Do koske

Srpski radnici su na pijaci robova

Zlatno robovlasničko doba

Aleksandar Vučić uverava građane da je Srbija ušla u „zlatno doba" i da je postala „ekonomski tigar na Balkanu". Veliku propagandu laži demantuje stvarnost. Srbija je prošle godine zvanično proglašena najsiromašnijom državom u Evropi, u kojoj više od 1,2 miliona ljudi je egzistencijalno ugroženo, a 400.000 dece živi u apsolutnoj bedi, bez hrane i zdravstvene zaštite.

P. Popović

Kolektivna hipnoza, koja se širi režimskim medijima, ne može da sakrije činjenicu da je naprednjačka vlast uvela Srbiju u „zlatno robovlasničko doba". Stopa nezaposlenosti se ne smanjuje zbog otvaranja novih radnih mesta, nego zbog egzodusa mladih i obrazovanih. Oko 74.000 građana svake godine ode na rad u inostranstvo. Ko ostane, osuđen je na rad u neljudskim uslovima.

Više od 70 odsto zaposlenih prima platu do 220 evra, u mnogim preduzećima - kako kod domaćih biznismena, tako i kod stranih investitora - ne poštuju se propisi, kolektivni ugovor je mrtvo slovo na papiru, radnici su izlošeni mobingu, seksualnom zlostavljanju i svakoj drugoj vrsti šikaniranja i izrabljivanja. U nekim firmama moraju da nose pelene, kako ne bi gubili vreme za obavljanje fizioloških potreba, a u mnogima su zloupotrebljeni u političke svrhe.

U samoodbrani od naprednjačke vlasti, u martu je pokrenuto nekoliko radničkih protesta i štrajkova. Rad su obustavili zaposleni u Poštama Srbije, koji zahtevaju veće plate, poboljšanje materijalnog statusa, povećanje broja radnika u operativi i isplatu neraspoređene dobiti iz prošle i pretprošle godine. Od 15.000 zaposlenih u Pošti, 12.000 prima između 32.000 i 39.000. U toj grupi se nalaze uglavnom kuriri, poštari i šalterski radnici. Prosek plata je mnogo veći jer zaposleni u administraciji imaju plate preko 60.000 dinara. Ali, te plate su takođe nedovoljne da se preživi.

Rad je obustavljen u glavnim distributivnim centrima, u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Poštari su pristali da dele penzije, pošto su i penzioneri socijalno ugrožena kategorija, ali ne raznose pošiljke i pisma, pa ni račune i sudske dopise. Šalteri ne rade jedan sat dnevno, a očekuje se da, ukoliko ne dođe do dogovora s rukovodstvom, i na tim mestima bude totalno obustavljen rad. Poštari se izvinjavaju građanima zbog neprijatnost i mole za razumevanje jer su prinuđeni da se na ovakav način bore za golu egzistenciju.

Radnicima Pošte 2014. godine smanjene su plate za 10 odsto. Zaposlenima u drugim javnim preduzećima vraćene su na stari nivo, a poštari su dobili samo povećanje od 3,4 odsto na prošloj januarskoj plati i ništa više. Prošle godine, zaposleni u Pošti dva puta su štrajkovima zahtevali isto što i sad. Oba puta su nastavljali rad posle obećanja premijerke Ane Brnabić da će biti odobreno povećanje plata. Predstavnici Sindikata PTT održali su dva sastanka s Brnabićkom, a treći, na kome je trebalo da bude potpisan sporazum, nikad nije održan. Posle tromesečnog ćutanja, sindikalcima je iz Vlade stigao zahtev da se prvo izvinu zbog štrajkova, pa će tek tada da nastave pregovore.

- Sistemski se urušava preduzeće. Ljudi nam odlaze, neće da rade, pada kvalitet poslova i jedno uspešno preduzeće će vrlo brzo postati gubitaš. Imali smo dobit po 3-4 milijarde godišnje. To sad pada i uskoro ćemo zavisiti od para iz budžeta. Mnogi privatnici su već osnovali firme koje treba da preuzmu naše poslove i nama je potpuno jasno šta nas čeka - tvrdi Milorad Budimir, član Štrajkačkog odbora Sindikata PTT.

Štrajkači optužuju Miru Petrović, direktorku Pošte, koju smatraju najodgovornijom za loše rezultate rada i katastrofalnu situaciju. Dok radnici žive na ivici bede, direktorka se bahati. Nedavno je odobrila kupovinu 46 novih limuzina za potrebe rukovodstva. Štrajkačima već potpisuje suspenzije, preti im otkazima, pa i policijom

Petrovićeva je na to mesto postavljena po političkoj liniji, kao predstavnik PUPS-a, ali u Pošti sumnjaju da nije u pitanju samo njena nesposobnost, nego i svesna namera da se obori vrednost preduzeća kako bi podobnom kupcu bilo prodato po što manjoj ceni. Prema tim informacijama, podobni kupac bi trebalo da bude Andrej Vučić. Za mlađeg brata Vučića odavno se govori da je nezvanični vlasnik nekoliko firmi koje se bave kurirskim poslovima, među kojima je i „Royal Expres". Takođe, radnici Pošte Srbije tvrde da je on organizovao nabavku 80 kombija, koji su dodeljeni distributivnom centru u Zemunu.

