni.

Suzana obuče njega. Ostavi nas nasamo.

On se presabira: Majo, dušo, veruj mi da sam švorc. Mala mi je plata, školujem decu, Mica ide u rusku, Danilo u barabsku školu. Pastorka Nevena u Španiji, Tamarino dete u osnovnu, treba to sve plaćati. Da nije bate Andreja, gladovao bi.

Kažem mu, dragi moj, priča se o milijardama koje imaš. Gde su ti, dragi moj? On odmahuje rukom. Sve uzeše dušmani, krio sam ih po raznim bankama, kao zmija noge. Sam sam ih nosio u strane banke, da naši ne vide, da me dušmani ne izdaju. Sad su moj novci u tuđem džepu.

I poče opet da plače. Zagrlim ga, a stresem se da mi tu bolest ne prenese. Možeš da odeš gde god hoćeš. Ti si svetski čovek, kaže, pozovi Bila Klintona, i on umire od side, razumeće te, pomoći će te, ti si njihov čovek. On se štrecnu. Neće, mamicu im jebem, ostavili su me kao govno na cedilu. Ali upamtiće mene Angela, Hilari, šeici i emiri. Videće on i ko sam ja!

Nešto zatutnja, kao grom na Svetog Savu. On pade na zemlju, podvuče se ispod stola. Ja, kao skamenjna. On cvili. Majo, dušo, zamandali vrata. Ne daj da me odvedu...Roni suze niz bolesno lice. Kažem da je avion probio zvučni zid. Otkud avion, kad ih mi nemamo, Rusi ih još nisu dali, sikće. Sigurno su Jenki došli da me vode.

Utom uđe Suzana, šutnu ga nogom. Majo, pusti pedera neka se isplače, uveče će da ide na televiziju, treba da ga okupamo, istimarimo. Znaš onda kako mi je kada ovog skota peglam.

Bože, kažem ja sebi, ja jesam luda, ali On..

Ujedoh se za jezik, setim se šta mi Uki kaže. Majo, ćuti, može te čuti...