Iako im je jasno da su njihovi poslovni i egzistencijalni problemi izazvani političkom i kriminalnom odlukom pojedinaca iz vrha vlasti, poštari ističu da njihov štrajk nema političku pozadinu i da nije vezan za građanske proteste „Jedan od pet miliona".

I za haos u Republičkom geodetskom zavodu kriva je vlast. Radnicima u RGZ tokom 2018. godine plate su smanjene za 35 odsto. Početkom decembra prošle godine Sindikat RGZ pokrenuo je štrajk sa zahtevom da se isplate ukinuti dodaci i primanja po osnovu posebnih zvanja katastarskih službenika. Posle sedam nedelja, 21. januara postignut je dogovor s predstavnicima Vlade Srbije. Ne samo što Vlada i RGZ nisu ispunili ništa od obećanog, nego su jednom broju zaposlenih smanjene januarske plate. Pored kažnjavanja nepodobnih radnika, Vlada nije formirala grupu za nadzor radnika RGZ, pa ni Odbor za praćenje primene i sprovođenja Sporazuma sa Sindikatom RGZ, zbog čega su se stekli uslovi za novi štrajk. Rad je obustavljen 26. februara i od tada su blokirani svi katastri u Srbiji. Republički geodetski zavod ne prima i ne izdaje dokumente, osim za potrebe zdravstvene i socijalne zaštite građana.

Tokom poslednjih nekoliko godina, tragovi svih afera koje su vezane za RGZ vuku prema ministarki Zorani Mihajlović. Zloupotrebom RGZ, ona je omogućila nezakonito oduzimanje 2.213 hektara državnog zemljišta na Zlatiboru. Posle toga, RGZ je direktnom pogodbom platio čak 1,2 miliona evra za satelitske snimke, za koje stručnjaci tvrde da nisu upotrebljivi. Za opremu, softver i kadrove AGROS servisa za precizno pozicioniranje plaćeno je oko dva miliona evra, da bi bio iznajmljen privatnom preduzeću, čime je RGZ izgubio 80 odsto dosadašnjih klijenata. Zbog tih postupaka podnete su krivične prijave protiv odgovornih lica, ali niko po njima nije postupao. To i ne čudi, pošto je pokrenut proces transformacije RGZ u akcionarsko društvo, kako bi Zorana Mihajlović ili neki brat Vučić preuzeo vlasništvo nad tim državnim zavodom.

Umesto da rešava zahteve radnika, rukovodstvo RGZ ističe da je „štrajk pokrenut s političkim ciljevima, a ne kao rezultat brige za socijalno blagostanje zaposlenih". O poslovnim aferama niko se ne izjašnjava.

Pred Vrhovnim kasacionim sudom danima su protestovali građani zaduženi kreditima u švajcarskim francima. Udruženje „CHF Srbija" zahtevalo je da VKS zauzme jasan stav o kreditima indeksiranim u francima, pošto su dosad donošene kontradiktorne presude po istim tužbama. Nekoliko građana je danonoćno štrajkovalo glađu, sve dok se, nenajavljen, u pratnji novinara režimskih medija, nije pojavio Aleksandar Vučić.

Iako nema nikakva ustavna ovlašćenja da postupa u ovakvim slučajevima, Vučić je pozvao građane da obustave protest i obećao da će država pokrenuti pregovore s bankama, kako bi se našlo rešenje kojim će biti olakšano vraćanje kredita. Vučić je okupljenima rekao da bi indeksiranje kredita u evrima državu koštalo oko 120 miliona evra, ali ako Vrhovni kasacioni sud donese odluku u korist građana, on će predložiti da banke plate 60-70 odsto te sume.

Neki građani su mu se javno zahvaljivali, uvereni da im „samo on može pomoći".Jedan od njih priznao je novinarki Pinka da "samo u predsednika veruje, nema u koga drugog". Sutradan, nakon što su privremeno prekinuli protest, Vučić je izjavio da „država nema načina da vraća kredite pojedinaca, koji su znali u kakav se rizik upuštaju". Tako su prošla i sva druga Vučićeva obećanja.

Sutradan, nakon što su privremeno prekinuli protest, mogli su da čuju njegovu izjavu da „država nema načina da vraća kredite pojedinaca, koji su znali u kakav se rizik upuštaju". To je moglo da ih podseti na rezultat svih drugih Vučićevih obećanja.

Dragan Mladenović, radnik smederevske „Goše", u očajanju zbog besparice, u martu 2017. godine, obesio se na radnom mestu. Tri nedelje kasnije, Vučić je posetio „Gošu", obećao je da će radnicima, umesto zaostalih plata, država dati po 60.000 dinara i da će on lično pomoći da se reše problemi, „iako su mu ruke poprilično vezane". Vučić je dobio aplauz, radnici ni dinara, a fabrika katanac na vrata.

Rešenje mnogih radničkih problema bi bilo mnogo bliže kad bi ruke Aleksandra Vučića zaista bile vezane. Dok se to ne desi, on i njegova svita uništavaće Poštu, Republički geodetski zavod i sve ostalo što smatraju svojim plenom. Nikome neće oprostiti, sve će opljačkati.